Mnogi evropski političari i uticajni mediji predstavljaju Evropsku uniju kao „veliki projekat“, koji se zasniva na ideji globalizacije celog sveta. Autori knjige „Velika obmana“, Buker i Nort, raskrinkavaju sofisticiranu propagandu koja pod maskom demokratije nameće fundamentalističke stavove i skriveni cilj o stvaranju „nadnacionalne vlasti“ na koju ne mogu da utiču nacionalne vlade, političari i građani. Kao glavne elemente obmane, ili samoobmane, autori ističu stvaranje mita, izmišljanje prošlosti, odbacivanje svake konkurencije, manipulaciju ljudima i prikrivanje pravih namera birokratizovanih vladara Evropske unije.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Bukerove i Nortove knjige „Velika obmana – Tajna istorija Evropske unije“.

Kristofer Buker

Ričard Nort

U velikoj futurističkoj zgradi u predgrađu Strazburu 15. septembra 1999. godine održana je ceremonija bez presedana. U tom kompleksu vrednom 350 miliona dolara smešteno je jedno od dva novoizgrađena sedišta Evropskog parlamenta. Drugo, još veće, u to vreme se završavalo u Briselu, po ceni od 800 miliona dolara. U Strazbur su se sjatili političari, diplomate i novinari iz cele Evrope. Došli su da vide novog predsednika Evropske komisije Romana Prodija i 19 članova njegove vlade.

Prodijevo „krunisanje“ održano je u čudnoj atmosferi trijumfalizma. Novi predsednik komisije je u inaguracionom govoru istakao potrebu za pridobijanjem građana, koji su svoje razočarenje u projekat Evropske unije iskazali šest meseci ranije, kada su se klonili birališta. Za osvajanje njihovih srca i duša, predložio je da se Komisija bavi popularnim pitanjima poput sigurnosti hrane. Ipak, glavna tema je bio izazov proširenja EU na čak tridesetak država. Dve nedelje ranije, Prodi je imenovao tri „eminentne osobe“, koje su dobile zadatak da analiziraju institucionalne posledice proširenja. Taj posao su dobili bivši belgijski premijer Dehane, bivši nemački predsednik Fon Vicaker i bivši predsednik Britiš Petroleuma i doskorašnji britanski ministar trgovine u Blerovoj vladi, lord Simon od Hajberija.

Po pitanju prioritetne teme – procesa proširenja – Prodi je dobio loše vesti iz Poljske. Premijer Jirži Buzek ga je obavestio da je podrška ulasku Poljske u Evropsku uniju u strmoglavom padu, u kratkom roku je, sa 85, pala na 55 odsto. Slične poruke su stizale iz Češke i Mađarske. Ipak, Prodi je bio toliko posvećen vraćanju bivših komunističkih država „kući u Evropu“, što je smatrao načinom koji će mu obezbediti slavu i istaknuto mesto u istoriji, da je odlučio da ubrza proces priključivanja. Odlučio je da izazove „veliki prasak“, pa da u pristupne pregovore uključi Bugarsku, Litvaniju, Letoniju, Rumuniju i Slovačku.

Dva meseca kasnije, „trojica eminentnih“ predstavili su svoj izveštaj u kome su predložili reorganizaciju postojećih sporazuma i usvajanje ustava, koji bi postavio institucionalni okvir Unije. Kao jedno od najvažnijih rešenja predloženo je ukidanje veta, na koje su imale pravo nacionalne vlade, što bi omogućilo donošenje odluka glasanjem kvalifikovane većine.

U Velikoj Britaniji, premijer Toni Bler je pokrenuo veliku propagandnu kampanju „Britanija u Evropi“. Uz poziv na „iskrenu i otvorenu javnu raspravu“, Bler je objavio letak pod naslovom „Dvadeset stvari koje niste znali o Britaniji i Evropi“. Većina navedenih stvari bila je odavno dobro poznata. U letku je istaknuto i pet stvari koje su predstavljene kao „velikodušnost Evropske unije u finansiranju blagostanja britanskih radnika i poljoprivrednika“. Međutim, nije pomenuto da su za svaku funtu, koju će primiti kroz programe evropske podrške, britanski poreski obveznici morati da uplate tri funte u fondove EU. Konačno, letak je tvrdio da je još jedna „korist“ od članstva Velike Britanije u Evropskoj uniji to što više Britanaca odlazi na odmor u Evropu, nego bilo gde dalje u svetu.

S druge strane Lamanša, Prodi se fokusirao na dva zahteva Velikoj Britaniji, koja su predstavljala glavnu prepreku saradnji. Jedan se odnosio na ukidanje veta, a drugi na nadležnost nacionalnih vlada nad poreskim sistemom. Prodi je smatrao da su te dve teme povezane, jer bi ukidanjem pravo na veto, sve članice EU mogle da Britaniju prinude da usvoji i primeni predloženi sistem oporezivanja. Prodi je nestrpljivo tvrdio da je Evropa toliko „hendikepirana insistiranjem na konsenzusu“ da izgleda kao „vojnik koji mora da maršira sa kuglom i lancem oko noge“. 

Dok se Prodi bavio tim problemima, vrednost evra je tonula. Psihološka barijera, označena paritetom sa američkim dolarom, probijena je 3. decembra 1999. godine. Evropska komisija je za to optužila nemačkog kancelara Gerharda Šredera, koji nije uspeo da sprovede neophodne tržišne reforme. Šreder je pokušao da svali krivicu na Blera, koji je blokirao predlog novog poreskog sistema. Šreder je u nemačkom parlamentu rekao: „Ne skrivam činjenicu da imam malo razumevanja za taktiku blokiranja, koja nacionalne interese stavlja iznad neophodne evropske solidarnosti“.

U Blerovu posvećenost evropskim integracijama nisu verovali ni Francuzi. Nemačka i Francuska su i za 2000. godinu produžile zabranu uvoza govedine iz Britanije. To je bio deo odgovora na Blerovu odluku da Britanija ne finansira proizvodnju evropskog teškog vojnog transportnog aviona. Bler se radije odlučio za kupovinu dobro isprobanih i boljih američkih aviona namenjenih za te potrebe. Ali, Brisel je nameravao da ovim projektom, koji je još bio u fazi nacrta, najavi stvaranje vazdušnih mostova, koji su predstavljali ključni deo „Zajedničke evropske politike bezbednosti i odbrane“. Evropska komisija je predlagala da se do 2003. formiraju „nove političke i vojne strukture“ , koje bi omogućile da se „vlastite snage od 50-60 hiljada vojnika“ uključe u evropski bezbednosni sistem, nezavisno od NATO.  Za operacije tih „Snaga za brzo delovanje“, praktično i simbolično, bilo je potrebno omogućiti proizvodnju autentičnog evropskog aviona. 

Pod pritiscima iz Nemačke i Francuske, Bler je morao da potpiše „Milenijumsku deklaraciju“, koja je promovisala interese evropske monetarne unije. Britanski mediji su zaključili da je njihov premijer „prezren od svih u Evropskoj uniji“ i „gurnut gurnut na stranu, da se probija usamljenom stazom“.

U novogodišnjoj noći 2000, dok su malobrojni proslavljali svitanje novog milenijuma, većina Britanaca je proklinjala 1. januar, dan kada su stupili na snagu propisi o obaveznoj primeni metričkih mera za robu koja se prodaje u rinfuzi. Britansko prodavanje „funte jabuka“ ili „četiri unce sira“ tada je postalo krivično delo. Evropska komisija je preuzela nadležnost nad zakonima o bezbednosti hrane u svim državama Unije. Iako je Toni Bler ponosno najavio formiranje britanske agencije sa istim nadležnostima, iz Brisela je odmah stiglo obaveštenje da će ona moći da deluje samo kao regionalna kancelarija novih gospodara.

Početkom 2000. godine počeli su da se menjaju raspoloženje i stavovi na višim nivoima Evropske unije, posebno među predstavnicima „Šestorice osnivača“. Pojavio se strah da evropski projekat ne zaluta. Jedna od pretnji bio je haos koji je mogao da usledi nakon prebrzog proširenje, koje je tada izgledalo praktično neizvodljivo. Drugu pretnju predstavljalo je britansko odbijanje predloga koji su vodili ka potpunoj integraciji. Treća pretnja se nalazila u Prodijevoj sujetnoj ideji o prenaduvanom značaju njegove uloge.

Pokušavajući da nađe kompromisno rešenje, koje bi smanjilo zabrinutost od priliva novih članica, Evropska komisija je krajem januara 2000. godine iznela svoj predlog pod naslovom „Prilagođavanje institucija radi pretvaranja proširenja u uspeh“. Kao što se moglo predvideti, predloženo je da se odluke donose kvalifikovanom većinom. Da bi Komisija, posle proširenja, zadržala moć upravljanja, predviđeno je da se pravo glasa ograniči na 20 članica, dok bi ostale države bile uskraćene za automatsko pravo na poverenika.

Komisija je čvrsto odlučila da napravi „nacrt jedinstvene evropske države“ sa vlastitom vladom, vojskom, porezima, spoljnom politikom, sistemom krivičnog prava, ustavom i državljanstvom, kao i vlastitom valutom. Prodi je izjavio da će veće članice EU „nestati iz istorijskih knjiga“ ako ne budu spremne da se uključe u političku i vojnu uniju. U dokumentu, u kome je izneo strateške ciljeve Komisije za sledećih pet godina, Prodi je istakao da bi presudnu ulogu trebalo da ima Komisija, koja je „oduvek bila pokretačka snaga evropskih integracija“.

U isto vreme, britanska vlada je objavila „Belu knjigu“ u kojoj je iznela svoje „nepokolebljivo proevropske“ stavove. Uz nekoliko pozitivnih predloga, Blerov kabinet je predstavio defanzivni spisak stvari kojih Britanija neće da se odrekne. Navedeno je da će se Britanija boriti za zadržavanje nacionalnog veta na pet tema: poreskom sistemu, socijalnim pitanjima, odbrani, kontroli granica i izdvajanju novca za budžet EU. Da bi pojačao utisak da vodi iskrenu proevropsku politiku, Bler je pokrenuo kampanju pod sloganom „Bez Evrope, bez posla“. Eurofilski mediji, uključujući i BBC, u glavnim vestima su citirali navode iz studije Nacionalnog instituta za ekonomska i socijalna istraživanja. U toj studiji se tvrdilo da će Britanija, u slučaju napuštanja EU, ostati bez osam miliona radnik mesta. Direktor tog instituta, dr Martin Vil, odmah se odrekao studije, nazivajuću njene tvrdnje apsurdnim. „Ne postoji akademsko istraživanje u kome su toliko izokrenute činjenice. Ovo ni Gebels ne bi uradio“, rekao je dr Vil. Blerova vlada je nastavila kampanju „Britanija u Evropi“ objavljivanjem istraživanjem Univerziteta South Bank, u kome se tvrdilo da je u trgovini sa EU povezano 3,4 miliona radnih mesta u Britaniji. Ministar Gordon Braun je rekao da „750.000 britanskih kompanija izvozi robu u Evropu“. Međutim, u zvaničnim izveštajima vlade navodilo se da u Evropu izvozi samo 18.000 firmi. Tada je britanska javnost postala svesna da je Blerova politika puna obmana.

(U sledećem broju: Kraj prljave igre)