Edmond Paris

(METAFIZIKA Beograd, 2026)

PREDGOVOR

Jedna od najkatastrofalnijih posledica Prvog svetskog rata bio je raspad onog liberalnog i tolerantnog duha koji su civilizovane nacije dvadesetog veka trebalo da steknu. Veliki sukob je potpuno uništio, zajedno sa drugim katastrofalnim posledicama, svaku takvu nadu. Preuveličani nacionalizam, fašizam i komunizam, kao i politički i verski fanatizam, otvorili su put Drugom svetskom ratu, spuštajući tako društvo na niži nivo moralne civilizacije, koji karakteriše neverovatna netolerancija za koju se smatralo da je nestala sa srednjim vekom.

U delu „Majn kampf“, Hitler je isticao svoju omiljenu temu pangermanizma i uspeo je da utiče na javno mnjenje zaslepljujući ga svojim pseudonaučnim argumentima, zasnovanim na ludačkoj etnologiji o navodnoj superiornosti nemačke rase. Verovatno im je to dalo prirodno pravo da vladaju Evropom, ako ne i celim svetom, dok druge nacije, pre svega Sloveni, moraju da rade za svoje gospodare baš kao što su robovi radili u prošlim vremenima. Što se tiče Jevreja, oni nikada nisu mogli biti asimilovani i stoga su bili osuđeni na smrt. Velike sile su bile neverovatno gluve na ove ludačke ideje.

Kako su snažili, razvijali su svoju ideju do vrhunca sve dok konačno nisu posejali njeno seme u stranim zemljama, posebno u Hrvatskoj, gde je slična doktrina, iako u manjem obimu, cvetala osamdeset godina ranije pod Antom Starčevićem, hrvatskim političarem koji bi se mogao smatrati ocem rasizma.

Ova knjiga je napisana kako bi se zabeležilo vreme i mesto strašnih razaranja izazvanih takvom ekstremnom ideologijom, tokom godina 1941-1945, u satelitskoj državi Hrvatskoj pod vlašću hrvatskih fašista, poznatih kao ustaše, uz podršku sila Osovine, kao i hrvatske katoličke hijerarhije, uz znanje Vatikana.

Da bi opravdao svoju politiku istrebljenja, sultan Abdual Hamid bio je poznat po tome što je rekao: „Način da se rešimo jermenskog pitanja jeste da se rešimo Jermena.“

Istu maksimu usvojili su hrvatski nacionalisti i sveštenici u vezi sa srpskim pitanjem u Hrvatskoj. Prema statutu ustaške organizacije, „ime ustaše trebalo je dati onima koji su se u predratnoj Jugoslaviji zakleli da će, uništenjem jugoslovenske države, pomoći u istrebljenju srpstva i pravoslavne crkve.“ (Nova Hrvatska, 4. maj 1941.)

Čini se da je dosluh hrvatske fašističke vlade (ili ustaša) i hrvatske katoličke hijerarhije, pod ovim tragičnim okolnostima, bio inspirisan anahronim fanatizmom.

S razlogom je srpski pravoslavni vladika dr Nikolaj Velimirović, tako dobro poznat anglosaksonskom svetu, uporedio ono što se dogodilo u Hrvatskoj, u tako velikim razmerama, sa najmračnijim danima srednjeg veka. U članku objavljenom 1954. godine u crkvenom časopisu „Svečanik“, vladika je napisao:

„Španska inkvizicija je poznata po svojim zločinima. Glavni inkvizitor, koga je imenovao papa, bio je dominikanski opat Tomas de Torkvemada, koga pamte sa tako zloslutnom gorčinom. Tokom osamnaestogodišnjeg perioda njegovog mandata, 10.220 osoba je spaljeno na lomači, dok je 114.401 (prema istoričaru Motliju) umrlo od gladi i mučenja u zatvorima, što je značilo 125.000 ljudi u periodu od osamnaest godina.

Ovaj podatak je dovoljno zastrašujući, ali inkvizicija prema Srbima pravoslavacima bila je mnogo strašnija, jer je 750. 000 Srba ubijeno za samo četiri godine.“

Teško bi bilo pronaći paralelu sa tako svirepim progonom u celokupnoj istoriji. Čak je i vojvoda od Albe, taj zlkobni predstavnik španskog kralja (Filipa II) u Holandiji, delovao prilično umereno u poređenju s rečenim, pošto je mučio i ubio oko 18.000 protestanata u periodu od šest godina.

U Francuskoj, masakr Svetog Vartolomeja 24. avgusta 1572. godine, koji su istoričari s pravom stigmatizovali, rezultirao je samo sa 100.000 žrtava.

Dvadeseti vek je, međutim, bio osuđen da u Evropi, u ime rasne čistote i religije, bude svedok genocida kakav prošlost nikada nije videla, u kojem su pravoslavni Srbi u Hrvatskoj

jedva izbegli potpuno istrebljenje. Pa ipak, ovaj gigantski genocid1, koji se dogodio pre samo nekoliko godina, a kojem je svedočila sadašnja generacija, iznedrio je najfantastičnije priče, praćene intenzivnom propagandom koja i dalje čini neumorne napore da „očisti“ krivce od svakog osećaja odgovornosti. Sve vrste štampanog materijala, napisanog pod maskom „najveće objektivnosti“, a objavljenog uglavnom u hrvatskim i vatikanskim štamparijama, cirkuliše širom sveta.

Da bih ponovo uspostavio istinit zapis o ovoj tragediji, njenim uzrocima i ulogama onih koji nikada nisu oklevali da profitiraju od ovog širenja verskog i nacionalnog imperijalizma, dok su istovremeno prkosili celom čovečanstvu, preduzeo sam prikupljanje brojnih svedočanstava objavljenih u hrvatskoj i katoličkoj štampi tokom tih tragičnih vremena. Ovde su takođe i zapisi jugoslovenskih i stranih dokumenata koji su se pojavili posle rata, kao i svedočanstva, objavljena u autentičnim izvorima, nekih od progonjenih koji su izbegli pakao.

Nažalost, bio sam primoran da odaberem samo ograničen broj ovih značajnih tekstova kojih i pored toga ima u tolikoj meri da popune celu biblioteku.

Ali ova odabrana svedočanstva biće sasvim dovoljna kao zapis stvarnih događaja i tako će poslužiti u rasvetljavanju odgovornih za ovu dramu.

Teško je svetu da poveruje kako bi čitav narod mogao biti osuđen na istrebljenje od vlade i verske hijerarhije dvadesetog veka, samo zato što je pripadao drugoj etničkoj i rasnoj grupi, koja je nasledila hrišćanstvo Vizantije, a ne Rima.

Dozvolite mi da dodam kako me je, daleko od želje da izazovem loša osećanja, motivisala želja da otkrijem istinu o strašnoj tragediji koja se dogodila i da pokažem kakva je sramotna rasna i verska izopačenost nastala iz takvog fanatizma. Neka katastrofa iz nedavne prošlosti posluži kao lekcija budućim generacijama!

Edmond Paris

SLOM JUGOSLAVIJE I STVARANjE SATELITSKE DRŽAVE HRVATSKE

Kalendar Sila Osovine predviđao je invaziju na Rusiju u proleće 1941. godine. Ali Italija je imala problema da pokori Grčku. Da bi pružila najefikasniju pomoć Grčkoj, Nemačka je vršila pritisak na jugoslovensku vladu da potpiše Pakt Osovine. Ali pridržavanje Jugoslavije Paktu bilo je kratkog veka. Zavera u vojsci koju su predvodili Srbi zbacila je Regentsku vladu i proglasila Petra II za kralja, iako još nije bio punoletan. Formirana je ujedinjena vlada da bi se izborila sa krizom. Državni udar u Beogradu izazvao je burnu reakciju u zemljama Osovine. U nedelju, 6. aprila, u zoru, pokrenuta je operacija

„Kazna“. Dva puna dana, Geringovi avioni su drobili Beograd pod kišom bombi, zakopavajući 25.000 tela u ruševinama. Administrativne službe, koje su bile koncentrisane u prestonici, bile su potpuno paralizovane. To je bio smrtonosan udarac odbrambenom potencijalu zemlje.

Kralj Petar i njegova vlada otišli su u Crnu Goru, odakle su odleteli za Jerusalim, a zatim za London. Dr Vlatko Maček ih, međutim, nije pratio. Petar II je u svojim Memoarima1 zabeležio da ga je vođa Hrvatske seljačke stranke posetio 8. aprila, obaveštavajući ga o svojoj nameri da se vrati u Zagreb kako bi „oživeo“ moral hrvatskih trupa koje su odustale od borbe i raspustile se. Zaista, nije bilo vremena za gubljenje ako je ovaj političar želeo da usadi duh otpora kod svojih sunarodnika protiv stranaca, pošto je do tada učinio sve što je mogao da ga potkopa. Ali, kao što će se videti, on je imao sasvim drugačije planove u pameti.

Vojska, čija je mobilizacija sabotirana defetističkom kampanjom, borila se najbolje što je mogla, ali je bila neefikasna protiv brojčano jačeg i nesrazmerno naoružanog neprijatelja. Kapitulacija je potpisana 18. aprila 1941. godine. Ova brza pobeda invazionih trupa bila je olakšana aktivnostima dve „pete kolone“ koje su bile organizovane u zemlji: hrvatskih ustaša za Italiju i germanske manjine Banata za Nemačku.

Folksdojčere, kako su se ovi drugi zvali, naselio je u ovoj pokrajini bečki dvor u osamnaestom veku radi germanizacije i istiskivanja srpskog i rumunskog stanovništva. To je učinjeno zlonamernim metodama, kao što je preopterećivanje porezima, a ako bi odbili da plate, carska konjica bi palila sela i masakrirala vodeće građane, dok bi ostatak stanovništva ostavljala da umre u bedi i hladnoći.

Folksdojčeri, koji su bili ujedinjeniji, bolje organizovani i mnogo bogatiji od sudetskih Nemaca u Čehoslovačkoj, dočekali su hitlerovske trupe sa entuzijazmom i dobrovoljno se „masovno“ prijavili da pruže svoje usluge. Držali su vatreno oružje skriveno u svojim kućama, a svaki treći je imao mitraljez. Nemačke oklopne divizije su ih smatrale odličnim vodičima. Zarobljavali su jugoslovenske patriote i mučili ih u koncentracionim logorima. Upravo su oni formirali prečuvenu SS diviziju „Princ Eugen“ i upravo su oni počinili zločine u srpskim selima, potpuno istrebivši Jevreje Banata i pokrajine Srem, u saradnji sa ustašama. Međutim, nisu se bavili masovnim progonom Srba kao što su to činile ustaše.

Ovi poslednji, čak i pre nego što su se vratili u „kamionima stranaca“, započeli su svoje destruktivne aktivnosti. Već 6. aprila, dok je Beograd goreo, Pavelić je sa tajne radio stanice objavio sledeći proglas: „Hrvatski vojnici, naoružajte se protiv srpskih oficira i vojnika! Od sada ćemo se boriti rame uz rame sa našim novim saveznicima, Nemcima i Italijanima.“

Zatim, 10. aprila, dok je nemačka vojska ulazila u Zagreb, koji je bio sav okićen zastavama, stari austrougarski pukovnik, Slavko Kvaternik, zakleti ustaša, pošto je požurio da se vrati iz Italije, objavio je preko radija osnivanje „Nezavisne Države Hrvatske“. Pre objave, Kvaternik je otišao kod Mačeka i zamolio ga za kratku izjavu „kako bi se održao pravni kontinuitet vođstva“ i očuvao „mir i red“. Tada je dr Vlatko Maček, potpredsednik bivše jugoslovenske vlade, novi režim predstavio sledećim rečima:

Hrvatski narode! Pukovnik Slavko Kvaternik, vođa Nacionalnog pokreta u zemlji, danas je proglasio slobodnu i nezavisnu Državu Hrvatsku. Apelujem na ceo hrvatski narod da se pokori novoj vladi; apelujem na sve članove Hrvatske seljačke stranke, koji zauzimaju funkcije u vladi, da iskreno sarađuju sa novom vladom. Pošto se Jugoslavija nije predala do 18. aprila, ovaj postupak njenog potpredsednika vlade 10. aprila bio je čista izdaja.

Američki istoričar, L. S. Stavrijanos, pisao je o ulozi dr Mačeka:

Budućnost Jugoslavije zaista je izgledala beznadežno. Ne samo da je zemlja bila osakaćena, a narod doveden pred masovnu klanicu, već su predratni lideri zanemarili svoju odgovornost da mu pruže smernice. To se posebno odnosilo na Vlatka Mačeka, čija je Seljačka stranka i dalje uživala podršku većine hrvatskih seljaka. Pa ipak, Maček se povukao iz politike nakon što je savetovao svojim sledbenicima da se pokoravaju režimu ustaša. Jugoslavija je tako postala pakao krvi, mučenja i razarajuće mržnje.

Ovaj apel, koji je došao od ministra, iako izdajnički, pogodio je metu. Mnogi Hrvati, zaslepljeni šovinizmom, doslovno su sledili njegova uputstva i pridružili se službi neprijatelja. Lorković, ministar spoljnih poslova marionetske države, dao je ovu izjavu u februaru 1942. godine: „Pre svega, doprinos hrvatskog naroda i njegove revolucije skratio je trajanje rata u Jugoslaviji, smanjivši ukupne nemačke i italijanske gubitke i omogućivši proboj na istočnoj granici Srbije za smrtonosni udarac Jugoslaviji.

Dok su lojalne trupe pružale očajnički otpor uprkos ubedljivoj nadmoći neprijatelja, opštinska milicija i seljačka milicija, oruđa Hrvatske seljačke stranke, pridružile su se ustašama u napadu na izolovane jedinice, nakon čega su razoružale srpske oficire i vojnike i predale ih Nemcima.

Kapitulacija 18. aprila 1941. godine odmah je praćena komadanjem jugoslovenske države, i čini se da su pobednici pokazali posebnu divljačnost u cepanju onoga što je Versajski ugovor ujedinio u naciju. „Od svih zemalja okupiranih u ovom ratu, Jugoslavija je bila najviše rasparčana i podeljena je na najveći broj administrativnih jedinica. Ovo rasparčavanje Jugoslavije služi ne samo neposrednim političkim ciljevima okupatora, već i svrsi raspada i podele političkih snaga u okupiranim područjima do te mere da će u budućnosti otežati ujedinjenje svih političkih elemenata u okviru jedne države.“

Srbijom, svedenom skoro na granice pre 1912. godine, upravljala je Nemačka, iako je u drugoj polovini 1941. uspostavljena civilna uprava pod vođstvom generala Milana Nedića. Među vodećim Srbima uhapšenim tokom prvih dana okupacije bili su srpski pravoslavni patrijarh, dr Gavrilo Dožić i vladika Nikolaj Velimirović. Obojica su potražili utočište u manastiru Ostrog u Crnoj Gori. Odvedeni su u Dahau gde su bili internirani do kraja rata. U novembru 1941. godine, Italijani su uhapsili srpskog pravoslavnog episkopa dalmatinskog, dr Irineja Đorđevića, koji je takođe bio interniran u koncentracioni logor do kraja rata. Južna Srbija (Makedonija) data je Bugarskoj, a severnu pokrajinu (Vojvodinu) su delimično okupirali Mađari. Albaniji, potprotektoratu Italije, date su Zapadna Metohija i Kosovo, što će reći, samo srce srpskih država srednjeg veka. Pokrajine Slavonija, Bosna i Hercegovina i Srem pripale su Hrvatskoj. Veći deo Dalmacije Pavelić je dao Italiji. Videćemo dalje kako je Ante Pavelić, koji je postao vođa „Nezavisne države“, u znak osvete, ispravljanjem granica, požurio da Italiji da teritoriju dvostruko veću od one koja je obećana Tajnim ugovorom iz Londona (1915). (Raniji poklon Dučea ustašama nije bio ni blizu izgubljenog kapitala). Pored toga, Crnom Gorom, koja je takođe proglašena „nezavisnom“ državom, vladao je italijanski guverner, nakon što je knez Mihailo Petrović-Njegoš odbio krunu.

Nemačka je okupirala donju Štajersku, Korušku i Kranjsku i odmah počela sa germanizacijom ovih pokrajina. Nemački je postao jedini priznati službeni jezik. Svi putokazi i table na vratima su shodno tome promenjeni, pa čak su promenjena i slovenačka hrišćanska imena i prezimena. Genealozi, učitelji i administratori su zamenili starosedeoce i uveli doktrinu nacionalsocijalizma. Štaviše, kako bi se olakšala germanizacija, deo stanovništva je deportovan u Srbiju i Hrvatsku kako bi se napravilo mesta za nemačke koloniste. Stoga je samo u toj jednoj godini, 1941, 30.000 Slovenaca deportovano u Srbiju.

U žurbi da izbrišu svaki trag nacionalne kulture, okupacione snage su naredile uništavanje slovenačkih knjiga, uključujući čak i molitvenik. Takvi brutalni metodi nisu mogli a da ne izazovu snažan narodni otpor. Stoga je u onom delu Slovenije koji je postao nemački, baš kao i u italijanskoj zoni, krštenoj kao „Ljubljanska pokrajina“, strana okupacija išla do svih vrsta ekstrema, pljačkanja, silovanja i paljenja sela tokom „kaznenih“ racija. Zatvori su bili puni, a gerilski rat se razbuktao širom teritorije.

Godine 1941, u satelitskoj Hrvatskoj bilo je oko 2.200.000 pravoslavnih Srba. Nemački general Guderijan, u svojim memoarima, zaključuje da je građanski rat u Hrvatskoj takođe u velikoj meri uzrokovan ovom aneksijom teritorija koje nisu odgovarale etničkoj granici hrvatskog naroda.

Dakle, dok su Hrvati slavili svoju iluzornu „nezavisnost“, a Nemci se naseljavali u Srbiji pod maskom civilne vlade, u Jugoslaviji su se formirale organizacije otpora. Srbi, tokom cele svoje istorije, nikada nisu prihvatili poraz, i shvativši namere ustaške vlade da istrebe sopstveni narod u Hrvatskoj, njihova hrabrost i odlučnost su se udvostručile. Pukovnik Draža Mihailović je stigao na Ravnu goru 11. maja 1941. godine, gde je pozvao na otpor okupatoru. Jugoslovenske jedinice, koje su pobegle od neprijatelja, okupile su se na njegov poziv. To su bile prve snage (koja se teško mogla nazvati ilegalnom) čiji su vojnici bili poznati kao četnici, iako su to bile redovne trupe koje su otišle u ilegalu. Ova vrsta rata bila je stara tradicija Srba, koji su je praktikovali pet vekova kao hajduci (odmetnici) tokom turske dominacije. Redovi četnika, a ubrzo nakon toga i redovi partizana predvođenih komunistima (uglavnom Srba iz satelitske Hrvatske koji su bežali od ustaškog terorizma) nastavili su da rastu, što je rezultiralo oslobođenjem velikih delova jugoslovenske teritorije.

KATOLIČKA CRKVA I HRVATSKE USTAŠE

Nepotrebno je reći da Katolička crkva u Hrvatskoj nije ostala neaktivna tokom tragičnih dana kada su događaji obeleženi krvoprolićem. Veliki broj sveštenika i njihovih kongregacija započeli su saradnju, ili, kako bi se moglo reći, saučesništvo koje ih je naredne četiri godine vezivalo za ustaše. Među „ovim ranim radnicima“ bili su i oni koji su neko vreme bili povezani sa Pavelićevom terorističkom organizacijom.

Zvanična hrvatska katolička štampa pozdravila je novi režim: Nedelja (Zagreb) 27. aprila 1941. napisala je: „Bog, koji upravlja sudbinom naroda i kontroliše srca kraljeva, dao nam je Antu Pavelića i pokrenuo vođu prijateljskih i savezničkih naroda, Adolfa Hitlera, da upotrebi svoje pobedonosne trupe da rastera naše ugnjetače i omogući nam da stvorimo Nezavisnu Državu Hrvatsku. Slava Bogu, naša zahvalnost Adolfu Hitleru i beskonačna odanost našem Poglavniku, Anti Paveliću.“

I Katoliiki tjednik (8-31, 41), organ sarajevske nadbiskupije, izražavao je slična osećanja: „Do sada je Bog govorio kroz papske enciklike. I? Zatvorili su uši… Sada je Bog odlučio da koristi druge metode. On će pripremiti misije. Evropske misije. Svetske misije. Njih neće održavati sveštenici, već vojni komandanti. Propovedi će se slušati uz pomoć topova, mitraljeza, tenkova i bombardera.“

List Hrvatski Narod (26. avgusta 1941) je pisao sledeće o ulozi hrvatskog katoličkog sveštenstva: „Franjevci nisu samo širili ustašku ideju van crkve u raznim selima, već su omogućili hrvatskim borcima da se sastaju sa ustaškim vođama u samostanu Čuntić tokom najtežeg perioda borbe. Tajno su se sastajali, pod vođstvom svog komandanta, Slavka Kvaternika, sa ministrom D. Mirkom Pukom i drugim ustašama iz Zagreba.“

Novi list (16. jun 1941) dao je sledeće detalje o ulozi hrva-tskog sveštenstva u njihovim nelojalnim aktivnostima: „Stvari koje verovatno niste shvatali da su se tada dešavale. Ustaše prerušene u monahe dolazile su u sela, noseći svakakve stvari ispod svojih odora i pripremale ljude. Podsticali su ustašku mržnju širom Hrvatske na takav način da kada su naši prijate-lji Nemci i Italijani došli, zatekli su nas spremne.“

Ideja „Zakletih ustaša“ potekla je iz katoličkih crkava u Hrvatskoj. Ove zaklete ustaše bili su podeljeni u dve kategorije. Iako su bili pristalice jedne ideje, zaklete pre ili posle, ipak su se razlikovali po tome da li su se zakleli ilegalno u kato-ličkim crkvama pre 11. aprila 1941. ili javno pred improvi-zovanim oltarima u brojnim gradovima u prisustvu ustaškog amblema noža, puške i bombe. Titula „Zakletih ustaša“ dode-ljena je onima… koji je nezakonito položio zakletvu u predrat-noj Jugoslaviji i koji se zakleo da će srušiti Jugoslaviju i pomoći u istrebljenju srpstva i pravoslavlja. Novine Nova Hr-vatska su 4. maja 1941. napisale sledeće o jednom takvom „zakle-tom ustaši“: „Misu je u opštinskoj crkvi Svetog Nikole Tavelića u Kustošiji služio prepodobni Cecelja, zakleti ustaša.“

Ustaška emigracija je uspostavila veze sa zemljom preko sveštenstva: „Pokret je tražio i nalazio pristalice među svim slojevima ljudi, čak i među sveštenstvom“ (Nezavisna Draćava Hrvatska, br. 33, str. 42, godina I, Zagreb, 1941). Božićni broj novina Nezavisna Draćava Hrvatska, pod na-slovom „Uloga sveštenstva u organizaciji Nezavisne Države Hrvatske“, pisao je sledeće: „Franjevačke gimnazije u Sinju, Širokom Brijegu, Visokom; bogoslovije u Makarskoj, Mostaru i Splitu; kao i Bogoslovski fakultet Zagrebačkog univerziteta bili su istinski centri nacionalne svesti i rasadnici iz kojih su svake godine u Božji vrt hrlile ne samo grupe levita i radnika, već i nacionalni borci, koji su trebali da šire na-cionalna i ustaška uverenja.“ (br. 33, str. 42, godina I, Zagreb, 1941).

Tokom ustaškog sastanka održanog u Novoj Gradiški, 2. juna 1941. godine, Milovan Žanić, jedan od istaknutih sarad-nika Ante Pavelića, rekao je sledeće: „Brojne male crkve u ovom kraju takođe su bile svedoci i mogle su posvedočiti o zavetu ustaša uz svetlost malih crkvenih sveća.“ (Hrvatski Narod)

Jedinstvo predratnih ustaša i sveštenstva ilustruje sle-deći članak koji se pojavio u Novom Listu (20. septembra 1941):

„Već u leto i jesen 1940. godine, dr Viktor Gutić je putovao po ovim krajevima i, idući od mesta do mesta, svuda je imenovao i zakleo ustaške poverenike, dajući im različite činove ‘Tabor-nika’…“ „Rojnik“ i „ustaša“. Obišao je sve manastire i opštine, zaklinjući monahe, vikare i sveštenike na vernost Vođi Nezavisne Države Hrvatske.“ Najpoznatiji među onima koji su organizovali ustašku mi-liciju i predvodili napade na trupe koje su ostale lojalne bili su franjevci:

Alojzije Ćosić iz Kotor Varoši, Miroslav Petrivac iz Prozora, Karlo Grbovac iz Duvna, Stjepan Naletelić, Vidak Ćorić iz Broda, Mladen Barbarić iz Mostara, Nikola Ivan-ković iz Nevesinja, Mirko Rafos iz Bile, Mladen Lutić iz samostana Šćita, Marijan Burić, paroh iz Šćita, Julijo Kožul iz Mostara, Andrija Jelčić iz Ćapljine, Berto Dra-gićević, Vlado Bilobrk, paroh iz Metkovića, Ivan Hrstić, paroh iz Sinja, M. Jurić, paroh plivnički, Pio Karađole, S. Kukolj, Josip Mikulić, Ivan Nikolić, Bonifacije Petrović iz Crkvenog Boka, Vilim Primorac, Brno Raspudić, Rafael Romac, iz Metkovića, Skoko paroh iz Čapljine, Marko Zovko, paroh iz Stoca, Bono Rendulić, Ambroz Matonicki, Pavao Simović, Pavao Šilov. Zatim Ilija Majić iz Duvna, Petar Grgić, paroh iz G. Tramošnjice, Nikola Bošnjak, Ante Buco-nić, Bosiljko Vukojević, paroh međugorski, Niko Darešić, paroh trstenski, Ante Mikulić, paroh Prosolac, Josip Ga-lestić, sveštenik, Vilim Cecelja, Kustošijski paroh, Oton Knezović, Dionisije Lasić, Grujo Baloković, Stjepan Bogu-tovac, Anton Vajs, Ivo Guberina, Josip Bujanović, Mijo Jago-dar, Franjo Matzenauer, Zvonko Lipovac, Vjekoslav Simić, Ivan Prlić i mnogi drugi. Ili parohijski sveštenik Ivan Miletić koji je po smrti s pravom zaslužio visoku pohvalu koju mu je na sahrani uputio kolega Eugen Beluhan: „Kao sveštenik borio se protiv jugoslo-venske vojske.“

Ustaški list Hrvatski Narod od 4. jula 1941. godine hvalio je franjevačkog sveštenika, dr Radoslava Glavaša, kao velikog or-ganizatora ustaša. U članku se, između ostalog, navodi: „Mladi i energični franjevac, dr Radoslav Glavaš, došao je u Široki Brijeg i stavio se na čelo borbe. Čak je i skovan plan da se spreči mobilizacija Jugoslovenske vojske. Tako je dočekan istorijski dan, 10. april, i u noći između 10. i 11. aprila, ustaše su razor-užale lokalnu žandarmeriju i zauzele poštu.“

Isti Hrvatski Narod od 25. jula 1941. godine, u nekrologiji o svešteniku Don Iliji Tomašu, između ostalog je rekao:

Sa radošću u srcu prihvatio je ustaške ideje, i još 1937. godine vidimo ga kao zakletog ustašu u buci rada, napora i borbe. Rat je počeo, ali Hrvati nisu želeli da ratuju protiv svo-jih starih saveznika, Nemaca; oni bacaju oružje. Don Ilija ih sakuplja. Radi zajedno sa svojim komšijom s druge strane Neretve, sveštenikom Don Đurom Vrdoljakom-Biščevićem, i njih dvojica, kao dva diva, dižu se svom na-rodu protiv srpskih pljačkaških bandi. Izgleda da nije poznato da su već 8. aprila 1941. proglasili Nezavisnu Dr-žavu Hrvatsku!

Transport je prekinut, jer transportni centar, Čapljinac, drže dva ustaše, dva katolička sveštenika, don Ilija Tom-aš, sveštenik u Klepcima, i don Juraj Vrdoljak-Biščević, sveštenik u Studencu. Razoružali su sve vojne jedinice koje su pokušale da pobegnu kroz Čapljinac.

Čak su zarobili i top, dok su hrvatski vojnici došli dobrovoljno da služe kao pojačanje. Tako su dvojica od njih bila odsečena od sveta i okružena srpskom vojskom, ali su se dr-žali usred sve većih opasnosti i borbi sve do 20. aprila, kada su im Nemci pritekli u pomoć. Ubrzo nakon toga, don Ilija je imenovan za ustaškog komesara za celu oblast! Odmah nakon proglašenja „Nezavisne Države Hrvatske“, 10. aprila 1941. godine, Kvaternik je primio Njegovo Preosvešten-stvo Alojza Stepinca, nadbiskupa zagrebačkog, koji je došao da ga dočeka u ime Crkve i da mu čestita, a istovremeno da izrazi saučešće povodom smrti njegovog brata, Petra Kvaternika, koji je poginuo na Crikvenici tokom borbe protiv jedinica jugoslo-venske vojske. Štaviše, Njegovo Preosveštenstvo Stepinac je uredno obavio sahranu ovog heroja, o kome je Katolički list (br. 16-1941) napisao: „Pao je baš kada je trebalo da izvrši najuz-višeniji zadatak u celom svom životu.“

Sasvim svesni nadbiskupove misije kod pukovnika Kvater-nika, novine nove vlade su s pravom mogle da objave: „Ovim po-tezom uspostavljena je tesna saradnja između ustaša i vrhovnog predstavnika Rimokatoličke crkve u državi Hrvatskoj.“ Ali neposredno pre toga, u vreme Anšlusa, još jedan „vrhovni“ pre-dstavnik Katoličke crkve, kardinal Inicer, primas Austrije, takođe je požurio, sa svojim sveštenstvom, da bude na raspola-ganju Hitleru. Baš kao i u prošlim danima u Beču, sledećeg dana (11. apr-ila 1941. godine), Radio Zagreb je zatražio od stanovništva da srdačno dočeka nemačke trupe i da od katoličkih parohijskih kancelarija primi potrebne direktive za budućnost. Ali Ante Pavelić, Glavni vožd, ili Poglavnik, još uvek nije bio tu. On je „ušao“ u Zagreb 13. aprila, obučen u crnu fašističku košulju, sa telohraniteljem italijanskih tenkova.

„Njegov hrvatski san se materijalizovao… Neiscrpni govornik, konačno dostigavši svoj cilj, postao je majstor sažetosti… ‘Krv će se proliti i glave će pasti.'“ I to je trebalo da bude dominantna tema u njegovoj politici za zemlju osnovanu po na-ređenju štaba nemačke vojske (ABT br. 0630/41, 12. april 1941), koje je potpisao maršal Kajtel „po naređenju Firera“.

Dan nakon Pavelićevog dolaska, Njegova Milost Stepinac je požurio da u ime Crkve čestita ovom ubici kralja Aleksan-dra i Luja Bartua, koji je dva puta osuđen na smrt u odsustvu, u Jugoslaviji i u Eks-an-Provansi. Ovaj veliki čovek je došao, objasnio je prelat, „da ostvari najveći zadatak svog života“. Iste večeri, tokom banketa u nadbiskupiji, crne košulje i cr-kvene odore su se bratski mešale. Svako je redom nazdravljao srdačnošću, a tokom deserta, blicevi su fotografisali poučnu sliku Njegove Milosti kako vlada među teroristima, što bi trebalo da bude od interesa za istoričare budućnosti. Na Uskrs 1941. godine, nadbiskup Stepinac je sa propove-daonice u zagrebačkoj katedrali objavio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske. Tako je u samoj crkvi proslavio veleizdaju Jugoslavije. Nadbiskup je završio svoju propoved ovim rečima:

„Isuse, naš vaskrsli Spasitelju! …Molim te, reci hrvatskom narodu, koji se sada suočava sa novom erom života, ono što si rekao apostolima posle Vaskrsenja: Mir vama!“ Gore navedeni citat je iz zvaničnog glasila Zagrebačke nad-biskupije, Katoliikog Lista, br. 16, 1941. U istom broju ovih no-vina nalazi se detaljan pregled događaja koji su se odigrali od 10. aprila do prvog govora Ante Pavelića održanog 15. aprila 1941. godine. Zvanični časopis zagrebačke nadbiskupije deta-ljno je izveštavao o brzim događajima koji su doveli do raspada Jugoslavije, ulozi ustaša i njihovih pristalica.

U Dnevniku nadbiskupa Stepinca (knjiga 4, 27. april 1941.) pojavljuje se obaveštenje koje je napisao Cvetan, sekretar nadbis-kupa, u kojem se navodi da je Stepinac učinio sve što je moguće kako bi Vatikan dodelio diplomatsko priznanje Pavelićevoj Hrvatskoj. Njegove reči glase:

Revizor nuncijature došao je iz Beograda u Zagreb na putu za Rim. U prolazu je iskoristio posetu nadbiskupu, koji ga je obavestio o situaciji i zamolio ga, pošto je komunikacija putem pošte postala tako otežana, da zatraži audijenciju kod pape i usmeno objasni situaciju. Nadbiskup je toplo pre-poručio uspostavljanje odnosa, ili drugim rečima, da Sveta Stolica prizna hrvatsku državu što je pre moguće!

Dve nedelje kasnije stigao je odgovor pape Pija XII. U Dnevniku nadbiskupije je zabeleženo (Knjiga 5, str. 216): „Revizor nuncijature Beograda vratio se iz Rima i pozvao nadbiskupa da mu ispriča o svojoj audijenciji kod pape. Izjavio je da je Sveti Otac pažljivo slušao i predložio da nadbiskup što je pre mo-guće pošalje pisani izveštaj. Tom prilikom Sveti Otac je izjavio da inicijativa za uspostavljanje diplomatskih odnosa treba da potekne od vlade i da Sveta Stolica do tada nije do-bila nikakvu vest.“

Konačno, veliki doprinosi Musolinija i Hitlera ostva-renju nezavisnosti. Objavljeni su Pavelićevi, Hitlerovi i Mu-solinijevi telegrami i imena članova prve ustaške vlade. Takođe je postojao i uvodni članak pod naslovom „Nezavisna Država Hrvatska“. Ovaj članak nije mogao biti objavljen bez ovlašćenja nadbiskupa Stepinca. Članak zaključuje da je Neza-visna Država Hrvatska stvorena Svemogućom Promislom u godini njihovog nacionalnog jubileja. Katolička crkva moli Gospoda da omogući hrvatskom narodu da u njoj pronađe ispu-njenje svojih opravdanih težnji, „uverena da su Željama i mo-litvama osnivamo Nezavisnu Državu Hrvatsku“.

Ohrabreni takvim predlogom, Pavelić je zatražio od pape da prizna njegovu državu. U njegovom pismu su sledeći redovi:

Sveti Oče! Božanska Promisao, pošto mi je dozvolila da uzmem vladu nad svojim narodom i svojom zemljom u svoje ruke, čvrsto odlučujem i svim srcem želim da hrvatski narod, veran svojoj slavnoj tradiciji, ostane i u budućnosti vezan za apostola Svetog Petra i njegove naslednike, i da naša ze-mlja, prožeta zakonom Jevanđelja, postane Carstvo Hristovo. U ovom velikom poduhvatu molim za pomoć Vaše Svetosti. Smatram da bi takva pomoć značila priznanje naše države od strane apostolskog vrhovnog autoriteta Vaše Svetosti, i ljubazno mi pošaljite svog predstavnika da mi pomogne sv-ojim očinskim savetom. Molim vas da meni i mom narodu po-darite svoj apostolski blagoslov. Klečeći pred nogama Vaše Svetosti kao najposlušniji sin Vaše Svetosti, ljubim Tvoju svetu desnicu. Nakon takvog početka, nije iznenađujuće što su izjave Nje-gove Milosti Stepinca, u danima koji su usledili, izgledale prepune blažene svetosti i vatrene strasti za novi režim. Kao što je napisao u pastirskom pismu 28. aprila:

Ko bi nam ikada mogao zameriti što smo, kao duhovni ču-vari, doprineli narodnom oduševljenju i radosti, uznoseći molitve duboke zahvalnosti božanskom veličanstvu?

„A Domino factum est istud et est mirabile in oculis nostris“ (Ovo je Božje delo i oči su nam pune divljenja. Psalam 117, stih 33). Molim vas i preklinjem vas da učinite sve napore kako bi naša Hrvatska postala Božja zemlja, jer se samo na taj način mogu ispuniti osnovne dužnosti države za dobro-bit naroda…

Zato bi trebalo da odgovorite našem apelu, da se posvetite zaštiti i razvoju Nezavisne Države Hrvatske. Poznajući ljude koji danas drže sudbinu hrvatskog naroda u svojim ru-kama, apsolutno smo uvereni da je naš trud shvaćen i od sveg srca podržan. Apelujem na vas, moja poštovana braćo sveš-tenstvo! Nikada ne prestajte da pozivate vernike u Boga na molitve! I vi, koji stojite pred Božjim oltarom, podignite ruke ka „Ocu zvezdanog neba“, jer je On izvor svakog savršenog dara, i molite mu se da inspiriše vođu naše Nezavisne Države Hrvatske da ima mudrost koja će mu omogućiti da is-puni svoju Dužnost u čast Boga i za spasenje naroda, u pravdi i istini. Stoga naređujem da se sledeće nedelje, 4. maja, u svim crk-vama peva Te Deum i pozivam sve lokalne vlasti i naše verne ljude da prisustvuju.

Nesumnjivo su poštovani sveštenici poslušali ove dir-ljive molbe, jer su reakcije ubrzo bile očigledne. „Ljudi“ za koje se Njegova Milost Stepinac laskao znajući da su izgleda sasvim jasno „razumeli“ njegov „napor“. Nije uzalud tražio njihovu „pomoć“; oni su već ispunjavali svoju „dužnost“ koja im je bila zacrtana „u svoj pravdi i istini“. Bili su sigurni da će kas-nije, nakon posete Svetom Ocu, biti još uspešniji, ali prvi znaci njihove aktivnosti nisu bili zanemarljivi.

Poručite knjigu

“Metafizika“ Jevrejska 20, Beograd,

0113036440             i             062336460

www.metaphysica.rs

cena knjige u tvrdom povezu formata 14 x 21 cm i 340

strana je 2200,00 dinara