U ekonomsko-političkoj analizi aktuelnih međunarodnih odnosa, profesor Volf ističe da evropski lideri podstiču strah od ruskog vojnog napada. U tu svrhu oni demonizuju Rusiju čak i više nego što je to bio slučaj sa Staljinom i staljinizmom tokom Hladnog rata. Ti lideri se nadaju da će dovoljno uplašena Evropa još neko vreme nastaviti da glasa za njih. Njihove dugoročne nade zasnivaju se na pretpostavci da će Rusija biti vojno poražena, a zatim i formalno ili faktički rasparčana. Tako nastale manje države na prostoru nekadašnje Rusije pružile bi Zapadnoj Evropi novu kolonijalnu priliku – ogromno područje za profitabilna ulaganja radi obezbeđivanja hrane, sirovina i možda radne snage koja bi podstakla obnovu zapadnoevropskog kapitalizma

Ričard Volf

Duboko podeljena nacionalizmom i lišena svojih ogromnih kolonija zbog katastrofalnih dva svetska rata prošlog veka, zapadna Evropa je od tada u opadanju. U poslednje vreme taj pad je postao drastičan i očajan, jer zapadna Evropa sve više zaostaje – ekonomski, vojno i politički – za današnjim dvema supersilama: SAD i Kinom. Osrednji i nepopularni lideri odražavaju pad zapadne Evrope. Oni su gradili svoje karijere na prihvatanju pozicija mlađih partnera u odnosu na Sjedinjene Države.

Pad Evrope sada preti da podeli Evropu. Unutar svake nacije, bogate i mocìne manjine koriste svoje društvene položaje da održe svoje bogatstvo i mocì. S druge strane, mase nose vecìinu tereta pada koji im bogati i mocìni namecìu. Problemi koji proizilaze iz ovih kumulativnih razvoja približavaju se tačkama društvene eksplozije. Uprkos lekcijama iz dva svetska rata, mnogi zapadnoevropski lideri ponovo provociraju i pripremaju se za rat, ovog puta protiv Rusije, uprkos strašnim rizicima nuklearnog oružja. Treba postaviti ključno pitanje: zašto se ovo dešava?

Od 1945. do 1990. godine, Hladni rat je na mnogo načina i na mnogo nivoa suprotstavljao zapadnoevropske nacije SSSR-u i njegovim istočnoevropskim saveznicima. Pa ipak, taj rat je ostao hladan, a ne vrucì. Godine 2026, posle više od tri decenije mira nakon Hladnog rata, vojni rat između uglavnom ujedinjene Evrope (istoka i zapada) i postsovjetske Rusije deluje neizbežno. Takav rat je pripremljen rastom NATO-a, njegovim kretanjem ka istoku, ka ruskim granicama od 1990. godine, invazijom Rusije na Ukrajinu 2022. godine i eskalacijom njihovih neprijateljstava. Rat između vecìeg dela Evrope i Rusije sada se nazire.

Američki predsednik Tramp je iskoristio oba svoja predsednička mandata da distancira Sjedinjene Države od svojih evropskih saveznika u NATO-u. Među njegovim provokativnim, jednostranim izjavama i akcijama bile su visoke carine na uvoz iz evropskih zemalja. U zamenu za izvesno smanjenje tih tarifa za Evropljane, Tramp je zahtevao i dobio od predsednice Evropske komisije fon der Lajen preko bilion dolara u obavezanim kupovinama tečnog prirodnog gasa, plus investicije Evrope u Sjedinjene Države. Takođe, smanjio je podršku SAD ratu protiv Rusije u Ukrajini. Taj rat je tako postao uglavnom evropski projekat.

Kako su se SAD povlačile iz svog nekadašnjeg bliskog saveza sa Evropom, lideri evropskih država su razvijali sve vecìe neprijateljstvo prema Rusiji. Demonizovali su ruskog lidera, Vladimira Putina. Dok je Tramp značajno smanjio neprijateljstvo prema Rusiji, njegove evropske kolege su pojačale svoje. Nakon što je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu 2022. godine, Evropa i SAD su požurile da ojačaju odbranu Ukrajine, pored ogromne pomocìi koju su vecì pružile Ukrajini od najmanje 2014. godine. Posle februara 2022. godine, Evropljani su pružili Ukrajini još vecìu podršku u finansijama i oružju. Do 2026. godine, mnogi posmatrači u Evropi i Rusiji i šire predviđali su rusko-evropski rat kao neizbežan. Naš cilj ovde je da objasnimo zašto je nastala ova opasna situacija.

Prvi i Drugi svetski rat fatalno su oslabili kapitalistički kolonijalizam. Posebno su britanski, francuski, nemački, holandski, belgijski, ruski i japanski kolonijalizmi eskalirali konkurentske sukobe u dva katastrofalno samodestruktivna rata. To je omogucìilo pokretima kolonizovanih naroda da konačno pobede oslabljene kolonizatore i steknu političku nezavisnost. Različiti antikapitalistički pokreti koji su procvetali ranije u Evropi 19. veka udružili su se sa antikolonijalizmom, posebno u sovjetskoj revoluciji 1917. i kineskoj revoluciji 1949. godine. Složen, promenljiv odnos između antikolonijalizma i antikapitalizma nastavlja da se razvija i na globalnom Jugu i u bivšim kolonijalnim silama.

Klase privatnog kapitalizma na vrhu svake kolonijalističke nacije shvatile su značaj kolonija za svoj profit, a samim tim i za svoje imperijalne ekonomije. Uglavnom su ratovali da bi zadržali svoje kolonije. Posle dva svetska rata, suočili su se, pojedinačno i zajedno, sa ogromnim izazovima za svoj opstanak. Kako su se njihova carstva raspadala u ratovima za nezavisnost, njihov gubitak je ugrožavao profit kapitalista i njihove nacionalne ekonomije. Još gore je bilo potencijalno savezništvo koje bi povezivalo bivše kolonije, zemlje Kominterne i domacìe socijalističke i komunističke partije i sindikate tih kapitalista. Takav razvoj događaja doveo je u pitanje opstanak evropskog kapitalizma 20. veka.

Da bi otklonila ovu pretnju, Zapadna Evropa se obratila globalnom hegemonu posle Drugog svetskog rata, Sjedinjenim Američkim Državama. U roku od nekoliko godina nakon 1945. godine, SAD su pokupile veliki deo onoga što su evropski i japanski kolonijalizmi izgubili. Američki kapitalisti su se preselili u nove nezavisne države, bivše kolonije kako bi proširili i produbili ekonomsku zavisnost putem dolara kao svetske valute i trgovine sa SAD i kapitalističkih investicija iz njih. Evropski kapitalisti su izgubili sve ili su morali da se zadovolje pozicijama mlađih partnera svojih američkih kolega. Evropa u celini je sledila taj primer i postala mlađi partner SAD u vecìini drugih dimenzija (NATO, geopolitika, finansijske i kulturne institucije, itd.).

Kao jedini naslednik svih ostalih kapitalističkih kolonijalizama, SAD su vodile i organizovale kontraofanzivu kapitalizma protiv SSSR-a, socijalizama i komunizma uopšte, i njihovih saveza sa antiimperijalizmom posebno. To su učinile mobilišucìi Zapadnu Evropu, Kanadu i Japan kao glavne podređene u globalno hegemonističkom bloku. SAD su to mogle da urade jer su mnogo manje patile od bilo koje druge kapitalističke kolonijalne nacije od dva svetska rata. Zaista, Drugi svetski rat je funkcionisao tako da izvuče SAD iz najgoreg sloma kapitalizma u istoriji. Njihova ekonomija je bila jača 1945. godine nego što je bila godinama ranije, dok je u svim bivšim kolonizacionim nacijama bilo obrnuto. Ta ekonomska snaga doprinela je njihovoj dominantnoj vojnoj mocìi.

Hegemonija SAD se definisala kao moralni krstaški rat protiv velikog zla, SSSR-a (izjednačenog sa komunizmom). SAD su bile „lider slobodnog sveta“ suprotstavljen neslobodnom svetu – SSSR-u, istočnoj Evropi i, posle 1949. godine, Kini. Potonje su sve suprotstavljene države demonizovane kao antikapitalističke diktature. To ih je učinilo neprijateljima „demokratije“ kakvu je zagovarao slobodni svet. Na toj osnovi, hegemonija SAD je usledila kao neophodan uslov za „ograničavanje“ neslobodnog sveta, kako bi se sprečilo njegovo širenje. „Slobodni svet“ predvođen SAD mogao je i hteo da garantuje obuzdavanje putem globalnih vojnih baza, najvecìeg vojnog arsenala na svetu, ideoloških kampanja, političke izolacije i ekonomske diskriminacije. Svet je tako ušao u Hladni rat (1945-1990) isprekidan vojnim (vrucìim) ratovima kada su ih SAD smatrale neophodnim (na primer u Koreji i Vijetnamu).

Američka hegemonija obuhvatala je domacìe kampanje unutar Evrope i SAD. Sve te kampanje su se sastojale od dva dela. Jedan je bio skup „države blagostanja“ ili socijaldemokratskih beneficija za radničku klasu. Vodecìi političari u Severnoj Americi, zapadnoj Evropi i Japanu uveli su te beneficije. Mnogi su se plašili da bi nepostupanje po tom pitanju usmerilo radničku klasu ka socijalizmu i komunizmu. U SAD je to značilo produžavanje Novog dogovora iz 1930-ih u 1970-im. Uzastopni lideri, republikanski i demokratski, dodavali su Mediker socijalnom osiguranju, redovno povecìavali minimalne plate, posvećivali su posebnu pažnju žrtvama sistemske diskriminacije koje nisu bele rase i muškog pola, finansijski su podržavali visoko obrazovanje i subvencionisali kredite za vlasništvo nad kucìama. Takve državne intervencije su obezbedile mnogo manje surov život radničkoj klasi nego što je to ikada učinio bilo koji prethodni privatni kapitalizam.

Drugi deo kampanja obuzdavanja nezadovoljstva uključivao je široko rasprostranjene čistke komunista, socijalista i njihovih „saputnika“. U SAD, svirepi „antikomunistički“ projekat „očistio“ je sindikate, škole, masovne medije i vladu od levičarskih zaposlenih. Kapitalističke organizacije poslodavaca i mnogi pojedinačni kapitalisti sarađivali su u represivnim kampanjama države. Mobilisali su se oko senatora Džozefa Makartija nekoliko godina. Njegova je bila posebno ekstremna verzija starog američkog političkog stila demonizacije političkih protivnika, stranih i domacìih, kao „đavolovih“. Predstavnički dom SAD osnovao je „Komitet za neameričke aktivnosti“. Navodni cilj takvih kampanja bio je uništenje Komunističke partije. Cirkusi u masovnim medijima, novinski naslovi, hapšenja, zatvorske kazne, deportacije i navođenje svedoka da izdaju druge pod pretnjom gubitka posla bili su njihova sredstva. Optužbe su bile usmerene na socijaliste i nezavisne građane levičarske orijentacije. Čistke su identifikovale mnoge žrtve navodecìi njihove aktivnosti pre 1945. godine. Nije mnogo značilo što su te aktivnosti tada (u sindikatima, političkim strankama, školama, crkvama i građanskim udruženjima) bile i legalne i često patriotski antifašističke. Sistematska represija američke levice nakon 1945. godine ostavila je duboke političke ožiljke.

Zapadna Evropa je preduzela sličan dvostrani projekat. Međutim, tamo su društveni uslovi nametnuli drugačije kvalitete antisovjetskim i domacìim antilevičarim kampanjama. Evropska istorija pre 1945. dala je komunističkim i socijalističkim strankama i njihovim milionima članova mnogo vecìe društveno odobrenje nego što je postojalo u SAD. Uloge levičara u otporu fašizmu pre i tokom Drugog svetskog rata – često herojske – dale su im istinsku, široku popularnost. Mogli su da brane svoje političke stavove i sebe na sve načine na koje to nisu mogle njihove kolege iz Amerike. Evropske države blagostanja bile su izdašnije i trajale su duže od svojih američkih kolega.

Iako ništa slično makartizmu nije zahvatilo Evropu, vecìina zapadnoevropskih zemalja pridružila se NATO-u i uskladila svoju spoljnu politiku sa agendom obuzdavanja koju su predvodile SAD. Njihovi odbrambeni budžeti i kapaciteti su se smanjivali, a umesto toga su se oslanjali na američku vojnu zaštitu. Ono što je svaka evropska država uštedela malim odbrambenim budžetima, mogla je zatim da koristi za pružanje javnih usluga svojoj radničkoj klasi. Da nije bilo toga, radnička klasa je mogla zahtevati vecìe poreze za korporacije i bogate (a ne samo ili uglavnom za radne ljude). Podjednako važno, kapitalisti su podržavali državne rashode za socijalnu zaštitu jer su oni dolazili, ne od vecìih poreza na njih, vecì od odbrambenih ušteda u nacionalnim budžetima. Ovo drugo je bila korist od evropske potčinjenosti NATO-u i njegovom američkom rukovodstvu. Ta potčinjenost je uglavnom uključivala podržavanje američkog neprijateljstva prema SSSR-u, Kini i svemu „komunističkom“.

U poslednjih 75 godina, evropski političari koji su oklevali da prihvate stavove i tonove u skladu sa američko-evropskim „konsenzusom“ o spoljnoj i unutrašnjoj politici videli su da su im karijerne mogucìnosti ugrožene ili uništene. Britanci su tražili i pronašli posebnu ulogu kao najbliži prijatelj i imitator SAD u ovom konsenzusu. Ostatak zapadne Evrope ponekad se rugao britanskoj ulizičnoj potčinjenosti, ali mnogi su je ljubomorno i tajno približavali. Evropski kapitalisti su sa čežnjom gledali na američke programe socijalne države koji su se stalno smanjivali, a koji su olakšavali smanjenje poreza korporacijama i bogatima. Međutim, ti neanglosaksonski Evropljani prihvatili su politička ograničenja koja su onemogucìavala da se izjednače sa SAD i Velikom Britanijom. Mogli su samo da obuzdaju domacìu mocì svoje radničke klase pružanjem velikodušnih politika socijalne zaštite. Isto je bilo potrebno da bi se zapadna Evropa pretvorila u konzumeristički bedem protiv Rusije, čime bi se obuzdala ona i njeni istočnoevropski saveznici.

Prekid tih ograničenja postao je zamisliv tek kada je postao neophodan. To se dogodilo kada je Tramp okončao sporazum između SAD i Evrope. Njegova „prijateljska nastrojenost“ prema Rusiji naglasila je njegov očigledan prezir prema zapadnoj Evropi kao mlađem partneru, koji je postao preskup za dalje izdržavanje. Trampovi trgovinski i carinski ratovi očigledno nisu izuzeli Evropu. Carina je posebno šokirala zapadnoevropske kapitaliste koji su se tokom rekonstrukcije (1945-1975) koncentrisali na proizvodnju robe i usluga koje bi mogle da se takmiče na bogatom američkom tržištu. Tarife su se takođe dogodile baš kada je Tramp smanjio podršku Ukrajini u ratu sa Rusijom i oštro kritikovao NATO. Za šokirane zapadnoevropske lidere, Tramp je prekršio sporazume između SAD i Evrope postignute u svetu posle 1945. godine.

Još od 1945. godine, zapadnoevropski kapitalisti su sebi postavili za cilj obnovu svojih ekonomija proizvodnjom robe i usluga boljeg kvaliteta i/ili jeftinijih od američke proizvodnje koja je dominirala i na američkom i na drugim tržištima. To je uključivalo i neka ulaganja u njihove bivše kolonije, činecìi ih ekonomski zavisnim uprkos njihovoj političkoj nezavisnosti. Potonja je postala više performativna nego suštinska. Tako je i ostalo u mnogim oblastima. Ključno važan izuzetak bio je spektakularni ekonomski rast Narodne Republike Kine. To je sve promenilo i nastavlja da menja. To transformiše svetsku ekonomiju dok zauzima sve snažnije mesto u njoj.

Kineska proizvodna ekonomija, koja je i dalje vođena izvozom, globalno i sve uspešnije se takmiči sa onim što je ostalo od proizvodnje u SAD i Evropi. Kina se takmiči i kao uvoznik energije i drugih inputa. Kineska konkurencija je dodala opterecìenje evropskoj i američkoj ekonomiji koje su se vecì borile da se nose sa padom svojih imperija. Evropa je vecì imala vek pada, dok su SAD bile tek u padu, a mnogi njeni građani su bili čvrsto posvecìeni poricanju kao svom mehanizmu suočavanja sa problemom.

Zapadnoevropski kapitalizam je delimično nadoknadio svoj pad, prvo posleratnom rekonstrukcijom, a zatim eksplozijama potrošačkih kredita. Tada (a posebno posle 1989. godine), Evropa je dočekala talase jeftine imigrantske radne snage, dok se istovremeno širila na istok kako bi ponovo apsorbovala istočnu Evropu u svoje ekonomske operacije, slično kao što je to činila sa svojim bivšim kolonijama. Guranje NATO-a na istok i proširenje članstva u EU bili su glavni mehanizmi za postizanje kapitalističkog neokolonijalizma zapadne Evrope. Vrtele su se fantazije o proširenju tih mehanizama na istok kako bi uključile Rusiju, možda je delecìi na manje države jednako upravljive kao što su bile istočnoevropske države. Ako bi se to nekako postiglo, to bi moglo dati zapadnoj Evropi ogromno novo geografsko prostranstvo za ekonomsku kolonizaciju. Tramp se takođe bavio paralelnim fantazijama u svojim neokolonijalnim gestovima prema Panami, Kanadi, Grenlandu, Venecueli, Kubi i Meksiku.

Veliki prelom u odnosima SAD i Evrope posle Drugog svetskog rata došao je sa kombinovanim trgovinskim i carinskim ratom predsednika Trampa, osmišljenim da „ponovo učini američku ekonomiju velikom“. Tramp je efikasno posvetio svoj drugi predsednički mandat, započet u januaru 2025. godine, vođenju ovog ekonomskog rata. Još jedan deo tog rata bio je širok zaokret od neoliberalne globalizacije ka sistematskom ekonomskom nacionalizmu („Amerika na prvom mestu“), Trampova otvorena poruka bila je povlačenje. Evropa više nije mogla da računa na SAD da joj pruže vojnu zaštitu. Tramp je Evropu prikazao kao saveznika koji je ekonomski izdao i prevario SAD. Zahtevao je isplate kao nadoknadu. One su se sastojale u kupovini američkog tečnog prirodnog gasa (TPG) za njihove energetske potrebe, plus obaveza da cìe investirati 700 milijardi dolara ili više u SAD tokom nekoliko narednih godina. Ursula fon der Lajen je formalno pristala na Trampove zahteve. Takve isplate su se svodile na „danak“ ili „reparacije“, u zavisnosti od gledišta.

Zahtev da Evropa kupuje prirodni gas od SAD proizašao je iz rata između Rusije i Ukrajine. Ekonomske sankcije tog rata (od februara 2022. godine) plus uništenje gasovoda Severni tok (septembar 2022. godine) naglo su smanjile, a zatim i okončale protok jeftine energije iz Rusije u Nemačku i druge delove zapadne Evrope. U očajničkoj potrazi za energijom, Evropa se sve više okrenula uvozu iz drugih krajeva – a posebno iz SAD – po mnogo višoj ceni. U međuvremenu, stalno rastucìa trgovinska konkurencija iz Kine i brže tehničke inovacije postignute u Kini i SAD dodatno su pritisnule evropsku ekonomiju.

Šok zbog Trampovog napuštanja Evrope, kao mlađeg partnera američke ekonomije, ubrzao je pad Evrope. Nekada je bila dominantni centar planete koju je kolonizovala. Sada je pala na loše trecìe mesto u svetskoj ekonomiji kojom sve više dominiraju nekadašnji siromašni delići te planete. S jedne strane stajale su opadajucìe, ali i dalje jake SAD, a s druge strane uspon Narodne Republike Kine. Nije ni čudo što je rat u Ukrajini naveo Rusiju da proglasi da se njen identitet menja od evropskog ka azijskom.

Evropski politički lideri su odražavali i bili primer njenog pada. Posebno su Bernham, Makron, Merc i Meloni – kao i vecìina njihovih prethodnika od 1945. godine – gradili političke živote oko lojalnosti i pokornosti sporazumu sa SAD posle Drugog svetskog rata. Oslanjali su se na vojnu, finansijsku i ideološku podršku SAD, na NATO, MMF, Svetsku banku i bezbroj nevladinih organizacija misionara za američku „demokratiju“. Zalagali su se za svoj „bliski savez“ sa SAD kao ključni uzrok evropskog prosperiteta i mira posle 1945. godine. Izdani od strane Trampa, bili su primorani padom Evrope da plate danak novcem koji stoga nije bio dostupan za nadoknadu tog pada. Tramp ih je nametljivo primorao da počnu da finansiraju ogromne troškove razvoja sopstvene vojne odbrane (koja je vecì daleko zaostajala za vojnim sposobnostima SAD, s jedne strane, i saveza Kine i Rusije, s druge strane).

Duboko ukorenjeni lični oportunizam, koji je kod lidera zapadne Evrope razvijen usled njihovog podređenog položaja u odnosu na Sjedinjene Države, naveo ih je da shvate kako Trampova „izdaja“ ugrožava njihove političke karijere. Trampova ponovljena vređanja i otvoreni prezir prema zapadnoj Evropi nosili su rizik da evropski birači okrenu leđa liderima koje smatraju poslušnima prema Trampovoj Americi. Njihovu zabrinutost dodatno je produbila činjenica da se činilo kako značajan deo američke poslovne elite podržava Trampov antievropski pristup.

Možda je njihov najveći strah bio da bi evropski birači mogli da shvate da Trampova „izdaja“ nosi ozbiljne ekonomske posledice po Evropu. Građani bi mogli da se zapitaju odakle će doći novac za ponovno naoružavanje Evrope ako američki bezbednosni kišobran bude uklonjen. Da li će veća izdvajanja za vojsku značiti manje sredstava za javne socijalne usluge, veće poreze ili i jedno i drugo?

Evropljani su sve glasnije počeli da postavljaju pitanje da li rat između Ukrajine i Rusije, koji se vodi „do poslednjeg Ukrajinca“, predstavlja nagoveštaj budućeg američkog rata protiv Rusije ili Kine koji bi se vodio „do poslednjeg Evropljanina“. Evropski birači znaju da su i njihova socijalna država i mir krhki. Trampova „izdaja“ ugrožava i jedno i drugo. Način na koji će se to odraziti na evropsku politiku otvara nove mogućnosti i za levicu i za desnicu, dok tradicionalnom, proamerički orijentisanom političkom centru, koji očajnički pokušava da zadrži vlast, predstavlja egzistencijalnu pretnju.

Nacionalistički političari evropske desnice u tome vide svoju priliku. Konzervativni lideri koji su na vlasti (poput Burnama, Makrona i Merca, na primer) mogu biti smenjeni na izborima zato što se smatraju odgovornima zbog svoje potčinjenosti. Oni su nastavili da sprovode programe uspostavljene posle Drugog svetskog rata koji su Evropu učinili ranjivom na današnji ekonomski pad upravo zbog svoje poslušnosti prema Sjedinjenim Državama. Oportunizam zapadne Evrope sada podstiče sumnju da se možda vezala sa pogrešnim saveznikom. Slična sumnja javlja se i u pojedinim zalivskim državama nakon američko-izraelskog rata protiv Irana. Te zemlje su, pozivajući američku vojsku da izgradi baze na njihovoj teritoriji radi svoje bezbednosti, sada uviđaju da su te baze postigle upravo suprotan efekat. I same baze i države domaćini postale su ugrožene mete, ranjive na iranske dronove i rakete.

I antikapitalistički političari levice vide svoju priliku. Sjedinjene Države bile su partner koji je Evropu uglavnom gurao udesno. Amerika je ranije odustala od politike Novog dogovora (New Deal) i otišla mnogo dalje u razgradnji tih politika nego što su se evropske zemlje usudile da učine sa svojom socijalnom državom. Među rezultatima evropske levice jeste i to što je ukinula smrtnu kaznu, dok su Sjedinjene Države to uporno odbijale da učine. Vojne intervencije – u Vijetnamu, Avganistanu, Iraku, a sada i u Ukrajini i Iranu – uvek su pokretale, predvodile i usmeravale Sjedinjene Države, dok su Evropljani učestvovali tek kao marginalni članovi „koalicija (jedva) voljnih“. Levičarski političari u zapadnoj Evropi nastojali su da očuvaju, pa i da unaprede, ciljeve i politike socijaldemokratije. Jedan od načina da to ostvare bio je ograničavanje povezanosti sa Sjedinjenim Državama kako bi se otvorio prostor za socijalističkiji razvoj Evrope. Evropska levica predstavlja se kao politička snaga koja može da zaštiti široke slojeve stanovništva koji imaju koristi od socijalne države od stare, sa SAD povezane političke elite, za koju smatra da stalno ugrožava socijaldemokratiju. Istovremeno, evropska levica odbacuje nacionalističke političare desnice zbog njihovih prokapitalističkih, antiradničkih i antiimigrantskih stavova.

Stari evropski politički lideri, povezani sa Sjedinjenim Državama, sada veruju da su pronašli način da zaustave ili čak preokrenu zabrinjavajući pad Evrope. To je, po njihovom mišljenju, jedini put koji vide ili mogu da zamisle. Smatraju da im taj put može omogućiti da kratkoročno zadrže vlast, a dugoročno stvori novu priliku za privredni rast. Istovremeno, on pruža pogodno javno opravdanje za preusmeravanje državnih budžetskih sredstava sa javnih socijalnih usluga ka velikim kompanijama iz oblasti odbrambene industrije, odnosno za prelazak sa socijaldemokratskog modela na politiku štednje koja pogoduje poslodavcima, odnosno kapitalu. Time što nastoje da dodatno ne opterete poslovnu elitu novim porezima, lideri zapadne Evrope veoma dobro služe njenim interesima. Troškove ponovnog naoružavanja i obaveze prema Sjedinjenim Državama finansiraće preusmeravanjem sredstava iz socijalne države, državnim zaduživanjem uz državne garancije i, ako bude potrebno, povećanjem poreza koji će prvenstveno pasti na teret radničke klase. Politika štednje biće dodatno pooštrena širom zapadne Evrope, dok će se zarade postepeno spuštati ka nivou plata u južnoj i istočnoj Evropi.

Evropski lideri veruju da to mogu da postignu podsticanjem masovne zabrinutosti i straha zbog navodne hitne potrebe za pripremama za rat protiv Rusije. U tu svrhu oni demonizuju Rusiju čak i više nego što je to bio slučaj sa Staljinom i staljinizmom tokom Hladnog rata. Ti lideri se nadaju da će dovoljno uplašena Evropa još neko vreme nastaviti da glasa za njih.

Njihove dugoročne nade zasnivaju se na pretpostavci da će Rusija biti vojno poražena, a zatim i formalno ili faktički rasparčana. Tako nastale manje države na prostoru nekadašnje Rusije pružile bi Zapadnoj Evropi novu kolonijalnu priliku – ogromno područje za profitabilna ulaganja radi obezbeđivanja hrane, sirovina i možda radne snage koja bi podstakla obnovu zapadnoevropskog kapitalizma. Isti oni zapadnoevropski lideri koji kritikuju Trampa zbog njegovih pretenzija prema Grenlandu, koji pripada Danskoj, i sami gaje slične težnje prema prostranstvima Rusije.

Svi ratovi nastaju kao posledica više međusobno povezanih unutrašnjih i međunarodnih uzroka. Sadašnji evropski rat dronovima i raketama protiv Rusije eskalirao je iz ruske „specijalne vojne operacije“ protiv Ukrajine, započete 2022. godine. Njegovi lokalni uzroci sežu još dalje u prošlost. Lokalni interesi, isprepleteni sa globalnim promenama – širenjem NATO-a ka istoku i širenjem kineskog uticaja ka zapadu – oblikovali su promenjeni međunarodni položaj Rusije, njene bezbednosne brige i njene „crvene linije“. Ceo svet posmatra kako se Kina i Rusija, zajedno sa svojim saveznicima, suprotstavljaju Sjedinjenim Državama i saveznicima koje su one uspele da zadrže. Današnje ratove u Ukrajini i Iranu svet vidi kao sukobe između posrednika (proksija) dve najveće sile našeg vremena.

Opasnost koja proističe iz oba rata leži u mogućnosti da Evropa, Sjedinjene Države, Rusija ili Izrael posegnu za nuklearnim oružjem ukoliko procene da su suočeni sa „egzistencijalnom pretnjom“. Ključno pitanje jeste da li će svetska javnost i politički lideri prepoznati tu opasnost. Ovaj esej predstavlja jedan doprinos nastojanju da se ona sagleda i razume.

Rešenje autor vidi u ozbiljnoj posvećenosti međunarodnoj saradnji. Ono što je započelo kao Društvo naroda, a potom obnovljeno u obliku Ujedinjenih nacija, prema njegovom mišljenju zahteva novu transformaciju – međunarodnu organizaciju koja bi raspolagala stvarnim ovlašćenjima i uživala istinsko poštovanje na globalnom nivou. U suprotnom, rizikujemo izbijanje Trećeg svetskog rata i bezumno, uzajamno garantovano uništenje celog sveta.

(Autor je jedan od najpoznatijih savremenih američkih heterodoksnih ekonomista. Diplomirao je na Harvardu, magistrirao na Stenfordu, a doktorirao na Jejl Univerzitetu. Napisao je nekoliko knjiga, među kojima su najznačajnije „Demokratija na delu“ („Democracy at Work“) i „Kolaps kapitalizma“ („Capitalsm hits the fan“).