Milovan Brkić

„Ovo znači život za selo“ , izgovorio je ovu pametnu misao još uvek predsednik, Aleksandar Vučić, kada je prošle nedelje obišao put između Gornjih i Donjih Sinkovaca kod Leskovca.

Država je u “modernizaciju“ oko četiri kilometra puta uložila 1,2 miliona evra, a predsednik je poručio da su putevi ključni za opstanak sela i da će ulaganja u jug Srbije biti nastavljena. Nakon obilaska puta, upoznao se i sa radom mobilne ambulante.

Našta je spao tiranin! Do sada je krao milione i stotine miliona evra na rekonstrukciji i izgradnji mostova, tunelea, asvaltiranju ulica, modernizaciji pruga. Uzimao je i pet puta više od ugovorenog. Naročito je uspešno poslovao sa Kinezima. Pucali su tuneli, mostovi, padale nastrešnice, potporni zidovi, plafoni u renviranim i po više puta pušetnim u rad kliničkim centrima, halama…

Režiser prenosa je iz Sinkovaca napravio šemu gde će ko da stoji. Ikonografija standardna. Sve manje grđana, a više kobri u civilkama, pa novinari iz Velike propagande laži, te do gole kože pretreseni aktivisti. I eto prenosa. Vučić poručuje da njemu i Srbiji ne može niko ništa. jači su od sudbine. Zato su i došli u Donje Sinikovce. Po zadnje pare. Gradonačelnik Leskovca Cvetanović ima lažnu diplomu lekara, te su zato dovezli pokretnu ambulantu.

Iza ambulate, udaljivši kobre načuljenih ušiju, (koji osluškuju metak) Vučić prima koverat od čoveka koji je izvodio radove. „Zašto ovoliko malo, čudi se predsednik?“ Pa samo smo sa pola cola asvaltom presvukli put koji je nedavno kaldrmisan, mesnim samodoprinosom. To je koštalo oko 200 komada za asvalt, te još toliko za radnu snagu. Meni sam uzeo samo pedeset komada, sve ostalo je tu, za Vas, preko 700 hiljada evra“ – pravda se poverenik.

Vučić uzdiše. „Lebac ti poljubim, ovo je malo.Veliki su mi troškovi. Ambasadori traže svoj deo!“

 Kamere ovo ne snimaju. Poštuje se novi protokol, kojim je odbegla Suzana Vasiljević, koja je prisutna, ali niko ne sme da u kadar uhvati to njeno prisustvo, da se više ne sramoti u lošem društvu. Javili joj iz Pariza.

Svašta je Vučić otvarao. Škole, bonice, rudnike, pruge, stanice, sve po nekoliko puta, sve to pred svojom Velikom propagnadom laži. Iz svakog grada, iz svakog mesta, svakoga dana, u svakom pogledu, hvalio je, koliko je mogao, a mogao je, svoje podvige, uspehe, svoju večnost. Ružio je studente, profesore, advokate, neposlušne sudije i tužioce. I svima je pretio i poručivao da im je kraj.

On  uništava državu i narod, a šlihta se stranim gospodarima. Prosi pomoć od Trampa, Fon der Lajenove, Si Đinpinga, koristi Hračenka da se predstavlja kao rusofil, a u Skupštinu Srbije dovodi ukrajinske ekstremiste da drže govore u kojima pljuju Rusiju. Hvali se kako ćaska sa Bibijem Natenjahuom, a šalje ministra u Iran…

Svi ga preziru. I Srbi i stranci.

Izbornu kampanju priprema najavom podmićivanja – 200 evra penzionerima, 100 evra ostalima. Sve od sveže štampanih para. Država je bankrotirala, a on nastavlja da se razbacuje novcem koji će izazvati dodatnu inflaciju i bedu u narodu.Daće ih građanima, onda će im te pare uzeti izvrđiteji i podeliti sa Vučićem i njegovom bandom.

Nasilje na ulicama najavljuje njegov pad sa vlasti. Istog dana kad su naprednjački batinaši pretukli advokata Dejana Cvejića, naprednjački krimosi su pucali u Sandokana. Stradaju i naši i njihovi. Kao pred pad Miloševića.

Sećam se kada su hapsili Miloševića. Na njega su kidisali Dušan Spasojević i njegov zemunski klan, koji su, današnjim rečnikom kazano, bili njegovi ćaciji iz Pionirskog parka. Svi njegovi ministri su imali preča posla, nego da brane njega od hapšenja.

Zamišljam kako to može da izgleda u režiji Suzane V.

Sirota raja opkolila vilu. Vučić se sklonio u toalet. Čuju se uzdasi. Stenjanje.  Suzi viče na  pobunjenike. Ne date čovek ni g… da bači.

Vučić izlazi iz kabine, zastaje da se uveri da ga kamere snimaju, jer je svoju tiraniju sprovodio po ceo dan pred kamerama.

“Prenesite mami da mi spremi pohovane lignje na žaru“ – poručuje.

I zataminiše se ekrani njegovih televizija.

 I bi sudbina.