Ovo je moj poslednji beletristički rad. SATIRA. Sa satirom sam ušao u književnost („Crveni kralj“), sa satirom izlazim iz nje. Opšte je poznato kako je prošao prvi rad, zabranjen je od komunističkih vlasti. Očekujem da se to ne ponovi sa poslednjim, mada se sa vlašću nikad ne zna šta radi. Vampiri su najopasniji kad spavaju! U situaciji sam Juvenala, satiričara koji se plašio da ga ne uhvate. Stoga iznosim svoju poslednju odbranu iako nisam optužen, kao što je uradio i Drainac, moj prethodni književni junak. Politika je prolazna, umetnost je večna! Branio sam Drainca, branim Domanovića! Ne plašim se vampira, kao što ga se nije bojao Milovan Glišić. Inače, između ova dva rada je pola veka i 60 mojih naslova. Premnogo za prognanika iz zavičaja i države.   

Ivan Ivanović

10.

Poslednji Katarinin papir ustvari je za mene prvi, jer mi je najvažniji. To je „razgovor“ savetnika BIE Đorđa Sokolovića sa glumcem Stefanom Dumanovićem, koji je evo postao moj književni junak. Iako se radi o službenoj belešci, razgovor deluje posve privatno, kao da je obavljen u nekoj kafani a ne u zgradi BIE. Ne znam kako je inspektorka Katarina došla do kopije ove beleške, pretpostavljam da je to privatna stvar. Moguće je da Đorđe Sokolović sprema nekakve memoare, budući da je u svom vremenu bio jedan od najobaveštenijih Srba. Srpska narodna priča kaže „U cara Trojana kozje uši“! Katarina mi je „uručila“ svirajku od zove berberina pomenutog cara.

Iako se radi o strogoj diskreciji, Katarina mi je „poverila“ osnovne podatke iz života ovog „prvog intelektualca“ srpske tajne službe. Đorđe je „potekao“ sa planine Sokolovice u Južnoj Srbiji, moguće je da mu je geografija podarila prezime, kao mnogim srpskim piscima. (Pada mi na pamet moj pisac Žarko Komanin.) Potiče iz partizanske porodice, to mu je odredilo put. Gimnazija u Leskovcu, Filozofski fakultet (grupa za čistu filozofiju) u Beogradu. Po diplomiranju jedno vreme proveo kao profesor u leskovačkoj Gimnaziji, čuvenoj po tome što su u njoj pre Drugog svetskog rata učili partizanski prvoborci Ratko Pavlović Ćićko i Milivoje Perović. Profesuru napustio a dao se na politiku kad je Slobodan Milošević „izvršio antibirokratsku revoluciju“ i postao gospodar republike Srbije, koja je tada bila u sastavu Jugoslavije. Milošević je za jednog od glavnih saradnika imao šefa republičkih tajnih službi Leskovčanina Zorana Janaćkovića, a ovaj je „kooptirao“ u Službu profesora Đorđa Sokolovića. Sledio je „preki put“ profesora u Beograd, najpre za predavača na Policijskoj akademiji, gde je direktor bio Prokupčanin Dragan Milosavljević Curi, a potom u političku policiju, Resor službe državne bezbednosti.

Katarina mi je još rekla da su oba ova južnjaka umeli da balansiraju na političkoj klackalici, samo što je stariji tokom nove Srbije preminuo, a mlađi dospeo do današnjih dana. Obojica su magistrirali i doktorirali na Fakultetu državne bezbednosti.

Đorđe se upravo sprema za penziju, moguće je da mu je ovo poslednji „policijski rad“. Uzeo sam „književnu slobodu“ da ga pretočim u dramolet, budući da sam se u dramskom pripovedanju već ogledao, posebno u romanu „Crni dani Rake Drainca“.

Kabinet višeg savetnika Đorđa Sokolovića u BII, razgovaraju već vremešni Đorđe i mladi glumac Radoje Dumanović, koga su policajci priveli na „informativni razgovor u svojstvu građanina“.

ĐORĐE: Konačno da se sretnemo nas dvojica Leskovčanina na „radu u Beogradu“: ja u kabinetu tajne službe, a ti na ulici. I jedno i drugo su teatar. Stvar je u tome što ovde ja igram glavnu ulogu, a ti na ulici. Da li me poznaješ, druže Dumane?

DUMAN: Da li smo na ti, gospodine Đorđe? Pošto ste bili profsor, ja ću vas da oslovljavam sa vi. Koliko znam, nisam imao čast da vas sretnem, ni u Leskovcu, ni ovde u Beogradu. Zakasnio sam da mi budete profesor, a uranio da me uzmete u obradu. Verovatno nas je spojio slučaj komendijant, Leskovčani na beogradskoj sceni. Znam vas samo po čuvenju, nešto sam „načuknuo u leskovačkoj čaršiji“. Kažu da ste bili dobar profesor filozofije, danas ste  mozak leskovačkom čelniku. Kažu da se za sve pitate, Leskovac bez vas ne bi mogao da diše.

ĐORĐE: Vidiš, a ja tebe znam odlično! Nisam te gledao u pozorištu, a na televiziji, da li si igrao u nekoj seriji? Kad si u tajnoj službi, iako ništa ne radiš, radiš neprekidno. U stvari, svi rade za tebe! Ljudi se tužakaju kao đaci, mi imamo problem kako da te optužbe selektujemo. Tebe su mnogi tužili mojoj Službi. Dakle, ja o tebi znam sve. Nezaposleni glumac, roditelji seljaci iz Pridvorca, paprikari. Sestra u Kanadi, finansira te da opstaneš bez plate. Ilegalno glumiš Domanovića! Stoga, nemoj da okolišiš, znam šta si govorio u kafani Kod orača, u kojoj je taj tvoj Domanović osnovao buduće leskovačko pozorište. Mogu da ti kažem, Dumane, da si mnogo grešio!

DUMAN: Ne razumem? Zar je greška govoriti Domanovića?

ĐORĐE: Nisi umeo da pročitaš istoriju Srbije! Kad te je već Bog pogledao i dao ti talenat za glumu, a mi to prihvatili i iškolovali te na pozorišnoj Akademiji, morao si da shvatiš bar toliko da se od tebe očekuje da budeš „državni glumac“.

DUMAN: Opet ne razumem? Kakvi su to državni glumci? Zar je kažnjivo glumiti Domanovića?

ĐORĐE: Da ti objasnim slikovito, jer vi glumci ne umete bez tuđeg teksta. Eto, vezao si se za reditelja Nenada Todorovića, koji je na Kosovu nešto značio pre Srpske liste, a sad je otišao tamo gde i njegova Demokratska stranka, niz vodu. Udavio se u Labu i Sitnici! Još gore, preko njega vezao si se za pisca Ivana Ivanovića, o kome ćemo posle. E, taj pisac i još jedan, neki Marinko Arsić Ivkov, sastavili su Antologiju srpske političke poezije, tamo ima dva odeljka, jedan je Udvorička a drugi Satirička poezija. Ovaj drugi je sastavio baš taj Ivanović. Sad te pitam, zašto si se vezao za Ivanovića, zašto si odabrao da budeš satiričar?

DUMAN: Zato što je satira moj život! Ivan Ivanović me je povezao sa Radojem Domanovićem, uputio me na svetionik…!

ĐORĐE: Odlično, kapiraš! Samo što taj svetionik nije više svetsko čudo, mi smo ga porušili. Koji mi? Mi komunisti, mi radikali, mi naprednjaci, mi nacionalisti. Vi satiričari plovite pogrešnim morem, na vašoj obali nema svetionika, istorija vas je razbila o hridi…!

DUMAN: Na Akademiji sam naučio da su najveći svetski umetnici bili satiričari, da ne nabrajam…

ĐORĐE: Ko te je to učio? Žika Pavlović, Saša Petrović, Dušan Makavejev… Pa mi smo te profesore otpustili sa Akademije, oni da su nešto znali ne bi tako prošli… I ti ne bi bio pet godina bez posla da si stao na pravu stranu istorije.

DUMAN: Profesore – sad vidim da ste ostali profesor marksizma u leskovačloj Gimnaziji – ako možete da mi to pojasnite. Mi glumci ne umemo bez teksta!   

ĐORĐE: Pa evo, da si učio kod Veljka Bulajića ili Žike Mitrovića … a da ti je dekan bio Ratko Dražević … bio bi danas narodni poslanik kao Lazar Ristovski, ili upravnik Narodnog pozorišta kao onaj Bule Goncić…

Nego, kad si me već podsetio da sam profesor filozofije a ne državne bezbednosti, onda da ja tebe pitam, znaš li ko je bio Akadem po kome se prozvala tvoja škola?

DUMAN: Profesore, ja sam kod vas u policiji a ne na fakultetu, akademiju sam odavno završio… Ne vidim zašto me propitujete? Da mi date ocenu? Unapred znam daćete mi dati peticu a ne desetku!

ĐORĐE: Naravno da ne znaš, ja ću da ti kažem. Akadem je bio atinski vojskovođa, geneal, koji je u Peloponeskom ratu izdao Atinu i špijunirao za Spartu. Bio je aristokrata, bogat, imao je imanje kraj Atine na kojem su rasle masline i platani… Filozof Platon, glavni Sokratov učenik, i sâm aristokrata, koji je mrzeo demokratsku Atinu i navijao za autokratsku Spartu, držao je predavanja Sokratovim naslednicima na Akademovom imanju pod maslinama i platanima… Platonov ujak je bio tiranin Kritija, pa mu se to moglo. Platon je bio veliki pisac, bez njega gotovo da se ne bi znalo za Sokrata…

DUMAN: Zahvaljujem, profesore, na predavanju… Dozvolite da vam postavim jedno pitanje. Kad ste tako veliki filozof, orator, retor, doktor, šta još…, zašto ste napustili filozofiju i upisali se u obaveštajce? Ovo drugo se može bez tih titula. Znači li to da su policajci  važniji za državu nego filozofi?

ĐORĐE: To je pitanje za Platona. Ja ne umem na njega da odgovorim. Prost odgovor bi bio: jer si kao filozof „niko i ništa u Parizu i Londonu“ – to je Orvel, ne znam da li znaš ? – a kao obaveštajac i vođa tajnih službi „prvi u Srbiji i Beogradu“. Pravi odgovor je:  zato što nisam hteo da budem glumac Stefan Dumanović „iz Leskovac“ koga šutira vlast kako hoće i drži ga na belom hlebu pet godina, nego policajac koji goni filozofe i otpušta ih s posla.

DUMAN: Niste ništa naučili od Sokrata, Hrista, pa ni Marksa… koje ste predavali u školi?

ĐORĐE: Dosta o tome! Uhvatio si me na slabost, za trenutak sam svirao na „svirajki od zove“. Da se vratimo u stvarnost, u realizam tvog učitelja pisca Ivana Ivanovića. Ovde ja sudim tebi a ne ti meni. A na nebu, ako je verovati Domanoviću, drugi je sudija… Ja treba da odlučim da li ćeš ti odavde u zatvor ili u pozorište. Moj vođa će da prihvati ono što mu ja kažem, jer ja sam čuvar njegove vlasti. A ja hoću da ti pomognem, da te spasim od tebe samog!

DUMAN: Opet ne razumem.

ĐORĐE: Računam da si za pet godina shvatio da ne treba da se držiš tog Ivana Ivanovića. Satiričari su gubitnici, otpadnici, disidenti… Svakako si čuo za filmskog reditelja Lazara Stojanovića, sa tvog je fakulteta. I on je hteo da „šiče na sveca“, pa kako je prošao? Snimio diplomski film sa „aluzijama na druga Tita“ – čini mi se da se zove „Plastični Isus“ – otvorio se pred jednim poručnikom u vojsci koji je sanjao čin generala, pa kako je prošao? Pukovničko dete, pa dobio tri godine robije! Hoću da ti kažem, zemljače Dumane, da se maneš tih disidenata iz Dvadesetog veka i da se držiš novovremene filozofije Dvadeset prvog veka.

DUMAN: One koja se predaje na fakultetu bezbednosti?

ĐORĐE: Tako je. Filozofija koju si ti naučio u gimnaziji i na akademiji, a koju sam ja predavao u Leskovcu, stvar je prošlosti, može se izučavati u biblioteci, ali u životu ne važi. Marksizam je mrtav!

DUMAN: Pa koja se, onda, filozofija važi? Vi kao bezbednjak mogli biste da mi otvorite oči. Recite mi, profesore, šta da učim, šta da igram, šta da glumim…

ĐORĐE: Makijavelija! Demokratija, za koju su se ti tvoji filozofi zalagali, poražena je na svetskoj sceni. Dole Monteskije! Proučavaj Makijavelija ako hoćeš da igraš u novom leskovačkom Pozorištu.

DUMAN: Bojim se da nisam glumac za Makijavelija… Kao i onaj glumac koga je opisao Domanović u „Pozorištu u palanci“. Rođeni tragičar, a upravnik mu daje da igra komičara! Zato je napustio tročlanu družinu i pomogao Domanoviću da naprave pozorište Kod orača. Danas je Leskovac farsa, a ja nisam glumac za taj žanr.

ĐORĐE: I ja sam tako mislio kad sam predavao marksizam u leskovačkoj Gimnaziji. Danas znam da je diktatura nadvladala demokratiju, u trendu su predsednici „doživotni diktatori“. Josip Broz Tito je dao pelcer kako se postaje „predsednik bez ograničenja mandata“, ima jedna knjiga u kojoj se ovi „meki“ diktatori nazivaju „spin diktatori“. Da prilagodimo našem žargonu, ddiktatori se dele na „crne“ i „ružičaste“. Uzmi i pročitaj, u pravu si, nisi ovde došao da slušaš moja predavanja, kad već nisi imao sreću da ih slušaš u Leskovcu. Diktatura je savremeni model vladavine. Tvoj Zapad – i Domanovićev, i Ivanovićev, i Todorovićev – proći će kao antički Rim, poješće ga varvari.

DUMAN: Profesore, da vas podsetim, Ivan Ivanović je u Tabloidu, kojeg ste vi ukinuli – pisao na temu „Propast Zapada“ od Osvalda Špenglera. Naučio sam tu lekciju.

ĐORĐE: Zato sam i dao nalog da te ovde dovedu, da ne budeš ponavljač istorije. Od svih vera ostao mi je samo lokal patritizam, hteo bih da Leskovac opet ima Tomu Zdravkovića. Čak i oni koji bi da te unište, priznaju da imaš talenat, da si leskovački Sergej Trifunović. Hoću da te sačuvam… U poverenju da ti kažem – čak i onaj koga ti olajavaš po leskovačkim kafanama, posebno Kod orača, koga ste prozvali Faraon –  doktor koji je ostavio bolnicu, kao ja školu –  misli isto kao i ja. Hoćemo da te sačuvamo za Leskovac, a ti si se kao kakav magarac uskopitio.

DUMAN: Šta treba da uradim? Da izjavim da je koloseim važniji od pozorišta…?

ĐORĐE: Mi popravio štetu koju su nam ostavili tvoji … i Todorovićevi, i Ivanovićevi … žuti. Je l sad razumeš u čemu je kvaka?

DUMAN: Izgleda da sam ponavljač! Govorite kao Sokrat, u sentencama…

ĐORĐE: U pravu si, „Srbija ne sme da čeka, ne sme da stane“! Da odmotamo ovo pletivo. Platon je rekao da državom treba da vladaju filozofi, vojnici da je čuvaju, robovi da je hrane… Umetnici su u toj državi  nepoželjni, oni samo uznemiravaju, rovare. Tvoj pisac Ivan Ivanović je u tvom Tabloidu to pisao, ne znam da li čitaš svoje novine. Ja čitam po službenoj dužnosti, i Baja Pašić je govorio da treba čuti i opoziciju. U stvari, samo nju treba čitati, ovi naši „znam šta pišu“. Mislim, jesi li pročitao Ivanovićev tekst o „velikom diktatoru“?

DUMAN: Mislite na Dostojevskog?

ĐORĐE: Da, na „Braću Karamazove“. Tamo ima ona poema koju je Dostojevski izmislio za svog junaka, filozofa Ivana Karamazova. Znaš li kako se Hrist proveo kad se u katoličkoj Sevilji ponovo pojavio, kako je prorokovano u Bibliji?

DUMAN: Nisam glumio Dostojevskog, nije postavljan na scenu leskovačkog Pozorišta…

ĐORĐE Onda, da ti održim predavanje, kad se to nije dalo u leskovačkoj Gimnaziji. Prepričao Ivan Ivanović u Tabloidu. A ja sažeo na jedno predavanje, evo slušaj. Zapisao sam za knjigu koju ću da napišem kad odem u penziju.

Radnja poeme se dešava u Sevilji, u Španiji, u Šesnaestom veku, u vreme  inkvizicije, „kada su u slavu Božju u toj zemlji saki dan gorele lomače i kad su Na veličanstvenim lomačama / spaljivali opasne jertike“. Na trgu se pojavljuje On (Hristos) koji je pre petnaest vekova obećao da će doći na zemlju da vidi šta se dešava sa ljudima koje je na Golgoti ostavio. „Silazi na „vrele ulice“ južne varoši, u kojoj je taman sinoć na veličanstvenoj lomači, u prisustvu kralja, dvora, vitezova, kardinala i divnih dvorskih dama, pred mnogobrojnim stanovništvom cele Sevilje, kardinal veliki inkvizitor odjednom spalio maltene čitavu stotinu jeretika u slavu Boga“. Iako se nije predstavio, svi su odjednom u njemu prepoznali svog Boga.

Hristos, kao pre petnaest vekova u Judeji, nastavlja sa „čudesima“, isceljuje bolesne, oživljava mrtve. I baš kad je oživeo u crkvi jednu devojčicu, kao nekad Lazara, pojavljuje se kardinal, veliki inkvizitor.

„Ja ne znam ko si ti, niti hoću da znam da li si to baš ti, ili samo podobije njegovo; ali ja ću te već sutra osuditi i spaliću te na lomači kao najgoreg jeretika, a ovaj isti narod koji danas ljubi tvoje noge, već sutra će, samo na jedan znak moje ruke, poleteti da zgrće žeravicu oko tvoje lomače.“

Veliki inkvizitor u ime Boga sprečava povratak Boga na zemlju! Bog je suvišan! „Sve si predao papi, sve je, dakle, sada u pape, i ti prosto možeš i da nam ne dolaziš, ili nam bar ne smetaj pre vremena.“

Hristos je na Golgoti dao ljudima slobodu, ali oni su je se odrekli u korist crkve. „Ljudi su nam doneli tvoju slobodu i pokorno je položili pred naše noge. To je naše delo, a da li si ga ti želeo, to nije sad važno.“

Ivan kazuje bratu Aljoši da ljudi u svojoj prostoti i tuposti u stvari ne žele slobodu koju im je Hristos dao. „Jer ništa i nikada nije bilo za čoveka i čovečansko društvo nesnosnije od slobode!“

Inkvizitor nastavlja dalje: „Prvo nahrani ljude, pa tada možeš od njih zahtevati vrlinu!“ (Slično je govorio Marks, a Engels ponovio na Marksovom grobu. Čovek mora prvo da jede pa tek posle da filozofira!) On preti Hristu da će ljudi razrušiti njegov hram i na njegovom mestu podići novu Vavilonsku kulu, koja je bila seme razdora. Crkva je nahranila ljude i njima Bog više nije potreban. „Nikada im (ljudima) nauka neće dati hleba, dogod budu ostajali slobodni. Oni će kazati: „Nahranite nas pa makar nas i zarobili!“ Jer nikada oni neće biti kadri  pravično među sobom podeliti ono što imaju! A uveriće se i o tom da ne mogu nikada slobodni biti, zato što su slabi, poročni, ništavni i buntovnici.“

Ljude ne interesuje „nebeski hleb“ koji im je obećao Hristos, jer ga nikad nisu dobili. Njima treba zemaljski hleb, a to im može obezbediti samo crkva i njena država.

„Dakle, nemir, zabuna i nesreća – to je današnja sudbina ljudi, pošto si ti onoliko stradao za njihovu slobodu“. Ljudi su poneli Hristov krst kroz vekove, i šta su dobili? Samo glad, očaj i bedu.

„Ispravili smo veliki podvig tvoj, i zasnovali smo ga na čudu, na tajni i na autoritetu. I ljudi se obradovaše što su ih nanovo poveli kao stado, i što je, naposletku,  sa njihovih srdaca otkinut dar koji im je doneo toliko muke.“

Sve je to postigla katolička crkva i jezuiti kao njeni najbolji predstavnici. I što je sad došao Hristos da im smeta. Ljudima danas ne treba Hrist, oni traže Inkvizitora. Oni će reći Hristu: „Mi nismo s tobom nego s njim. Mi smo dobili od njega Rim i mač ćesarev, i proglasili smo sebe za careve zemaljske.“ Veliki inkvizitor kaže da se prvo mora dobiti mač ćesarev, pa tek onda misliti o sveopštoj sreći ljudskoj. On zamera Hristu što još u Judeji nije uzeo od prokuratora mač Cezarov, nego je izabrao raspeće na Golgoti. „Da si primio mač i ćesarski plašt, ti bi osnovao svetsko carstvo i svetski mir. Jer ko da vlada ljudima ako ne oni koji vladaju njihovom savešću, i u čijim su rukama hlebovi njihovi!“

Inkvizitor hvali svoj jezuitski red što je to shvatio i tako spasio crkvu. „Mi uzesmo mač ćesarev! A, uzevši ga, naravno, odbacismo tebe!“ Jezuiti su ubedili ljude da će tek tada postati slobodni kad se odreknu svoje slobode radi njih i kad im se pokore. Sve će zavisiti od njihove poslušnosti – i oni će se svojim spasiocima jezuitima pokoravati rado i veselo.

Na kraju Ivanove poeme Veliki inkvizitor otvoreno preti Hristu. „Znaj da te se ja ne bojim! Znaj da sam i ja bio u pustunji, da sam se i ja hranio skakavcima i korenjem, da sam i ja blagosiljao slobodu kojom si ti blagosiljao ljude; i ja sam se spremao da stanem u broj izabranika tvojih, u broj snažnih i jakih… Ali se trgoh i dođoh k sebi, i ne htedoh služiti bezumlju. Vratih se i pridružih se onoj družini koja je ispravila podvig tvoj. Odoh od gordih, i vratih se smirenima, zarad sreće tih smirenih.“

Veliki inkvizitor kaže Hristu. „To što govorim tebi, zbiće se, i carstvo će se naše sazdati. Ponavljam ti, već sutra ćeš ugledati poslušno stado koje će, na prvi zamah moje ruke, poleteti da zgrće žeravicu oko lomače na kojoj ću te spaliti zato što si došao da nam smetaš. Jer ako postoji iko ko je većma od svih zaslužio našu lomaču, onda si to – ti! Sutra će te spaliti! Dixi!“

Jesi li razumeo?

DUMAN: A šta je sa Marksom? Kad ste vi bili profesor, Hrist je bio zabranjen, u školi se predavao Marksizam. Jeste li bili predavač u Kumrovcu?

ĐORĐE: Precenjuješ moj značaj… Ja sam postao važan tek kad sam dobio značku Službe državne bezbednosti. A u to vreme Tito je bio mrtav, naslednici su ukinuli Kumrovec. Rekao sam ti da sam se digao pod Slobom.

DUMAN: Na antimarksizmu, odnosno nacionalizmu?

ĐORĐE: Na antititoizmu! Posle smrti Tita, titoizam je bio neodrživ. Komunistička parola I posle Tita – Tito! bila je samoobmana. Još jednom se pokazalo da je svetska revolucija nemoguća. Komunizam se raspao sam po sebi, jer je bio utopija. Marks je bio iluzija! Kao kod Dostojevskog, pokazalo se da je novi Hrist nemoguć, da se čovečanstvo vraća u Vavilon.

DUMAN: Onda ne razumem zašto sam ja ovde? Pisac Ivan Ivanović koji je nasledio Domanovića proizišao je iz studentske 68. Kao što ni njemu niste mogli da sudite, tako ne možete ni meni što njega govorim.

ĐORĐE: Da se vratimo u realnost, da teoriju prepustimo budućim marksistima. Ne saslušavam ja tvog pisca, tvog režisera, tebe… zbog ideje. Ideja je stvar čoveka, neka je nosi u sebi ali neka je javno ne kazuje. Mi – Slobodan Milošević, Aleksandar Vučić – smo naučili iz istorije da se ideja može osuditi, ali da se ne može ukinuti. Ona je jača od bića! Stoga ja vodim informativni razgovor sa leskovačkim glumcem Radojem Dumanovićem koji je u svojstvu građanina a ne okrivljenoga. Moj „gospodar“ Aleksandar Vučić je naučio politiku do kraja. Šta to znači? Imamo višestranačli sistem, ali vlada jedna partija! Imamo demokratiju ali smo u diktaturi! Priznajemo institucije sistema, ali vladamo njima! Imamo slobodne izbore, ali ih nameštamo! Tvoji na mitinzima napadaju predsednika što ih pobeđuje! A ti si glumac gradskih trgova! Umesto da budeš zadovoljan što nisi u zatvoru, ti karikiraš vlast što te na hapsi! Kriješ se iza Domanovića jer znaš da mi nećemo na njega! Moram da priznam da si vešt u tome, što znači da si dobar glumac. Ne držiš govore nego igraš satiru! Svakako da znaš da je još Juvenal, jedan od prvih satiričara Zapadne civilizacije, rekao: „Teško satiričaru koga uhvate!“ Tebe nismo ugvatili, jer ne želimo da te uhvatimo! Zasad nam je dosta Milovan Brkić!

DUMAN: Njega ste uhvatili?

ĐORĐE: Sam je sebe uhvatio! Traži od demonstranata direktno da  ubiju Aleksandra Vučića, a ne krije se iza Domanovića kao ti! Njega nećemo da aboliramo. Oprostili smo onome Bošku Savkoviću zbog lutke, to je dosta. A ti si nas – moram da budem vulgaran, zajebao! Omotao si se plaštom umetnosti, glumiš Domanovića! A dobro znaš da na Domanovića još nismo udarili, to smo ostavili za novi mandat! Kad Aleksadar učvrsti totalnu vlast, kad postane novi Tito, odnosno „predsednik bez ograničenja mandata“. I Putinu je bilo potrebno dvadeset i kusur godina!

Ako si ovaj scenario sam napisao, onda svaka ti čast! Još ćeš da postaneš režiser, kao Ljubiša Samardžić pre tebe! Ili ova gomila glumaca koja je preuzela funkciju režisera! A ako ti je sinopsis sastavio Ivan Ivanović, koga glumiš po privatnim stanovima, onda si odabrao dobrog učitelja, kao Platon Sokrata! Taj je uspeo da nadmudri Tita!

DUMAN: Kako to mislite?

ĐORĐE: Pa, evo. Izmislio je roman da bi rekao Crveni kralj, ali to kamuflirao fudbalerom Zokom Kingom. Svi smo mi dobro znali na koga je mislio, ali on nije pomenuo ime, kao ovaj Brkić što radi danas. Više od toga, sve je to zakamuflirao romanom, odnosno umetničkim delom. A u Titovom ustavu pisalo je da je sloboda umetnosti zagarantovana! Za umetničko delo se ne može odgovarati. Otud su oni silni partijski mislioci nastojali da to podvedu pod publicistiku, jer ustav nije štitio ovu vrstu delatnosti. Tako ste vi to izveli: prizivate Apisa da ubije Aleksandra, kao što je to činio svojevremeno Domanović! Mešate planove, determinišete vreme, preplićete prošlost i sadašnjost, igrate nadrealizam. A dobro znate da vas aktuelni Ustav štiti, kao što štiti onog maloletnika ubicu.

Neću da kažem da niste postigli cilj, ali ustavi se menjaju, imamo većinu da vratimo ždanovizam. Hoću da ti kažem da ti se može desiti da „dođeš mečki na rupu“. Stoga mi dozvoli da ti budem profesor, kad se to nije desilo u leskovačkoj Gimnaziji.

DUMAN: Slušam vas, profesore, kao što su apostoli slušali Hrista!

ĐORĐE: Znači, razumemo se. Ti si iskoristio Domanovića da nam saspeš sve u lice, a mi nećemo da te gonimo, jer nam se to ne bi isplatilo. Nemaš potrebe da spremaš odbranu, jer te nećemo optužiti. Naravno, dok ne cementiramo vlast. A onda, neka ti svevišnji bude na pomoći! Tad nećeš moći da se pozivaš ni na Domanovića, ni na Ivanovića, jer ih neće biti. A novi satiričari neće doći, jer ćemo im mi, kao što je radio stari Platon, zabraniti da stanuju u našoj državi. Neka ti ovo bude Maslinova gora, ne Golgota!

DUMAN: Znači li to da sam dospeo pred Svetog Petra?

ĐORĐE: Ne, pred Svecem je Radoje Domanović, a za Ivana Ivanovića nisam siguran. Možda će njega da obrlati Mefistofel? A ti ćeš da čekaš, još nisi ni stao u red.

Mi Srbi smo dugo lutali kroz istoriju dok nismo našli svoj put. Rano smo dobili državu, ali su nam je azijati Turci pojeli. Ponovo smo našli sebe, ali smo onda ginuli za tuđe babe zdravlje, oslobađali smo druge južnoslovenske narode i dali im Jugoslaviju, što se pokazalo za nas fatalnim. Onda smo iz Rusije, odnosno Sovjetskog Saveza, uvezli komunizam što je ubilo naše nacionalno biće. Izgubili smo državu koju smo stvorili, svi su drugi ostvarili svoje nacionalne ciljeve samo su Srbi na gubitku. I sad  na čemu smo…?

DUMAN: Profesore, govorite iz Devetnaestog veka. Bar da iz vas govori Dobrica Ćosić… Kao i većinskim Srbima, desio vam se Vojislav Šešelj, samozvani četnički vojvoda koji je izdao generala Dražu. I šta sad tražite od mene? Da budem slep kod očiju, gluv kod ušiju, glup kod uma. Identifikovao sam se sa Domanovićem, jer je ovaj pisac pročitao Aleksandra Obrenovića. Ja čitam Aleksandra Vučića. On poteže na mene BIU!

ĐORĐE: Pretpostavljam da znaš – Ivan Ivanović je o tome pisao, ti si čitao – da je u sličnoj situaciji pre sto dvadeset i pet godina ministar unutrašnjih poslova Kraljevine Srbije pozvao Radoja Domanovića na jedan ovakav informativni razgovor. Domanović je tad bio otpušten iz prosvetne službe u Leskovcu, bez posla i prihoda, životario je u Beogradu od bednih honorara u Jankovoj Zvezdi. Ministar mu je otvoreno ponudio nagodbu: država će ga vratiti u službu, omogući će mu blagodejanije, poslati u Evropu… ako se mane kritikovanja po novinama kralja Aleksandra i kraljice Drage… Znaš li kako je postupio Domanović?

 DUMAN: Ne samo da nije prihvatio ministrovu ponudu, nego je još žešće nastavio sa kritikom kraljevog apsolutizma…

ĐORĐE: Radoje je imao sreće što su oficiri izvršili državni udar i ubili kralja i kraljicu, inače… Kad su oficiri izvršili pretres ministarstva unutrašnjih dela, našli su spisak od dvanaest ljudi za odstrel… Među tim imenima bilo je i ime Radoja Domanovića…

DUMAN: Koja je poruka? Da se manem kritike sadašnjeg diktatora, odnosno faraona, da ubijem u sebi Radoja Domanovića i Ivana Ivanovića, pa ću se vratiti u leskovačko Pozorište…?

ĐORĐE: Odlično, razumeo si. Zaslužio si desetku, kao naš predsednik… Samo, tu ima jedna bitna razlika. Apis je ubio kralja Aleksandra, a predsednik Vučić je upravo dobio nove izbore… I da ti kažem, ovo će dugo da traje. Pronašli smo formulu večnosti, Aleksandar Vučić je neuništiv kao ptica feniks. On nije naivan kao filozof Zoran Đinđić pa da veruje u ideju. BIA, čiji sam ja član, je njegova pretorijanska garda, blindirani oklop. Filozof je znao šta je ideja, pravnik zna šta je država.

DUMAN: I šta mi nudite?

ĐORĐE: Povratak u leskovačko Pozorište ako prestaneš da kritikuješ Faraona, odnosno njegovog Boga.

DUMAN: Šta ako odbijem?

ĐORĐE: Imaš dva izbora: jedan je da budeš naš, a onda ćeš da radiš šta znaš! Ne samo da ćeš dobiti uloge u pozorištu, nego i na filmu, i na televiziji. Nama je Leskovac važan grad, zato smo mu podarili stadion. Snimili smo film o Leskovcu kao Mančesteru, snimili smo film o Veri Pešić. Sve to ide preko Telekoma… Spremamo film o Pustorečkoj republici, koja je bila paralelna sa Užičkom republikom. Po knjizi Milivoja Perovića „Hronika o Pustoj Reci“. Šta misliš o ulozi Stojana Ljubića, Stoleta Vujanovskog?

A drugi izbor je da kupiš jednosmernu kartu za Kanadu, za Toronto. Tamo imaš sestru i zeta, neka te izdržavaju. Bar neće morati da šalju doznake u Leskovac! A da li ćeš tamo da glumiš ili da pereš prozore, to se nas ne tiče. Panjimaješ?

DUMAN: Isterujete me iz moje države, profesore!

ĐORĐE: Nisi shvatio vreme u kome živiš. Čoveče, mi Srbi smo izgubili državu i moramo da je vratimo. Konačno smo našli čoveka koji je kadar da to učini. Sâm Bog nam ga je poslao. Ta država se zove Velika Srbija a ne Jugoslavija. Jugoslavija i kralja Aleksandra i maršala Tita je velika srpska zabluda. Mapu Velike Srbije je nacrtao još Ilija Garašanin u Devetnaestom veku, prekopirao je Stevan Moljević u Dvadesetom. Vojislav Šešelj je sa njom došao u Beograd, pokrenuo je časopis Velika Srbija. To je naša biblija! Iz te filozofije je proizišao Aleksandar Vučić, zato je tako superiorno osvojio srpski svet. Taj svet mora da živi u jednoj državi, to je naš istorijski program. Aleksandar Vučić je nosilac svesrpske ideje.

DUMAN: A kako se može ta ideja realizovati? Da li vi radikali odnosno naprednjaci zagovarate treći svetski rat?

ĐORĐE: Taj rat će se desiti i bez srpskog okidača. Nije nam potreban novi Gavrilo Princip, rat je već počeo, juče u Ukrajini, danas u Palestini… A za rat je potreban vođa! Atila Bič božji, Dušan Silni, Josif Čelični. Rusija je proizvela Vladimira  Putina, Srbija je iznedrila Aleksandra Vučića. Nema velikog rata bez velikog vođe. Panjimaješ?

DUMAN: A on mora biti diktator?

ĐORĐE: Tako je. Samo veliki diktator može da stvori veliku državu. Nema sumnje da je Dvadeset prvi vek vek diktature! Demokratija je završila sa Monteskijem! Makijaveli je zagovarao diktaturu jer je shvatio da samo diktator može da ujedini Italiju. Pa i tvoj pisac Ivan Ivanović je to pisao u Tabloidu.

DUMAN: Sad „panjimajem“ zašto ste vi protiv Domanovića! I njegovih nastavljača, u koje spada i moja malenkost. Veliki satiričar je bio ukleti neprijatelj diktature…

ĐORĐE: Može se tako reći. Ali Domanović je istorija. Prošlost. Zapad, koji je preuzeo demokratsku ideju od antike, od Perikla, danas živi poslednje dane. To je predvideo još Osvald Špengler.  Evropska unija će se raspasti, kao što je propao stari Rim. Mi Srbi moramo da budemo na to spremni, ne smemo da doživimo još jednog Dražu Mihailovića. A za to je potreban veliki vođa, Srbi su ga prepoznali u liku Aleksandra Vučića. Stoga sam i ja stao na stranu „Malog Putina“, što u njemu vidim spasioca Srpstva. I zato sam protiv Domanovića i domanovića što u satiri vidim opasnost za „novu srpsku misao“.  Nisam ja protiv vas što ste umetnici nego što ne shvatate novo vreme.

DUMAN: Hoćete li da zabranite Domanovića?

ĐORĐE: Poslaćemo ga u istoriju. A vas njegove nastavljače nećemo ni pustiti da u nju uđete. Pa kad se završi istorija, kad dođe njen kraj, kad čovečanstvo ostane bez ideje, onda vi satiričari možete da se vratite. Samo što tad nećete imati o čemu da pišete, postaćete zabavljači, estradni umetnici.

DUMAN: Da veličamo olimpijske pobednike kao Pindar, da slavimo vladaoce kao Horacije…

ĐORĐE: Da budete dvorske budale! Stari Platon je bio u pravu kad vas je eliminisao iz svoje države. Satiričari kvare narod, zaluđuju omladinu, unazađuju državu. Mi smo danas sa Aleksandrom Vučićem stvorili jaku državu, Srbiju budućnosti, u njoj nema mesta za vas satiričare. Naš vođa ima veliki cilj da okupi sav srpski svet, kao što to radi Putin u Rusiji. Velika Srbija je naš istorijski projekt, ostvarićemo ga u trećem svetskom ratu.

DUMAN: I šta planirate sa mnom? Gde je tu moje mesto?

ĐORĐE: Rekao sam ti da ćemo ti dozvoliti da stanuješ u Srbiji ako se odrekneš Domanovića, odnosno Ivana Ivanovića. Na tebi je da napraviš izbor.

Danas te nećemo uhapsiti. Ne vidim kako jedan anonimni leskovački glumac, usto još i pod otkazom, može da ugrozi državu i njen ustavni poredak. Ako si naučio lekciju, upisaćemo te u prvi razred nove Srbije. Ako nisi, poslaćemo te u centralni zatvor. Diksi!