Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Prof. dr Slobodan Komazec

Kruta kontrakciona (restriktivna) monetarna politilka i uravnotežavajuća fiskalna politika koje preporučuje MMF, uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava države da „pritegnu kaiš“, što vodi imploziji tražnje i razvoja. Može li se bez brzog rasta i dovoljne tražnje očuvati dugoročni potreban rast?

Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, brz rast i očuvati stabilnost privrede? Najveći sukob kejnzijanaca i monetarista u osnovi je sukob oko koncepta prioriteta u ekonomskoj politici: stabilnost ili privredni rast, ali i inflacija ili nezaposlenost. Ne od manjeg značaja je i uloga države u privredi i razvoju. Duboki pad i velike oscilacije proizvodnje onemogućavaju sprovodenjc većih socijalnih programa i apsorpciju tehnološkog i ekonomskog viška radne snage. Oskudica tekućeg novca i kapitala, vodila je enormnom rastu „tržišno formiranih kamata“ i deflaciji. Troškovni udar u tom slučaju je neminovan, cene se pokreću naviše, kurs se odvaja od svog „stabilizatora“ (evra), dohoci i javni rashodi se povećavaju (rebalansi budžeta su neminovni) i dr. Privreda se vraća na početak pre mera stabilizacije, ali uz novu izgubljenu godinu razvoja.

Da li je u takvim odnosima moguća istovremena politika stabilizacije i (snižavanje i održavanje niskih cena) i oživljavanje privrednog rasta, bez plaćanja visoke cene stabilizacije padom proizvodnje, rastom nezaposlenosti, uz obaveznu nisku stopu rasta. Mada se smatra da ova dva cilja makroekonomske politike nisu kompatibilna i da proces stabilizacije i ekonomskog rasta nije zapažen ni u jednoj privredi u svetu, bar ne do sada (koje su sprovodile uspešnije stabilizacione programe), smatramo da je to moguće izvlačeći na scenu specifičan oblik „ekonomije ponude“ kombinovane sa neoklasičnum ekonomijom. Izbor odgovarajućeg programa razvoja i stabilizacije, sigurno je, mora poći od stvarnog stanja u privredi, odnosa u društvu i političkom sistemu.

Orijentacija na izbor ciljeva i mera makroekonomske politike stabilizacije (uz uklanjanje i sprečavanje inflatornog haosa) zavisi od toga da li privredu karakteriše:

1)Višegodišnja kriza u razvoju i negativna ili vrlo niska stopa ekonomskog rasta, uz gotovo potpuno osiromašeno robno tržište,

2)Visoka nezaposlenost i neiskorišćenost svih faktora rasta (kada se stopa nezaposlenosti kreće i do 30%),

3)Platno-bilansni deficit i mogućnost njegovog prilagodavanja unutrašnjim ciljevima razvoja,

4)Nedovoljna poljoprivredna proizvodnja i nepovoljan energetski bilans.

5) Dostignuti nivo dohotka i standarda i mogućnost kompresije domaće javne  i lične realne potrošnje, lažna je dilema „inflacija i privredni rast“, odnosno „inflacija i visoka zaposlenost“. To je potpuno nekritički prihvaćena alternativa već prevaziđene Filipsove krive, odbačene i u razvijenim privredama (u kojima se jedno vreme takva politika sprovodila u sukobu odnosa u raspodeli na relaciji najamnine – profit, odnosno profite – cene – nezaposlenost).

6)Ogroman odliv kapitalu u inostranstvo (legalni i ilegalni odliv) u periodu krize i formirana „omča dugova“ (uglavnom spekulativni odliv i po obavezama po eksternom dugu),

7) Visine investicija i mala raspoloživa štednja (na sceni je proces dezinvestiranja). Domaće investiciie su u stalnom realnom i to vrlo strmom padu (kao i njihovo učešće u društvenom proizvodu). Očekivani zamah privrede ne može se ostvariti u takvim odnosima političkih i ekonomskih struktura u društvu,

8) Negativni procesi u sferi produktivnosti rada, ekonomije sredstava i vrlo niske profitabilnnsti – što je sve i „normalno“ u inflatornoj ekonomiji pogođenoj krizom u razvoju.

Bruto domaći proizvod je opterećen neelastičnim javnim rashodima (javnog sektora) i fiksnim obavezama po eksternom dugu prosečno za oko 55%. To je izrazilo visoko opterećenje da je teško u tako formiranoj struktur očekivati brzu dekompresiju privrede od takvih zahvata i opterećenja. Postoje i drugi, izrazito negativni, odnosi i tokovi u privredi, koje nije potrebno navoditi (neizgrađeni finansijski sistem prilagođen preduzećima, a ne sektorima preraspodele, finansijska kriza države, javni inflatorno „pokriveni“ dugovi, slab i onesposobljen bankarski sistem i dr), ali i kriminalizovana država i institucije i privatizovana od stranke na vlasti.

Izbor strategije stabilizacije na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji novca i kredita, obaranju ili niskim investicijama, likvidacijama preduzeća, izbacivanje „tehnoloških viškova“ zaposlenih u privredi pogođenoj višegodišnjom krizom i velikim neto odlivom kapitala (u Srbiji u nizu godina krize odliv iznosi između 110 i 120 milijardi evra), smatramo promašena je i predstavlja strategiju produbljivanja krize. U takvim odnosima MMF primorava države dužnike da „pritegnu kaiš“ i smanje potrošnju. Struktura funkcije potrošnje preraspodelama se značajno izmenila. Potrošnja postaje sebi svrha, posebno kada se radi o finalnoj tražnji javnog sektora koja počinje da dominira. Potrošačka tražnja nije u funkciji stvaranja dohotka i materijalnih dobara i usluga. Multiplikativni efekti na dohodak potpuno izostaju. Princip akceleracije je čak i negativan. Dominacija i rast potrošnje javnog sektora dovodi do istovremene pojave inflacije i recesije. Nastupiće era u svetu poznate stagflacije.

Nasuprot aktuelnom programu dezinflacije i u osnovnoj strategiji prociklički postavljenom programu stabilizacije (bez razvoja), privredi treba ponuditi odgovarajući (ali i moguć) razvojno orijentisan program. Dinamiziranje proizvodnje i ekonomskog rasta, uz privremeno obuzdavanje inflacije, da bi se efekti „otkačenog“ mehanizma aktiviranja faktora razvoja što pre osetili, predstavlja dinamičan i visokoefektivan razvoj. Takav razvoj mora da sadrži i u sebi ukomponuje tehničke faktore razvoja, postepenu supstituciju faktora razvoja, tipa funkcije Cobb-Douglasa, što bi smanjilo formiranje rezervne armije rada i ogromna nezaposlenost sa snažnim socijalnim tenzijama koje prete da sruše sve stubove ekonomije i političkog sistema.

MILITANTNI MONETARIZAM ISKVARENOG NOVCA

Na sceni je autolkratski politički sistem s brojnim frustracijama, „militantni monetarizam“ koji guši privredni sektor, što sve traži novu kompoziciju makroekonomske politike u čijoj osnovi je filozofija okretanja od regulisanja tražnje ka proizvodnji i ponudi (uz širenje domaćeg tržišta). To pretpostavlja i novu politiku ulaganja u investicije i napuštanja politike regulisanja privrednog mehanizma preko kreditnog regulisanja tražnje i stranog popunjavanja domaćeg tržišta. Na potpuno iskrivljenoj kompoziciji funkcije ukupne potrošnje i tražnje    nije moguće graditi efikasne instrumente makroekonomskc politike, ali ni određivati i sprovoditi međusobno usklađene cene faktora proizvodnje (plate, kamate, kursevi, štednja, amortizacija), oni se međusobno moraju poništavati ili uzajamno podsticati.

Osnovni cilj ovakvog koncepta stabilizacije i razvoja treba da bude:

1) Brzo izvlačenje privrede i društva iz duboke krize. 2) Postepeno otklanjanje razvojnog i tehnološkog jaza u odnosu na razvijene privrede, 3)Aktiviranje domaćih faktora razvoja i mrtvih kapitala, uz relativnu stabilnost privrede. Taj cilj mora u sebe nužno da inkorporiše: oživljavanje proizvodnje i investicija, porast zaposlenosti u „novim sektorima“, postepenu izmenu strukture privrede preko novih ulaganja, uz stvaranje materijalno-finansijskih osnova za trajni rast životnog standarda, tako da se psihološki i subjektivni faktori uključe u proces stvaranja i „akumulacije bogatstva“ društva i pojedinca, a ne na strani destrukcije ili odliva svih efekata razvoja (profita) u inostranstvo ili u spekulativnu ekonomiju, što je danas vrlo izraženo.

Da lije moguć takav novi projekt? Da lije moguće učiniti generalni zaokret u odnosu na destruktivni aktuelni program stabilizacije? Sigurno je da je to moguće. Ali, tada se mora izvršiti gotovo perfektna sinhronizacija i koordinacija mera na osnovnim segmentima makroekonomske politike i dubinska reforma privrednog sistema u funkciji preduzeća, zaposlenosti i vrlo dinamičnog ekonomskog rasta (godišnja stopa od 8-10 odsto). Iz navedenih razloga, godinama zagovaram kontrolu novčanih i fiskalnih tokova inflacije i smirivanje raspodele, uz istovremeno finansijsko-razvojno osposobljavanje privrede, dakle upravljanje inflatornom ekonomijom i procesima „strukturnog prilagodavanja“, uz nove oblike upravljanja kapitalom preduzeća . To je kreditno-proizvodni model deficitarnog finansiranja razvoja i ex ante stvaranje akumulacije za aktviranje faktora razvoja, koji su u stanju da pokrenu i održe kao autonoman proces privredi životno potrebu ekspanzivni dugoročno održivi ekonomski rast. To je istovremeno i proces pretvaranja novca u kapital, ali bez izazivanja monetarne inflacije. Samo, treba znati efikasno primeniti ovaj mehanizam. To naša teorijska misao i makroekonomska politika još nisu uspele da „otkriju“, a još manje da efikasno iskoriste. Svaki neproučcni i ad hok pokušaj redovno je završavao u brzom i naglom rastu cena i formiranju neravnotežnog deviznog kursa. Dakle, potpuno kontarindicirano željenim ciljevima.

MAGIČNA MOĆ I PROKLETSTVO SAVREMENOG NOVCA

Magnetizam novca (finansijskog kapitala) postala jc najveća privlačna snaga u savremenim društvima. Svojom snagom on čini osnovu brojnih interesa i stvaranja društvenih grupa koje mogu razorno (destimulativno) delovati na ekonomiju i razvoj, uz kriminalizaciju i neproizvodnu upotrebu novca i kapitala, ali može i svesnom državnom intervencijom, upravljanjem novcem i kreditom i na tome zasnovanom i ekonomskom politikom, da postane motorna snaga dinamičnog ekonomskog rasta i porasta zaposlenosti. Na svakom društvu, privredi i rukovodećim strukturama je da izaberu – opšta destrukcija i kriminal ili razvoj, blagostanje i veća socijalna ravnoteža. Kontaminacija i dekontaminacija privrednog prostora i poslovnog ambijenta je najveći izazov savremenih vlada (uz kriminalizaciju društva, pranje novca, zloupotrebu kredita i  međunarodnih dugova, privatizaciju, odliv kapitala u inostranstvo i dr).

Nova alternativna strategija stabilizacije i razvoju normalno je, traži prethodno dobijanje jasne slike o položaju, karakteru i mogućnostima privrede, posebno privrednog sektora.To je osnovna pretpostavka izrade i primene svakog novog modela razvoja. Produbljavanje ekonomske krize se i dalje nastavlja. Pad industrijske proizvodnje nije ništa neočekivano za objektivnu ekonomsku misao – to je logična posledica pogrešno koncipirane i privrednoj stvarnosti neprilagođene makroekonomske politike. Svi makroindikatori su dosta niskih stopa rasta, uz stalno pogoršavanje opšte poslovne klime i zdravstvenog stanja privrede. Neizvesnost stalno raste, što je praćeno izostankom programa razvoja, izostankom mogućnosti neto priliva svežeg kapitala iz inostranstva (uz istovremeni veliki odliv kapitala), čime je blokiran nužni proces oživljavanja investicija (bez kojih nema procesa „strukturnog prilagodavanja“ i brže izmene strukture privrede). Osnovni faktori razvoja su blokirani, uz već nastali proces njihovog međusobnog isključivanja. Prostor za alternativnu makroekonomsku politiku i strategiju „supstitucije faktora razvoja“, na bazi ovakve filozofije „razvoja“ i stabilizacije koju nude dosadašnje vlade naglo se sužava i gotovo nestaje. Privreda tone u sve dublju krizu. Sve češće se ističe dolazeći privredni slom, u čemu je privreda na svaku terapiju postala rezistentna. Stanovništvo u sve većim masama kreće u socijalni bezizlaz (ali i sve otvoreniji bunt protiv svega što se nudi kao „supstitut“ razvoju i ostvarenju demokratije liberalizma, umesto „društva i države blagostanja“, te društvenog preporoda). Ekonomska misao vrlo teško opterećena regionalizmom, dnevno-političkim suprotnostima, izgubila se u nemoći da obavlja svoju vizionarsku funkciju, da nudi izlaze iz krize. Politikanti, koji misle da znaju ekonomiju, nude nove iluzije i stvarno duhovno i ekonomsko siromašenje i odvajanje od razvijenog sveta.

Može li se u takvim odnosima ponuditi odgovarajući alternativni program razvoja i revitalizacije privrede uz otpočinjanje procesa društvenog preporoda i uvlačenja u krug srednje razvijenih privreda (s dinamičnim razvojem)? Mogu li se aktivirati mrtvi kapital u procesu razvoja i brojni sekundarni faktori razvoja? Moguće je, ali ne na bazi dosadašnjih neoliberalnih koncepcija koje se stalno nude i uporno sprovode, bez obzira na upravo katastrofalne rezultate. Stabilizacija cena, privremeno ostvarena, kroz dosadašnju deflaciju i precenjeni devizni kurs ustvari, predstavlja i samo „prisilno“ uspostavljanje unutrašnje i spoljne finansijske ravnoteže, koja ne rešava probleme privrednog rasta, nezaposlenosti i strukturno usklađivanje. Takva stabilizacija daje samo relativno stabilno okruženje za sprovodenje potrebnih stvarnih dubokih strukturnih promena posebno u upravljanju kapitalom, formiranjem novog kapitala za razvoj, profitnim motivima, pretvaranju mrtvih kapitala u mobilan (novčan) oblik kapitala, radničko-akcionarski sistemi, tržište kapitala i dr. Ekonomska politika je usmerena upravo finansijskom osiromašenju privrede. Osnovni cilj svakog programa treba da bude ostvarivanje optimalne stope ekonomskog rasta, stabilna privreda, ostvarivanje „pune zaposlenosti“, odgovarajuća (i podređena razvoju i internoj stabilnosti) ravnoteža u platnom bilansu. Ovim osnovnim makroekonomskim ciljevima, posebno poznatom „triptihu ciljeva“ u ovoj poststabilizacionoj fazi treba dodati i popravljanje konkurentnosti privrede, stvaranje povoljnih uslova za nove investicije, uz istovremeno finansijsko osposobljavanje privrede i banaka. Veliki problem nastaje kada se ciljevi razvoja zamene s instrumentima i potrebnim merama za njihovo ostvarivanje, što sc često događa u makroekonomskoj politici. Kod nas, ovo se posebno odnosi na problem pogrešne privatizacije društvenog kapitala, novu gotovo magičnu snagu tržišta kakvu ne poznaje kapitalizam danas, ekonomsku dinamiku proizvođača i privatnog sektora, slobodnu privatnu inicijativu i dr. Odatle i stalna disfunkcija svih podsistema, stalne neravnoteže, međusobno poništavanje mera ekonomske politike, brzi „sfingovi“ u ponašanju nosilaca ekonomske politike, redovno otkazivanje mera ili njihovo nesprovođenje. Ortodoksnom monetarnom šok terapijom uspeva se, uglavnom, samo površinski suzbiti inflacija, dok izostaju dublji zahvati u privredi, pri čemu sc odnosi osnovnih makroagregata u privredi, Uglavnom pogoršavaju, što stalno preti novom eksplozijom cena i novom dodatnom emisijom novca. Na sceni je kruta teorija monetarizma, šok terapija kao posledica i funkcija „triumfa“ deregulisanog monetarnog sistema.

„KVANTITATIVNO POPUŠTANJE” U MONETARNOJ POLITICI CENTRALNIH BANAKA

Monetarizam kao osnovna neoliberalnog koncepta, sa ostalim njegovim delovima, najveći broj država odveo je u deflacioni šok. Ne kruže svetom u poslednje vreme „bauk inflacije“, već pravi „bauk deflacije“. Niske cene, mala tražnja, nesigurnost i neizvesnost, sustezanje od potrošnje iz dohotka, uz potpuni oslonac na kredit, odveli su stanovništvo u visoku kreditnu zaduženost i veštački povećani standard i potrošnju (anticipacije). Bogatstvo i odliv finansijskog kapitala u besomučnoj trci za profitom, ogolilo je privrede s „viškom kapitala“ i ugrozilo (oborilo) privredni rast. Na sceni je čudna kombinacija deflacije i dugoročne stagnacije. Dakle, ovakva „šok terapija“ nikada i nigde nije bila uspešna u jačanju i samostalnosti nacionalne privrede.

Država na bazi neomonetarizma i liberalizma ne nalazi izlaz iz ove krize. Novi „životni dah“ privredama traže u dodatnoj masovnoj emisiji i „stvaranju“ bankarskog i „nebankarskog“ (fiktivnog, virtuelnog) novca. Životno je postalo važno upumpati dodatnu likvidnost i tražnju i omogućiti lakše pretvaranje realnih dobara i kapitala u novčano-finansijski kapital. Jer, postojeći model kapitalizma „bez duše“ i pljačkaškog spekulativnog (nekontrolisanog) kapitala-dovodi do razaranja ovog tipa kapitalizma. „Umiranje krupnog kapitala“ pokušava sc sprečiti enormnom emisijom novca. Poučeni iskustvom Japana koji pati od višedecenijske deflacije (i niske stope rasta), koji se prvi ok renuo tzv. „kvantitativnom monetarnom popuštanju“ (već od 2001 godine) i emitovao 4,5 biliona dolara u spašavanju ekonomije, ali bez pokretanja inflacije, većina razvijenih privreda se okrenula istom metodu. Pre ostalih SAD su prve nastavile politiku „kvantitativnog popuštanja“ (ustvari, prosto rečeno, vrlo ekspanzivne monetarne politike) već krajem 2008. u toku krize. Kupovinom trezorskih zapisa i hipotekarnih hartija od vrednosti u nekoliko emisija FED je povećao plasman za 4.5 biliona dolara. To je samo emisija FED-a, bez poslovnog bankarstva. U periodu krize 2008-2018. godina ukupno je „stvoreno“ bankarskog i nebankarskog novca 24 biliona. Ugledajući se na FED i u koordinaciji s njim, tom procesu „kvantitativnog popuštanja“ pristupa i Evropska centralna banka (ECB) i to od januara 2015. godine do danas. Kupovinom hartija od vrednosti javnog duga država evrozone (Grčke, Španije, Portugalije, Nemačke, Italije, Francuske i dr) po visokim iznosima najpre 80 milijardi evra mesečno, a zatim 60 milijardi i poslednjim mesecima 30 milijardi. Do sada je „upumpano“ u bankarski sistem oko 5,4 biliona evra, a po nekim izvorima i preko sedam biliona.

Politiku kvantitativnog popuštanja Evropska centralna banka provodi gotovo četiri godine. U junu 2018. donosi se odlulka o prestanku novog „popuštanja“, ustvari dopunske emisije novca. Međutim, kako „lokomotivu“ Evropske unije Nemačku očekuje recesija i teški dani za privredu, ovaj mehanizam se produžio i u 2019. godini. Ovo i iz razlog što referentna kamata ostaje na nuli i tek u drugoj polovini 2019. se očekuje blaži rast. Ovaj proces „kvantitativnog popuštanja“ prati i Banka Engleske (od marta 2009. godine) emitujući 435 milijardi funti. Pri tome je i referentna kamata snižena na 0,5%, što traje već punu deceniju. Istovremeno je i Kina i njena centralna banka ovim sistemom „kvantitativnog popuštanja“ emitovala 5,6 biliona dolara (nacionalnog novca – juana). Samo ovih pet država doživelo je pravu „poplavu novca“ od blizu 22 biliona dolara.

Veliki jc problem u ovom procesu masovnog i gotovo nekontrolisanog emitovanja novca u tome što se najveći deo odlio u spekulativnu ekonomiju, a svega 10% završilo u privredi kao stimulator razvoja i likvidnosti. Dakle, ogromna količina novca je prosto upumpana u bankarski sektor (indirektno i u javni sektor), pri čemu se najveći deo odlio u „crnu rupu“ spekulativne ekonomije. To su te mračne strane deregulisanog tržišta novca i kapitala. Finansijska alhemija i doping nisu uspeli da pokrenu i ožive realnu ekonomiju i investicije. Istovremeno je, bez obzira na preporuke o potrebi vođenja visoke i realne kamate (iznad stope inflacije), došlo u svim državama do velikog obaranja referentne kamate ili kamate centralne banke. Poznato je da je referentna kamata u SAD u krizi 80-ih godina bila na visokom nivou od 10-12%, da bi početkom krize u 2008. bila spuštena na 5%, a od oktobra 2008. dalje se obara na 1%. Ni to nije bio dovoljan „podsticaj“ tražnji i razvoju, tako da se 16. decembra 2016. snižava na nulu i povremeno na 0.25%. U 2018. je postepeno povećavana na 1,5 do 1,75% s tendencijom daljeg povećanja na 22,5%. Slično se događa i u V. Britaniji gde se referentna kamata snižava sa 6% na svega 0,5%.

U Japanu je ova kamata snižena u januaru 2016. na minus 0,1%. tako da je i danas na tom nivou. U Rusiji je referentna kamata dosta visoka (7,5%), što je nepotrebno uz prosečnu stopu inflacije od 4% godišnje. Upravo je ovde potrebna vrlo niska referentna kamata i snažno razvijen jevtin kredit. I druge države EU prate ovaj trend obaranja referentne kamate, jer su njihove centralne banice samo obične filijale Evropske centralne banke i obični transmiteri mera i odluka ove „zajedničke“ banke   Ova banka je pod dominantnim uticajem američke centralne banke FED-a. Dakle, shvatilo se da je lakše emitovati novac i povećavati nominalno „stvoreni“ bruto proizvod, povećati finansijski (spekulativni) kapital, nego ga stvarati (vrlo usporeno) rastom  realne proizvodnje i bruto proizvoda. Ovde ne postoji ni normalna raspodela „stvorene“ vrednosti kao kod bruto proizvoda ili nacionalnog dohotka. Istovremeno kod finansijskog kapitala ne postoji takva visina i struktura troškova kakvi postoje u realnoj ekonomiji. Realni kapital apriori gubi trku sa finansijskim kapitalom. Ako se tome doda i veliko poresko rasterećenje krupnog finansijskog kapitala, tada su pogodnosti za njegovu samooplodnju vrlo razvijene.

Finansijskom ortopedijom nastoji se zadržati na nogama oboleli organizam ovih privreda, ali se ne dira u osnove ovog spekulativnog kapitala i sam sistem ovakvog destruktivnog pljačkaškog kapitalizma i isto takvog globalizma. Kritičari globalizma pri tome ističu pet najvećih neprijatelja globalizacijc: 1) Suverena nacionalna država koja radi u korist naroda, a ne internacionalnog kapitala, banaka i korporacija, 2) Obnova i očuvanje nacionalnih valuta i nacionalnih monetarnih politika, 3) Da se nacionalne države postepeno oslobađaju spoljnog duga, budući da se ciljevi globalizma ostvaruju kroz dug koji guta čitave države. 4) Svaki sistem koji je podređen novcu nije demokratski. Stoga javne institucije treba da se oslobode dominacije novca, 5) Obnova vrednosti – porodičnih, socijalnih, moralnih, uz povratak religiji, je novo traženje „pravog puta“ izlaska iz sveopšte krize.

POHLEPNE NOVČANE PSIHOPATE

Najveći deo ovako „stvorenog“ novca otišao je u spekulativniĆ sferu, u spekulacije banaka i berzi, kupovinom hartija od vrednosti visoko zaduženih država u smanjenju tereta njihovih spoljnih dugova (Grčka, Italija, Portugal, Španija i dr), tako da emisioni novac pokriva budžetske rashode i kamate na spoljne dugove – da bi ove države ostale likvidne i uredno izvršavale dospele obaveze po dugovima. Inače, to je mehanizam protiv masovnog bankrota niza država i sigurnog raspada EU i evrozone. To što se banke Ncmačkc, Francuske, V. Hritanije i SAD kupujući ove hartije od vrednosti isisavale ogromne kapitale i profit iz visoko zaduženih država to će se tek kasnije otkrivati. Sada to funkcioniše kao analgetik protiv velikih bolova i nesanice.

Enormna emisija novca bez bilo kakvog realnog pokriću ulazi, videli smo, u spekulativnu ekonomiju ili za „lečenje“ ogromno naduvanih deficita u budžetima ili za olakšavanje tereta javnih dugova(za sprečavanje bankrota država) i nema onu stimulativnu razvojnu funkciju u oživljavanju posustalei gotovo zamrznute realne privrede. Spekulacije u finansijama sada dominiraju, a pohlepne novčane psihopate ne brine razvoj i zaposlenost radne snage, dok socijalni problemi za njih i ne postoje.

Popunjavajući emisijom novca i novčanim surogatima finansijsku sferu i banke, centralne banke im omogućavaju ulazak u spekulacije, zgrtanje ogromnih profita „stvorenih“ u finansijskoj sferi. Kamata i profit se odvajaju od realne ekonomije i njenih rezultata, pretvarajući se u nekakav oblik otuđene i „paralelne“ ekonomije. Novčani kapital se „popunjava“ novim novcem. Gde treba da cirkuliše dohodak i štednja (akumulacija) sada cirkulišc i „oplođava“ se fiktivni kapital. Finansijski balon je ponovo naduvan do pucanja. Moć i prokletstvo novca stvorili su novu funkciju dominacije i upravljanja društvima i državama.Pojedinac je otuđen i bespomoćan.Takav sistem mu je direktno suprotstavljen. Dobro je proučiti knjige Džona Perkinsa: Ispovesti ekonomskog ubice (2004). i Nove ispovesti ekonomskog ubice (2006), ali i studiju Momira Bulatovića: Nevidljivi lanci (2018).

ŠTA JE OSTALO OD NEOLIBERALNOG PROJEKTA

Trijumf neoliberalizma i „osvajanja“ sveta kao dominantna ideologija sa svim posledicama koje je izazvao – završen je. Može se reći da je u osnovnim svojim „stubovima“ kao globalna ideologija doživeo slom. Samo da ukratko izvršimo rentgenski snimak njegove porozne strukture.

1) POTPUNO SLOBODNO TRŽIŠTE I AUTOMATIZAM PONUDE I TRAŽNJE

Potpuno slobodno tržište i automatizam ponude i tražnje danas su pod dominantnim uticajem državnog intervencionizma i krupnih korporacija. Nacionalni model i sopstveni programi razvoja dominiraju -sve do uvođenja velikog broja  skrivenih ili potpuno otvorenih  mera i instrumenata protekcionizmu. Zaštitna politika i isticanje nacionalnih prioriteta u razvoja dominiraju. Shvatilo se da je mehanizam čistog tržišta imperfektan i uglavnom krivih signala za blagovremeno vučenje poteza makroekonomske politike. Tržište kao složeni mehanizam je pod delovanjem monopola i oligopola u sprezi sa državnim intervencijama neperfektno, a unutar sebe nesinhronizovano u osnovnim funkcijama. Da se samo podsetimo njegove „unutrašnje strukture“. Postoji novčano tržište, tržište kapitala, roba, usluga, radne snage, informacija, domaće, inostrano i sl., a svako od njih ima svoje specifične delove. Videli smo šta se događa sa tržištem i emisijom novca i surogata, ali i sa stranim monopolizovanim tržištem „uključenim“ u domaće preko uvoza kapitala i investitora, pa i strane damping robe koja guši domaću ponudu i proizvodnju. Šta određuju ovakva tržišta? Automatsku ravnotežu ponude i tražnje? Verovatno još samo u udžbenicima ekonomije. Međutim, nametanje diktature tržišta i potpunom njegovom podređivanju dovelo je do prave finansijske diktature.

Novija shvatanja, vezana za kejnzijansku i neokejnzijansku teoriju, traže stalno prisustvo državne intervencije na tržištu. Tržišni automatizam redovno vodi u krizu, depresiju, nestabilnost i nezaposlenost, tako da država mora da interveniše u otklanjanju tih neravnoteža. Tržište samo po sebi ne daje dovoljne brze i kvalitetne informacije, tako da odluke subjekata na tržištu nisu uvek optimalne i ekonomski racionalne, zbog ćega i državni intervencionizam postaje objektivno nužan. Radi se o nizu programa koji čine sastavni deo intervencije države u privredni i finansijski sektor, bez čega privreda zasnovana na klasičnoj ekonomskoj teoriji  i liberalnom tržištu ne bi našla izlaz iz krize, odnosno redovno bi ulazila u poznate periodične krize ili recesije u razvoju.

Savremeni državni intervencionizam sa modelom „obnova, reforme, razvoj“ u novoindustrijalizovanim privredama krajem devedesetih godina, oslonjen na neokejnzijansku teoriju, doprineo je brzom ekonomskom razvoju ovih privreda (J. Koreja, Tajvan, Hongkong, Singapur, odnosno „pet tigrića“). To su tzv. novoindustrijalizovane zemlje. Model nastoji da izgradi „vođeno“ i kontrolisano (a ne potpuno slobodno) tržište, a to znači socijalna i regulisana privreda (po uzoru na raniji nemačko – japanski model kapitalizma). U ovim privredna država je vršila izbor i podsticala prioritetne industrijske sektore, kreirala i sprovodila odgovarajuću (sebi podešenu) izvoznu, finansijsku, monetarnu, investicionu, stabilizacionu i tehnološku politiku. Režim spoljne trgovine, deviznih kurseva, korišćenja inostranih kredita, bio je visoko kontrolisan i centralno vođen. Vođena je politika supstitucije uvoza i snažne stimulacije izvoza. Uvoz je strogo kontrolisan i vrlo selektivan a devizna kontrola vrlo čvrsta. Bankarski (nacionalno očuvan) sistem je putem kreditne i kamatne politike korišten kao glavna poluga državne stimulacije jednih i destimulacijc drugih sektora u cilju restrukturisanja privrede.

Ovaj model je omogućio ovim privredama impozantnu dinamiku ekonomskog rasta (sve do 1998 godine kada jc pod pritiskom MMF napušten). Pojedine nedovoljno razvijene zemlje su se vrlo brzo približile visoko razvijenim privredama Nažalost i države EU su prihvatile tržišni fundamentalizam iz SAD. Proces globalizacijc uz prihvatanjc nagle liberalizacije trgovinskih i finansijskih tokova, deregulacija, privatizacija, uz stabilizacioni program MMF, razorili su ovaj model koji jc omogućio ovakav brz privredni rast. Rast je zaustavljen, socijalno raslojavanje nastavljeno uz privredno zaostajanje. Da li vam jc nešto poznat ovakav scenario kod nas? U Srbiji su isprobani svi navedeni recepti neoliberalnog modela. Navodimo nekoliko interesantnih primera suprotnih metodi MMF-a.

Tako je Portugal pre nekoliko godina bio na pragu bankrota. Sada ostvaruje najbrži ekonomski rast u EU. Sve su radili suprotno od brodske „trojke“, ali i štednje Angele Merkel, pod rukovodstvom manjinske vlade socijaliste Maria Centena, profesora ekonomije. Ministar finansija prvo je vratio ono što je oduzeto od penzija, vratio je prosvetne radnike na posao i druge delove javnog sektora. Povećao jc plate. Konkurentnost na svetskom tržištu i u privlačenju stranog kapitala (investitora) nije pokušao malim platama radnicima, već stimulansima inovacija, investicija i drugim stimulacijama. Stvorio jc ambijent za inovativnu tehnologiju i privlačenje manjih i srednjih svetskih korporacija. Prof. Centenu nije postavljen za ministra finansija kao partijski kadar, već kao stručnjak – koji je imao svoje ideje. Politika „stezanja kaiša“nije uspela, jer kresanje potrošnje i  povećanje poreza u vreme krize (za lečenjc deficita budžeta i smanjivanja i otplate visokih spoljnih dugova) samo je pogoršavala situaciju. Portugalski primer jc suprotan od predloga MMF i „trojke“, jer je išao prvo na pokretanje ekonomije, a tek onda na uravnotežavanje budžeta, a smanjivanje tereta spoljnog duga dolazi u kasnijoj fazi. Portugal se i dalje nalazi na samom vrhu lestvice visoko zaduženih država (iza Grčke i Italije), sa učešćem u BDP od 128% i deficitom budžeta od 2% (sve u 2018. godini). Portugal zbog evra nije mogao da manipuliše kursom da bi podsticao izvoz, dok i kod njega najveći deo prirasta BDP odlazi na plaćanje kamate na spoljne dugove. Sličan je slučaj i Islanda, koje je u potpunosti radio sve suprotno od sugerisanog od strane MMF. Uspeo jc da oporavi ekonomiju, vrati bankarski sektor iz ruku stranog kapitala u nacionalno bankarstvo, vrati deo odbeglog kapitala, oslobodio se dugova i uveo ekonomiju u period visokih stopa privrednog rasta.

Island je proveo čišćenje bankarskog sektora, uz bankrot banaka, kontrolu valute i plaćanja, odbacio je koncept štednje, dok je kruna devalvirala 85% prema evru. Odbijeno je plaćanje dugova, dok se privreda ne oporavi. Banke su prešle u državno vlasništvo. Uzeta jc pozajmica od MMF za rekonstrukciju od 2 milijarde evra. Odbijen je ulazak u EU. Danas je to primer uspešne države protiv MMF ortodoksnije. Nije potrebno i ovde navoditi slučaj Kine, Mađarske, a sutra Italije, Grčke, Austrije, Španije, Kipra, pa i država Višegradskc grupe u celini. Zar sličan i razradeniji koncept ne nudimo ovoj državi već deceniju, ali joj je bliži koruptivno-destruktivni model od razvojnog i socijalno uravnoteženog modela. Upravo je ovde došlo do izražaja slab „kvalitet“ države i njena malo efikasna razvojno-stimulativiia i regulatorna moć. Ne može se biti apriori protiiv države, već proivv slabe i korumpirane države i njenog takvog aparata, institucija i slabe makroekonomske politike bez vizije i koncepcije razvoja.

2)OTVORENA I NEZAŠTIĆENA NACIONALNA PRIVREDA

Otvorena i nezaštićena nacionalna privreda (brojnim merama zaštitne politike) privreda je izložena često destruktivnom delovanju inostranog spekulativnog (ali i robnog) kapitala. Nametnut je radikalni program slobodne trgovine. Ogromno su narasli spoljni dugovi, koji često prelaze visinu bruto domaćeg proizvoda, pri čemu efekte domaće proizvodnje odnose u inostrartstvo (kamate i otplate). Da li tu može biti ravnoteže domaće ponude i tražnje? Da li uopšte postoji potpuno slobodna trgovina? Pri svemu tome države su primorane da predaju svoj suverenitet finansijskim oligarsima i mega-korporacijama, a posebno svoje prirodne resurse i finansijske institucije (posebno banke). Jer. u ovakvom finansijskom haosu svetskog liberalizma samo banke i finansijske institucije profitiraju na spekulacijama- akcijama i drugim hartijama od vrednosti. Nastale su i šire se prave finansijske pirane. Ogromno narasla javna potrošnja i njeno učešće u bruto proizvodu (koje ide i do 60 %) finansirana domaćim emisionim sredstvima, ali i stranim zaduženjima, dovodi do potpune neravnoteže domaće (tražnje i troškova (rashoda) i potrebnih odgovarajućih prihoda. Budžetski deficiti su izraz takve neravnoteže, a javni dugovi njihovo spoljno manifestovanje. Da li tu postoji nekakva ex ante ravnoteža? Nema je i ne treba joj po svaku cenu težiti.