Slomljenom i već poraženom diktatoru Aleksandru Vučiću, dobro bi došao jedan brzi, po mogućnosti ograničeni ratni sukob van Srbije. Dobio bi priliku da opet navodno „brani srpstvo“, produžio sebi mandat i prestrojio ekonomiju na onu ratnu (bez poreza i carina). Teren za takvo razbojništvo mu je sužen. Kosovo, Makedonija i Hrvatska su za takve avanture „nemoguća misija“, ali su mu zato Crna Gore i BiH (srpski entitet) idelani da zametne jedno krvoproliće. Uradio bi to ovaj zlotvor, sladostrasno bi posmatrao kako se narod kolje. Najnoviji takav pokušaj u Bugojnu, srećim je propao i nije imao šansi. Ne bude li mu u Srbiji narod stao na put, spreman je da nastavi sa svojim zločinačkim planovima.

Luka Mitrović

Sunačnog i toplog dana 3. avgusta 2026. godine, u selu Čipuljići kod Bugojna (Bosna i Hercegovina), uz prethodnu najavu da će obići tek renoviranu kuću svojih predaka (otac, deda, stric…) pojavio se Aleksandar Vučić, zli tiranin koji već 14 godina teroriše Srbiju i njene građane, „potpaljuje“ Srbe (gde godi ih ima u regionu), na nove sukobe, mržnju i osvetničke ratove.

Tog dana, Vučiće po „receptu iz Tivta“, doveo oko 30 „do zuba“ naoružanih kriminalaca i ubica sa izdržavanje kazne (otprilike isti ili sličan „sastav“ kao oni „turisti“ iz aviona u Tivtu). Vlasti u Sarajevu odlučile su da „konsenzusom ćute“ o svemu ovome. Ali, činjenice i brojni svedoci (meštani) znaju sve detalje. Na teritoriju Bosne i Hercegovine ova naoružana grupa je ušli tajno, „poroznim“ delom granice sa Srbijom.

U blizini lokacije u Bugojnu gde su se pojavili, stacionirana je vojna fabrika (namenske industrija FBIH). Upravo tu ih je primetila regularna policijska jedinica BiH (inače, tog dana strogo zadužena za bezbednost „predsednika Srbije“). Jedan deo te jedinice, sa lokalnom regularnom policijom, dao se u poteru za „uljezima“…Nastala je drama, srećom bez pucanja i žrtava. Grupa je uspela da se dokopa šume i pobegne prema Kupresu. Jedan od meštana Bugojna, svedok svega što se dešavalo, kazao je vidno uznemiren: „…Samo ih je dragi bog spasio da ih ne pobiju, što bi zapalilo ceo region! Ljudi, predsednik vam je lud, odvešće nas sve ponovo u stradanje!“

Mada je dobro poznat po tome što ima podli, kukavički i prevrtljivi karakter, ovaj osvedočeni psihopata rado koketira sa zločinom, koji uvek neko drugi u njegovo ime treba da izvrši. Ovaj poslednji pokušaj zlog tiranina da ubaci jednu oružanu grupu u susednu BiH i izazove nemire i sukobe, propao je već kao ideja, jer je u pitanju upad na stalni vojni protektorat međunarodnih trupa EUFOR Althea sa centrima u Banjaluci, Tuzli i  Mostaru (gde su smeštene američka, britanska, nemačka, francuska, švedska, turska, holandska, danska pa do nedavno i ruska jedinica za brze intervencije sa vazdušnom logistikom).

Brojni su primeri koji potvrđuju zločinačke poslove Aleksandra Vučića, dokazi su već odavno u rukama stranih i domaćih tužilaca. „Kod kuće“, njegove sluge u pravosuđu uporno vrše opstrukciju tog procesa, ali, neko novo pravosuđe u bliskoj budućnosti privešće ga zakonu, vezati i dovesti na optuženičku klupu.

Sa njim, naravno, i bataljon njegove poslovno-političke mafije, vođa parapolicijskih hordi, narko-dilere, batinaše i plaćene ubice, te psihopatske ličnosti koje se pojavljuju kao „profesionalni Srbi“ koje u ime Aleksandra Vučića pozivaju na ubistva i „čišćenje ustaša“, likvidaciju studenata (gde se „dokazuju“ lomljenjem kostiju, gaženjem automobilima, hvatanjem u kučenjek učlesnika protesta).

Ako se takav velki, javni proces ne desi, velike su mogućnosti da se ni Srbija dugo neće oporaviti od zla koje je zadesilo.

Dakle, tog 3. avgusta 2026., nakon „dobronamernog, komšijskog“ poziva meštanima sela Čipuljići (Srbima, Bošnjacima i Hrvatima zajedno) da dođu u kuću njegovih predaka i proslave „novo useljenje“ u nju, grupa njih je i zaista došla „na čestitanje“. Unutra, u kući, dočekalo ih je iznenađenje: za stolom je već bio Milorad Dodik a sa njim i Vučićev lični klovn iz Crne Gore, čiji je zadatak opstrukcija vlade i parlamenta u Podgorici (istina, na dan kad je ušao u tu vladu, sam je rekao: „Brzo ćemo da je đavolišemo (upropastimo)“.

Već sutradan, 4. avgusta 2026., nakon „ljubaznog“ dočeka komšija Bošnjaka i Hrvata u rodnoj kući svojih predaka u Čipuljićima, zli diktator se pojavio u Mrkonjić Gradu na obeležavanje Dana sećanja na sve stradale i prognane u oružanoj akciji „Oluja“ (od 4. do 7. avgusta 1995.). Bilo je to sve drugo, samo ne komemoracija i pomen žrtvama. Pomamljeni Aleksandar Vučić i Milorad Dodik koji sa „delegatom“ iz Crne Gore Milanom Kneževićem, govorili su sa otvorenom mržnjom, starim ratno huškačkim jezikom iz devedesetih…Pretilo se otvoreno Bošnjacima i Hrvatima u BiH, a posebno Srbima u Srbiji da ih čeka „kazna“, pretilo se i Crnoj Gori (i „izdajicama“ iz njihovog jata i „milogorcima“)…

Zli diktator je shvatio da je „gotov“ i da mu spasa nema, a dobro bi mu došao još jedan, makar privremeni rat, da učvsrti diktaturu i produži sebi mandat na vlasti. Zato je danas u punom zamahu stari radikalski projekat širenja mržnje prema svima u regionu. Ako to nije bilo jasno do skandala u Mrkonjić Gradu 4. avgusta 2026., onda se nakon toga može otvoreno reći: Zlo se probudilo.

Ministar odbrane Federacije BiH Zukan Helez (koji je izgleda, prema saznanjima MT intervenisao kod federalne policije da ne bude pucnjave u toku potere za ubačenom grupom iz  Srbije), odlučio je da odgovori Vučiću na prozivke da mu se navodno spremalo hapšenje, da je bio ugrožen i slično, ali da se on nikoga ne plaši…U otvorenom pismu koje je dostavio BiH medijima, Helez između ostalog kaže : „…Neka predsednik Srbije Aleksandar Vučić zna da smo pratili svaki  njegov pokret tokom posete Bosni i Hercegovini. Da je protiv njega postojao zahtev za hapšenje, bio bi i uhapšen.

Ne bi ga zaštitili ni stranački batinaši niti bilo kakvo osiguranje. Znamo i za sendviče, dnevnice, zastave i aplauze po komandi. Znamo koliko je kome plaćeno da ga dočeka pred kućom. On je jedini predsednik koji ne može slobodno prošetati vlastitim gradovima bez pažljivo organizovanog dočeka. Zato ga pozivam: ako smeš, da zajedno prošetamo Beogradom, Novim Sadom i Nišom, ja kao ministar odbrane Bosne i Hercegovine, a ti kao predsednik Srbije.

Svi su danas svesni da, gde god da si bio pod izgovorom odbrane Srba i srpstva i vodio svoju politiku, Srba je danas manje (od Gazivoda, preko Gline, do Čipuljića)….Ali, vreme tvog režima uskoro prolazi…Pošto imam posla sa belosvetskim manipulatorom hoću da naglasim da nemam ništa protiv srpskog naroda. Sa Srbima sam odrastao, išao u školu, delio životne trenutke i mnoge od njih i danas smatram svojim prijateljima. Moj problem nije sa ljudima, nego sa velikosrpskom politikom koja ne priznaje počinjene zločine, koja pokušava prekrajati granice i koja i dalje zagovara podele i prisilna preseljenja umesto mira, saradnje i zajedničke budućnosti.“

Skandalima u Mrkonjić Gradu nije bilo kraja tog dana. Najpre je Milorad Dodik drsko izbacio (odgurno i fizički!) Sinišu Karana predsednika Republike Srpske kao planiranog govornika, i umesto njega „pozvao sebe“ na govornicu. I već u prvoj rečenici kazao: „..

.Zahvaljujući Aleksandru Vučiću, Srbija stoji iza nas. On je prvi predsednik Srbije koji je stupio na ovo tlo. On je naše gore list, nedaleko odavde je rođen, i ima empatiju i solidarnost sa nama, rekao je Dodik…“ Iz prvog reda u publici, „vođa“ mu je dobacio: „Nisam ja rođen u Čipuljiućima nego u Beogradu!“ A, preskočio je da kaže da su „na ovo tlo“ pre Vučića „stupili“ i Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica i Zoran Đunđić (kao predsednik vlade) i Boris Tadić (više puta).

Ovom sramotnom skupu (koji se prvo ogrešio zbog žrtava kojima je trebao biti posvećen), prisustvovao je VD patrijarha, stečajni upravnik SPC, Prvoslav-Porfirije Perić, i mirno slušaju gadosti iz usta zlotvora koji su orgijali sa govornice pozivajući na mržnju i to trajnu (Vučić je u vezi sa tim rekao „stižu i novi naraštaji“, jasno aludirajući da će nastaviti putem zla, kako ga je zamislio arhizločinac i njegov „učitelj-monstrim“ Vojislav Šešelj.

Svašta se još čulo u Mrkonjić Gradu tog dana, ali, jedno je sigurno: tamo gde je on došao, tu Srba više nema ili postoje kao „statistička greška“. Ako je suditi po tome, mrak se sprema i Mrkonjić Gradu (koji je inače napustila većina stanovnika sa daljim trendom iseljavanja). Vikao je zli tiranin: „Ne dam Gazivode“ samo par meseci pre nego što će ih predati službeno u ruke albanske vlade u Prištini, a pre „Oluje“ urlao je u Glini da „Nikada više ustaška vlast neće doći u Glinu, nikada Banija i Srpska krajina neće biti Hrvatska“.

Epilog je poznat: samo dva i po meseca kasnije, ljudi iz sale u kojoj je to govorio, sa golim životima i nešto pokućstva, priključili su se priključili se izbegličkoj koloni, proterani i prevareni. Mnogi su pali u ruke Željka Ražnjatovića Arkana u Erdutu, gde ih je njegova „soldateska“ šamarala, tukla, pljuvala i urinirala na njih, „učeći ih pravilu Službe i kako se ratuje“.

Zaborav brzo ubija, neistine i laži ubijaju, mržnja ubija...Mnogi Srbi Krajišnici, Dalmatinci, Srbi iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore danas veruju slepo i fanatično da ih je „branio“ Milošević, da ih je „branio“ Šešelj, a da ih Vučić spašava i uvodi u raj.

Jedna od najopasnijih bolesti zavisnosti je zavisnost od lažnih uverenja. To se leči dugo, izlečenje je neizvesno, a one koji se izleče, za nagradu čeka gorko ali lekovito otrežnjenje.