Svetlana Alilujeva je najpoznatiji prebeg iz Sovjetskog Saveza u Sjedinjene Američke Države. Kada je, u svojoj 41. godini, odlučila da pobegne iz senke imena svog oca, komunističkog diktatora Josifa Visarionoviča Staljina, iza sebe je ostavila tragičnu prošlost. Majka Nadežda je izvršila samoubistvo, jedan polubrat je ubijen u Drugom svetskom ratu, drugi je umro od alkoholizma, u progonima su stradali i ostali njeni rođaci i prijatelji. Nadala se da će na Zapadu moći da izgradi miran život, ali nije uspela.

Kanadska profesorka književnosti Rozmeri Salivan najveću međunarodnu pažnju je privukla knjigom „Staljinova ćerka: Neobičan i buran život Svetlane Alilujeve“. Opsežna biografija je nastala na osnovu višegodišnjeg istraživanja, uz korišćenje arhiva CIA, KGB i sovjetskih državnih fondova, kao i intervjua sa članovima porodice, uključujući i Svetlaninu ćerku. Za ovo delo, Salivan je dobila više prestižnih nagrada, među kojima su RBC Taylor Prize, Plutarch Award i Hilary Weston Writers Trust Prize. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najzanimljivije delove knjige o Svetlani Alilujevoj.

Rozmeri Salivan

Sekretar lenjingradske partijske organizacije Sergej Kirov ubijen je 1. decembra 1934. godine u hodniku ispred svoje kancelarije u Smoljnom institutu. Ubica Leonid Nikolajev ušao je u zgradu i pucao u Kirova. Prema prvim izveštajima NKVD-a, ubistvo je bilo motivisano željom Nikolajeva da se osveti zbog preljubničke veze Kirova sa njegovom ženom. Ali ubrzo je objavljeno da je Nikolajev bio član kontrarevolucionarne terorističke organizacije koja je planirala svrgavanje vlade. Posle kratkog suđenja, Nikolajev je pogubljen, zajedno sa još 14 „terorista“.

Staljinova rođaka (sestra njegove pokojne supruge Nadežde) Marija Svanidze u privatnom dnevniku opisala je sahranu Sergeja Kirova: „Dvorana je bila jarko osvetljena, ukrašena teškim plišanim zavesama koje su se spuštale od plafona do poda. U sredini je stajao veoma jednostavan crveni kovčeg sa rogozom. Pokojnikovo lice je bilo žutozeleno, sa oštrim nosem, čvrsto zatvorenim usnama, sa dubokim borama na čelu i obrazima i sa usnama čiji uglovi su bili povijeni od patnje i tuge. Velika plava masnica od pada na pod protezala se od leve slepoočnice do jagodične kosti. Oko kovčega je bilo mnogo venaca sa trakama na kojima su ispisani nazivi partijskih organizacija. Okolo su bili ljudi iz obezbeđenja, a na sceni orkestar Baljšoj teatra, koji je svirao sve vreme. U jedanaest sati pojavile su se partijske vođe, ispred kojih je išao Staljin. Josif se popeo na binu, do kovčega. Lice mu je bilo iskrivljeno od tuge. Poljubio je u čelo pokojnog Sergeja Mironoviča. Znamo koliko su bili bliski. Sve je to prodrlo u naše duše. Čula sam kako ljudi jecaju u sali.“

Marija je zabeležila da je njen brat Pavel, odmah nakon što je primio vest o Kirovljevoj smrti, posetio Staljina u njegovoj dači. Sedeći sa glavom u rukama, Staljin je uzviknuo: „Sada sam potpuno siroče“. Pavel je bio toliko dirnut da je odmah zagrlio i poljubio svog zeta.

To što je zapisala Marija, nije se desilo, bar ne tog dana, pošto je poznato da se Staljin tada nije nalazio u svojoj dači. Staljin je bio u svojoj kancelariji u Kremlju. Vest o atentatu je do njega stigla u 17 časova. Mnogo manje sentimentalan, nego što je opisala Marija, Staljin je sazvao sednicu Politibiroa i pozvao Genriha Jagodu, šefa NKVD-a, da organizuje noćni voz za Lenjingrad. Verovatno je te noći sastavio zakon koji je nalagao policiji i sudovima da vode hitne postupke u slučajevima terorizma, da odbacuju žalbe i bez odlaganja izvršavaju smrtne kazne odmah po izricanju presude. Postupajući po pojednostavljenim pravilima istrage, tokom naredne tri godine, ono što je počelo kao izbacivanje kontrarevolucionara iz Komunističke partije, pretvorilo se u masovnu represiju.

Neki su verovali da je Staljin naredio atentat na Kirova. Kirov je bio previše popularan i zalagao se za usporavanje Staljinove politike brze industrijalizacije. Malo je dokaza koji podržavaju ovu teoriju, ali ubistvo Kirova poslužilo je kao neopodan i važan povod za početak procesa koji je kasnije nazvan „Velikim terorom“, u kome su ubijene stotine hiljada ljudi.

U to vreme, 1934. godine, NKVD je već raširio svoje pipke kroz svaki nivo društva. U lovu na klasne neprijatelje, prisluškivanje i nadzor, pritisak na doušnike, zatvaranja u samice i priznanja iznuđena mučenjem, sve je postalo standard postupanja. Kompromitujuće informacije su mutirale poput virusa, šireći se među milionima osumnjičenih.

Tokom 1935. i 1936, dok su masovna hapšenja bila u toku, zavladala je kolektivna histerija. Na vrhuncu „Velikog terora“, u 17 meseci, od početka 1937. do polovine 1938, uhapšeno je 1,7 miliona ljudi, više od 700.000 njih je streljano, a još oko 400.000 je proterano u Sibir, Kazahstan i druga udaljena mesta.

Na dvadesetu godišnjicu Revolucije, 1937, Staljin je navodno, na privanom banketu, bliskim saradnicima rekao: „Uništićemo svakog neprijatelja, čak i ako je bio stari boljševik. Uništićemo njegovu porodicu i svu njegovu rodbinu. Nemilosrdno ćemo uništiti svakoga ko svojim delima ili svojim mislima ugrožava jedinstvo socijalističke države.“

Do 1938. godine, kao rezultat represije koju je sprovodio NKVD, broj zatvorenika u Gulagu je porastao na dva miliona.

Kao jedanaestogodišnjakinja, Staljinova ćerka Svetlana nije mogla da razume šta se dešava, ali počela je da oseća uticaj nove klime terora kad se vratila sa odmora u Sočiju krajem leta 1937. godine. Karolina Til, nemačka guvernanta, koja je sa Staljinovom porodicom bila deset godina, iznenada je otpuštena kao nepouzdana. Na njeno mesto je dovedena Aleksandra Nakašidze, koja je imala čin poručnika NKVD-a.

Nakašidze je potpuno reorganizovala Svetlaninu sobu. Uklonila je sav nameštaj koji je nekada pripadao njenoj pokojnoj majci. Ispraznila je ormar sa uspomenama iz detinjstva, nestali su albumi sa crtežima, glinene figurice i pokloni od tetaka. Nestale su i druge drage stvari koje su je vezivale za majku – emajlirana kutija sa zmajevima, mala čaša i nekoliko šoljica. Svetlana je zamolila dadilju da joj se to vrati, ali dobila je odgovor da to nije moguće „jer sve pripada državi“.

Nakašidze, mlada žena sa nepunih trideset godina, nije bila vešta domaćica, ali to i nije bilo bitno za njen posao. Njen zadatak je bio da se zbliži sa Svetlanom i njenim bratom Vasilijem kako bi ispitala njihove prijatelje i poznanike.

Od te jeseni, Svetlani je dodeljen telohranitelj po imenu Ivan Krivenko, žućkast čovek prema kome je ona odmah osetila odbojnost. Pratio ju je svuda – u školu, u pozorište, na časove muzike. Jednog dana ga je zatekla kako kopa po njenoj školskoj torbi i čita njen dnevnik.

Svetlanu je u školi dočekao novi režim, Bilo joj je zabranjeno da koristi zajedničku garderobu, pa je kaput ostavljala u maloj prostoriji pored učionice. Više joj nije bilo dozvoljeno da jede sa ostalim đacima. Ručak, donet od kuće, jela je u zaklonjenom uglu menze, pod nadzorom oficira NKVD-a. zbog čega se crvenela od sramote.

Usledili su problemi sa Mišom, jednom od njenih najboljih prijateljica. Obe su bile riđokose i pegave, i obe su bile strastveni čitaoci. Volele su da pretražuju biblioteke svojih roditelja i razgovaraju o knjigama koje su pronašle i pročitale. Kao jedanaestogodišnjakinje, delile su strast prema Mopasanu i bile su ludo zaokupljene Žilom Vernom i indijskim pričama američkog autora Džejmsa Fenimora Kupera. U školi su razmenjivale poruke na papirićima i skoro svaki dan su razgovarale telefonom.

Kad su uhapšeni Mišini roditelji, koji su radili u državnoj izdavačkoj kući, Svetlanina guvernanta je otišla kod direktora škole i insistirala da Mišu prebaci u drugi razred. Miša je očigledno imala opasan uticaj na Svetlanu, a imala je i „nepouzdane“ roditelje, pa je prijateljstvo prekinuto. Prošlo je devetnaest godina pre nego što su se ponovo srele.

Od ranih dana revolucije, boljševička ideologija je izgradila tradiciju identifikovanja „neprijatelja naroda“ i „antisovjetskih elemenata“. Montirani procesi i fabrikovanje dokaza bili su uobičajeni od Oktobarske revolucije. Ljudi su poverovali da postoje zavere protiv velikog sovjetskog eksperimenta. Nakon prva dva velika montirana procesa, koje je organizovao Staljin u avgustu 1936. i januaru 1937. godine, u kojima su se na meti našli pripadnici stare garde Boljševičke partije, Svetlanina tetka Marija Svanidze je napisala u svom tajnom dnevniku 17. marta 1937: „Moja duša godi od besa i mržnje. Njihova smrt me ne zadovoljava. Za sva njihova zlodela trebalo bi ih mučiti, žive spaljivati. Izdajnici domovine, paraziti u partiji! I, toliko ih je bilo! Ah, želeli su da unište naše društvo, želeli su da unište sve pobede revolucije, da ubiju naše muževe, naše sinove… Beskrajni niz ljudi sa velikim imenima, koji su godinama bili naši heroji, koji su obavljali velike poslove, kojima smo verovali i koji su mnogo puta nagrađivani – ispostavilo se da su naši neprijatelji, podmićeni i kupljeni izdajnici…“

Marija Svanidze je verovala u njihovu krivicu sve dok i sama nije uhapšena. Marija i Aleksandar Svanidze bili su prvi članovi Svetlanine porodice koje je odveo NKVD.

Aleksandar Svanidze je bio kao brat Staljinu. Godinama je obavljao osetljive poslove za Staljina u Nemačkoj, a 1937. se nalazio na funkciji zamenika predsednika Državne banke SSSR-a. Staljin je tog aprila naredio Nikolaju Ježovu, novom šefu NKVD-a (bivši šref, Genrih Jagoda, čekao je pogubljenje) da započne čistku u Državnoj banci.

Pavel i Ženja Alilujev su organizovali svečanu proslavu useljenja u novi stan. Zabavi su prisustvovali Marija i Aleksandar. Oko ponoći su se vratili u svoju kuću. Dva sata kasnije, njihov sin Jonik (nazvan po Džonu Ridu, čuvenom američkom autoru knjige „Deset dana koji su potresli svet“) pozvonio je na vrata Pavla i Ženje. „Uhapšeni su mama i tata“, povikao je.

Ubrzo je nestao i Jonik, a onda i Aleksandar Svanidze i njegova sestra Marija. Staljinovoj ćerki Svetlani bilo je nezamislivo da su čika Aljoša i tetka Maša „neprijatelji naroda“. Verovala je da su „žrtve neke strašne zabune, koju „čak ni sam tata nije mogao da raspetlja“. Svi članovi porodice Svanidze su bili uplašeni. Pokušali su da preko Svetlane pošalju poruke Staljinu. Kada bi mu ona to prenela, Staljin bi rekao: „Zašto sve to ponavljaš kao prazan bubanj“. Naredio joj je da prestane da „glumi advokata“.

Aleksandar Alilujev, sin Pavla i Ženje, opisao je kako je Marija Svanidze uspela da iz zatvora prokrijumčari pismo njegovoj majci. Pismo je bilo napisano na košulji: „Ženja, ne možeš ni da zamisliš šta se ovde dešava. Sigurna sam da Staljin ne zna za ovo. Molim te za uslugu. Molim te, obavesti ga.“ Ne rekaviši mužu, Ženja je prekucala Marijino pismo na papir i odnela ga Staljinu. Dobila je hladan i odmeren govor: „Ženja, molim te da mi nikada više ne dolaziš sa ovakvim pismom“.

Ubrzo je počela čistka u vojsci. Pavel je bio zamenik načelnika oklopno-tenkovske divizije. Sa odmora u Sočiju vratio se 1. novembra. Kada je otišao u svoju kancelariju, otkrio je da je uhapšena većina njegovih kolega oficira. Na licu mesta je doživeo srčani udar. Agent NKVD-a je telefonom pozvao Pavelovu suprugu Ženju i pitao je šta je dala mužu za doručak. Kada je Ženja stigla u Bolnicu, Pavel je već bio mrtav. Svi prisutni su prestravljeno posmatrali kako Ženja cepa odeću svog muža. Tražila je rupe od metaka. Njen muž joj je rekao: „Ako krenu po mene, upucaću se“.

U stvari, Pavel je i ranije imao srčane udare. Ovo je bila prirodna smrt, ako je uošte prirodno da čovek podlegne zastrašujućim pritiscima tako brutalnog vremena. U pogrebnoj povorci, njegovo telo je postavljeno na lafer. U koloni koja se kretala ka Novodevičjem groblju nije bilo Staljina. On je telefonom izrazio saučešće Ženji, ali rekao je da neće doći na sahranu jer bi „teroristima bilo lako da organizuju atentat“ na njega.

Neki članovi Staljinove familije su se nadali da će im on pomoći i spasiti njihove bližnje „čim sazna da su izloženi progonu“. Ali bilo je i onih kao što je baka Olga, mama njegove pokojne supruge Nadežde, koja je govorila: „Ništa se ne dešava, a da Staljin ne zna“.

Olga je bila u pravu, Staljin je znao sve. U svojoj dači u Kuncevu ili u svojoj bašti u Sočiju, sate i sate je provodio na terasi, radeći nad papirima, sa plavom olovkom u ruci. Imao je 383 „albuma“, koje mu je dao šef NKVD-a Ježov, sa imenima 44.000 predloženih žrtava. Staljin bi precrtavao imena prokletih i štiklirao one koje treba poštedeti.

Stradali su i drugi članovi porodice Staljinove pokojne supruge Nadežde (Nađe). Muž Nađine sestre Ane, Stanislav Redens, uhapšen je ubrzo posle Pavelove smrti. Redens se 19. novembra 1937. vratio iz Kazahstana, gde je služio kao narodni komesar unutrašnjih poslova. Staljinova ćerka je dobro poznavala teču Stanislava, koji je bio živahan, uvek veseo i dobar prema deci. Međutim, nije znala ništa o njegovoj službi u partiji i državnim organima. Kao šef OGPU (iz koje je nastao NKVD) u Ukrajini je učestvovao u čistkama početkom 1930-ih, da bi nekoliko kasnije i sam postao meta. Redens je uhapšen 22. novembra. Kao i stotine hiljada drugih, bio je žrtva nasilja u kome je nekada učestvovao. 

Staljin je svoju svastiku Anu poslao u posetu mužu u zatvor Lefortovo, kako bi mu prenela poruku da on lično garantuje slobodu i bezbednost za njihovu decu ako bi Radens priznao svoje kontrarevolucionarne zločine. Stanislav se oprostio od Ane rečima da se „ne može verovati nijednom Staljinovom obećanju“. Staljin je 12. februara 1940. odobrio pogubljenje svog zeta. Ani i njenoj deci se ništa nije dogodilo. Čak joj je bilo dozvoljeno da ostane u stanu u vladinom kompleksu pod nazivom „Kuće na nasipu“, što je bio neobičan ustupak za žene osramoćenih i likvidiranih bivših partijskih zvaničnika. Ipak, Ani i njenoj deci je bilo zabranjeno da posećuju Svetlanu i Vasilija u Kremlju, ali im je bilo dozvoljeno da ih vide u Zubalovu.

Svetlana je jednog dana u školi, 1940. godine, primetila da plače njena prijateljica Galja. Kada ju je pitala šta se dešava, Galja je rekla da je njen otac uhapšen prethodne noći. Galja je zamolila Svetlanu da Staljinu prosledi pismo njene mame. Te večeri, Svetlana je dala pismo ocu, koji je bio u društvu kolega iz Politbiroa. Zamolila ga je da nešto preduzme. Staljin je ljutito odgovorio: „NKVD nikada ne greši“. Svetlana je počela da plače. Rekla je: „Ali ja volim Galju“. Staljin je kratko odgovorio: „Ponekad si primoran da ideš čak i protiv onih koje voliš“. Nakon što je, za večerom, razgovarao sa partijskim drugovima, među kojima je bio i Molotov, Staljin je izgrdio Svetlanu, upozoravajući da je nikada više ne služi kao „poštanski sandučić“ za pisma njenih školskih prijatelja. Ali njena molba je urodila plodom. Nekoliko dana kasnije, Galjin otac je pušten iz zatvora i vratio se kući. Svetlana je tada shvatila da život svakog čoveka u SSSR-u u potpunosti zavisi od reči njenog oca.

Kao četrnaestogodišnja devojčica, Svetlana nije mogla da shvati pune razmere tragedije koja je zahvatila sovjetsko društvo. Kao odrasla osoba, to je objasnila ovako: „Moralo je da prođe mnogo godina da bih mogla da u moju svest uklopim sve ono što se dogodilo, ne samo u našoj porodici već i širom zemlje. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim da je sve to uradio moj otac.“

Međutim, o svojim izgubljenim rođacima mogla je da piše sa nerazblaženom nostalgijom: „Oni su formirali krug oko moje majke. Ubrzo nakon što je ona umrla, taj krug je počeo da se osipa. U početku, to nije bilo brzo, ali kasnije je postalo konačno i nepovratno.“ Počela je da veruje da njena majka Nađa, da je bila živa, ne bi pristala da učestvuje u onome što se dešavalo. U svojim najmračnijim trenucima, Svetlana je verovala da bi i njena majka neizbežno postala jedna od očevih žrtava.

U ovoj fazi, Staljin verovatno nije posebno ciljao članove svoje porodice. Jednostavno, samo je odbio da ih spase. Imali su nesreću da se kreću u krugovima moći, koji su se preklapali sa onima koji su bili određeni za likvidaciju. Učestvovali su u igri moći i privilegija, i izgubili su. Dali su Staljinu efikasan alibi, koji je on koristio da bi porekao da je on vodio čistke. Mogao je da kaže: „Nisam ja, stradali su i mnogi članovi moje porodice“.

Svaka diktatura kao odličan alat koristi pseudolegalnost pravosudnog sistema pod kojim se čine stravični zločini.

Staljinova svastika Marija Svanidze i njen muž Aleksandar uhapšeni su u decembru 1937. godine. Opsežna „istraga“ NKVD-a je trajala tri i po godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR-a je 4. decembra 1940. godine osudio Aleksandra Svanidzea na smrt, proglasivši ga krivim za „aktivno učešće u gruzijskoj nacionalističkoj grupi“ i učešće u „antisovjetskim desničarskim organizacijama“. U sudske spise je uneta izjava određenog svedoka o Svanidzeovoj zaveri protiv Berije. Aleksandar Svanidze je, posle izricanja smrtne presude,  više od mesec dana proveo u ćeliji. Očekivalo se da će tražiti pomilovanje, da će priznati svoje navodne zločine i moliti za doživotnu robiju. On to nije uradio.

Plenum Vrhovnog suda SSSR-a preinačio je njegovu smrtnu kaznu u kaznu zatvora od 15 godina. Ali 20. avgusta 1941. godine, Vrhovni sud je promenio stav i ostavio na snazi prethodnu kaznu – pogubljenje streljanjem. Istog dana, po ličnom naređenju Berije, Aleksandar Svanidze je streljan.

Aleksandrova sestra Mariko Svanidze osuđena je na deset godina zatvora, ali je streljana 3. marta 1942. godine. Njena presuda je promenjena odlukom Specijalne grupe NKVD-a.

Dve godine nakon Staljinove smrti, 1955, A. I. Mikojan je zatražio od Ministarstva pravosuđa specijalni izveštaj o slučaju Marije i Aleksandra Svanidzeo. Vojni tužilac, V. Žabin, 6. januara 1956. obavestio je Mikojana da je „provera slučaja A. S. Svanidzea i M. O. Svanidzeove, obustavljen nakon protesta istražnog sudije zbog odustva bilo kakvog zločina“. Iza te zamršene fraze nalazio se zaključak da su Marija i Aleksandar Svanidze označeni kao izdajnici i nakon što su pogubljeni, ali da mogu biti rehabilitovani jer nisu počinili nikakav zločin.

(U sledećem broju: Paranoja vrhovnog komandanta)