Edmond Paris

(METAFIZIKA, Beograd, 2026)

PREDGOVOR

Jedna od najkatastrofalnijih posledica Prvog svetskog rata bio je raspad onog liberalnog i tolerantnog duha koji su civilizovane nacije dvadesetog veka trebalo da steknu. Veliki sukob je potpuno uništio, zajedno sa drugim katastrofalnim posledicama, svaku takvu nadu. Preuveličani nacionalizam, fašizam i komunizam, kao i politički i verski fanatizam, otvorili su put Drugom svetskom ratu, spuštajući tako društvo na niži nivo moralne civilizacije, koji karakteriše neverovatna netolerancija za koju se smatralo da je nestala sa srednjim vekom.

U delu „Majn kampf“, Hitler je isticao svoju omiljenu temu pangermanizma i uspeo je da utiče na javno mnjenje zaslepljujući ga svojim pseudonaučnim argumentima, zasnovanim na ludačkoj etnologiji o navodnoj superiornosti nemačke rase. Verovatno im je to dalo prirodno pravo da vladaju Evropom, ako ne i celim svetom, dok druge nacije, pre svega Sloveni, moraju da rade za svoje gospodare baš kao što su robovi radili u prošlim vremenima. Što se tiče Jevreja, oni nikada nisu mogli biti asimilovani i stoga su bili osuđeni na smrt. Velike sile su bile neverovatno gluve na ove ludačke ideje.

Kako su snažili, razvijali su svoju ideju do vrhunca sve dok konačno nisu posejali njeno seme u stranim zemljama, posebno u Hrvatskoj, gde je slična doktrina, iako u manjem obimu, cvetala osamdeset godina ranije pod Antom Starčevićem, hrvatskim političarem koji bi se mogao smatrati ocem rasizma.

Ova knjiga je napisana kako bi se zabeležilo vreme i mesto strašnih razaranja izazvanih takvom ekstremnom ideologijom, tokom godina 1941-1945, u satelitskoj državi Hrvatskoj pod vlašću hrvatskih fašista, poznatih kao ustaše, uz podršku sila Osovine, kao i hrvatske katoličke hijerarhije, uz znanje Vatikana.

Da bi opravdao svoju politiku istrebljenja, sultan Abdual Hamid bio je poznat po tome što je rekao: „Način da se rešimo jermenskog pitanja jeste da se rešimo Jermena.“ Istu maksimu usvojili su hrvatski nacionalisti i sveštenici u vezi sa srpskim pitanjem u Hrvatskoj. Prema statutu ustaške organizacije, „ime ustaše trebalo je dati onima koji su se u predratnoj Jugoslaviji zakleli da će, uništenjem jugoslovenske države, pomoći u istrebljenju srpstva i pravoslavne crkve.“ (Nova Hrvatska, 4. maj 1941.)

Čini se da je dosluh hrvatske fašističke vlade (ili ustaša) i hrvatske katoličke hijerarhije, pod ovim tragičnim okolnostima, bio inspirisan anahronim fanatizmom. S razlogom je srpski pravoslavni vladika dr Nikolaj Velimirović, tako dobro poznat anglosaksonskom svetu, uporedio ono što se dogodilo u Hrvatskoj, u tako velikim razmerama, sa najmračnijim danima srednjeg veka. U članku objavljenom 1954. godine u crkvenom časopisu „Svečanik“, vladika je napisao:

„Španska inkvizicija je poznata po svojim zločinima. Glavni inkvizitor, koga je imenovao papa, bio je dominikanski opat Tomas de Torkvemada, koga pamte sa tako zloslutnom gorčinom. Tokom osamnaestogodišnjeg perioda njegovog mandata, 10.220 osoba je spaljeno na lomači, dok je 114.401 (prema istoričaru Motliju) umrlo od gladi i mučenja u zatvorima, što je značilo 125.000 ljudi u periodu od osamnaest godina.

Ovaj podatak je dovoljno zastrašujući, ali inkvizicija prema Srbima pravoslavacima bila je mnogo strašnija, jer je 750. 000 Srba ubijeno za samo četiri godine.“ Teško bi bilo pronaći paralelu sa tako svirepim progonom u celokupnoj istoriji. Čak je i vojvoda od Albe, taj zlkobni predstavnik španskog kralja (Filipa II) u Holandiji, delovao prilično umereno u poređenju s rečenim, pošto je mučio i ubio oko 18.000 protestanata u periodu od šest godina. U Francuskoj, masakr Svetog Vartolomeja 24. avgusta 1572. godine, koji su istoričari s pravom stigmatizovali, rezultirao je samo sa 100.000 žrtava.

Dvadeseti vek je, međutim, bio osuđen da u Evropi, u ime rasne čistote i religije, bude svedok genocida kakav prošlost nikada nije videla, u kojem su pravoslavni Srbi u Hrvatskoj jedva izbegli potpuno istrebljenje. Pa ipak, ovaj gigantski genocid1, koji se dogodio pre samo nekoliko godina, a kojem je svedočila sadašnja generacija, iznedrio je najfantastičnije priče, praćene intenzivnom propagandom koja i dalje čini neumorne napore da „očisti“ krivce od svakog osećaja odgovornosti. Sve vrste štampanog materijala, napisanog pod maskom „najveće objektivnosti“, a objavljenog uglavnom u hrvatskim i vatikanskim štamparijama, cirkuliše širom sveta.

Da bih ponovo uspostavio istinit zapis o ovoj tragediji, njenim uzrocima i ulogama onih koji nikada nisu oklevali da profitiraju od ovog širenja verskog i nacionalnog imperijalizma, dok su istovremeno prkosili celom čovečanstvu, preduzeo sam prikupljanje brojnih svedočanstava objavljenih u hrvatskoj i katoličkoj štampi tokom tih tragičnih vremena. Ovde su takođe i zapisi jugoslovenskih i stranih dokumenata koji su se pojavili posle rata, kao i svedočanstva, objavljena u autentičnim izvorima, nekih od progonjenih koji su izbegli pakao. Nažalost, bio sam primoran da odaberem samo ograničen broj ovih značajnih tekstova kojih i pored toga ima u tolikoj meri da popune celu biblioteku.

Ali ova odabrana svedočanstva biće sasvim dovoljna kao zapis stvarnih događaja i tako će poslužiti u rasvetljavanju odgovornih za ovu dramu. Teško je svetu da poveruje kako bi čitav narod mogao biti osuđen na istrebljenje od vlade i verske hijerarhije dvadesetog veka, samo zato što je pripadao drugoj etničkoj i rasnoj grupi, koja je nasledila hrišćanstvo Vizantije, a ne Rima.

Dozvolite mi da dodam kako me je, daleko od želje da izazovem loša osećanja, motivisala želja da otkrijem istinu o strašnoj tragediji koja se dogodila i da pokažem kakva je sramotna rasna i verska izopačenost nastala iz takvog fanatizma. Neka katastrofa iz nedavne prošlosti posluži kao lekcija budućim generacijama!

Edmond Paris

MASAKRI I PRISILNA PREOBRAĆENjA

Krajem juna 1941. godine, samo dva i po meseca nakon pro-glašenja „nezavisne“ države, svi elementi neophodni za veliki krstaški rat „hrvatizacije“ bili su centralizovani i kontrolisani od ustaške vlade. U tu svrhu mobilisala je malu vojsku, formirala specijalne divizije, osnovala policiju, raznovrsne policijske službe i specijalne sudove, uz zagarantovanu pasivnu blagonaklonost italijanskih i nemačkih predstavnika. Hrvat-ska seljačka stranka održavala je stav na pola puta između pre-ćutnog saučesništva i efektivnog učešća. I, konačno, glasovi najviših predstavnika Katoličke crkve širom zemlje, svojim pozivima sa propovedaonice i ditirambskim člancima u novi-nama i časopisima, unapred su pokrivali dela ustaške vlade.

Ante Pavelić je 26. juna primio katolički biskupat u au-dijenciju. Do tada je već imao na svom spisku masakr 180.000 Srba i Jevreja, kao i mučeničku smrt trojice vladika i više od 100 srpskih pravoslavnih sveštenika i članova monaških redova. Takav broj žrtava „na njegovom spisku“, u tako kratkom vre-menu, bio je srećan početak i dao je pravi značaj propovedi Njegove Preosveštenosti Stepinca, koji je rekao da „kao legi-timni predstavnici Crkve Božje u Nezavisnoj Državi Hrvat-skoj, čiji ste Vi Poglavar, izražavamo svoje poštovanje svim srcem i obećavamo našu iskrenu i lojalnu saradnju za najsvet-liju budućnost naše domovine.“

Umešanost je, dakle, bila više nego jasna. Dva dana kasnije, 28. juna, po naređenju Eugena Kvaternika – Dida, veličanstvena Srpska pravoslavna crkva u Bihaću je dignuta u vazduh dinamitom. Da bi katastrofa bila potpunija, istog dana je masakrirano 2.000 Srba i Jevreja u gradu i okolini. Sledećeg dana, 29. juna, organizacije Katoličke akcije, predvođene „Velikim bratstvom krstaša“ i „Velikim sestrinstvom krstaša“, odale su počast Paveliću, neumornom braniocu katoličke vere.

I ponovo sledećeg dana, 30. juna, izdat je novi dekret (br. 48468/41) sa detaljnim preciziranjem uslova dekreta od 3. maja, koji se odnosi na prelazak iz jedne religije u drugu, a koji se ticao prelaska vernika istočnjačkih obreda u katoličanstvo. Predviđajući da će mnogi među njima, budući primorani da se odreknu, radije prihvatiti grkokatoličku veru nego rimokato-ličku, to je na kraju postalo nemoguće zbog sledećih uslova, od kojih su ovde navedeni samo najvažniji:

1. Vlada propisuje da se svim licima koja slede grčke is-točne obrede neće dozvoliti prelazak u grkokatoličku veru, osim u parohijama gde već postoji praktikovanje grkokatolič-kog obreda i koje poštuju vernici grko-istočnih obreda.

2. Pravoslavci koji se registruju u kancelarijama rimoka-toličkih parohija radi preobraćenja moraju pokazati prepo-ruke overene od policije ili gradske kuće, koje svedoče o njihovoj iskrenosti. Ove preporuke biće dostavljene nakon odobrenja ustaških organizacija. Gradskim kućama i poli-cijskim vlastima se naređuje da obaveste Ministarstvo ve-roispovesti i pravde nakon svake dostavljene preporuke.

3. Prilikom dostavljanja ovih sertifikata, mora se obra-titi pažnja da se ne daju pravoslavnim sveštenicima, trgov-cima, zanatlijama, bogatim seljacima, kao i intelektualcima, osim u slučajevima gde se može dokazati lični integritet, pošto je vlada unapred došla do zaključka da su preporuke koje se tiču takvih kategorija ljudi neprihvatljive.

4. Seljaci mogu dobiti ove preporuke bez teškoća, osim u izuzetnim slučajevima.

5. Osobe grčko-istočnog obreda ili druge osobe koje prelaze na protestantizam i registruju se u Kulturbandu, a da po po-reklu ne pripadaju nemačkoj manjini, ne mogu imati ista prava kao ona koja uživa nemačka nacionalna manjina.

6. Ministar poljoprivrede, odnosno „Državna direkcija za obnovu“, rešavaće pitanja u dogovoru sa Ministarstvom pravde u svemu što se tiče građevinarstva i vlasništva nad zemljištem Istočne pravoslavne crkve.

Ovu uredbu potpisali su ministar unutrašnjih poslova Andrija Artuković i ministar pravde Mirko Puk.

Vlada je objavila, kao dodatak, zakonsku klauzulu koja se od-nosila na maloletnike CCCLXXXVI-1926-Z, 1941, a koja je glasila: „Ako je otac odsutan ili je nestao, dovoljna je saglasnost majke za preobraćenje maloletnika do osamnaest godina. Odluka Starateljskog suda nije potrebna.“

Ovaj cirkular pod brojem 11.530 od 5. avgusta 1941. godine odmah je prosleđen celom sveštenstvu potčinjenom nadbiskupu Stepincu. U njemu je pisalo sledeće: „Ovaj cirkular se šalje svim sveštenstvima radi obaveštavanja o onima koji treba da budu preobraćeni. Svaka osoba, pored toga što poseduje doku-ment o otpustu iz Grčke istočne crkve, mora takođe posedovati dokument od okružnih ili policijskih vlasti o svom karakteru. U vezi sa indoktrinacijom preobraćenika, ponovo se upućujete na cirkular izdat 11. jula 1941. godine, br. 7726, tj. tačnije na tačku 4 ovog cirkulara.“

Ova politika preobraćenja Srba u katoličanstvo, koju je Zagreb uporno sprovodio u vreme jedne od najvećih katastrofa koje je čovečanstvo ikada poznavalo, jasno je izražena u onome što je Katoliiki tjednik napisao u članku pod naslovom „Preobra-ćenja“:

Pitanje prelaska u katoličanstvo ponovo je aktuelno na našoj teritoriji. To je postalo očigledno zbog političkih uslova. Ljudi danas lako mogu početi da misle da bi bilo pri-kladno postati katolik, bez obzira na motive koji nemaju ni-kakve veze sa unutrašnjim osećanjima. Katoličanstvo je danas u našoj zemlji religija većine. Katolički sledbenici (Hr-vati se često poistovećuju sa katolicizmom iz praktičnih razloga) politički su i društveno u mnogo povoljnijem po-ložaju od pripadnika drugih vera i nacionalnih grupa. Preobraćenjem, osoba sebi garantuje mnoge privilegije koje bi u suprotnom mogla da izgubi. Na taj način, političke i crkvene novine sarajevskog „Kap-tola“ vršile su psihološki i politički pritisak na slobodnu savest naroda i njegovu veru, kao i na njegovu nacionalnu svest, pre svega na kongregacijske i nacionalne grupe u Bosni i Hercegovini koje su od prvih dana Nezavisne Države Hrvatske bile lišene svih ljudskih prava, kao i Božjih zakona.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je svojim cirkularom br. 34238-MUO-41 od 16. septembra 1941. godine izdalo sledeće uputstvo u vezi sa ubrzanim prelaskom u katoličanstvo:

Savetuje se da sva pitanja u vezi sa konverzijom rešite brzo i bez odlaganja; posebno se zahteva da se od dotičnih lica ne naplaćuju porezi, niti bilo kakve takse koje nisu zakonski primenljive.

Cirkulÿrom Ministarstva unutrašnjih poslova od 16. sep-tembra 1941. godine, br. 34238-MUO-41, od sveštenstva koje spasava duše zatraženo je da „prijavi Ministarstvu svaki čin koji počine bilo koja lica na vlasti, a u kojem se može preduzeti bilo šta suprotno našim namerama, kako bi se protiv njih mogle primeniti stroge mere“.

Ovaj cirkular koji je izdala vlada, kao i zagrebački vikar, jasno je dokazala da su ustaške vlasti i Crkva imale punu sa-radnju u vezi sa preobraćenjem pravoslavnih Srba i da je Zagre-bačka nadbiskupija prekršila svoj kanon br. 1351. Preobraćenje je predstavljeno ne samo kao unutrašnje pravo Katoličke crkve, već i kao političko pravo ustaških vlasti, jer će članovi Odbora za preobraćenje „raditi u saglasnosti sa ministrom pravde i vera“ u pitanjima koja se tiču odredbi o preobraćenju građana. Na taj način, sveštenstvo i ustaše su se nadmetali u preobraćenju Srba i stekli konkretan oblik sa-radnje i odnosa u svom radu.

Bilo je očigledno da je ustaška vlada samo preobraćenjem u rimokatoličku veru, a ne u drugu, želela da „pohrvati“ onaj deo srpskog stanovništva koji nije bio čisto i jednostavno istrebljen. Tako je, a priori, određenim kategorijama ljudi bio odbijen prijem u Rimokatoličku crkvu. Ovi obraćenici su ispovedali ideje koje su bile čudno he-terodoksne po mišljenju istinskih vernika. Međutim, nisu se plašili da pokažu svoje ideje katoličkoj hijerarhiji, što se može dokazati pismom (br. 42687B) koje je ministar pravde upu-tio Biskupskim ordinarijatima, u kojem je rekao: „Molimo ča-sne ordinarijate da svim parohijskim kancelarijama dostave informacije, sasvim poverljivo, u vezi sa pitanjem prijema Sr-ba pravoslavaca u katoličku veru. Srpskim pravoslavcima, ni u kom slučaju, neće biti dozvoljeno da prime grkokatoličku veru. Hrvatska vlada nema nameru da prihvati učitelje, sveštenike ili intelektualce, bogate trgovce, zanatlije i srpske seljake u Katoličku crkvu, zbog eventualnih skrivenih mera koje će biti preduzete u vezi sa ovom kategorijom ljudi, i kako se ne bi ugro-zila katolička veroispovest. Shodno tome, biće prihvaćeni samo siromašni i neuki među pravoslavnima, pod uslovom da su pre-thodno prošli obuku u znanju i Istini katoličke vere. U sluča-jevima gde bi drugi mogli insistirati na preobraćenju, moraju biti suptilno odbijeni zbog svog neuspeha da ispune zahteve ka-tihumena, ili će biti odbijeni bez ikakvog izgovora.“

Ordinarijati su dali svoj pristanak ovom ciničnom dokumentu. Sledeći odgovor Ordinarijata u Zagrebu izdat je sledećeg dana, 16. jula (pismo br. 9259/1941):

U svemu što se tiče preobraćenja sveštenika, trgovaca i intelektualaca uopšte, kao i imućnih pravoslavaca, ostaje bez ikakve sumnje da treba poštovati najveću opreznost i diskreciju u pogledu njihovog prihvatanja. U tom pogledu tre-ba navesti da bi bilo suprotno misiji Katoličke crkve ako bi, na opštim principima, odbila intelektualce koji žele da se preobrate u katoličku religiju. Jer zaista, Hristos je došao na ovaj svet da spase sve ljude i prosveti ih poznanjem Istine. Takođe je dužnost Crkve, dužnost koja je podjednako teška koliko i sveta, da se drži Hristove zapovesti:

„Idi i širi Jevanđelje svim ljudskim bićima.“ Božanska milost pada, bez razlike, na svaku ljudsku dušu i niko neće poreći da će upravo zbog ovih teških vremena veliki broj ljudi konačno postati svestan Istine. Zabranji-vanje puta ovim pravoslavnim intelektualcima da saznaju Istinu ne bi bilo samo nezgodno već i suprotno božanskoj misiji Hristove Crkve. Ponekad se dešavalo, mada ne često, da su se obrazovani pravoslavci pridržavali katoličke vere sa dubokom iskrenošću, verom koja je čak nadmašila veru samih katolika u verskoj praksi. Podjednako je moguće da to čine i sada. Božanska milost nikada ne može biti zabranjena niti ograničena. Zato sebi dozvoljavamo da istaknemo da Crkva nikada ne može da se odrekne svojih prava i svoje božanske misije od-bijajući da primi raskolnike u svoje krilo, jer u potpunosti shvata da je njihova želja da postanu članovi Rimokatoličke crkve zasnovana na poštenju i iskrenosti.

Želja vlade da se svaki zahtev za preobraćenje prosleđuje Ministarstvu, praćen preporukom parohijske kancelarije i Nacionalne ustaške organizacije, uglavnom ima za cilj da se izbegne preopterećenje sveštenstva, koje je već preopte-rećeno svojim brojnim dužnostima. Slažemo se sa vama po pitanju prihvatanja siromašnije klase pravoslavnih, jer nemajući materijalne interese koje treba da štite, možemo biti sigurni da imaju samo najiskre-nije namere. Međutim, u ovom slučaju Crkva treba da se po-brine da svetost religije ne bude ugrožena ili oskrnavljena. Zaključno, Ordinarijat će uložiti sve napore da uzme u obzir namere hrvatske vlade i, držeći se da će poštovani ministri razumeti, delovati u granicama svojih mogućnosti, ali uz određena ograničenja u vezi sa svakim konkretnim slu-čajem koji bi mogao biti u suprotnosti sa vrhovnim zakonom, jevanđeoskim zakonom Isusa Hrista.

Ovaj odgovor, prožet očiglednim dostojanstvom, poslužio je kao spas, barem koliko je to bilo moguće spasiti ga u tako ri-zičnoj konjunkturi. Ali pažljivom analizom forme nije uspeo da sakrije ono što se krije ispod, što je bilo mnogo manje po-učno. Stoga se može primetiti da:

1. Ordinarijat je bio u apsolutnom slaganju sa ustaškom vladom, zabranjujući Srbima pravoslavcima da pređu u grkoka-toličku umesto rimokatoličke veroispovesti. Teško da je moglo biti drugačije, budući da su interesi vlade i hrvatske kato-ličke hijerarhije bili identični u svojim ciljevima – pokati-ličiti i pohrvatiti.

2. Katolička hijerarhija nije odbila preporuke policije, opština i nacionalnih ustaških organizacija u vezi sa „iskrenošću“ ljudi koji su tražili da se preobrate, uprkos činje-nici da su te preporuke bile čisto političkog karaktera. Stoga je pristala da pokatoliči osobe čiju je registraciju prethodno ispitala državna administracija, opštine i ustaška organi-zacija. Međutim, biskupat je želeo da izbegne da preobraćenja budu odlagana administrativnim formalnostima, što bi zna-čilo gubitak veoma dragocenog vremena za misionare.

3. Nekoliko ograničenja koja su naznačena, a koja su se od-nosila na potpuno iseljenje intelektualaca i pripadnika sre-dnje klase, nisu uspela da prikriju osnovni dogovor o ovoj temi. Naravno, nekoliko navodnih preobraćenja poznatih intelektua-laca bila je čudesna pomoć propagandi, ali „velika opreznost koju je podrazumevalo njihovo prihvatanje“ bila je prilično zna-čajna zbog velikog nepoverenja katoličke hijerarhije prema ovoj kategoriji Srba pravoslavaca, koju je smatrala nosiocem srps-kog nacionalizma. Ako hijerarhija nije želela da „isključi svaku mogućnost podučavanja Istini svih pravoslavnih intelektua-laca“, ako je priznala činjenicu da su određeni prozeliti u pro-šlim vremenima mogli da nadmaše čak i katolike u ispovedanju vere, veoma se trudila da ne kaže toliko za imućnu klasu. Sud-bina koju je ustaška vlada rezervisala za njih teško se mogla ignorisati – smrt i konfiskacija njihove imovine. Poglavnik i njegovi ljudi, vatreni preobraćenici kakvi su bili, nisu hteli da dozvole da im ovaj bogati plen pobegne, i nisu krili činjenicu da bi „skriveni motivi“ u vezi sa takvim plenom mogli, u slu-čaju preobraćenja, dovesti Katoličku crkvu u veoma nesigurnu situaciju. Dakle, to objašnjava zašto su siromašni mogli biti prihvaćeni, dok bi „drugi“, iako bi insistirali, mogli biti od-bijeni „vrlo suptilnom taktikom“ ili kategorično odbijeni.

Ali najgore je bilo sadržano u toj strašnoj frazi: „Ko može poreći da će upravo u ovim teškim vremenima veliki broj ljudi postati svestan Istine?“ Nada se teško mogla jasnije iz-raziti da će se fizička i moralna patnja i mučeništvo naroda završiti prekidom veza sa verom predaka i konačnim potčinja-vanjem Rimskoj crkvi. Što se tiče pitanja o iskrenom i spontanom pridržavanju koje zahteva Kanonski zakon, ovi čudni teolozi kao da se nisu sećali sa kojom pažnjom su isticali ovu „elokventnu klauzulu“, na koju bi se s vremena na vreme pozivalo, kada bi progon do-stigao vrhunac, u pokušaju da se skrene pažnja svetskog javnog mnjenja. Čak je i prepodobni Markone, apostolski posetilac, ili „Sancti Sedis legatus“, kako je izgleda više voleo, koji je bio predstavnik poslat direktno iz Svete stolice, pazio da ne kaže ni reč.

Takođe je pazio da ne prekine tišinu i da podseti brojne sveštenike, od biskupa do monaha, kada su otvoreno propove-dali u prilog masakra, pa čak i učestvovali u njima, na njihove prve obaveze prema svojoj službi i poštovanje koje su dugovali svojim svetim odeždama. „Ne ubij“, rekao je Dekalog. Pa ipak, stara zapovest je svakodnevno kršena, čak i od onih čija je mi-sija bila da je uče, dok ih hijerarhija sa predstavnikom pape na čelu nikada nije krivila. Čak su i zvanični organizatori pri-silnih preobraćenja i ubistava, poput župana i ustaških na-čelnika policije, regrutovani uglavnom među sveštenicima i monasima. Takav je bio slučaj, mora se setiti Božidara Brala, župana Istočne Bosne; Dragutina Kambera, načelnika policije u Doboju; Ante Đurića, načelnika policije u Dvoru na Uni; Kau-rinovića, člana likvidacionog odbora Srba pravoslavnih i Jevreja u Prijedoru; Nikole Tojčića, člana istog odbora u San-skom Mostu; Miroslav Filipović-Majstorović, komandant kon-centracionog logora u Jasenovcu, da navedemo samo neke.

Danas je dokazano da je, uprkos intenzivnoj propagandi, hrvatsko katoličko seljaštvo doprinelo ustaškom pokretu samo malim brojem ubica i kolaboracionista (oko 5%). Fanatici hrvatskog nacionalizma mogli su se naći uglavnom među zanatlijama, trgovcima, funkcionerima ili oficirima nižeg ranga, koji su bili društveno neprilagođeni. Studenti, seminaristi i sveštenici su takođe bili veoma brojni, pre svega u franjevačkom i jezuitskom redu.

Samo dan nakon što je objavljen cirkular Zagrebačkog or-dinarijata od 16. jula 1941. godine, kako je ovde citirano, Sveta Kongregacija za Istočnu Crkvu poslala je 17. jula 1941. godine uputstva (Prot. br. 2116) predsedniku Konferencije biskupa u Zagrebu, u vezi sa prelaskom u katoličanstvo.

Ta uputstva glase ovako:

Sveta Kongregacija za Istočnu Crkvu želi da ukaže Vašoj Ekselenciji da rimokatolički sveštenici u Hrvatskoj treba da dobiju uputstva od svojih Preosveštenih biskupa da ne sprečavaju one koji nisu ujedinjeni (disidente) da se pri-rodno vrate istočnim obredima, kada je reč o onima koji su bili članovi Katoličke crkve (jedinstva) istočnih obreda, ali koji su pod pretnjama i pritiskom pravoslavnog naroda odustali od katoličke religije. Ako bi Vaša Ekselencija bila toliko ljubazna da ukaže na ovu situaciju braći (bisku-pima) Hrvatske, oni će steći nove zasluge ovim povoljnim do-prinosom pravilnom razvoju katolicizma, gde postoji toliko nade za obraćenje onih koji nisu ujedinjeni sa nama!

U ovom uputstvu iz Vatikana ponavlja se stara tema o usta-škom i hrvatskom sveštenstvu, tj. da ranije u Hrvatskoj nije bilo pravoslavaca, već da su tamo došli samo kao doseljenici ili su silom preobraćeni u pravoslavnu veru. Ali pogrešnost ove teze biće dokazana kasnije, kada je kardinal Tiseran lično porekao ovu tezu i rekao jednom od ustaških predstavnika u Vatikanu da je veoma dobro upoznat sa istorijom hrišćanstva, ali da se ne seća nijednog slučaja u kojem su katolici bili primorani na masovno preobraćenje u pravoslavlje. U ovoj instrukciji, koju je izdao Vatikan, reč je o prelasku iz pravoslavne vere u grko-istočnu veru, a ne u rimokatolici-zam. Ali Vatikan je izjavio da ovo važi i za prelazak na rimo-katoličke obrede. To je bilo u skladu sa propisom koji je Sveta stolica usvojila 18. oktobra 1941. godine, koji je glasio: „Gde god već postoje grkokatoličke parohije, one koji nisu ujedinjeni treba tamo poslati da se ujedine, ako to žele. Međutim, u slu-čajevima kada oni koji su razdvojeni i nisu ponovo ujedinjeni ne žele ili ne mogu da održavaju svoje istočne obrede, treba da budu slobodni da se pridruže latinskim obredima.“

U Zagrebu je u junu 1941. godine (uredba br. 11689), pored državne „Direkcije za obnovu“, osnovano versko odeljenje radi efikasnijeg organizovanja i proširenja rada koji su obavljali isključivo misionari. Sveštenik Dionis Juričev, koji je već pomenut, postavljen je na čelo ove organizacije.

Dana 18. jula 1941. godine, vlada je donela dekret br. 753-Z 1941 (Službeni list, Narodne Novine, 19. jul 1941), kojim je pi-salo: „Nakon osnivanja Nezavisne Države Hrvatske, smatra se da srpska pravoslavna vera više nije kompatibilna sa novim državnim poretkom. Od tada će se ova vera nazivati ‘Grčka re-ligija istočnog obreda'“.

Aktivnosti „evangelizacije“ su počele prigušenom propa-gandom:

Rečeno je da će katolici biti jedini pravi građani i da će uživati sva građanska prava. Pritisak se osećao sve snažnije iz dana u dan. Bilo je mnogo sveštenika koji nisu imali skru-pula da otvoreno ukažu na situaciju kako bi podstakli pre-obraćenja. Primer su dali oni iz više hijerarhije. Na primer, Njegovo Preosveštenstvo, Akšamović, biskup đakovački, u pr-oglasu upućenom srpskim pravoslavcima u svojoj eparhiji, oh-rabrio ih je sledećim rečima: „Do sada sam u krilo Katoličke crkve primio nekoliko desetina hiljada Srba pravoslavnih. Sledite primer ove vaše braće i pošaljite, bez daljeg odla-ganja, svoj zahtev za vaše brzo preobraćenje u katoličanstvo. Preobraćenjem u Katoličku crkvu bićete ostavljeni na miru u svojim domovima. I tako ćete osigurati spasenje i besmrtnost svojih duša…“

Mora se bar priznati da su reči ovog dostojnog prelata bile izuzetno jasne. Samo u njegovoj eparhiji, dvadeset srpskih pravoslavnih crkava je uništeno ili predato katoličkoj veri. Odraz metoda koje su korišćene da se po svaku cenu poveća broj katihumena Rimske crkve nalazi se u memorandumu koji je u ime Svetog sinoda, avgusta 1941. godine, poslao srpski pra-voslavni episkop budimski, Valerijan Pribićević, generalu Dankelmanu, komandantu nemačkih okupacionih trupa u Srbiji. Vladika je podneo alarmantne izveštaje o zločinima počinje-nim među nezaštićenim srpskim stanovništvom u Hrvatskoj, posebno u srpskim pokrajinama Lika, Kordun, Banija, Srem i Bosna i Hercegovina. Nakon što je ukazao na zloglasne zločine ustaša, potpisnik memoranduma je ustao u znak protesta:

Od samog početka, ustaške vlasti su uvele sistem terora, kojim su prisilile mnoge pravoslavne Srbe da pređu u kato-ličku veru. Tesna saradnja između Katoličke crkve i ustaških vlasti je poznata, što dokazuje i činjenica da među ustaškim zvaničnicima postoji veliki broj katoličkih sveštenika. Prvo zastrašivanje zbog prelaska u katoličanstvo bilo je usmereno protiv državnih službenika, kojima je savetovano da u službi hrvatske države mogu ostati samo oni pravo-slavci koji prihvate katoličku veru, ali u stvari to je bila samo prevara. Lišavajući tako srpski narod svog sveštenstva, Rimokatolička crkva je prisilila pravoslavne na katoličke obrede. Prema svedočenju prepodobnog Janka Veljakovića, pa-roha iz Grbovića, tamošnji katolički sveštenici su predvo-dili naoružane ustaše u zatvaranju pravoslavnih crkava i konfiskaciji crkvenih dokumenata, kao i u pljački svih crkve-nih dragocenosti. U Banja Luci je izdata zvanična naredba kojom se nalaže da se svi pravoslavni crkveni zapisi (o ven-čanjima, krštenjima, sahranama itd.) odmah dostave katolič-kim parohijama, što je kasnije prošireno na celu teritoriju bivše hrvatske pokrajine. Katolički sveštenici su zauzeli rezidenciju srpskih biskupa u Pakracu i zaključali i zapeča-tili katedralu, što se sve dogodilo 12. aprila 1941. godine.

Širom cele teritorije hrvatske države uništavaju se srpske pravoslavne crkve…

Ali nije bilo pouzdanijeg svedočanstva od onog stanovnika Staze, koji su dali sledeću izjavu o ponašanju sveštenika Dio-nisa Juričeva, šefa verskog odeljenja:

Dionis Juričev nam je zapretio izgovarajući sledeće reči:

„Od sada će samo Hrvatima biti dozvoljeno da žive u ovoj zemlji jer zemlja pripada Hrvatima, i moraćemo da preduzmemo mere protiv onih koji odbijaju da se preobrate. Uspeo sam da očistim druge oblasti i rešim ih svih, od beba do staraca, i ako bude potrebno, učiniću isto i ovde. Više se ne smatra grehom ubiti dete od sedam godina ako se meša u ustaški zakon i poredak. Iako nosim svešteničku odoru, često sam primoran da pribeg-nem mitraljezu, i čim je neko protiv države ili ustaša koji su na vlasti, ja ga dobro koristim sve do kolevke.“

Upravo ove reči, izgovorene od samog „misionarskog“ po-glavara, ne ostavljaju nikakvu sumnju u način na koji su sprove-dena „preobraćenja bez prisile“, koja su se jedina smatrala validnim (član 1351 Kanonskog zakona). Stoga se mogu objasniti preobraćenja, posebno ono koje je preduzeto kolektivno, kao što su ona navedena u nastavku: „Čitavo selo Budimci je preobra-ćeno u katoličanstvo u nedelju, 14. septembra 1941. godine. Pre-liminarne instrukcije dao je franjevac, Sidonije Šolc. Šolc i nekoliko sveštenika prisustvovali su ceremoniji, kao i „ve-liki župan“ (župan departmana) Baranje. Tokom banketa održano je mnogo govora, praćenih zdravicama Poglavniku i Hrvatskoj.“ Pritisak koji je vršen na ljudsku savest nije bio ništa u poređenju sa brzim metodama koje su na kraju koristili pre-obraćenici i njihovi sledbenici. Štaviše, ako se i mogao pri-metiti izvesni napredak u nasilju, on je bio samo relativan, kao što je već istaknuto, budući da je u Bosni i Hercegovini, pre svega, počeo od samog uspostavljanja ustaške vladavine. Neverovatna okrutnost Viktora Gutića, guvernera zapadne Bosne, mora se ponovo pomenuti, jer je on, čineći druga zverstva, mučenički ubio srpskog pravoslavnog episkopa Platona. Njegov bes se sručio i na crkve. Uništio je Srpsku pravoslavnu crkvu u Banjaluci i koristio jevrejske i srpske zarobljenike za obav-ljanje radova. Zatim su, redom, došle crkve u okolini Prnjavora i mnoge druge, na veliko zadovoljstvo njegovog saradnika, jezuit-skog sveštenika Dragutina (Čarlsa) Kambera, danas u Sjedinje-nim Državama, zakletog ustaše i načelnika policije u Doboju (Centralna Bosna), koji je jedini bio odgovoran za brojne po-znate zločine kao što je „likvidacija“ srpskog sveštenstva tog oblasta i 300 pravoslavnih Srba tog grada, sa još 250 izvedenih pred vojni sud u njegovom okrugu po njegovom naređenju. Takođe je došlo do konfiskacije jevrejske imovine.

Objavljeno u novinama Novi List 16. avgusta 1941. godine, dr Kamber je rekao o nacistima koji su bili u Doboju:

Mi ustaše vas iskreno volimo kao prijatelje; veoma vas poštujemo; i svima nam je žao, duboko žao, što se morate rastati. Volimo vas! Volimo vas jer u rukama nosite najmoć-niji mač koji je ikada iskovan u istoriji čovečanstva. Vi ste braća i hrabri vitezovi po svom ponašanju i po svojim de-lima. Raj u koji Nemci idu ne zahteva bolje propagandiste od vojnika Nemačke, ove nemačke vojske. Poštujemo vas jer se bo-rite da biste celoj Evropi pružili političku i socijalnu pravdu. Krvlju i kostima dragocenih nemačkih vojnika, cveta Nemačke, gradite temelje srećnog sveta za buduće generacije.

U sarajevskim novinama pod nazivom Osvit, Kamber je 18. decembra 1942. napisao: „Zašto želim da pobede Nemci i nji-hovi saveznici Italija, Mađarska, Bugarska itd? Zato što bi bez Nemaca naša nacija umrla i ne bismo imali Nezavisnu Državu Hrvatsku. Sa međunarodne tačke gledišta, Nemci i us-taše imaju iste neprijatelje.“

Opat Čarls (Dragutin) Kamber je danas u SAD-u i piše za mnoge hrvatske novine širom sveta, posebno za Danicu (Čikago). Uči ustaše u egzilu kako da se bore za Nezavisnu Državu Hrvat-sku, novim metodama. Napisao je brošuru o tome kako se ponašati u svetu iako su još uvek ustaše (Jednom ustaša – ustaša do smrti, bio je ustaški slogan). Brošura nosi naslov „Problemi i metode koje treba koristiti u borbi za oslobođenje Hrvatske“.

Od sada će prečesto biti prilika da se vidi velika pre-vlast akcija koje su preduzeli katolički sveštenici u pokre-tanju svake vrste nasilja. Hrvatski listovi iz ovog perioda daju obilje dokaza za to svojim žestokim člancima, kao i bezbrojnim fotografijama, gde se slike prelata, poput nadbiskupa Ivana Šarića, mogu videti zajedno sa drugim sveštenicima i ver-skim službenicima, pa čak i fanatičnim sestrama, koje salu-tiraju na hitlerovski način, sa podignutim rukama, sa grudima nakićenim sjajnim ustaškim odlikovanjima. A sestre su se čak mogle videti na vojnoj paradi, kako marširaju po četiri u redu, ulicama Zagreba, okružene Pavelićevom milicijom. Sa takvom podrškom, vlada se od tada osećala nepobedivo i počela je da iznosi svoj budući program bez daljeg oklevanja, a ministar prosvete, Mile Budak, igrom slučaja je preuzeo na sebe objavljivanje konačnih aranžmana. Prethodno, 13. jula 1941. godine, već je naglasio detalje vladinih odluka: „Ustaški pokret je zasnovan na religiji. Stoga naši postupci proizilaze iz naše odanosti religiji i Kato-ličkoj crkvi.“

To je, naravno, bilo logično za izjave koje će dati 22. jula, tokom Pavelićeve konferencije u Gospiću: „Jedan deo Srba ćemo ubiti, drugi ćemo deportovati, a ostatak ćemo biti primoran da prihvati rimokatoličku veru. Ovaj poslednji deo će apsor-bovati hrvatski elementi.“ Njegov pomoćnik, doglavnik, Mile Budak, briljantno je obja-snio situaciju 3. avgusta 1941. godine: „Vidi se da je prava is-tina ono što je naš poglavnik proglasio. Pravda se ne može uvek postići zakonitim postupcima, a ponekad se mora namet-nuti sekirama i puškama. Zato sam upozorio srpsko gnezdo u Prnjavoru da će mi, kada ih vidim, trebati samo dvadeset četiri časa da ih sve pobijem, a vi ćete mi pomoći u tome.“

Ova konačna odluka je stoga doneta, a oni koji su bili najmanje upoznati sa namerama ustaša nisu mogli da zaključe da brojna hapšenja i masakri, koji su već počinjeni u zemlji, nisu bili ograničeni samo na lokalne i sporadične izlive negodo-vanja. Naprotiv, po mišljenju Ministarstva vera, ovo je pred-stavljalo vladinu politiku. Franc Borkenau, komentarišući sistematsko istrebljenje, napisao je 1951. godine:

Kao što je nakon pada Habzburškog carstva, hrvatski na-cionalizam evoluirao u zahtev za Velikom Hrvatskom koja bi obuhvatala celu Bosnu, srpsku enklavu u najdubljem delu Bosne i priobalne oblasti, postao je trn u oku Hrvata.

Bilo bi u skladu sa prihvaćenim standardima ovog našeg civilizovanog doba da se cela ova grupa nasilno preseli u Srbiju, ali novi ustaški vladari Hrvatske, „Poglavnik“ Pa-velić i maršal Kvaternik, znali su za još efikasnije re-šenje. Zašto povećavati vojnu snagu Srbije dajući joj više ljudi? Bolje ubiti životinju na licu mesta! U sprovođenju ove politike sledio se određeni ritual. Ustaške odredi su stizali u srpska sela i pozivali stanovnike (ako odmah ne bi počeli sa klanjem) da odmah prime rimokatoličku veru, čime bi se, od Srba, pretvorili u Hrvate. Onima koji su odbili preobraćenje, a oni su bili u velikoj većini, pošto je za ove zapadne Srbe religija značila sve, rečeno je da se okupe u svojoj crkvi. Zatim su vrata crkve zaključana, crkva je izgo-rela, a muškarci, žene i deca su stradali zajedno sa njom. Samo se masakr Jevreja može porediti sa ovim užasima. „Trn“ na koji se autor pozivao bili su Srbi koji su se, kako smo objasnili na prvim stranicama ove knjige, naselili u Hrvatskoj od petnaestog veka i koji su je branili od turskog osvajanja. Od tada je svaki pokušaj da se ovo stanovništvo „hrvatizuje“ i „katoliči“ bio uzaludan. Pre jugoslovenskog sloma 1941. godine, sačinjavalo ga je 800.000 duša. Prilika da se ovo pitanje reši izgledala je probitačno ustaškoj vladi i bili su sigurni da će lako uspeti ako usvoje iste metode kao veliki Hitlerov Rajh. Ali je ostalo pitanje Bosne i Hercegovine koju su Hrvati sada kontrolisali i koju su se nadali da će trajno anektirati. A upravo tamo je živelo 1.200.000 pravoslavnih Srba. Problem je bio kako najbolje iskoristiti tako velike ljud-ske mase, skoro tri puta brojnije od katoličkog stanovništva. To je bila Pavelićeva velika dilema i svi ponovljeni masakri, koncentracioni logori i deportacije u Srbiju nisu mogli da je reše.

Postoji poslovica: „Nužda nađe način.“ I tako su ustaše odlučile da iskoriste prirodu kako bi olakšale svoj zadatak ubica. Zemlja je obilovala dubokim pukotinama i klisurama. Drina je posebno usekla svoje korito između Bosne i Srbije kroz niz divljih i grandioznih kanjona, donekle sličnih onima u Koloradu. Ova divna mesta bi služila kao groblja i klanice istovremeno. Posao bi tako bio pojednostavljen i sve što je bilo dovoljno jeste da se žrtve gurnu sa strmih litica. Tako je ovaj metod usvojen za Srbe koji su živeli duž reke u zapadnoj Bosni, a njihova tela, pomešana sa telima Jevreja, bila su to-liko brojna na određenim mestima da su korišćena kao most za prelazak preko reke.

„Preko Drine ili u Drinu“, proterivanje ili fizičko ist-rebljenje, takva je bila formula, zastrašujuća u svojoj nemilo-srdnoj jednostavnosti. Nije bilo iznenađujuće što se Pavelić za klanje tako veli-kih razmera obratio svom starom prijatelju i saučesniku, Vanči Mihailovu, bugarskom vođi VMRO-a, koji je bio tako kompeten-tan poslušnik u atentatu na kralja Aleksandra. Stoga je ovaj specijalista otišao da živi u Zagreb u luksuznoj vili koju mu je poglavnik stavio na raspolaganje. Nije se prevideo nijedan detalj u uspešnom završetku ovog gigantskog poduhvata, jer je to značilo žrtvovanje celog naroda. Poput Hitlerovih u Poljskoj, ali znatno nadmašujući ih u ok-rutnosti, specijalizovane jedinice su krčile put, baš kao što su to Tamerlan ili Džingis-kan činili u prošlim vremenima. Najpoznatiji je bio „Đavolja odluka“ ili „Crna legija“, a svi neopisivi zločini koji su počinjeni na obalama Drine nikada se ne bi mogli izbrojati, niti oni na krajnjoj tački Bosne u okruzima Bosanski Petrovac, Ključ, Sanski Most i Bosanska Krupa.

„Crna legija“ je počinila takve zločine da su nemačke vojne vlasti bile primorane da je razoružaju. U nemačkom vojnom iz-veštaju od 7. juna 1942. nemačkom komandantu u Zagrebu možemo pročitati:

Po naređenju komandanta 718. pešadijske divizije, poljska policija je razoružala i uhapsila ustaški puk ‘Francetić’ zbog sumnje da je ponovo počinio zločine nad srpskim stanovništ-vom. Istraga je u toku. Nemački general Lotar Rendulić je u jednoj posleratnoj knjizi o masakrima u Hrvatskoj rekao sledeće: Dok su nemačke trupe još uvek bile na nekoliko mesta u Hrvatskoj, Hrvati su započeli zverski progon pravoslavaca. U to vreme je ubijeno najmanje pola miliona ljudi. Neverova-tan mentalitet vladavine bio je odgovoran, kao što sam saz-nao u avgustu 1943. godine kada sam dobio odgovor na svoje pitanje od vladinog funkcionera u krugu šefa države. Kada sam rekao da uopšte ne mogu da shvatim kako je moguće, i pored sve mržnje, ubiti pola miliona ljudi, on je odgovorio: „Pola miliona je kleveta. Nije ubijeno više od 200.000.“ Protiv takvog razmišljanja ne može se ništa postići argumentima. Tokom perioda moje komande, pojavili su se znaci novog progona pravoslavaca. Taj progon mi je uzrokovao bezbroj pro-blema i konačno sam morao da ga zaustavim energičnim me-rama i pretnjama silom.

U Prebilovcima i Šurmancima, u Hercegovini, 559 Srba, svi starci, žene i deca, odvedeni su u duboku jarugu zvanu „Go-lubnjača“, masakrirani, a zatim razneti bombama. Da bi se posao obavio temeljitije, ručne bombe su bacane na umiruća tela. Ime-na ubica su sačuvana: Ivan Jovanović, Mirko Anković-Arar, Mate Ivanković, Andrija Šećo, Jože Jerković, Jozo Ostojić, Vasilj Jakov, Filoj Jerković, Božo Turudić, Jozo Prusac, Vasilj Mate, Ivan Soće, Tadija Jerković i Ludvig Jovanović, kojima treba dodati i dva katolička sveštenika Iliju Tomaša i Marka Zovka.

Ova jaruga je progutala nekoliko desetina hiljada muška-raca, žena i dece. Drago Svetličić, berberin iz Doboja, rekao je sledeće o ovoj „dolini smrti“ u Velebitu:

Zatvor u Gospiću bio je mesto sabiranja svih Srba u Hrvat-skoj, koje su lokalne vlasti odredile za slanje u Velebit. Tokom vremena koje sam proveo u ovom zatvoru, tj. od 8. avgu-sta, kada sam tamo doveden, do 25. avgusta 1941. godine, svakog dana je u dvorištu zatvora formiran konvoj i odvožen u Ve-lebit, i svaki put kada bi ovaj konvoj bio formiran, sadržao je otprilike 800 do 1.200 ljudi. Bili su vezani dvoje po dvoje žicom, a zatim povezani jednim dugim lancem kroz sredinu konvoja. Svake noći ustaški stražari koji su ih odveli u Ve-lebit vraćali su se u zatvor, vukući za sobom dugački lanac za spajanje, koji je sledećeg dana korišćen za sledeći konvoj. Na taj način, tokom mog boravka tamo, 18.000 Srba je odvedeno u Velebit i ubijeno tupim predmetima po glavi, a zatim bačeno u duboku jarugu među stenama…

Drugi jedan reporter je primetio: „Tokom našeg putovanja ka brdu Javor, blizu Srebrenice i Ozrena, sva srpska sela na koja smo naišli bila su potpuno masakrirana. U selima između Vlasenice i Kladnja pronašli smo decu koja su bila nabijena na kolac, njihovi mali udovi su još uvek bili iskrivljeni od bola, podsećajući na insekte zabodene u igle.“

Širom teritorije satelitske Hrvatske došlo je do orgije krvoprolića. Za tri dana u okrugu Sanski Most i Ključ pogi-nulo je 5.000 ljudi. Od 128 Srba u prvom gradu, 120 je pogubljeno. Siromašna udovica po prezimenu Ivanić izgubila je tamo sedam sinova, sve istog dana. U Mliništu, u okrugu Glamoč, Luka Avramović, bivši poslanik, i njegov sin, razapeti su i sahranjeni u svojoj kući. U blizini Medaka, u okrugu Gospić, ustaše su maja 1941. godine mučile i masakrirale grupu Srba, među kojima je bio i srpski pravoslavni sveštenik Miloš Mandić iz Gračaca. Nje-gova glava je odsečena i obešena o grane drveta. Na istom mestu su masakrirali Petra-Peju Potkonjaka i Jovana Obradovića-Baju iz Divosela.

U selu Čitluk, koje se nalazi u podnožju planine, ustaše su 5. avgusta 1941. godine masakrirale 907 ljudi iz Ornića, Čit-luka i Divosela. Dana 29. jula 1941. godine, Božidar Cerovski, vođa ustaš-kog odreda iz Zagreba, otišao je u Vojnić. Uspeo je da opkoli oko 3.000 Srba i da ih masakrira do poslednjeg u mestima Kr-njak, Krotinje, Široka Reka, Slunj, Rakovica i drugim susednim selima. Ustaše su, kako bi lakše okupile svoje žrtve u grupe, pri-begavale velikoj lukavosti. Pokrštavanje im je dalo odličan izgovor. Ustaške vlasti su 1. i 2. avgusta 1941. godine izdale pro-glas pravoslavnom stanovništvu Devičanskog Mosta i Čemer-nice, u kojem je rečeno da svi od 16 do 60 godina starosti treba da dođu 3. avgusta u Vrgin Most na određeno mesto, gde će doći poseban delegat, koji je bio predstavnik Katoličke crkve, da ih prevede u katoličku veru. U ovom proglasu ljudima je prećeno smrću u njihovim domovima ako se sledećeg dana ne pojave na na-vedenom mestu. Kaznene ekspedicije će ići od pravoslavne kuće do pravoslavne kuće da vide ko je ostao i samo će životi onih koji dođu u Vrgin Most biti bezbedni. Teror je vladao u svesti verskog pravoslavnog naroda. Dana 3. avgusta 1941. godine, 3.000 Srba pojavilo se na određenom mestu. Čekali su celo to popodne, a zatim su obavešteni da će tamo morati da prenoće jer je vladika zakasnio. Ali da bi stvari bile bezbedne, zabarikadirani su. Sledećeg dana, umesto sveštenika, stigao je veliki broj ka-miona u koje su poterani svi Srbi. Rečeno im je da će biti od-vedeni u Glinu, gde ih čeka sveštenik, a posle obreda biće vraćeni svojim kućama. Na isti način su tamo dovedeni i Srbi iz lokaliteta Topusko. Muško stanovništvo glinskog okruga sakupljano je pomoću seoskih blokada, koje su ustaše postavile uz pomoć domobranskih jedinica. Ova ogromna masa ljudi, ume-sto da bude dovedena do mesta gde su se obavljala pokrštavanja, smeštena je u razne zatvore, odakle su noću u grupama od 1.000 ljudi odvođeni u lokalnu pravoslavnu crkvu, gde je svaki od njih ubijen ustaškim noževima. Kamioni su dolazili, a tela su bačena i odvožena u prethodno pripremljene masovne grobnice van grada. Čitav put je bio poprskan krvlju.

U Glinskoj crkvi je na ovaj način poklano 2.000 srpskih muškaraca, žena i dece. Poslednja grupa Srba je spaljena zaje-dno sa crkvom i njenim sveštenikom Bogdanom Opačićem. Ovo klanje organizovali su ministar pravde, dr Mirko Puk, koji je bio iz Gline, i Hermenegildo alias Kastimir Herman, kustos samostana Čutnića. Šapić je uspeo da pobegne sa malom grupom, dok su ostali odvezeni kamionima u mali grad Glinu i masakrirani unutar crkve. Ustaše su odvele nekoliko stotina Srba u crkvu pod izgo-vorom da će ih pokrstiti. Čim su vrata zatvorena, počelo je klanje. Sve žrtve su masakriirane sekirama i noževima. Jednak Ljuban, koji je uspeo da iskoči iz kamiona natovarenog telima koja su odvožena na sahranu, rekao je da su pošteđeni samo oni koji su mogli da pokažu potvrde o svom preobraćenju u katoli-čanstvo.

Među žrtvama je bilo 37 dece mlađe od deset godina. Ma-sakriranje se neumorno nastavilo. Oko dve hiljade ljudi je po-ginulo. Bila je to prava Vartolomejska noć. Kada je krvavi posao završen, ustaše su zapalile crkvu. Prazan prostor koji je ostao vidljiv je i danas trajno sve-dočanstvo ovog strašnog zločina koji su organizovali ministar pravde, Mirko Puk (poreklom iz Gline), i Kastimir Herman, sabrat katoličkog samostana u Čuntiću. Štaviše, svi franje-vci ovog samostana nosili su revolvere umesto krstova na svo-jim odorama. U Korenici su ubijene stotine ljudi, ali pre nego što su umrli, mnogima od njih su odsečene uši i nosevi, a zatim su bili primorani da pasu na livadi. Najčešće primenjene muke bile su batine, odsecanje udova, bockanje očiju i lom-ljenje kostiju. Priča se o slučajevima muškaraca koji su bili primorani da drže usijane cigle, igraju na bodljikavoj žici bosih nogu i nose venac od trnja. Igle su im zabadane u prste ispod noktiju, a upaljene šibice su im držane ispod nosa.

Od ubistava velikih razmera u selu Korito, 103 seljaka su teško mučena, vezana u snopove i bačena u jamu… zatim je ben-zin posut po svim telima i zapaljen.

Marija Bogunović iz Lijevna je takođe pobegla i dala sle-deću izjavu u Centru za izbeglice u Beogradu: „Dana 20. avgusta 1941. godine grupa ustaša uhapsila je sve Srbe iz Lijevna i od-vela ih u šumu Koprivnicu između Bugojna i Kupresa. Svi su tamo pobijeni. Nekoliko dana kasnije i njihove porodice su od-vedene u iste šume gde ih je zadesila ista sudbina. Ustaše su silovale žene i mlade devojke i odsecale im grudi, nabijale na kolac dojenčad, oslepljivale i odsecale ruke i stopala star-cima…“ Svedok je zatim ispričao kako je 500 muškaraca i dece bačeno u duboke pećine između planine Tušnica i Komasnica, gde je oko 80 žena i dece masakrirano u seoskoj školi u Čelebiću. Hiljade Srba bačeno je u jaruge u Koprivnici, Grabovici, Prisoju i Galinjevu (okrug Duvno); Kruk (okr. Livno); Risovac (okrug Drvar); Kosinj (okrug Perušić); Sinac (okrug Otočac); Dolar-Alanak (gospićki okrug).

U blizini Vukovara, na obalama Dunava, 180 Srba je pre-klano i bačeno u reku. Dana 3. avgusta 1941. godine, u selima Or-nica, Čitluk i Divoselo pobrojano je 907 žrtava; a u Bugojnu 500. U okrugu Bosanska Krupa, 540 žena i dece iz sela Baška, Perna i Polgomolje zatvoreno je i živo spaljeno u svojim kućama. U Crevarevcu je ista sudbina zadesila 600 ljudi. U mestu zvanom Smiljani, rodnom mestu poznatog američkog naučnika i sina srpskog pravoslavnog sveštenika Nikole Te-sle, ustaše, Karlo i Frano Devčić, zatvorili su 100 Srba pra-voslavaca u kuću i zapalili je. Svi su izginuli u plamenu. Među njima su bili i rođaci Tesle, koga Hrvati smatraju Hrvatom. Kakva ironija! (I crkva je spaljena.)

Spisak odlučenih se beskrajno produžavao. Svaki vođa od-reda organizovao je poteru za ljudima, a zatim je žurio da pro-širi vest visokim zvaničnicima kako bi bio odlikovan za posao koji je obavio.

Ustaški komandant iz Vojnića telefonirao je u Zagreb, ko-risteći tačne ove reči: „Danas je lov bio veoma plodonosan, ukupno 500.“

Prava histerija ubistava i sadizma izazvala je haos u Hrvatskoj među onima koji su se okupili oko vlade. Dana 16. ok-tobra 1941. godine, Oto Herst, izbegli izraelski inženjer iz Zagreba, koji je uspeo da stigne do Lisabona, izjavio je pred Kra-ljevskim jugoslovenskim poslanstvom:

„Pre oko tri nedelje, u Zagrebu je bila parada, tokom koje su se mogle čuti sledeće reči:

„Prerezao sam grkljane petorici.“ „I završio sam sa petnaestoricom.“ „I prerezao sam grkljane 21 osobi.“ „Ovi ljudi“, dodao je Herst, „izgleda da su mislili da bi trebalo posebno da im se čestita i oda počast.“

SVEŠTENICI I FRANjEVCI ORGANIZUJU MASAKRE

Više bi se volelo da se sveštenici i katolički zvanič-nici koji su učestvovali u ovim užasnim zločinima smatraju izuzecima. Ali moramo se suočiti sa istinom; aktivna saradnja mnogih od njih u masakrima je registrovana u mnoštvu dokume-nata i izveštaja koji ne ostavljaju ni najmanju sumnju. Može se samo ponoviti, uvek iznova, da niže sveštenstvo teško da je moglo odoleti ludom fanatizmu koji su radio i katolička šta-mpa emitovali širom zemlje. Nekoliko primera je već pome-nuto, ali evo još jednog preuzetog iz nadbiskupovih Šarićevih novina, pod naslovom: „Hitler podržava misije“. Petar Pajić je napisao ovaj članak, u kojem se njegova evangelistička než-nost može s pravom ceniti: „Do sada je Bog govorio kroz papske enciklike, brojne propovedi, katihizis, hrišćansku štampu, kroz misije, kroz herojske primere svetaca i tako dalje… A oni su zatvorili uši. Bili su gluvi. Sada je Bog odlučio da koristi druge metode. On će pripremiti misije! Svetske misije! Njih neće održavati sveštenici već vojni komandanti predvođeni Hitlerom. Propovedi će se dobro čuti uz pomoć topova, mitra-ljeza, tenkova i bombardera.“

Dr Ivo Guberina, sveštenik, šef Katoličke akcije i kapetan Pavelićeve lične garde, napisao je: „Hrvatska treba da očisti svoj sistem od svakog otrova (pravoslavnih Srba) na svaki mogući način, čak i mačem, i da preduzme sve preventivne mere.“

Nema ni najmanje sumnje da je za ove sveštenike Poglavnik bio jedan od misionara modernog doba, a njegovi sledbenici po-božni izvršioci nebeske osvete. Ali sve je to bilo sasvim u skladu sa gledištem hijerarhije, pa je čak i Njegova Svetost 22. jula 1941. godine sa počastima primio delegaciju od 100 agenata hrvatskog Gestapoa, elite svih mučitelja, predvođene njihovim vođom, grozomornim Kvaternikom Didom, sinom Slavka Kvaternika. Stoga se smatralo pobožnim da opat ili samo običan sveš-tenik doprinese bilo kakvom mogućom pomoći takvom krstaš-kom ratu, blagoslovenom od Gospoda. Između ostalih, bio je i jedan strani autor, očevidac ove tragedije:

Iako atentati podrazumevaju smrtonosne odmazde, iako je slo-venski temperament poznat po tome što je žedan krvi, kako se može objasniti stav pojedinih katoličkih sveštenika koji su učestvovali u ovim atentatima, izdajući tako svete Hristove zapovesti? Šta je sa sveštenicima koji su podsticali ma-sakre u Lijevnu? A šta je sa Lavom Petrovićem, starešinom samostana u Mostaru, koji je sam organizovao ustaške trupe? Šta se može reći o katoličkom svešteniku iz Gline, koga su Pavelićevi ljudi podsticali da pogubi Srbe u pravoslavnoj crkvi u gradu? Kada je Jugoslavija podeljena 1941. godine, ka-toličko sveštenstvo u Hrvatskoj je svuda bilo u potpunom sla-ganju sa promoterima masakra.

Da bi se stekla predstava o vrsti mentaliteta koji je pre-ovladavao, zanimljive su određene epizode, čija je dokumentacija sačuvana u italijanskim arhivama. Na primer, 21. maja 1941. go-dine, tri osobe, među kojima je bio i opat Simić (franjevac), došle su kod komandanta „Sasari divizije“ u Kninu. Objavili su da ih je zagrebačka vlada izabrala da preuzmu civilnu vlast u tom području. Italijanski general ih je pitao kakva će biti linija njihove politike. „Pobijte sve Srbe u najkraćem mogućem roku“, odgovorio je opat Simić. Komandant „Sasari divizije“ nije ve-rovao svojim ušima i zamolio ga je da ponovi. „Pobijte sve Srbe u najkraćem mogućem roku. To je naš program“, ponovio je Simić. „Iznenađen sam“, odgovorio je visoki italijanski oficir, „da nema shvatanja užasa takvog predloga i da sveštenik, franjevac, izađe sa takvom objavom…“ Nije bilo načina da ih vrati pre svega zato što su naređenja iz Rima glasila: ‘Ne mešajte se u lokalnu politiku.'“ I tako su počeli.

U celom hrvatskom katoličkom biskupatu postojao je samo jedan glas koji je pozivao na osudu genocida – glas Alojza Mi-šića, mostarskog biskupa. U svom pastirskom pismu od 30. juna 1941. godine, on je snažno protestovao protiv ustaških zločina i podsetio sveštenstvo da: „Sveta Crkva niti želi, niti je u stanju da oprosti onima koji, suprotno božanskim zakonima, ubijaju, uništavaju ili prisvajaju imovinu svojih bližnjih.“ Nepotrebno je reći da je Njegova Milost Stepinac pazio da ostali ne slede njegov primer. Jedan jedini sveštenik, J. Lon-čar iz Zagreba, takođe se usudio da napadne one na vlasti i osudi njihove zločine u propovedi koju je održao 23. avgusta 1941. go-dine, na temu: „Ne ubij“. Platio je kaznu za svoj herojski čin i, premda osuđen na smrt, konačno je bio poslat na doživotni teški rad.

Osim ove dvojice dobrodušnih ljudi, celokupno hrvatsko katoličko sveštenstvo je ili blagoslovilo ili se bar uzdržalo od osude spaljivanja svih Srba i Jevreja, neki iz fanatizma, drugi iz straha, a ostali iz pokornosti crkvenoj disciplini.

Kapelan grada Udbine je tako propovedao novo jevanđelje:

„Do sada, braćo moja, radili smo za našu veru krstom i molit-venikom, ali je došlo vreme kada ćemo raditi revolverom i puškom.“  Na sastanku u Udbini, 13. juna 1941. godine, održao je sle-deću besedu: „Pogledajte, ljudi, ovih 16 hrabrih ustaša, koji imaju 16.000 metaka i koji će pobiti 16.000 Srba, nakon čega ćemo bratski podeliti među sobom Mutilićko i Krbavsko polje.“

Ovi govori bili su signal za početak klanja Srba u okrugu Udbina.

Franjevački monah Silvije Franković često je viđan, pre svega tokom masakra nad Srbima 1941. godine, u društvu najod-vratnijih krvoloka. Sa njima je sastavio spisak onih koje treba likvidirati. Jednog dana, ispred hotela u Bugojnu, poznati ubice Božica Križanac, Ivo Jerd i Perica Kutleša zamolili su ga da odredi dan njihove ispovesti: „Još je prerano za vas“, odgovorio je. „Kada ih sve likvidirate, onda dođite kod mene na ispovest.“ Franjevac Silvije Franković pokazao je da je bio i vatreni misionar. U vreme prelaska Markice Pazina i Milana Šešuna u katoličanstvo, rekao je: „Zaista je šteta što nismo prvo lik-vidirali muslimane, a posle toga Srbe.“

Branko Ustro, župan Bugojna, da bi očistio svoju grižu sa-vesti zbog krvoprolića, odlučio je da ode u ispovedaonicu gde je pred Silvijem Frankovićem priznao da je ubio četrnaest Srba. Ovaj mu je odgovorio: „Kada likvidirate četrdeset, onda dođite u ispovedaonicu i ja ću svima dati pomilovanje.“

Svetozar Bač, inženjer, koji je dao detaljan opis masovnog streljanja Srba u školi dvanaest kilometara od Mostara, is-pričao je sledeće o ustaškim redovnicima:

Među ljudima koji su uživali u prolivanju srpske krvi, video sam nekoliko redovnika, koji su svi nosili tamne naočare. Prilazili su grupama seljaka i živo razgovarali sa svakom grupom. Oni su bili najvažniji ljudi u ovim ustaš-kim vremenima i u ovom ustaškom kraju. Ljudi su im se jav-ljali, njima su se predavali izveštaji i od njih su se primala naređenja. Oni su bili određeni da budu glavni akteri. Bilo je oblačno i hladno tih dana i čak ni najosetljivije oči nisu morale biti zaštićene tamnim naočarima.

Istu stvar je ispričao Milenko Petrović, službenik že-lezničke stanice u Kaštel Starom, gde je fra Berković jedne noći ušao sa naoružanim ustašama. Petrović je primetio sledeće:

Kada je redovnik ušao u kancelariju, u ruci je imao tamne naočare, a kada je izašao, stavio ih je na nos, iako je bilo usred noći. Nakon ulaska Rusije u rat, redovnici više nisu skrivali oči ispod tamnih naočara. To navodi na pretpostavku da su se plašili ruske intervencije u korist progonjenih pravo-slavaca, sve dok su rusko-nemački odnosi bili dobri. Iz tog razloga su želeli da ostanu anonimni i izbegnu eventualnu kaznu. Ali ulaskom Rusije u rat protiv Nemačke, redovnici su izgubili strah i skinuli maske pred civilizovanim sve-tom. U Rogolju je Branimir Župančić, kapelan, masakrirao 400 ljudi. Drugi kapelan, Eugen Gujić, iz Busočaće, pokušao je da se suprotstavi „raskolu“ ubivši srpskog pravoslavnog sveštenika Đorđa Škobića. Pukovski kapelan, Mijo Čuntić, formirao je ustašku policiju. U Grubišnom Polju, hapšenje Srba i njihov masakr organizovala su dva sveštenika, Petar Sivjanović i Jakob Marjanović.

Kapelan Josip Bekman terorisao je stanovnike Sanskog Mosta, ne samo kao ustaša već i kao doušnik Gestapoa. Petar M. Stojin, preživevši ustaški pakao, svedoči o ulozi koju je odigrao još jedan sveštenik:

Sveštenik Ante Đurić imenovan je za načelnika ustaške policije i predsedavao je pokretnim sudom za okrug Dvor na Uni. Imajući svu vlast u svojim rukama, odmah je otpustio sve bivše zaposlene, a druge je imenovao iz drugog mesta. Svi naši sveštenici i učitelji su nestali jer su im životi bili u opasnosti. Upotreba ćiriličnog pisma bila je zabra-njena i bili smo obavezni da uništimo natpise na grobovima naših pokojnih roditelja jer su bili pisani ćirilicom. Bilo nam je zabranjeno da se nazivamo Srpski pravoslavci, a ipak smo oduvek bili poznati pod tim imenom. Ali su nas na-terali da našu religiju nazivamo „grčkom orijentalnog obreda“. Morali smo da nosimo slovo P na rukavima i to im je davalo pravo da nas zlostavljaju ili ubiju. Označeni smo kao građani drugog reda.

Mladen Ostojić, srpski pravoslavni sveštenik iz Ži-rovca, optužio je kapelana Antuna Đurića da je ucenjivao Srbe tokom pokrštavanja i masakra, opljačkavši ih za iznose do 50.000 kuna. Još jedno svedočenje protiv Antuna Đurića dao je Ilija Vranješević, sveštenik srpske pravoslavne crkve:

Pre našeg bekstva, svi službenici srpske vlade i njihovi nastavnici dobili su naređenje od sveštenika Đurića da podnesu svoje molbe za prelazak u katoličanstvo ili da na-puste svoja prebivališta i položaje. Nakon što su podneli zahtev za prelazak, poverljivo im je rečeno da prisile sve ostale Srbe da prime katoličanstvo ili da se presele gde god mogu ako žele da izbegnu pogubljenje. Na ovaj način, sve glave porodica bile su primorane da odu kod svog lokalnog učitelja, sa taksenom markicom od 10 di-nara, kako bi napisali molbu za prelazak u katoličanstvo za sebe i svoje porodice. Srbi u okrugu Dvor na Uni drhtali su od straha pri pomenu imena sveštenika Đurića, koji je Srbe zatvarao u svoju šta-lu i ambar gde ih je mučio glađu i batinanjem dok nisu pri-mili katoličanstvo. Đurić je potom započeo proces čistke: Vasa Mrkobrad, sek-retar Gradske kuće; Mladen Durman, primalac u „Pošti, tele-fonu i telegrafu“, Bogdan Smoljanović, inspektor šuma i vodovoda, i drugi, uhapšeni su po njegovom naređenju i umrli u užasnim mukama, nakon što su im polomljene ruke i noge. Ali ovaj sveštenik se tu nije zaustavio; on je takođe regrutovao i komandovao ubicama i mučiteljima za prisilno preobraćenje Srba pravoslavaca, ili u slučaju odbijanja, njihovo suzbijanje. Takve metode su donele svoju nagradu, a čovek koji je bio odgo-voran za njih je lično odlikovan od strane Pavelića „Krstom zasluga“.

Iguman Dionis Juričev, šef verskog odeljenja, ili, drugim rečima, organizator misije, uzviknuo je tokom političkog sastanka u Stazi: „Danas se ne smatra zločinom ubiti dete od sedam godina ako se meša u našu ustašku vladu.“ Neobična kazuistika ovog svetog čoveka čula se prečesto. Vlado Bilobrk, kapelan iz Metkovića, u aprilu 1941. godine, sa pištoljem u ruci, napao je voz jugoslovenskih vojnika u blizini grada Gabele. Bio je najuticajniji organizator ustaških centara u Neretvanskoj provinciji, a njegovi saradnici bili su franjevci, Ćiro Bubić, Mato Sinković, Martin Gudelj, Božidar Simić, Petar Antić i mnogi drugi.

Očigledno paradoksalno, koliko god to zvučalo, među uče-nicima „Siromaha“ (koji bi se mogao smatrati čistom inkarna-cijom evangelističke blagosti) bili su mnogi od vrhunskih ubica koji su dobili svoj deo nagrada. Zbog svoje lojalnosti Po-glavniku i njegovim ustašama, i zbog aktivne uloge koju su uzeli u organizaciji njihovog zločinačkog režima, oni svakako zaslu-žuju pohvale katoličkih slovačkih novina, Gardista, koje su bile organ „Hlinkine garde“ (još jednog prohitlerovskog apo-stola), u članku pod naslovom: „Franjevci, prvi borci za neza-visnost“. Ovo je bio obećavajući početak; i strašni zločini ovih verskih zvaničnika uskoro su ispunili liste krvave hronike satelitske Hrvatske. Viktor Novak, hrvatski profesor na Uni-verzitetu u Beogradu, svedoči o tome u svojoj izvanrednoj knjizi:

Strašne i poražavajuće činjenice su dokazane. Pavelićeve ustaške jedinice su poslate u Bosnu i Hercegovinu da za-počnu bratoubilački rat. U ovom oblastu su otkrili parti-zane i svojeglave kolaboracioniste, od kojih je veliki broj bio sinova Svetog Franje. Njihovi samostani su neko vreme korišćeni kao centri za nacističku i ustašku špijunažu i arsenali za militantne župane i funkcionere.

Ono što je najžalosnije u ovim nemirnim vremenima jeste to što su sinovi Svetog Franje Asiškog postali ne samo ideološki i moralni saradnici terorista, već i aktivni članovi i saučesnici takvih monstruoznih zločina. Propo-vedaonice crkava nikada nisu bile oskrnavljene na sramot-niji i brutalniji način kao u ovom periodu u kojem živimo. Pod maskom borbe protiv ateističkog komunizma, Crkva je postala avangarda ustaških i nacističkih kaznenih racija, sa ciljem biološkog uništenja naroda Bosne i Hercegovine. Upravo iz svetilišta crkava katoličko stanovništvo je pod-sticano na progon Srba i muslimana…

Franjevac Berto Dragićević iz samostana Široki Brijeg komandovao je ustaškom milicijom u toj oblastu, a franjevci Ante Cvitković i Andrija Jeličić pomagali su mu u terori-stičkim napadima. Dragićević je odlikovan „Gvozdenim listom IV stepena“. Franjevac Grga Blažević je organizovao masakre u Bosan-skom Novom. Franjevac Zvonko Brekalo, oficir koncentracio-nog logora u Jasenovcu, učestvovao je u borbi protiv otpora. Njegov kolega, Miroslav Buzuk, bio je u špijunskoj službi za ita-lijanske i ustaške vlasti u Sanskom Mostu. Ante Klarić, ustaški komandant na Tramošnjici, glasno su vikali tokom jedne od svojih propovedi 1941. godine: „Vi ste starice i trebalo bi da obučete suknje jer još niste ubile nijednog Srbina. Mi nemamo oružja ni noževa i moramo ih ko-vati od starih kosa i srpova da biste mogli da režete grla Srbima kad god ih vidite.“ Risto Jovanović, koji je pobegao od ubistava, dao je sledeći izveštaj u Beogradu 1941. godine:

Sve zločine i sve ove pljačke izvršile su ustaše po nare-đenju komandanta, a taj komandant je franjevac Ante Klarić, kapelan u Tramošnjici. Ustaše su mučile ljude pred njego-vim očima. Viđen je kako stavlja sve svetinje koje poštuju pravoslavni Srbi u najponižavajućem uglu svog doma. Fra-njevac Petar Berković u Drnišu i kapelan Janko Heraković organizovali su ustašku miliciju. Zatvorili su srpskog pra-voslavnog sveštenika Jovu Andrića iz kraja Tepljuka i mo-naha Sebastijana Jovića iz Drniša i mučili obojicu ovih sveštenika.

Franjevac, Augustino Ćevolo, iz samostana Svetog Franje u Splitu, išao je ulicama sa „madrecem“ privezanim za rame, moleći seljake da masakriraju pravoslavce. Drugi, Oto Knezo-vić, jedan od Pavelićovih hrabrih pristalica, podstakao je svog vođu da osnuje dinastiju i rekao da će biti tutor njegovom najstarijem sinu, „Dofinu“. U Čapljini je franjevac Tugomir Soldo organizovao ma-sakre. Gore pomenuti franjevac, Petar Berković, obučen u odore svog reda, nosio je pušku preko ramena i vršio je ubijanje Srba u  Kninu, gde je brojni pravoslavci pronađeno poklano u svojim krevetima. Ova užasna litanija mogla bi se produžiti unedogled, ali prethodno nabrajanje je dovoljno da pokaže preovlađujuću ulogu koju su ovi Božji ljudi igrali u istrebljenju jednog naroda. Ni-su uvedene nikakve sankcije, nikakva krivica, pa čak ni poziv na red da bi se poremetio „rad“ ubica.

Danas je očigledno da nijedan hrišćanin modernog doba, koji nosi svešteničke odore širom sveta, ne bi govorio i po-našao se kao što su to činili Stepinčevi sveštenici u Pave-lićevoj paganskoj državi, koja je smatrana dobrom katoličkom državom. Ovo je bila potpuno nova faza koju je Hrvatska katolička crkva uvela u hrišćanstvo 1941. godine. Zaista je bila nova i čudna. Čudna kao što su se sveštenici iznenada pojavili u ustaškim uniformama sa oznakama i ratnim odlikovanjima, iako oni koji su ih nosili nikada nisu učestvovali u ratu, već u masakru nevinih bespomoćnih ljudi. Naravno, ništa se drugo nije moglo očekivati od Njegove Svetosti Stepinca i Njegove Svetosti Šarića, „pesnika“, niti od bilo koga u njihovom biskupatu. Ali „apostolski posetilac“ Markone, predstavnik koga je direktno poslao Njegova Svetost, papa Pije XII, bio je tamo na licu mesta i svedočio mučenjima ovih fanatika, a da nije ni reč izgovorio.

Važno je napomenuti očiglednu činjenicu da su tokom če-tvorogodišnje vladavine krvavog ustaškog terora, masakri vi-šestruko smanjeni. Činilo se da su ustaše bile umorne i site svojih zločina. Ali vlada je uvek bila na oprezu i spremna da podigne moral vernih ustaša kada bi on pao. Takođe je veoma važno napomenuti da inicijativa za masakre Srba, Jevreja ili Roma nikada nije došla od hrvatskog običnog naroda. Uvek je do-lazila od vlade i ustaških vođa, velikih ili malih, u unifor-mama ili svešteničkim (monaškim) odorama. Promovišući svoj prozelitizam silom, rame uz rame sa usta-šama, Hrvatska katolička crkva nosi ogromnu istorijsku odgo-vornost po pitanju preobraćenja pravoslavnih Srba pri čemu je otkrila je svoju taktiku za postizanje ujedinjenja Istočne i Za-padne crkve, kojima pripadaju Srbi i Hrvati. Širenjem verske mržnje i nacionalne netrpeljivosti među Srbima i Hrvatima, hrvatsko katoličko sveštenstvo produbilo je bratoubilački rat u Jugoslaviji i sistematski delovalo u korist Osovine i njenih satelita, okupatora Jugoslavije. Na taj način, hrvatsko katoličko sveštenstvo svesno i svojom slobodnom voljom izabralo je tabor neprijatelja jugoslovenske države za svoje saveznike.

PROGONI JEVREJA

Progon Jevreja u Sarajevu počeo je krajem juna 1941. godine, ali su prvi koraci ka masovnom interniranju preduzeti 4. sep-tembra, tokom noći. Hiljadu ljudi – muškaraca, žena i dece – moralo je da se pripremi za odlazak za sedam minuta pre nego što budu odvedeni u koncentracioni logor Kriščice, po nare-đenju Jure Francetića, komandanta „Crne legije“, koji je osmis-lio ovo pogodno rešenje kako bi obezbedio dovoljno kreveta za svoje dželate. Jer, naravno, kao i njihovi drugovi u drugim spe-cijalizovanim divizijama, morali su da sačuvaju snagu za iz-vršenje dužnosti koja ih nije ni omela da se ustručavaju. U Vlasenici, na primer, zatvorili su sve Jevreje, a na Placeu su odveli njihove žene i ćerke da budu silovane, a zatim poklane. U Bugojnu, 2. avgusta 1941. godine, Jevreji, u pratnji Srba, odvezeni su kamionima u Kračanicu. Kada su stigli tamo, na ivicu duboke jaruge gde je 1.900 Srba umiralo u agoniji, masak-rirani su i dignuti u vazduh. Sličan čin se dogodio na obalama Save gde je 340 Jevreja, koje je šef policije iz Brčkog, Večeslav Montani, želeo da „likvidira“, jedne snežne noći odvedeno na most. Njihova odeća je pocepana, grkljani prerezani, a mozak raz-bijen čekićima. U Podromaniji, ustaša po imenu Longo, mesar po zanimanju, preuzeo je posao. „Folksdojčeri“ u njihovoj pokrajini sarađivali su sa ustašama.

Svi Jevreji koji nisu masakrirani poslati su u koncentra-cione logore, strašne paklene logore baš kao njihovi naci-stički uzori, što će se videti dalje. Međutim, svi ovi kamioni nisu uspeli da stignu do svojih odredišta; vozači su ponekad odlučili da je jednostavnije da usput zakolju ljudsku zver. U mnogim mestima sinagoge su doživele istu sudbinu kao i srpske pravoslavne crkve. Ustaše su ih opljačkale, a zatim spalile u Osijeku, Đakovu, Zemunu, Sremskoj Mitrovici, Sla-vonskoj Požegi, Novoj Gradiški i mnogim drugim krajevima. Čak ni jevrejska groblja nisu izbegla nasilje. Konačno, kao lo-gičan posledica ovog nasilja, 9. oktobra 1941. godine izdat je dekret sa zakonom (br. CCCXXXVI-1699-Zp. 1941), kojim je pro-glašena nacionalizacija izraelskih preduzeća i imovine. Član I ovog dekreta sa zakonom predviđao je:

„Državna direkcija za obnovu je ovlašćena, radi obnove i nacionalne ekonomije, da nacionalizuje sva jevrejska preduzeća i imovinu (sa ili bez plaćanja odštete) u korist Nezavisne Države Hrvatske, odnosno u korist Državne direkcije za obnovu.“ „Državna direkcija za obnovu može odlučivati i suditi o vrednosti nacionalizovanih jevrejskih preduzeća i jevrejske imovine, kao i o obavezi plaćanja odštete, visini sume i na-činu plaćanja. Na ovu odluku ne može se uložiti žalba Upravnom sudu.“  Zatvaranja i internacije počele su „masovno“ krajem juna 1941. i nastavile su se tokom narednih meseci, sve do 1942. go-dine, na kraju kojeg praktično nije ostalo nijednog Jevreja u sa-telitskoj Hrvatskoj, osim onih koji još nisu podlegli đavolskom režimu logora za istrebljenje. Rezultate je procenio Nemac, Franc Ridel, koji je izneo svoje utiske o Hrvatskoj u članku pod naslovom: „Suočavanje sa balkanskim duhom i sa Jevrejima“, koji se pojavio u Berliner Berzencajtungu: „Još jedna promena koja go-tovo odmah pogađa stranca jevrejske boje su nestale iz Zagreba. U gradu više nema Jevreja. Ranije ih je bilo oko 9.000, a u glavnim ulicama su posedovali većinu prodavnica. Susret sa muškarcem ili ženom koji nose žute oznake sada je veoma redak. Jevreji koji su bili veoma moćni, ekonomski gledano, uništeni su u Zagrebu brzinom munje. Sinagoga, mavarskog stila, koja je davala tako str-ani prizvuk i pored koje se prolazilo pri ulasku u grad, potpuno je nestala.“

Ustaška vlada je izdala cirkular br. 46468/1941 od 30. jula 1941. godine, koji se ticao prelaska pravoslavaca u katoličan-stvo, ali je postojala i posebna klauzula koja se tiče Jevreja, a koja je glasila: „Vlada je upoznata sa činjenicom da se brojni Jevreji prijavljuju za prelazak u katoličanstvo, ali prelazak u katoličanstvo nema nikakve veze sa ovim ljudima zbog njihovog statusa u odnosu na postojeći zakon o nearijancima.“ (Zakonska klauzula o poreklu rasa od 30. aprila 1941. godine).

Ovaj cirkular, koji je izdala ustaška vlada, odmah je obja-vio nadbiskup Stepinac (i lično ga je potpisao) pod brojem 11.530 iz avgusta 1941. godine, i poslat je sveštenstvu sa sle-dećim uputstvima: „Sledeći cirkular se prosleđuje svešten-stvu koje spasava duše kako bi bilo obavešteno o svima koji treba da budu preobraćeni. Pored toga što poseduje dokument ili otpust od Grko-istočne crkve, svaka osoba mora imati do-kument od okružnih ili policijskih vlasti o poštenju svog ka-raktera. Još jednom vas upućujemo na cirkular od 11. jula 1941. godine, br. 7726, tj. posebno na tačku 4 ovog cirkulara, za uput-stva u vezi sa indoktrinacijom preobraćenih.“

ZLOČINI U VOJVODINI POD MAđARSKOM OKUPACIJOM

U okupiranoj Srbiji Nemci su preuzeli na sebe „likvida-ciju“ Jevreja, a samo nekolicina njih je uspela da se sakrije u domovima ljudi tokom trajanja rata. Severno od Beograda, pokrajinu Bačku okupirala je Mađar-ska, čija je vojska i žandarmerija odmah počela sa germaniza-cijom i mađarizacijom srpskih i jevrejskih krajeva. Nemačka i mađarska manjina učestvovale su u ovom patriotskom radu, koji je rezultirao scenama zastrašujućeg divljaštva. Dana 7. januara 1942. godine, u Čurugu, Srbi i Jevreji su odvedeni u osnovnu školu i nekoliko velikih prodavnica, gde su ih vojnici i po-licajci streljali mitraljezima, a njihova tela bacali u Dunav i Tisu. Na bloku leda koji je graničio sa rečnom obalom mogao se videti jedan od dželata, čije ime nikada neće biti zaborav-ljeno, Elek Kovač, koji je sekao gola tela žena.

U selu Žablje, masakr je trajao od 4. do 9. januara. Zaroblje-nici, vezani žicom, odvezeni su kamionima do obale Tise, gde su streljani i bačeni u reku. Desetog januara je izvršen okršaj u gradu Titelu. U Starom Bečeju su istog dana počela pojedinačna pogubljenja, a zatim je usledilo opšte ubistvo 26, 27. i 28. januara, po naređenju pu-kovnika Deaka, komandanta 9. pešadijskog puka. Žrtve su pre-tražene, a njihove prodavnice, radnje i stanovi opljačkani i predati na korišćenje Mađarima i Nemcima. Ali upravo u Novom Sadu masakri su bili najbrojniji. Ge-neral Feket Halmi Čejdner, komandant 5. armije Segedina, mo-bilisao je specijalnu jedinicu pod komandom pukovnika Josefa Grasija. Ovaj komandos ubica, uz podršku policije i mađarskih civila, istrebio je oko 1.300 Srba i Jevreja od 21. do 23. januara. Kuće, ulice, pa čak i groblja u gradu su pretraženi, na tempe-raturi od trideset stepeni ispod nule. Muškarci, žene, deca i majke sa dojenčadima odvedeni su na Štrand gde su streljani iz mitraljeza i bačeni, neki još uvek živi, u zaleđenu reku. Među njima su bila i dva katolika, advokat Pavlas i njegova žena, poreklom iz Slovačke, koji su, kao prijatelji Srba, takođe mučenički poginuli. Hrvatski oficir koji je bio tamo na licu mesta koristio je štopericu da meri vreme ubistva. Ovaj ama-ter, čiji poneki proračuni su zabeleženi, objavio je da je tako lepa izvedba „likvidacije“ izvršena brzinom od 15 ljudi u mi-nuti.

Takav sportski događaj završen je raznim nagradama za različite inicijatore, bilo odlikovanjima ili unapređenjima u viši čin. Dekretom regenta Hortija, pukovnik Jozef Grasi je unapređen u generala, a njegov pomoćnik, Gunda, proizveden je u pukovnika, zajedno sa Zoltanom Čakašem, komandantom 16. bata-ljona graničnih gardista, koji je pomogao u pokolju. Predsednik Mađarskog saveta, Mikloš Kalaj, kao odgovor na ogorčene proteste iz inostranstva, ponovo je potvrdio svoju odgovornost za masakre. Ipak, primljen je kao „persona grata“ u Sjedinjene Države gde je postao uticajni član Komiteta Slo-bodna Evropa u Njujorku, kao i Nacionalnog Mađarskog komiteta u egzilu. Što se tiče regenta Hortija, svi znaju da je svoje po-slednje dane proveo prilično mirno u atraktivnom letovalištu Eštoril, u Portugalu. Sumnjivo je da je sećanje na 35.000 žrtava ikada uznemirilo savest ovih dobronamernih ljudi.

Ali, iz osvete, mađarski poslanik, Bajči Žilinski, ogorčen zbog uloge koju je odigrala vojska njegove zemlje, bio je dovoljno neustrašiv da pošalje pismo Hortiju, u kojem je stigmatizovao ove zločine „kao ostavljanje sramotnog traga na mađarskoj kulturi“.

PAVELIĆ PODSTIČE MUSLIMANE NA USTANAK PROTIV SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

Ali, hajde da se sada ponovo okrenemo Hrvatskoj. Da bi uspeo u svojim gigantskim poduhvatima „čišćenja oslobađanjem prostora“, Poglavnik je bio primoran da sebi obezbedi svaku moguću saradnju, posebno u oblastima gde su srpske mase bile gušće naseljene. Kao što je rečeno, uprkos ogromnoj vladinoj propagandi i ponovljenim pozivima na ubistva, izgovorenim i sa propovedaonica crkava, katolički hrvatski seljaci, u ce-lini, slabo su reagovali na ovaj program atentata na pravo-slavne Srbe.

Ali u Bosni i Hercegovini, koju su okupirale ustaše, ži-vela je muslimanska manjina, od koje je mali deo bio orijentisan kao hrvatski nacionalisti, a koju su, štaviše, u ustaškoj vladi predstavljali Osman Kulenović, koji je bio potpredsednik, i njegov brat Džafer, bivši jugoslovenski ministar. Pavelić je savršeno razumeo prednosti koje je mogao da izvuče iz ove si-tuacije: pridobijanjem što većeg broja muslimana i njihovim navođenjem na borbu protiv pravoslavnih Srba uspeo bi da ostvari dvostruku pobedu. Dva tabora, u nemilosrdnom ratu, za-vršila bi međusobnim istrebljenjem i tako otvorila put po-tpunoj „katoličenju“ i „hrvatizaciji“ cele pokrajine. Da bi sproveo ovaj makijavelistički plan, pribegao je ko-rupciji, obećavajući visoke položaje u administraciji i projekat koji bi agrarnu reformu učinio fleksibilnijom, favorizujući velike feudalne zemljoposednike. Ovaj mamac je doneo željene rezultate i uverio Pavelića u saradnju dela muslimana, pre svega onih u istočnoj Bosni. Uz pomoć velikog muftije jerusa-limskog, Amina el Huseinija, svirepog prohitlerovca, formi-rane su „Bosanska divizija“ i „Handžar divizija“ (Bodežasta divizija), po uzoru na ustaške specijalizovane divizije. Isto-vremeno su širili teror u pravoslavnim krajevima, pljačkajući, silujući i masakrirajući.

Džafer Kulenović, naslednik svog brata Osmana, kao po-tpredsednik ustaške vlade, bio je posebno svestan i odgovoran je što je njegov rodni grad bio zatrpan krvoprolićem. Masakr Jevreja na železničkom mostu preko reke Save već je pomenut. Brojni Srbi su takođe ovde dočekali svoju smrt. Ponovo po Ku-lenovićevom naređenju, Srpska pravoslavna crkva u Brčkom je uništena, njeno groblje iskopano, a kosti razbacane.

U okruzima Rogatica, Vlasenica, Srebrnica i Višegrad, muslimani su izvršili brojne masakre nad Srbima pravoslavcima. Ali su Srbi, da bi se odbranili od ovih specijalizovanih divizija, formirali grupe „četnika“ koji su, zauzvrat, vršili odmazdu nad muslimanskim stanovništvom u okruzima Čajniče, Pljevlje i Foča. Tako je krv nevinih žrtava prolivena sa obe strane, baš kao što je ustaška vlada računala, i odmazdom za od-mazdom, srpski pravoslavni i muslimanski elementi su se među-sobno uništavali zarad velike koristi katoličke kolonizacije. Prema ustaškom dekretu od 31. maja 1941. godine, srpski pravoslavci su, u principu, mogli biti preobraćeni, po svom izboru, u rimokatolicizam ili katolicizam orijentalnog ri-tuala, ili u reformisanu religiju ili islam. Ali u praksi je to bila sasvim drugačija stvar. Prozelitizmom, Rimska crkva je očekivala da bude jedini korisnik tragične situacije sa kojom su se suočili srpski pravoslavci. U Bosni i Hercegovini, ka-toličko sveštenstvo, pre svega, nije tolerisalo preobraćenje ni pravoslavaca ni Jevreja u islamizam, iako bi neki od njih dobrovoljno prihvatili ovu religiju. Uprkos očigledno prijate-ljskom stavu vlade prema muslimanima, ustaše, koje su bile verne sluge katoličke ekspanzije na Balkanu, nisu oklevale da masak-riraju (na primer, u Travniku ili u Bogovom Brdu u pokrajini Kordun) srpske pravoslavce koji su više voleli da se okrenu ka Meki nego ka svom uvek neumoljivom neprijatelju, Rimu. Sho-dno tome, u Budoželju, u okrugu Visoko, imamov život je bio ugrožen ako bi prihvatio nove zahteve za preobraćenje.

Katoličko sveštenstvo, kao i tokom austrougarske vladavine, nije očajavalo po pitanju toga da li će muslimansko stanov-ništvo dovesti u okrilje rimske crkve. U Ćatićima, u oblasti Visokog, katolici su otvoreno izjavili: „Jednakost tretmana za muslimane je samo privremena. Jednog dana ćemo zabraniti kla-njanje marhabe.“ Sijekovački kapelan, u derventskoj mahali, save-tovao je muslimanskoj deci da uče katihizis „jer će“, kako je rekao, „u bliskoj budućnosti muslimani biti obavezni da pri-hvate rimokatoličku veru.“ Franjevac Silvije Franković iz Bugojna, okrutni misionar i veliki prijatelj ustaša tog kraja, nije izgledao nimalo zbu-njeno kada je rekao: „Šteta je što se nismo prvo pobrinuli za muslimane, a zatim za Srbe.“

Još jedan franjevac, Božidar Bralo, koga je Pavelić posta-vio za prefekta istočne Bosne, uzviknuo je tokom tajne konfe-rencije u Visokom: „Posle Srba, na redu su muslimani.“ Šef policije u Kupresu potkrepio je ovaj cilj istom frazom, bez oko-lišanja, govoreći pred svojim budućim žrtvama. Ove poslednje su, štaviše, tek počele da shvataju. Od 12. oktobra 1941. godine, muslimani Sarajeva osudili su one svoje vere koji su stali na stranu ustaša, u sledećoj rezoluciji: „Osuđujemo sve musli-mane koji su počinili dela iznude i nasilja. Takvi zločini se povezuju samo sa degenericima i lažovima. Uz rečeno, izjav-ljujemo da nisu delovali samoinicijativno, osim nakon što su dobili oružje, uniforme, uputstva, a često i naređenja.“

Prisilna preobraćenja pravoslavnih Srba u katoličanstvo jasno su pokazala muslimanima šta ih čeka. Oni su, u stvari, shvatili da su politički ciljevi „Nezavisne Države Hrvatske“ u Bosni i Hercegovini stvaranje jake katoličke većine koja će uskoro pokušati da se prema vernicima odnosi na svoj način i da ih odvoji od njihovih istovernika na Balkanu i Bliskom istoku. Muslimani u nekoliko gradova u Bosni i Hercegovini (Tu-zla, Prijedor, Banja Luka, Sarajevo, Mostar, Bihać i dr.) stali su protiv srpskog progona. Banjalučani su 12. novembra 1941. rekli:

Od početka formiranja Nezavisne Države Hrvatske, mi, muslimani, sa najvećom tugom izjavljujemo da ustaše i drugi neodgovorni faktori čine najbrutalnije prestupe i zločine. Najosnovnija ljudska prava su beskrupulozno kršena. Bezbed-nost dobara i života, sloboda verskih uverenja i misli, više nemaju nikakvu vrednost za veliku većinu ljudi na ovim prostorima. Ubistvo sveštenika i mnogih uglednih ličnosti bez pre-thodnog suđenja, masakr i mučenje brojnih nevinih srpskih pravoslavnih muškaraca, žena i dece, masovno proterivanje (bez prethodne najave) iz njihovih domova brojnih porodica i njihova deportacija u nepoznate zemlje, dela su koja su šo-kirala svakog poštenog čoveka i duboko dirnula muslimane naše zemlje.

Nikada nismo očekivali, a još manje želeli, da vidimo takve metode koje vlada koristi u našim zemljama. Tokom cele naše burne istorije nikada nismo koristili slične metode, i ne samo zato što nam je islam to zabranjivao, već više zato što smo verovali, i još uvek verujemo, da ove metode di-rektno vode do uništenja javnog reda u svakoj državi i pred-stavljaju pretnju samom njenom postojanju. Smatramo da ugnjetavanje ne bi trebalo da postoji čak ni protiv najgoreg neprijatelja, a ono što se ovde dešava ne može se naći u is-toriji bilo kog drugog naroda na svetu. Rezultati takve politike, ako se takve metode mogu nazvati političkim, zastrašujući su; verska tolerancija koja je ne-kada postojala u Bosni i Hercegovini je nestala. Povrede i provokacije koje uzrokuju katolici često se toliko okreću čak i prema muslimanima da su nas navele da ih ozbiljno shvatimo. Odnosi između dve frakcije našeg naroda su u pro-cesu potpunog uništavanja.

Deo hrvatskog katoličkog sveštenstva smatra da je došao njegov čas i beskrupulozno ga iskorišćava. Propaganda u ko-rist katolicizma razvila se do te mere da nas vraća u vreme španske inkvizicije. Pod njenom silom, i zahvaljujući tole-ranciji njenih zvaničnih organa, preobraćenja u katoličan-stvo se praktikuju u masovnim grupama. Tako ljudi koji su do tada bili lišeni svojih građanskih prava, svojim preobraće-njem postaju građani i autentični Hrvati. Jednakost islama se veoma često dovodi u pitanje u spisima i bezbrojnim izjavama vrhovnih vlasti. Prelazak na islami-zam (u čiju korist nikada nismo vodili propagandu) u praksi nikada nije osigurao efikasnu sigurnost, kao ni katolici-zam. Mnogi pravoslavni intelektualci su platili svojim životima za takav pokušaj, kao što je bio slučaj u Travniku. Često se iz katoličkih pesama, uvredljivih za muslimane, čuju upozorenja da je ista sudbina namenjena i nama i pravo-slavnim Srbima. Deo ustaške milicije, ne samo nezvanični pripadnici već i zvanični članovi, počinili su zločine i protiv pravosla-vaca i protiv muslimana, što je kod nas izazvalo veliko raz-očaranje.

Ustanak koji se dogodio na našim zemljama, šireći se sve dalje, rezultat je ovih zločina i ovih ekscesa. Sam rezultat nosio je sve karakteristike, posledice i užase građanskog rata. Položaj muslimana u Bosni i Hercegovini nikada nije bio tako nesiguran i nije preterano reći da muslimani u ovim krajevima, tokom svoje istorije, nikada nisu živeli u tako bolnim vremenima. Muslimani su glavne žrtve vladinih akata koji su primo-rali Srbe da postanu partizani. Pošto su muslimani pome-šani sa pravoslavnim hrišćanima u ovim oblastima, pravoslavni Srbi su, u velikoj nevolji, nepromišljeno na-pali svoje najbliže susede, muslimane.

Usred ovih nevolja, najviše su patili mirni, nevini gra-đani. Sela su spaljena, a njihovi stanovnici su bili primo-rani da beže i sklone se u velike gradove. Hiljade siročadi traže pomoć. Verujemo da rodoljubi nisu zaslužili da pod-nesu takve žrtve i da budu bačeni u opšti haos koji se sve više širio i vodio muslimane u Bosni i Hercegovini ka potpunom uništenju. Uprkos svakodnevnim zahtevima sa svih strana da se okonča ovo stanje stvari, i uprkos ohrabrujućim izjavama nadležnih vlasti, situacija se nije poboljšavala već se pogoršavala, pa čak i ugrožavala oblasti koji do sada nisu bili direktno pogođeni ovim nedaćama. Još gore je to što su pojedine vla-sti preduzele mere koje su izazvale još jače reakcije Srba. Ove reakcije su prirodno rezultirale većim patnjama za ne-zaštićeno stanovništvo. Sve nas to obavezuje da razmislimo i damo dobre razloge za verovanje da je to bio sistem koji su vlasti praktikovale sa unapred promišljenim ishodima. U stvari, to je bio dobro definisan plan.

Više katolika je svesno prebacilo odgovornost za sve ove nevolje na muslimane, navodeći ih da poveruju kako su svi ovi tragični događaji rezultat obračuna između muslimana i pravoslavaca. Znamo za brojne slučajeve gde su ustaše ma-sakrirale i mučile, prerušene u muslimane i noseći fes. To se dogodilo u Bosanskom Novom, gde su ustaše jednog dana stigle u četiri kamiona, svi noseći fesove, i tamo su se pri-družile muslimanskim delinkventima koji su masakrirali pravoslavce. Isto se dogodilo i u Bosanskoj Kostajnici, gde je u jednom danu zadavljeno oko 862 pravoslavaca. U Kulen Va-kufu, gde je Miroslav Matijević iz Vrtoca pokazao posebnu revnost, masakrirano je 950 pravoslavaca, što je izazvalo re-akciju među srpskim „četnicima“ koji su 6. avgusta zapalili grad, uzrokujući gubitak 1.350 muslimana. Znamo za slučajeve gde su katoličke ustaše, prerušene u muslimane, napale na pravoslavce. Takođe znamo za slučajeve u kojima su pravo-slavci bili navedeni da poveruju da su ih muslimani istre-bili. Da smo želeli da preobratimo ili masakriramo Srbe i druge, mogli smo to lakše učiniti nekoliko vekova ranije, kada smo bili neuporedivo moćniji. Tada bismo mogli bolje opravdati takva sredstva nego što to možemo danas.

Ustaše, pošto su izazvale ozbiljan sukob između muslimana i pravoslavnih Srba, naterale su nas muslimane da se mobilišemo kao vojnici kako bismo ugušili ustanak ubijanjem (pravoslavnih) Srba. Srbi su zatim ubijali muslimane i ta-ko se međusobno istrebljivali ne znajući kako će se to za-vršiti ili kakve će biti posledice. Pored ovih protesta, politički i verski vođi bosansko-hercegovačkih muslimana vodili su tajne pregovore sa genera-lom Milanom Nedićem, predsednikom srpske vlade, u Beogradu, kako bi se grupa političkih muslimanskih predstavnika pre-bacila u Srbiju, odakle bi mogli da vode borbu protiv ustaške okupacije Bosne i Hercegovine. Takođe su tražili od Berlina pripajanje ove oblasti Srbiji, sa ciljem njegovog smirivanja i sprečavanja daljih ustaških zločina.

Nažalost, ustaški krugovi u Zagrebu su saznali za ovaj ma-nevar i preko svojih veza u Berlinu sprečili njegovu realizaciju. Ovo je samo jedan odraz, među hiljadama, koji predstavlja opšte negodovanje izazvano ustaškim zločinima. Čak i u Hrvat-skoj, iako je vladavina terora sprečavala svako ispoljavanje pra-vih osećanja, veći deo stanovništva je, iz dubine srca, mrzeo Pavelića i njegovu bandu izdajnika. Veliki broj Hrvata ostao je lojalan jugoslovenskoj državi. Dokaz za to se video u reak-cijama gomile u određenim prilikama. Tokom rata, konvoji jugo-slovenskih oficira koji su se pridružili ilegali i koje su Nemci zarobili, sprovođeni su kroz železničke stanice koje se graniče sa putem za Nemačku, gde su internirani kao ratni zarobljenici. Glasine su se odmah proširile po gradu i žene, mlade devojke i deca su pohitale da im donesu hranu, bukete cveća i male poklone kao znak ohrabrenja i divljenja. Ove dir-ljive scene dešavale su se od Beograda pa sve do Hrvatske i Slo-venije. Takvi znaci u takvom trenutku bili su još značajniji.

U inostranstvu, u celom slobodnom svetu, zavladala je op-šta galama. Jednoglasni odgovori negodovanja i gađenja optuži-vali su ove ubice, koje je Ivan Subašić, bivši „ban“ Hrvatske i član jugoslovenske vlade u egzilu, javno odrekao u ime svojih sunarodnika. „Kao ‘ban’, stupam u odbranu svoje Hrvatske i hrvatskog na-roda i odbijam da prihvatim svaki pokušaj generalizacije i op-tužbe za takozvane brutalnosti koje su počinili Hrvati.“ Dr Juraj Krnjević, potpredsednik jugoslovenske vlade, u svom govoru u Kembridžu, na otvaranju Anglo-jugoslovenske nedelje, 3. marta 1942. godine, odbacio je zahteve hrvatskih separatista ovim rečima: „Mi Hrvati smo iskreni pristalice zajednice koja uključuje našu braću Slovene, Slovence i Srbe. Ideja ujedinjenja rođena je među Hrvatima pre 125 godina. Bila je to direktna posledica nemačke i italijanske pretnje koja se povećavala iz dana u dan. Uvereni smo da je Jugoslavija organizovana na demo-kratskim osnovama, sa efektivnom ravnopravnošću, apsolutna nužnost za Srbe, Hrvate i Slovence.“

Ali kasnije se Krnjević predomislio. Danas se bori za ne-zavisnu Hrvatsku, sa „granicom na Drini“, baš kao što su to činile ustaše. Čak ni u Italiji, pojedini listovi nisu mogli da sakriju svoje gnušanje. Torinska Gazetta del Popolo (oktobar 1941) je napisala: „Bilo bi smešno poreći da na vlasti u Hrvatskoj nisu bivši teroristi. Ovi kriminalci su postali generali, mini-stri, ambasadori, urednici novina i načelnici policije. Upr-kos unapređenjima u više činove, oni se nisu fundamentalno promenili. U stvari, oni su upravo ono što su nekada bili, uključujući Pavelića i članove njegove vlade.“

U Bolonji, 18. septembra 1941. godine, italijanski dopis-nik Korado Zoli objavio je u novinama II Resto del Carlino svoj razgovor sa nemačkim majorom u vezi sa ustaškim zločinima, vođen pod pokroviteljstvom katolika, u kojem je major rekao sle-deće:

Postojale su posebne bande koje su vršile masakre, a vero-vatno to i dalje rade, zapravo predvođene i podsticane od ka-toličkih sveštenika i redovnika. To je više nego potvrđeno. Bio je jedan redovnik blizu Travnika, sa raspećem u jednoj ruci što je podsticao bandu ljudi koju je organizovao i pred-vodio. To se dogodilo prvih dana nakon mog dolaska tamo. „Ovo, dakle, znači obnovu srednjeg veka“, primetio je do-pisnik. „Da, ali pogoršano mitraljezima, ručnim bombama, dina-mitom, buradima benzina i drugim sredstvima terorizma.“ „Da li su ovo počinili lokalni Hrvati?“, upitao je Zoli.

„Da, bili su i oni, ali ali sačinjeni od najgoreg elementa hrvatskog stanovništva, mladića od oko 20 godina, okuplje-nih, naoružanih i predvođenih Hrvatima koji su došli iz Zagreba. Sve se to dešavalo među ljudima koji se pretvaraju da su civilizovani i koji se hvale da su prihvatili medite-ransku i rimsku kulturu, ponekad čak i navodeći da su dire-ktni potomci Gota. Bio je to strašan masakr! Bio je to živi teror! Čitave porodice, muškarci, žene, bebe, starci, bo-lesni i deca bili su masakrirani i mučeni najgorim zamis-livim kineskim mučenjima, o kojima se ne može ni sanjati.“