Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitaoce objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Na Brionskom plenumu nije bilo ni reči o Kosovu. Na Šestom plenumu srpskih komunista, posle izlaganja Veli Deve, Kolj Široke, Ali Šukrije, i dr Stanoja Aksića, mnogi srpski komunisti su se „postideli što su Srbi“! Aleksandru Rankoviću je izrečena najteža optužba: za nacionalizam i to samo prema Albancima, na Kosovu, i za zloupotrebe, takođe na Kosovu. Optužbe o Kosovu zaslužuju posebnu pažnju po sudbonosnim posledicama koje su izazvale i po velični tragedije. Jer, teško se oteti utisku da je upravo Šesti plenum CK SK Srbije široko otvorio vrata albanskom nacionalizmu i separatizmu. Državni i politički organi i pojedinci u Federaciji i u Srbiji mogli su već tada predvideti šta će se dogoditi ako se čitav rad orgna bezbednosti, usmeren protiv delovanja fašističkih, informbirovskih, nacionalističkih i separatističkih grupa i pojedinaca albanske narodnosti proglasi za nezakonite akcije Službe bezbednosti, za akcije koje je motivisao velikosrpski nacionali zam i šovinizam, a sve Albance koji su bili zatovreni i osuđeni za ta dela, nedužnim žrtvama srpskog proganjanja. Treba li podsećati na opštepoznate činjenice: Kosovo i Metohija od završetka rata predstavljaju potencijalno žarište raspada Jugoslavije. Dugotrajna i agresivna neprijateljska politika Al banije prema našoj zemlji koja se ogledala, pre svega, u teritorijalnim zahte- vima i pretenzijama nametala je posebne oblike rada i delovanja Službe bez bednosti na tom području. Albanska obaveštenja služba „Sigurimi“ najčešće je angažovala upravo emigrante sa Kosova, obučavala ih za diverzantske akcije i vraćala u našu zemlju naoružane i opremljene za različite subverivne delatnosti.

Nije ostajala po strani ni profašistička emigracija sa Zapada, orga- nizovana i snabdevana iz jakih obaveštajnih centara. Svoju aktivnost je razvila i unutrašnja peta kolona. Otkrivene su brojne diverzantske terorističke grupe, vodeni su oružani sukobi sa njima, zatvarani su njihovi jataci i poma gači, vođena brojna suđenja i izricane kazne, u oružanim sukobima bilo je žrtava sa obe strane. Naravno, Služba bezbednosti imala je posebne zadat ke u borbi sa tako ekstremnim delovanjem neprijatelja. Takvo stanje na Ko- smetu zhtevato je da se neprekidno angažuju i drugi politički i državni organi, u pokrajinama, republikama i u Federaciji. Tako je naša vlada poslala Albaniji brojne note zbog učestalih incidenata na granici, ubistava naših građana i funkcionera. Ministarstvo za unutrašnje poslove FNRJ izdalo je o tome „Belu knjigu“. A vojska je, upravo zbog te posebne situacije na Ko- smetu, preduzela posebne mere. Formirane su i posebne komisije CK SK Srbije i CK SK Jugoslavije koje su pratile subverzivnu i propagandnu aktivnost Albanije protiv naše zemlje. Na Kosovo i Metohiju dolazile su vrlo često partijske ekipe koje su ispitivale političko stanje, pojave i probleme. Na osnovu njihovih brojnih izveštaja, naših politički forumi su zauzimali stavove, davali ocene, tražili smernice i di rektive za rad svih službi, pa i Službe bezbednosti. O tome postoji bogata državna i partijska dokumentacija. Učesnici Šestog plenuma CK SK Srbije, odjednom, sve su to zaboravili! Ispalo je da je i za zavođenje vojne uprave na Kosmetu kriva Služba državne bezbednosti! Kao da odjednom više nije bilo diverzantskih, terorističkih gru pa, brojnih incidenata na granici, ubistava naših građana… Ispalo je maltene da je stanje na Kosovu bilo redovno, dakle sa bezbedonosne tačke mirno, a da je uznemirenost i zategnutost stvarala UDB-a ko ja je proganjala stanovništvo albanske narodnosti, a posebno inteligenciju!

Nije tih dana uopšte bilo preporučljvo braniti ili opravdavati bilo ka kav potez organa unutrašnjih poslova, jer se na osnovu drastičnih slučajeva već stvorila predstava da je sve što su ti organi radili na Kosovu bilo usmereno protiv albanskog življa. U raspravi na Filozofskom fakultetu u Prištini, Aslan Fazlija je rekao da je „šovinistički mač Službe državne bezbednosti bio naročito uperen protiv albanske inteligencije. Međutim, šiptarski intelektualci su izdržali tu psihozu, poklanjajući najviše pažnje naučnom radu“. Dr Derviš Rožaja je govorio i o nejednakom postupku organa Državne bezbednosti prema Srbima i Šiptarima koji su dolazili na fakultet. Rožaji se pridružio Hasan Mekuli, zajedno su postavili pitanje: zašto na mesto predavača na Filozofskom fakultetu nije primljen istoričar Ali Hadri. Oglasio se i Fadilj Hodža koji se tada nalazio na položaju predsednika Skupštine AP Kosova i Metohije.

Početkom oktobra 1966. na mitingu u RamIjanu, organizovanom povodom 24-godišnjice osnivanja odreda „Zejnel Ajdini“, Hodža je, najpre, podsetio da su radni ljudi Kosova i Metohije postigli velike uspehe „zahvaljujući pravilnoj politici KPJ i druga Tita“. Ali, posle priče o uspesima i zaslugama Josipa Broza, Hodža je rekao: „Komunisti i narodi Kosova i Metohije, Šiptari, Srbi, Crnogorci, Turci i drugi, kao i narodi Srbije, odnosno svi narodi Jugoslavije, sa gnušanjem i srdžbom osuđuju prljavu birokratsko-frakcionašku delatnost Rankovića i Stefanovića, deformacije i nedela koja su, pod njihovi rukovodstvom, činili pojedini organi državne bezbednosti. Idejni koreni deformacija, broj ljudi koji su od njih stradali i posledice svega toga imaju znatne razmere. Zlodela po jedinih beskrupuloznih, karijerističkih i problematičnih ljudi iz SDĐ i zloupo trebe položaja najteže i najštetnije su u ovom kraju…“ Govorio je Hodža i o Šestom plenumu CK SK Srbije i posebno o nastupu delegata Albanaca: „Bila je stvorena takva atmosfera da su oni mogli da otvore srca i javno iznesu i najosetljivije i delikatne probleme…“ Ali, da se Vlasi ne dosete, pomenuo je Hodža i antijugoslovensku kampanju iz Tirane: „…Odavno je prošlo vreme kada se moglo loviti u mutnoj vodi, kada su pojedini Šiptari mogli da postanu žrtve irededentističke i nacionalističkke propagande. Već odavno su jugoslovenski Šiptari pokazali visoku političku svest i zrelost…“ Na Petoj sednici CK SK Jugoslavije, Tito je početkom oktobra 1966. go dine, rekao: „Htio bih ovdje da odam naročito priznanje Šestom plenumu CK SK Srbije, koji je smjelo, komunistički, principijelno pristupio raskrinkavanju i uklanjanju svih deformacija koje su se tu događale. To može komunistima Srbije da služi na čast…“ Interesantno je da je na toj sednici Tito izrazio nezadovoljstvo što se nije raspravljalo i o deformacijama u drugim oblastima: „Tačno je da je u Udbi bilo elemenata koji su podsticali nacionalnu ne trpeljivost, ali je toga bilo i drugdje, na primjer, u vezi sa investicijama. Ako mi to danas ne sagledamo i ako se protiv tga ne budemo borili onda ćemo poslije godinu dana imati sličnu situaciju“.

Za predsednika CK ponovo je izabran Josip Broz Tito, a za sekretara Izvršnog komiteta Mijalko Todorović. Interesantno je pomenuti da je Kosovo, iako u to vreme u centru političke pažnje, ostalo bez svog predstavnika u Izvršnom komitetu Predsedništva CK SKJ. To je učinjeno kasnije.

Ali, na Kosovu se nastavlja vrlo živa politička aktivnost. Dokazuju se nove zloupotrebe i deformacije u Službi državne bezbednosti, stižu brojna anonimna pisma o teroru Rankovića i Udbe. Sve to se čini uz obilatu pomoć srpskih kadrova. Tako će, recimo, na sednici Opštinskog komiteta Prištine, Ilija Vakić reći: „Ako hoćemo punu ravnopravnost svih naroda na Kosovu i Metohiji, onda pored svih pozitivnih mera, moramo voditi stalnu borbu protiv velikosrpskog šovinizma, koji je prisutan i posle Četvrtog plenuma i mi ga osećamo. Ovde je izneseno nekoliko primera, a iz informacija koje dobijamo u Komitetu, stiče se utisak da taj šovinizam živi i da se po kućama i kafanama govori mnogo štošta. Mi Šiptarima nemamo šta da dajemo. Oni su svoja prava izvojevali za vreme rata, zajedno sa Srbima i Crnogorcima…“

Ali, Ilija vakić, tadašnji sekretar PK SK Kosova, rekao je još: „Služba državne bezbednosti često je naduvavala stvari i direktno gore dostavljala izveštaje da se zbog pritiska Šiptara Srbi iseljavaju, a takve informacije nije dostavljala Pokrajinskom komitetu koji bi davao pravu ocenu…“ I tako je 12.oktobra 1966. održan je kosmetski  „Četvrti plenum“… Javnost je očekivala da će komunisti Kosova na tome plenumu objasniti kako je bilo moguće da Služba državne bezbednosti počini sve ono što joj je pripisivano i za šta su pojedini njeni predstavnici direktno optuživani a da Savez komunista ama baš ništa nije znao! I to je učinjeno, ali kako? U izveštaju stoji: „Činjenica je da Sekretarijat, a ni Pokrajinski komitet nije znao za obim i karakter deformacija i za metode rada SDB. Istina, pokrajinski komitet snosi političku odgovornost za stavove, ali ne može deliti odgovornost sa Državnom bezbednošću za zloupotrebe i pojedinih njenih pripadnika“.

U izveštaju se taksativno navode zloupotrebe: „Bio je organizovan sistem praćenja i sumnjičenja građana, među kojima je bio veliki broj političkih kadrova. Telefonski su prisluškivani dnevni list Rilindja i Perparimi (časopis Filozofskog fakulteta), Zavod za izdavanje udžbenika… činjene su brojne zloupotrebe, počev od krivičnih dela ubistava pa do materijalnih malverzacija…“

Odgovornost za celokupno stanje na Kosmetu pripisana ja Udbi. To nije učinjeno bez saglasnosti političkih organa i foruma u Srbiji. Uostalom, 22. septembra 1966. održan je u Beogradu zajednički sastanak Izvršnog Komiteta CK SK Srbije i Sekretarijata Pokrajinskog komiteta SK Kosova na kome je napravljen „scenario“ kosmetskog „Brionskog plenuma“. Učestvujući u diskusiji na tome plenumu Dušan Petrović-Šane je rekao: „Mi, takode, na prizrenski proces, na akciju prikupljanja oružja, na način kako se ta akcija sprovodila, na iseljavanje stanovništva iz ovih krajeva, gledamo kao na smišljeni napad na Šiptare, kao na napad na bratstvo i jedinstvo naroda koji žive na Kosovu i Metohiji…“ Bilo je to veliko ohrabrenje za kosovske komuniste, a separatisti među njima mogli su sada slobodno u akciju. U tako stvorenoj atmosferi nisu imali razloga da zaziru od organa bezbednosti čija je kontrola bila znatno oslabljena, a mnoge svoje akcije pravdali su borbom za nacionalnu ravnopravnost i afirmaciju albanske narodnosti na Kosovu. Akcija oduzimanja oružja prikazana je tada kao primer najgoreg terora nad albanskim narodom na Kosmetu. Da li je i za tu akciju kriv Aleksandar Ranković? Istina je, akciju oduzimanja oružja, na predlog organa bezbednosti odo brio je Aleksandar Ranković, ali za to je prethodno dobio saglasnost od Tita. Akciju je odobrio i Pokrajinski komitet AP Kosova i Metohije i u njoj su aktivno učestvovali svi organi vlasti i društveno-političke organizacije. Oduzimanje oružja na Kosmetu počelo je inače krajem 1955. godine i nastavljeno tokom 1965. U toj akciji prikupljeno je približno 12 hiljada pušaka, na hiljade mitraljeza, što teških mitraljeza, što minobacača, nekoliko hiljada pištolja i dosta munici je, čak i jedan top koji su četnici ostavili prilikom povlačenja. Oduzimanje oružja odvijalo se u svim mestima Kosmeta i u svim graničnim mestima Srbije. Oružje nije oduzimano samo Albancima već i Srbima i Crnogorcima. U nekim selima omladinska organizacija sama je oduzimala oružje i uz pesmu i igru vozila ga u stanicu milicije. Najveći deo oružja predat je bez bilo kakvog pritiska. Kada su ostali oni najtvrdokorniji pripadnici nekadašnjih fašističkih i balističkih grupacija, došlo je do prvih hapšenja. Pa i do batinjanja u zatvorima. Zbog batinjanja u zatvoru bila su dva smrtna slučaja. Odgovorni za to, jedan Albanac i jedan Srbin bili su za to nedelo oduđeni u redovnom postupku pred sudom. Akcija je završena 1965.godine.

I svi opštinski, sreski i Pokrajinski komiteti pozitivno su je ocenili. Rečeno je da je oduzimanjem oružja nova država, socijalistička Jugoslavija, prvi put posle oslobođenja, dakle posle jedanaest godina uspela da na Kosovu nametne i potvrdi svoj suvereni autoritet i u pogledu protivzakonitog nošenja oružja.

Brionski plenum i Šesti plenum CK SK Srbije proglašeni su za drugo oslobađanje Kosova. Akcija oduzimanja oružja bila je najveća optužba protiv Rankovića i Udbe. Govorilo se i pisalo da je tada pretučeno na desetine hiljada Albanaca, da je veliki broj osakaćen, da je oko sto Albanaca izgubilo život. Sve to se pripisivalo Rankoviću! A za separatiste su tako otvoreni svi ventili. 23.februara 1967. godine, drug Tito je primio delegaciju Kosova i Metohije u kojoj su bili Veli Deva, Ali Šukrija, Ilija Vakić, Fadilj Hodža, Kadri Reufi i Luka Vlahović. Sastanku su prisustvovali i predsednik i sekretar IK CK SK Srbije, Dobrivoje Bobi Radosavljević i Stevan Doronjski. Evo kraćih izvoda iz toga razgovora.

„Tito: – Drago mi je što ste došli, ali moram da se izvinim što tako dugo nisam mogao da vas primim. Vi ste tražili prijem već odavno, no mislim da i sada možemo da razgovaramo o ovim pitanjima zbog kojih ste htjeli da dodete kod mene…

Veli Deva:- Ovaj susret s Tobom, druže Tito, mi smo tražili radi toga da bismo te upoznali s mnogim stvarima, mada smo uvereni da ih ti pratiš.

Tito:- Da, pratim ih.

Veli Deva: – Ne znamo koliko vremena možemo da Ti uzmemo.

Tito: – Kada ste došli kod mene, nemojte voditi računa o vremenu. Veli Deva: – …Četvrti plenum CK SKJ imao vrlo širok odjek u našoj pokrajini, kako u Savezu komunista tako i u masama svih nacionalnosti, u gradovima od svih slojeva stanovinika i na selu. Tito: – Samo ima različitih odjeka.

Veli Deva: – Mi smatramo da su posle brionske sednice nastali novi kvaliteti u političkom životu, u prvom redu zbog toga što su problemi društva i našeg razvitka u celini postali predmet brige najširih slojeva stanoviništva, stvar radnih ljudi…Posebno je važno što su porasle demokratske i progresivne snage koje daju svoj ton i pravac…Za našu organizaciju na Kosmetu poseban problem predstavljala su teška zlodela i deformacije nekih organa bezbednosti sa kojima je partija u našoj Pokrajini morala da raščišćava. U selu Vitini smo imali ovakav slučaj. Bila je zima, mesec februar. Pokupljeno je pedeset seljaka i dovedeno na Južnu Moravu. Sve su bili Šiptari. Akcijom je rukovodio čovek iz Udbe. Nateraju ih da uđu u hladnu, gotovo zamrznutu vodu i onda odrede jednog seljaka da skače čas na jednog, čas na drugog! Tito: – Tako su radili kolčakovci u Sibiru. Na zaleđenoj rijeci naprave dve rupe, pa ga onda gurnu pod led na jednu a izvlače na drugu. Veli Deva: – Slične slučajeve imali smo u Đakovici, Prizrenu, Peći… Treća grupa deformacija odnosi se na teška sumnjičenja kadrova, po sebno šiptarske narodnosti, ali i Srba i Crnogoraca. Bilo je teškog iskušavanja savesti, čak i članova Pokrajinskog komiteta. Pomenuću i slučaj iz Gnjilana. Mislim da je to bilo 62. ili 63. godine. Tri člana, dva Šiptara i jedan Turčin dobiju anonimno pismo u kome je otprilike stajalo da je formirana iredentistička organizacija i da traže njihovu aktivnost i saradnju. Oni su, razume se, odmah otišli u Opštinski komitet i pokazali ta pisma koja su dobili nekako u isto vreme. Sve do Četvrtog plenuma živeli su u uverenju da se stvarno radilo o nekoj iredntističkoj grupi. Međutim, posle se utvrdilo da je to smišljeno napisano u Udbi radi proveravanja.

Tito: – Bilo je više takvih slučajeva.

Veli Deva: – Najteži je ipak bio Prizrenski proces koji je trebalo da znači početak političke likvidacije šiptarskih kadrova…Lično sam bio prisutan kada su javno odavana priznanja od strane Šiptara nekim srpskim kadrovima zbog njihovog držanja, a bilo je i suprotih slučajeva kada su osuđivani pojedini Šiptari. Pored toga, dosad nismo imali nijedan slučaj da je neko pokušao da se sveti izvršiocima tih nedela…

Tito: – …Mimo zakona!

Veli Deva: – Zaboravio sam da kažem da je od svih ovih slučajeva javnom tužiocu radi pokretanja postupka predato samo 15. Pitanje je da li će javni tužilac pokrenuti postupak u svim slučajevima gde je komisija dala predlog za gonjenje?

Ali Šukrija: – Za ovih 130 slučajeva ubistava u zatvoru se nalazi šest okrivljenih!

Veli Deva: – Period ovog čvrsto kursa Služba bezbednosti koji je doveo do deformacija počeo je negdje 1955. i 1956. godine. Pre njega imali smo period obračuna sa kontrarevolucijom i borbu na Informbiro u kojima je Partija de-lovala zajedno sa Udbom na istoj liniji…

Ali Šukrija: – Po liniji IB manje je skrenulo Šiptara nego Srba i Crnogoraca.

Fadilj Hodža: – 1 u poredenju sa drugim područjima relativno je malo bilo informibiro- vaca u našoj Pokrajini… Veli Deva:- Sva kretanja i svi novi kvaliteti koji su nabujali do Četvrtog plenuma i posebno posle Četvrtog plenuma izazvali su kod Šiptara buđenje nacional ne svesti. Uporedo s tim poraslo je interesovanje za udovoljavanje osnovnih potreba. Međutim nastavlja se protivrečnost između probuđene nacionalne svesti i ograničenih materijalnih mogućnosti… … Pokušaću da iznesem neke momente koji se tiču posebno šiptarske narodnosti: 1. Stvpreno je jedno opšte poverenje prema Savezu komunista, našem sistemu, Centralnom komitetu i drugu Titu. 2. Povećavalo se osećanje sigurnosti u naša kretanja u perspektivi, u naš dalji društveni i ekonomski razvoj. 3. Pojačano je mislim više nego ikada ranije osećanje ravnopravnosti sa ostalim narodima Jugoslavije. Kad iznosim ove ocene, ja imam u vidu da i među Šiptarima postoje rad nici, seljaci, inteligencija, zatim omladina, stariji, da postoje razne sredine i slojevi i sigurno je da je razlika u gledanjima. Ali, ovo je jedan opšti presek. Čitava aktivnost posle Četvrtog plenuma do kraja je suzila prostor delovanja šiptarske reakcije. Međutim, ne treba izgubiti iz vida da je ona prisutna, da postoji. U vezi s tim, hteo bih da kažem da smo mi proteklih sedam, osam godi na imali redovno isticanje zastava na više mesta na dan albanske nezavisno sti, 28.novembra. Bilo je to delo reakcije na Kosmetu, ali ponekad i drugih. Međutim, prošlog 28. novembra, odmah izjutra, tražio sam telefonske veze 345 Zoran Sekulić / PAD IĆUTNJA ALEKSANDRA RANKOVIĆA sa svim mestima, jer me jako interesovalo hoće li se to i sada ponoviti. Pi tam, Prištinu, nema ništa. Zatim, Peć, Dakovicu, Prizren, takođe ništa. Isto tako, nova godina je bila datum kad smo ćesto imali slične slučaje ve. Ovog puta toga nije bilo. Izvdvajam ekscese do kojih je došlo u tim kafa- nama prilikom Srpske nove godine.

Tito: – Ta pravoslavna nova godina je uperena protiv nas gore!

Veli Deva: – To što sam naveo, ne treba, naravno, da nas baci u debeo san, jer bi to bila usluga protivniku našeg sistema. Ja samo ističem da se sužava prostor svim delovanjima koja bi mogla da stvaraju negativne posledice među Šiptarima. Po našem mišljenju, ima kod nas pojava malodušnosti, nacionalne uskogrudosti, nervoze, unošenja nepoverenja u pogledu dejstva i realizacije odluka Četvrtog plenuma CK SKJ.

Sa nestrpljenjem se postavlja pitanje zašto se ne rešava ovo ili ono, što se odugovlači s nekim stvarima, pošto je eto od Četvrtog plenuma prošlo sedam meseci. Kao da je ovo društvo nekome obećalo da će za nekoliko meseci rešiti sve probleme.

Tito: – To nije karakteristično samo za Kosovo i Metohiju. Ima tih pojava i drugdje.

Veli Deva: – Mnogim pojavama podloga je u malograđanštini i birokratsko-malograđanskoj stihiji. To je opet dobrim delom rezultat socijalne strukture u našoj pokrajini. Mi o svemu tome vodimo računa i posebno nastojimo da uklanjamo ono što bi nam otežavalo političku situaciju i unosilo sumutnje u međunacionalne odnose. Bilo je kod nas u nekim slučajevima većeg reagovanja, pa se išlo i linijom optuživanja. Posebno napominjem da je posle abolicije Rankovića došlo do nekog straga i neizvesnosti šta će sada biti. Neki su govorili da je, eto, drug Tito oprostio Rankoviću.

Tito: – Nisam ja oprostio Rankoviću. Tu su posrijedi mnogi razlozi. I spoljno-politički i drugi.

Veli Deva: – Kod nas je ta abolicija neke zabrinula. Počela da ih Izbacuje iz kursa. Neki su se malo i uplašili i počeli da se pitaju šta da rade, jer su na konferencijama dosta pričali a sada se opet ne zna kako će biti. Na primer, na jednoj konferenciji, na kojoj sam prisustvovao, ustao je čovek od svojih 70 godina, starac koji je već pustio bradu. A, kad Šiptar pušta bradu, to je znak da se on već sprema za drugi svet, da se oslobađa svih grehova kako bi se čist oprostio sa životom. On nikad ranije nije ustao niti nešto otvoreno rekao. Sad on kliče: Živeo Tito!!!, zatim čitava sala prihvata „Živeo Tito, žive Centralni komitet!!!“.

(Kraj)