Visoke planine u maloj Crnoj Gori, stvarale su stotinama godina i psihologiju njenih stanovnika. Pogled sa tih visina daje osecaj velike moci. Verovatno pokrenuti tom „unutrašnjom snagom“, ali uz finansijsku i drugu logistiku dobijenu od strane odlazećeg srpskog diktatora Aleksandra Vučića, krenuli su na dva kraja sveta polovinom septembra 2026. godina (u navodnu diplomatsku misiju), dvojica njegovih „operativaca na terenu“, predsednik Demokratske naroodne partije (DNP) Milan Knežević i predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić.   Svaka na svoj način, te dve „misije“ su završile velikim skandalom i sramotom koja se oprati ne može.

Luka Mitrović

U očajničkom pokušaju da bilo kako dođe do nekoga iz tabora Republikanske stranke u SAD, srpski diktator Aleksandar Vučić se dosetio da iz „crnog fonda“ plati putovanje svojoj honorarno i privremeno zaposlenoj dvorskoj budali, Milanu Kneževiću, predsedniku Demokratske narodne partije (DNP) iz Crne Gore, kako bi 9. septembra 2026., prisustvovao Konvenciji stranke američkog predsednika Donalda Trampa.

I, Knežević je veselo krenuo preko okeana sa malom „delegacijom“, da bi se našao na mestu događaja, u Dalasu (Teksas). Za tu priliku, kupio je kaubojski šešir i odmah „dušmanima“ u Crnoj Gori poslao svoju „američku sliku“ preko društvenih mreža.

Ali, bruka tek sledi…Knežević javlja kako se tokom boravka u Dalasu sastao sa kongresmenom Sjedinjenih Američkih Država Derikom Van Ordenom (Derrick Van Orden).  A, Van Orden je republikanski kongresmen iz Viskonsina i političar blizak predsedniku SAD Donaldu Trampu. Tokom 2025. godine glasao je u Kongresu u skladu sa stavovima predsednika Trampa u ključnim glasanjima, dok je Tramp javno podržao njegov ponovni izbor. Prema vrlo pouzdanim izvorima MT, Knežević je iz Beograda dobio vrlo precizna uputstva kome od kongresmena „da priđe“. Izbor je pao na Derika Van Ordena, političara starije generacije.

Kako je dobro poznato iz skandala koji je priredio Aleksandar Vučić kad je takođe pokušao da uđe na Konvenciju Republikanaca sa lažnim identitetom, prisustvo ili donacije stranih lica na Konvencijama stranaka u SAD je strogo zabranjeno i krivično se goni. Knežević i njegova „delegacija“ (prema vrlo relevantnim izvorima iz SAD), mogao je da „boravi“ samo izvan prostora u kome se skup održavao. Ali, odlučio je kao i njegiv neposredni „šef“ Aleksandar Vučić, da u duhu balkanske hajdučke tradicije „zaskoči“ kongresmena čim izađe vani. To je i uradio. Brže-bolje su se oko zbunjenog Van Der Ordena našli i članovi Kneževićeve „delegacije“. Palo je brzo fotografisanje i još brže rukovanje.

Prema izjavi prisutnih svedoka, saradnika Van Der Ordena, a posebno prema saopštenju njegovog šefa kabineta, Pola Boničelija, istina izgleda ovako: „Sastanka (sa Kneževićem) uopšte nije bilo. Ti ljudi su prišli senatoru i prekinuli ga dok je davao intervju jednoj medijskoj kući, a član senatorovog tima morao je intervenisati kako bi ih zamolio da se povuku i da prestanu da snimaju…Da budem jasan, ne poznajemo ih i nemamo nikakav odnos sa njima! Smatramo neprihvatljivim takvo nametanje senatoru, naročito u momentu kada je on pokušao dati izjavu medijima…Predstavljanje tog čoveka (Kneževića) i njegove stranke američkoj javnosti kao prirodnih političkih partnera Republikanske stranke izaziva duboku zabrinutost“.

Ali, Knežević nastavlja da laže pa piše „svojima u Beogradu i Podgorici“ da je „kongresmena upoznao sa istorijatom DNP-a, njenim političkim delovanjem i stavovima partije, posebno kada je reč o podršci politici američkog predsednika Donalda Trampa, te da je navodno „od samog početka javno i jasno podržavao Trampa“, da je kongresmen Van Orden pokazao interesovanje za političke prilike u Crnoj Gori, a Kneževiću je predložio da slogan političke kampanje bude „Učiniti Crnu Goru ponovo velikom„.

Dalje sledi novi skandal! Knežević piše u svojim „objavama“ kako se sastao sa senatorom Sjedinjenih Američkih Država Rikom Skotom, republikanskim senatorom sa Floride! I to je Boničeli demantovao i istakao kako je Skotov stav više nego jasan: „Molimo vas da pregledate javne izjave senatora Skota i o Rusiji i o svima koji su sa njom u savezništvu (misleći na slučaj Kneževićeve stranke i onoga za koga Knežević radi ovakve ispade). Čvrsto se protivimo Putinovom režimu i svakom aspektu Rusije koji pokazuje hegemonističke težnje“, u izjavi je naglasio Boničeli.

Ovo, naravno, nije sprečilo drskog klovna iz Zete, da nastavi sa sprdnjom pa je napisao: „Traže da ostanem u SAD i ja se bojim da ako pođem još jednom, moraće da menjaju zakon kako bih mogao da se kandidujem za predsednika. Ali znate da pre toga moram biti premijer i predsednik Crne Gore jer Crna Gora kakva je zaslužuje samo mene!“.

Šta su Vučićevi ciljevi bili: da osramoti Crnu Goru i njenu diplomatiju u SAD i da pokuša preko Kneževića ono što njemu nije uspelo, da se „progura“ ilegalno na Konvenciju Republikanaca u Dalasu 2026. Ni jedno ni drugo nije mu uspelo.

 Crna Gora je potpuno politički nebitna vladi SAD, kao i neki zalutali lunatik, koji je potrčao da se slika sa jednim kongresmenom. Ali, najveća sramota, skandal, da predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Crne Gore nisu reagovali. Kao da se nije desilo. I to sve govori o bolesnoj koaliciji koja u zajedničkoj ludačkoj košulji opstajava na putu prema EU.

Samo jedan dan nakon ove blamaže u Americi, predsednik stranke Demokratski front i predsednik Skupštine Crne Gore, samozvani četnički vojvoda Andrija Mandić, našao se u Austriji (Beč). Ko mu je „pripremio“ sastanak sa predsednikom Nacionalnog saveta Austrije Valterom Rozenkrancom, nije teško zaključiti iz prethodne priče, ali, usledio je još jedan skandal: neposredno pred put u Austriju, sa pozicije predsednika Skupštine Crne Gore Mandić je povodom smrti Ratka Mladića poslao telegram saučešća njegovoj porodici. Tu činjenicu je Valter Rozenkranc saznao neposredno pre sastanka sa Mandićem, pa je odlučio da iskoristi priliku i održi predavanja ovom višestruko kompromitovanom crnogorskom političaru.

 Na satanku „oči u oči“, predsenik Nacionalnoig saveta Austrije mu je rekao da je „izražavanje saučešća porodici Mladić izazvalo negodovanje među austrijskim parlamentarcima i podsetio ga na rezoluciju koju je Nacionalni savet jednoglasno usvojio 2022. godine, a kojom je naglašen značaj obeležavanja i negovanja sećanja na Srebrenicu“.

I tu se Mandić našao u „neobranom grožđu“, u zamci koje su mu napravile „bratske službe“ Aleksandra Vučića. Hitro je „izrazio žaljenje zbog toga što je porodici generala Ratka Mladića uputio saučešće povodom njegove smrti“, i to je prosleđeno još hitnije internet stranici austrijskog parlamenta. „Rozenkranc je pozdravio činjenicu da je Mandić u međuvremenu izrazio žaljenje“ (stajalo je u objavi austrijskog parlamenta).

Očigledno, kao verni sluga naprednjačkog kartela, Mandić se ipak „nagnuo“ ka Evropi, u nadi da će oprati barem deo biografije (dobrovoljac u napadima na Dubrovnik 1991. i sl.). AV je hitno reagovao i „razapeo“ lažnog vojvodu preko Informera, „Politike“, RTS, Pinka i svih drugih oružja za trenutnu likvidaciju nepoželjnih.

Uprkos tome, Mandić je ostao „u sedlu“, da „jaše“ iza Kneževića. Kao iskusniji, sa tri decenije „u Milovom parlamentu“, izgleda da je još ranije naslutio Vučićev ubrzani slom. Pa, sad traži kakve takve saveznike u „nacionalnim strankama“ EU, ovaj put kao Trojanski konj one druge velike imperije na istoku.

Treći, znatno manje bitan (ako je uopšte bitan) u „špilu“ na koji je A. Vučić računao nakon „demokratskih litija“ pre pet i po godina, danas predsednik jedne minijatiurne stranke Slobodna Crna Gora, Vladislav Dajković, sastao se prošle godine početkom jula 2025. u Moskvi sa predsednikom Pravedne Rusije, Sergejem Mihajlovičem Mironovim, navodno bliskim saradnikom Vladimira Putina.

Dajković je taj beznalajni i kratki susret „digao u nebesa“, predstavljajući ga javnosti u Crnoj Gori kao „još jedan korak u učvršćivanju istorijski snažnih i bratskih odnosa između Crne Gore i Rusije, koji datiraju još iz vremena dinastije Petrović i zajedničke borbe za slobodu“. I, u vezi toga „razmijenio mišljenja o aktuelnoj političkoj i geopolitičkoj situaciji, sa posebnim fokusom na region Zapadnog Balkana“.

 Ovo je u Crnoj Gori naišlo na opštu sprdnju, jeer se ispostavilo da Mironov nije imao predstavu ko sedi ispred njega, pa mu je Dajkoviće „potanko“ objašnjavao ko je on i odakle dolazi. Tek kod „pravoslavnih pitanja“ Mironov ga je blagorodno potapšao kao „slovenskog brata“ i to je bilo sve što se tiče „bilaterarne saradnje“.

Naravno, ni Dajkoviću, kao jednom od „mitoloških pojava“ iz nekadašnje države lažnog cara Šćepana Malog, ponesen veličinom Moskve i uveren u sosptvenu važnost, napisao je tada poruku javnosti u Crnoj Gori da će „tokom boravka u Rusiji imati niz sastanaka sa predstavnicima političkog, duhovnog i intelektualnog i društvenog života, na kojima će ruskim partnerima detaljno predočiti pravo stanje stvari u Crnoj Gori, uključujući političku krizu, stanje medijskih i ljudskih prava, kao i ugroženost tradicionalnih vrijednosti i suvereniteta…“.

Shodno političkoj margini kojoj pripada, ova se „misija“ završila kratkim, iz Beograda plačenim izletom u Rusiju. Propala su i neka druga ulaganja Aleksandra Vučića u pokušaj da od ove parapolitičke kreature napravi bilo šta ozbiljno.

Propao je 5. juna 2026. i njegov pokušaj izazivanje nemira u Tivtu u vreme Samita EU, kad je pokušao da dovođenjem grupe batinaša „minira“ taj događaj i kompromituje organizatore. Propašće i neki eventualni budući incinedti sličnoig tipa…Jer, narod u u Srbiji, Crnoj Gori i svim zemljama nekadašnje Jugoslavije zna da život novih generacija može normalno da se nastavi tek kad se udalje od „prestola“ ratnohuškačke stranke i njihovi „dvojnici“.