Jan van Helsing je pseudonim nemačkog pisca Jana Udo Holeya(rođen 22. marta 1967. u Dinkelsbühlu, Zapadna ). Helsing (Holeay) je „označen“ u zapadnim medijima kao „kontroverzni autor“ poznat po knjigama o tajnim društvima i razotkrivanjima globalnih zavera. Knjige su mu u nekim od najliberalnijih država takozvanog „slobodnog sveta“ bile zabranjivane, a najpoznatija među njima „Tajna društva i njihova moć u 20. veku“ (1993), postala je svetski bestseler i prevedena je na više jezika. Magazin Tabloid iz ovog stigmatizovanog ali popularnog dela, specijalno za svoje čitaoce u nekoliko nastavaka priređuje odabrane delove…

Priredio: Luka Mitrović

Ljudi u čijoj slici sveta pojavna forma „suprotstavljenog pola“ poput Satane, Bafometa ili Arimana predstavlja uzrok svog zla, a druga poput Isusa, Bude ili Muhameda predstavlja spasenje i izbavljenje, po mom mišljenju su ne samo potpuno nesamostalni i duhovno nezreli nego i vredni žaljenja. U trenutku u kome neko izražava ovo ili slično ovome, on priznaje da je zavisnik nekih sila ili moći, da im je izložen protiv sopstvene volje i da nije odgovoran ni za šta što je u vezi sa onim što se oko njega dešava…

Hrišćani među vama će reći da učenje o reinkarnaciji (ponovnom rođenju) ne postoji u učenju crkve. Imate pravo, učenje o reinkarnaciji danas se više ne nalazi u Bibliji a reći ću vam i zašto! 533. god. posle Hrista rimski car Justinijan (obratite pažnju da to nije bio crkveni velikodostojnik!) je sazvao drugi sinod u Konstantinopolju, na kom je donet edikt koji je odbacio učenje o ranijim životima ili reinkarnaciji, iako je Isus ovom učenju pripisao veliki  značaj. 

Uzevši u obzir na doba nastanka ovog dekreta, nestale su iz Biblije sve   sem jedva prepoznatljivih naznaka o pre-egzistenciji. Time je ranim hrišćanima oduzet najvažniji stub njihove religije. Zauzvrat kler propoveda da ćete vaše vaskrsnuće doživeti tek „najmlađeg dan“. Lepa razmena! Hteo bih da zamolim hrišćane među vama verne Bibliji da se potrude i sami provere tačnost upravo pomenute tvrdnje o koncilu u Konstantinopolju. Ako budete to učinili potrudite se još i proveriti Nikejski sabor iz 375.god.posle Hr. Nadam se da ćete moći da podnesete istinu, jer ćete naći dokaze da je Novi zavet u svom nastanku i u odnosu na originalno Hristovo učenje drastično promenjen. Pogledajmo detaljnije temu reinkarnacije. Već na početku priče o zakonitostima smo utvrdili da živimo u materiji u kojoj sve   podleže zakonu polariteta i da stalnim smenjivanjem dva pola nastaju   ritam i kretanje, osnove svega živoga. Takođe su „mudraci u Kibalionu“ znali da ništa nije „u miru“, nego da se sve kreće. Moderna fizika

potvrđuje da je sve osciliranje. To nam pojašnjava njihanje klatna, pri čemu jačina njihanja udesno ima za posledicu jačinu njihanja ulevo. Ovaj ritam nalazimo svuda u životu, npr. kod udisaja i izdisaja ili u ritmu budnosti i spavanja. Kao što nakon udisaja stoprocentno sledi izdisaj, tako i posle spavanja sledi buđenje. Poznajemo zakone „kako gore, tako i dole“, „kako unutra, tako i spolja“, „kako seješ, tako ćeš i žnjeti“. Takođe nakon zime dolazi leto, a nakon zalaska izlazak Sunca. Kao što postoji pozitivno i negativno, muškarac i žena, tako i nakon života sledi smrt, a nakon smrti opet život. Vidite da se svuda u životu nalazi ovaj ritam, samo u verovanju nekih religija i kod vernika u nauku život nije uključen u takve zakonitosti. Vidite li protivrečnost? Detlefsen to ovako formuliše: „Ova ritmična promenu duše od života do smrti  od starina se naziva putovanje duše ili

reinkarnacija  (ponovljeno otelotvorenje). Platon je znao za nju kao i Gete. Namerno kažem „znao“ a ne „verovao“ jer reinkarnacija nije pitanje vere nego pitanje sposobnosti filozofske spoznaje. Svima je ostavljeno da veruju u nešto drugo sem reinkarnacije, ali treba da nam bude jasno da hipoteza „bez“ reinkarnacije nosi izgled apsurdnog, pošto

samo reinkarnacija stoji u skladu sa svim zakonima univerzuma.“ („Sudbina kao šansa“, str.200). Postoji neverovatno mnogo ljudi koji se sećaju svojih prethodnih života ili bar njihovih delova. Možda ste i sami jedan od njih ili ste nekad imali utisak da ste došli u mesto u kom u ovom životu još niste bili, ali ste ga prepoznali i znali da se iza ćoška nalazi ova mala prodavnica… Ako ste doživeli nešto slično onda ste imali lično iskustvo, to znači da „znate“ šta ste doživeli i ne morate više da „verujete“.

Kao što smo morali da život u materiji podelimo na dva polariteta, tako se i sam život deli na onostrano i ovostrano. Ako umremo u ovostranom rađamo se u onostranom i doživljavamo onostrano kao realnost. Ako umremo u onostranom, opet se rađamo ovde. Ko dakle može da se odvoji od subjektivnosti pojava spoznaje da su rođenje i smrt, odnosno ovostrano i onostrano samo dve strane iste kape. Isto se dešava sa spavanjem, „malim bratom smrti“, gde duša  izlazi iz fizičkog tela. U

takozvanom snu doživljavamo potpuno drugu realnost koja sa sobom nosi takođe bol, žalost, strah, radost, itd. I opet postoje ljudi koji mogu da se sasvim svesno sete svakog detalja svoijih snova i drugi, koji tvrde da uopšte ne sanjaju. Njima jednostavno samo nedostaje sećanje, oni ipak sanjaju što se danas može i tehnički dokazati. I kao što se radujemo kad se probudimo, takođe se radujemo kad uveče krenemo u krevet i konačno možemo da zaspimo jer znamo da ćemo nakon sna biti ponovo sveži i odmorni. Ni spavanje ni budnost ne mogu se obeležiti kao pozitivni ili negativni. Ako to prenesemo na smrt, to znači da ne treba da se plašimo smrti, jer nam se isto dešava i sa spavanjem, samo su vremenski razmaci veći i ne tako pregledni. Tako je smrt

vrhunac života nakon kojeg možemo da se odmorimo da bi smo se ponovo upustili u „avanturu telesnog života“. Ako niste imali sećanja na prethodne živote, pitajte jednostavno nekoga za koga znate da je imao susret sa smrću i neka vam ta osoba objasni svoje sadašnje shvatanje smrti. Videćete da više od 90 % ovih ljudi imaju pozitivne (prijatne) doživljaje koji su im otklonili strah od smrti, pošto su imali sopstveno iskustvo i sada znaju.

Duhovni razvoj čoveka je dakle dug proces učenja i razvojni proces za koji koristimo mnogo, čak bezbroj tela. Pravo ja svakog pojedinca nije fizičko telo, nego njegova duša, energetsko telo ili svetlosno telo. Ovaj deo, naše ja, se seća čitavog scenarija i besmrtno je. Energetsko telo (aura) je ono koje vidovnjak prepoznaje i od njega dobija informacije.

Razvojni put ljudske duše je put učenja. Ovaj proces učenja, čiji je cilj upoznavanje života u celosti, je veoma dug put sa mnogo zabluda i korekcija. Te inkarnacije (ponovna rađanja) mogu se porediti sa razredima u školi. Zemaljski život bi odgovarao jednom razredu, sa svojim zadacima, problemima, testovima, teškoćama i posledicama. Takvom periodu učenja usledio bi period raspusta u kom bi morali da se nadoknade propušteni ili manjkavi procesi učenja. Zatim dolazimo u sledeći razred. Po tome kako smo prošli u prethodnom bivamo iznova podeljeni. Ako nismo naučili moramo da obnovimo, ako smo

naučili onda prelazimo na sledeći viši nivo sa novim i većim ispitima. Razlika između škole i života je u tome što život ima beskrajno strpljenje s nama i ljudima, odnosno dušama stalno pruža nove mogućnosti da shvate ono što nisu naučili.

Vratimo se na pitanje na koje treba odgovoriti. Neko je dakle zlostavljan ili je rođen kao invalid. Zašto se to dogodilo? Detlefsen nam objašnjava:

„Živeti znači učiti, nezavisno od toga da li to pojedinac prihvata ili ne. Život se prema posmatranim zakonima stara da svako uči upravo ono što najmanje želi da prihvati i protiv čega pruža najveći otpor. Ako posmatramo život bez pozadine reinkarnacije, onda zaista ponekad možemo da posumnjamo u smislenost života. Očigledno je da nemaju svi iste startne pozicije u životu a za to sigurno nije razlog društvo. Bilo iz religioznog ili ateističkog ugla: prilično je teško  bez razmišljanja o reinkarnaciji objasniti nekome zašto je baš on nem ili paralizovan ili kao debil ugledao svetlost „ovog najboljeg od svih svetova“.  I osvrt na „neistražene odluke Božje“ nije pogodan da u takvim slučajevima

prenese osećaj smislenosti. A bez smisla život ljudima postaje nepodnošljiv. Potraga za smislom je fundamentalna potreba. Tek kada je čovek spreman da ovaj život izbavi iz izolacije jedinstvenosti i spozna ga kao deo dugog lanca, naučiće da shvati smisao i pravednost „sudbine“. Jer sudbina jednog života je rezultat ranijih procesa učenja u

celosti.“ („Sudbina kao šansa“, str.204.)

Da bismo sve učinili još razumljivijim uvešćemo ovde još dva pojma, karmu i darmu. Zakon karme (sanskrit – tvorevina, delo) je zakon izjednačavanja koji se brine da se čovek toliko dugo suočava sa istim problemima dok ih ne reši.  Time svaka misao, osećaj i delo postaje besmrtno i vraća nam se kao bumerang. Traži od čoveka punu odgovornost za njegovu sudbinu. Očiglednio je da to većina ljudi našeg vremena odbija. Otpor prema učenju o reinkarnaciji je veoma razumljiv, pošto su između ostalih iluminati uz pomoć nauke, zapadnih religija i univerzitetskih nauka proizveli i raširili savršene teorije koje ljude oslobađaju od sopstvene odgovornosti i projektuju krivicu na društvo, izazivače bolesti, satanističke   uticaje   ili   nesrećan slučaj. Karmičkim zakonom izjednačavanja dobijate sopstveno proizvedeno ponovo pretpostavljeno. Ako ste u nekom životu nekoga

zlostavljali, bićete sami u istom ili sledećem životu i sami zlostavljani ili doživeti nešto slično, da bi izjednačili vašu karmu. Adolf Hitler, Staljin ili Džingis Kan će takođe poneti svoju karmu kao i svaki drugi čovek na ovoj planeti.

Pod darmom budizam označava sva konstruktivna i prijatna iskustva koja ste sakupili u prethodnim životima i koji čine balans vašoj karmi. Darma su vaše sposobnosti i talenti koje donosite da biste živeli uspešno i uvek je malo više nego karma da bi i karmička iskustva mogla da se ponesu. Samoubistvo je stoga uvek beg od zadatka koji smo izabrali pre nego što smo došli na ovaj svet. Zato se taj zadatak ponavlja u sledećoj inkarnaciji. Niko nije izuzet. Svako dobija ono što je prouzrokovao, ni više ni manje. Isus kaže o tome: “ … do poslednje pare.“ Čovek koji može da vidi auru drugog čoveka, ili takozvani vidovnjak, (oni vide svetlosno telo koje obasjava fizičko telo) takođe vidi i karmu i darmu. Vidovnjak ne mora obavezno da vidi budućnost čoveka nego može da vidi šta je odgovarajuća osoba do tada prouzrokovala i pogođenom može ukazati na posledice koje slede iz toga. I pogodiće ukoliko osoba ništa ne promeni u svom životu. Sudbina je promenjiva. Apsolutno. Sudbina znači da se ono što ste odaslali vama vraća. Vidovnjak vidi samo ono što smo do tog momenta prouzrokovali, odnosno odaslali. Ako osoba sledećeg dana donese značajnu odluku koja menja život u pravcu konstruktivnosti i ljubavi, promeniće se i odnos darme i karme. Iz onoga što odašiljemo (los-schicken) formira se naša sudbina (Schick-sal). Primer: neki čovek je u svom ranijem životu bio angažovan u koncentracionom logoru i

zbog svoje tadašnje ideologije ubijao invalide. To delo je sada njegova karma, koju će jednom dobiti nazad i moraće da je ponese. Sada je duša tog čoveka u novom telu, u novoj državi u drugom vremenu  i jednog dana ode kod vidovnjaka. Ovaj sazna šta je on radio u prethodnom životu i kaže mu da pred sobom ima tešku sudbinu jer spoznaje šta je

prouzrokovao i da će eventualno sedeti u invalidskim kolicima. To bi bilo tačno ukoliko bi on nastavio da živi kao pre. On pak odlučuje da ponese ono što je prouzrokovao i na primer prihvata mesto kao negovatelj u domu za invalide i budućim životom blagosti inesebične ljubavi pomogne i samom sebi i onima koje neguje. Ili sasvim svesno počinje

da iz korena menja način razmišljanja i delanja. Tako on može da promeni svoju sudbinu sopstvenim odlukama. Prema zakonu reinkarnacije ponovo se rađamo u različitim telima, i to uvek tako da

možemo najbolje da odgovorimo na ispite tog posebvnog života. Jednom kao crnac, jednom Jevrejin, zatim hrišćanin, satanista, jednom bogat, pa siromašan, kao žena, kao muškarac, homoseksualac, ubica, žrtva, itd. Da bi mogli da iskusimo sve što život nudi. Osuđivati nekoga zbog boje kože, vere ili porekla je prema tome potpuno besmisleno jer

je skoro svaki čovek sve preživeo najmanje jednom, ili će tek preživeti.

Taj zakon izjednačavanja nalazimo svuda u prirodi, u fizici i hemiji, jednostavno svuda oko nas i u svom vlastitom telu. Ako unosim mnoge jake otrove u sebe (cigarete, drogu, alkohol) to će izazvati jaku reakciju.

I niko drugi nije kriv sem onog koji je to uneo u sebe. Zato ću se potruditi da živim konstruktivno i prihvatim ljubav i srdačnost kao najviši princip da bi mi se oni vratili nepromenjivi. I zato prepoznajem ljude po njihovim

delima. Preispitajte ovde vaš sistem verovanja. Počiva li vaša vera,   religija i realnost na sopstvenom iskustvu ili vi ponavljate mišljenje drugih? Da li ste nekada imali lični doživljaj, npr. da vam se neko učinio (možda kao dete), da čujete glasove, da ste sanjali sopstvenu budućnost ili prošlost, susret sa smrću, astralna putovanja, Déjà-vus, vidovitost, predosećanje, telepatija, spontano izlečenje, da ste kao dete videli duhove, jeste li nekada unapred znali šta će se dogoditi, itd? (Naravno bez droga i drugih pomoćnih sredstava.) Ako jeste, imate dobar razlog i sopstveno iskustvo da to nadgradite. Većina ljudi ipak nema sopstveno iskustvo, ali i nisu uložili nimalo energije da provere da li je tačno to u

šta veruju i da li to zaista mogu da zastupaju. Na ove ljude među vama se odnosi poziv „ nikad nije kasno“. Idite i proverite da li vam pomaže to u šta verujete. Možda nađete potvrdu za vaš raniji sistem verovanja, onda vam čestitam. Tako ste potvrdili sami sebe i ne treba više da verujete jer sada znate da je tako. Ako ne nađete potvrdu, nego čak protivrečnosti, mogu opet da vam čestitam jer ste došli do novog saznanja i barem znate šta više ne želite i tako se otvarate za nešto novo. Bilo kako da to radite, pođite od toga da to radite ispravno. Samo jedno nemojte da učinite, naime ništa.

Ako se u vama probudilo zanimanje za ranije živote u spisku literature je navedeno nekoliko knjiga na ovu temu. Postoje različiti načini da se memorisana sećanja prizovu, ali se ovde nalaže oprez. Ne preporučuje se hipnoza jer je to neprirodan upad u vaš život. Vraćanje u prošlost svesno je već primerenije. I ovde treba da se preispitate zašto želite to

da uradite. Da li je to čista radoznalost ili imate zaista važan razlog da steknete uvid u sopstvenu prošlost? Ne treba da prisiljavate te stvari. Za većinu ljudi je bolje da ne upoznaju svoju prošlost jer bi ona mogla da ih blokira i odvrati od donošenja odluka. Priroda je uredila da zato postoji ugrađen „mehanizam zaboravljanja“. Ako bismo se setili svih stotina ili hiljada života i procesa umiranja, sigurno ne bi mogli da svesno

živimo sadašnji život. Ako ste pak invalid ili imate tešku bolest ili prema vašem mišljenju važan razlog da otkrijete uzroke tih posledica postoji npr. mogućnost da se svesno vratite u prošlost i što je prema mom mišljenju potrebno uraditi,  molitvom ili željom za odgovorom postavite

uzrok a prema zakonu „molite i daće vam se“ će to imati dejstvo ako je namenjeno za vas. To znači, želite ili molite najbolje za sebe i videćete šta će se desiti. Za mnoge ljude je sigurno bolje da ne saznaju zašto pate jer bi to moglo samo da još pogorša stvar. „Nije svaki čovek u stanju da može da podnese čistu istinu.“ Ipak je moguće da sretnete vidovitu osobu i da vam spontano kaže šta vidi. Bez pomoćnih sredstava, prirodno. To je najpouzdanija i najbezopasnija metoda i funkcioniše u milionima slučajeva. A ako vam pođe za rukom da se setite, kao što je meni i hiljadama drugih ljudi, uvidećete vezu zašto ste odabrali da živite na ovoj planeti, u ovom veku, u ovoj porodici sa ovim telom, imenom i ovakvim životnim okolnostima da bi stekli upravo

ova iskustva.Hajde da ovde odemo još korak dalje. Zapravo je potpuno nebitno da li se sećate svojih prethodnih života ili ne. Dopustite da vam   to razjasnim na ekstremnom primeru. Pretpostavimo da je neko u prethodnom životu bio masovni ubica i da mora to da izjednači. Najbolje što on sam može da uradi jeste da u svakom trenutku života živi u

krotkosti, nesebičnoj ljubavi, istini i pravdi, kako bi na taj način postavio najbolje nove uzroke koji će se izjednačiti sa onim što je prethodno proizveo. Ako je neko bio na primer aktivan član iluminata, ne preostaje mu ništa drugo nego da to izjednači konstruktivnim. Ako je neko već razgradio veći deo svoje karme i živi kosekventno konstruktivno,

sigurno nije poželjno da  ponovo počne da živi destruktivno. On takođe treba da koristi nadalje konstruktivne vrline kao oruđe da bi napredovao što je brže moguće i da se oslobodi iz  „točka ponovnog rođenja“ kojeg je sam proizveo.

Kao što vidite, nije uvek važno šta ste stvorili (proizveli) u prethodnim životu. Svejedno šta ste prouzrokovali u prethodnom životu, konstruktivno ili destruktivno, sadašnjost je odlučujuća! Ono što će vas danas najbrže odvesti dalje je najviši nama poznati zakon nesebične ljubavi i blagosti, istine i pravde, u harmoniji između osećanja i razuma.

Mnogi među vama možda ne znaju tačno kako da sve to prevedu. Tu postoji stara izreka koja veoma lepo pogađa suštinu stvari: „zlatno pravilo“: Ne čini drugom ono što ne želiš da neko uradi tebi! U hrišćanstvu: „Sve što želiš da ljudi urade tebi, učini ti prvo njima.“ U jevrejstvu: „Što ne želiš da drugi urade tebi, ne čini ni ti njima.“ U islamu: „Nije istinski vernik onaj koji svom bratu ne misli i ne čini ono radi radi sebe.“ U hinduizmu: „Ne učini svom susedu ono što ne želiš da trpiš od njega.“ U budizmu: „Pruži drugima istu ljubav, dobrotu i milosrđe koju želiš da tebi bude uzvraćena.“  U đainizmu: „U radosti i sreći kao i u tugi i nevolji treba da sva bića tretiramo kao same sebe.“ U parizmu: „Svetao i plemenit je samo onaj koji ne čini drugome ono što za njega samognije dobro.“ U konfučijanizmu. „Ponašaj se prema drugima onako kao želiš da se drugi ponašaju prema tebi.“ U taoizmu: „posmatraj sreću i patnju bližnjeg svog kao sopstvenu sreći i patnju i teži da uvećaš njegovu dobrobit kao i svoju sopstvenu.“

Posmatrajmo ceo naš scenario još jednom iz ovog novog ugla. I iluminati su time probni objekat tokom našeg procesa učenja, jer su iluminati ili barem ljudi koju su delovali po istim principima oduvek postojali. Budite sigurni bi danas većina ljudi igrala istu igru kao sadašnji  iluminati kada bi imali istu moć i bogatstvo. Oni bi prema svom sadašnjem stanju razvoja ponovo prodali čovečanstvo radi hranjenja sopstvenog ega. A to što se odvija u većini, događa se i u meni. Radi se o kontroli i moći. Kao što iluminati žele da kontrolišu našu planetu, tako predsednik želi da kontroliše svoju zemlju, gradonačelnik svoju opštinu, papa crkvu, sveštenik parohiju, šef firmu, otac porodicu,

majka domaćinstvo a dete psa. Iluminati nikad ne bi bili tako moćni kada ljudi ne bi dozvolili da ih iskorištavaju. Staljin, Napoleon ili Sadam Husein sami nisu ubili nijednog čoveka (pretpostavljam). Oni su naređivali ubijanja, odnosno, koristili su neznanje ljudi i upotrebljavali ga protiv njih.

 (Kraj u sledećem broju)