Edmond Paris

(METAFIZIKA Beograd, 2026)

PREDGOVOR

Jedna od najkatastrofalnijih posledica Prvog svetskog rata bio je raspad onog liberalnog i tolerantnog duha koji su civilizovane nacije dvadesetog veka trebalo da steknu. Veliki sukob je potpuno uništio, zajedno sa drugim katastrofalnim posledicama, svaku takvu nadu. Preuveličani nacionalizam, fašizam i komunizam, kao i politički i verski fanatizam, otvorili su put Drugom svetskom ratu, spuštajući tako društvo na niži nivo moralne civilizacije, koji karakteriše neverovatna netolerancija za koju se smatralo da je nestala sa srednjim vekom.

U delu „Majn kampf“, Hitler je isticao svoju omiljenu temu pangermanizma i uspeo je da utiče na javno mnjenje zaslepljujući ga svojim pseudonaučnim argumentima, zasnovanim na ludačkoj etnologiji o navodnoj superiornosti nemačke rase. Verovatno im je to dalo prirodno pravo da vladaju Evropom, ako ne i celim svetom, dok druge nacije, pre svega Sloveni, moraju da rade za svoje gospodare baš kao što su robovi radili u prošlim vremenima. Što se tiče Jevreja, oni nikada nisu mogli biti asimilovani i stoga su bili osuđeni na smrt. Velike sile su bile neverovatno gluve na ove ludačke ideje.

Kako su snažili, razvijali su svoju ideju do vrhunca sve dok konačno nisu posejali njeno seme u stranim zemljama, posebno u Hrvatskoj, gde je slična doktrina, iako u manjem obimu, cvetala osamdeset godina ranije pod Antom Starčevićem, hrvatskim političarem koji bi se mogao smatrati ocem rasizma.

Ova knjiga je napisana kako bi se zabeležilo vreme i mesto strašnih razaranja izazvanih takvom ekstremnom ideologijom, tokom godina 1941-1945, u satelitskoj državi Hrvatskoj pod vlašću hrvatskih fašista, poznatih kao ustaše, uz podršku sila Osovine, kao i hrvatske katoličke hijerarhije, uz znanje Vatikana.

Da bi opravdao svoju politiku istrebljenja, sultan Abdual Hamid bio je poznat po tome što je rekao: „Način da se rešimo jermenskog pitanja jeste da se rešimo Jermena.“ Istu maksimu usvojili su hrvatski nacionalisti i sveštenici u vezi sa srpskim pitanjem u Hrvatskoj. Prema statutu ustaške organizacije, „ime ustaše trebalo je dati onima koji su se u predratnoj Jugoslaviji zakleli da će, uništenjem jugoslovenske države, pomoći u istrebljenju srpstva i pravoslavne crkve.“ (Nova Hrvatska, 4. maj 1941.)

Čini se da je dosluh hrvatske fašističke vlade (ili ustaša) i hrvatske katoličke hijerarhije, pod ovim tragičnim okolnostima, bio inspirisan anahronim fanatizmom. S razlogom je srpski pravoslavni vladika dr Nikolaj Velimirović, tako dobro poznat anglosaksonskom svetu, uporedio ono što se dogodilo u Hrvatskoj, u tako velikim razmerama, sa najmračnijim danima srednjeg veka. U članku objavljenom 1954. godine u crkvenom časopisu „Svečanik“, vladika je napisao:

„Španska inkvizicija je poznata po svojim zločinima. Glavni inkvizitor, koga je imenovao papa, bio je dominikanski opat Tomas de Torkvemada, koga pamte sa tako zloslutnom gorčinom. Tokom osamnaestogodišnjeg perioda njegovog mandata, 10.220 osoba je spaljeno na lomači, dok je 114.401 (prema istoričaru Motliju) umrlo od gladi i mučenja u zatvorima, što je značilo 125.000 ljudi u periodu od osamnaest godina.

Ovaj podatak je dovoljno zastrašujući, ali inkvizicija prema Srbima pravoslavacima bila je mnogo strašnija, jer je 750. 000 Srba ubijeno za samo četiri godine.“ Teško bi bilo pronaći paralelu sa tako svirepim progonom u celokupnoj istoriji. Čak je i vojvoda od Albe, taj zlkobni predstavnik španskog kralja (Filipa II) u Holandiji, delovao prilično umereno u poređenju s rečenim, pošto je mučio i ubio oko 18.000 protestanata u periodu od šest godina. U Francuskoj, masakr Svetog Vartolomeja 24. avgusta 1572. godine, koji su istoričari s pravom stigmatizovali, rezultirao je samo sa 100.000 žrtava.

Dvadeseti vek je, međutim, bio osuđen da u Evropi, u ime rasne čistote i religije, bude svedok genocida kakav prošlost nikada nije videla, u kojem su pravoslavni Srbi u Hrvatskoj jedva izbegli potpuno istrebljenje. Pa ipak, ovaj gigantski genocid1, koji se dogodio pre samo nekoliko godina, a kojem je svedočila sadašnja generacija, iznedrio je najfantastičnije priče, praćene intenzivnom propagandom koja i dalje čini neumorne napore da „očisti“ krivce od svakog osećaja odgovornosti. Sve vrste štampanog materijala, napisanog pod maskom „najveće objektivnosti“, a objavljenog uglavnom u hrvatskim i vatikanskim štamparijama, cirkuliše širom sveta.

Da bih ponovo uspostavio istinit zapis o ovoj tragediji, njenim uzrocima i ulogama onih koji nikada nisu oklevali da profitiraju od ovog širenja verskog i nacionalnog imperijalizma, dok su istovremeno prkosili celom čovečanstvu, preduzeo sam prikupljanje brojnih svedočanstava objavljenih u hrvatskoj i katoličkoj štampi tokom tih tragičnih vremena. Ovde su takođe i zapisi jugoslovenskih i stranih dokumenata koji su se pojavili posle rata, kao i svedočanstva, objavljena u autentičnim izvorima, nekih od progonjenih koji su izbegli pakao. Nažalost, bio sam primoran da odaberem samo ograničen broj ovih značajnih tekstova kojih i pored toga ima u tolikoj meri da popune celu biblioteku.

Ali ova odabrana svedočanstva biće sasvim dovoljna kao zapis stvarnih događaja i tako će poslužiti u rasvetljavanju odgovornih za ovu dramu. Teško je svetu da poveruje kako bi čitav narod mogao biti osuđen na istrebljenje od vlade i verske hijerarhije dvadesetog veka, samo zato što je pripadao drugoj etničkoj i rasnoj grupi, koja je nasledila hrišćanstvo Vizantije, a ne Rima.

Dozvolite mi da dodam kako me je, daleko od želje da izazovem loša osećanja, motivisala želja da otkrijem istinu o strašnoj tragediji koja se dogodila i da pokažem kakva je sramotna rasna i verska izopačenost nastala iz takvog fanatizma. Neka katastrofa iz nedavne prošlosti posluži kao lekcija budućim generacijama!

Edmond Paris

POČINjU MASAKRI

Jedne noći, krajem aprila, nekoliko stotina ustaša opko-lilo je srpska sela Gudovac, Tuko, Bresovac i Bolač, u okrugu Bjelovar. Srpski pravoslavni sveštenik Božin, školski uči-telj Stevan Ivanković i 250 seljaka, muškaraca i žena, bili su primorani da kopaju dugačak rov na polju, a zatim su, vezanih ruku iza leđa, živi sahranjeni u ovoj grobnici. Ova sadistička okrutnost je razbesnela čak i Nemce. Iskopali su tela, a ovi dokumenti su pohranjeni u njihovoj arhivi pod naslovom: „Us-tachen Werk bei Bjelovar“ (Šta su ustaše uradile u Bjelovaru). U Sisku je šef policije Roko Faget sa svojim ljudima živog oderao srpskog industrijalca Miloša Teslića, poznatog posvom filantropskom radu. U selu Otečac, 331 Srbin je masakriran po naređenju Ivana Sajfera, ustaškog oficira, a srpski pravoslavni sveštenik Branko Dobrosavljević bio je primoran da se moli pred muče-nima i umirućima, dok je njegov mladi sin ležao bukvalno ise-čen na komade pred njegovim očima. Zatim su dželati napali oca, čupajući mu kosu i bradu, vadeći mu oči i mučeći ga dugo pre nego što je izdahnuo. U Svinjici, u pokrajini Banija, dogodila se ista stvar. Pravoslavni sveštenik Dane Babić sahranjen je poluživ, a pre toga su njegovi mučitelji igrali oko njega, svaki redom odsecajući mu komad mesa, na kanibalski način.

Oko 60 pravoslavnih Srba iz Drvara i Bosanskog Petrovca je zatvoreno, a zatim odvedeno u šumu Risovac. Ubijani su no-ževima i bačeni u duboke jame. Mnogi su mučeni, a ustaše su im posipale solju otvorene rane. Prvi je mučenički poginuo srpski pravoslavni sveštenik Milan Banjac, a zatim Bogdan Bobo-Kreco. Ovom drugom su ustaše naredile da viče: „Živeo Pavelić“, ali je on prkosno uzvikivao: „Živeo kralj Petar! Živela Srbija!“, a zatim je divljački isečen na komade!

Ustaše su 30. aprila 1941. godine zauzele Lipovo Polje kod Kosinja. Odvele su dve mlade devojke, Milicu Počuču i Mariju Stakić, i prerezale im grkljane. Baš u Kosinju, ustaše su okupile oko 600 Srba, muškaraca, žena i dece, i pretvorile to mesto u klanicu. Majka je bila pri-morana da drži lavor kako bi sakupila krv svoja četiri sina. Ljubica Radinović je obešena na prozoru svoje kuće, a na drugom prozoru njen muž Mile i njihov sin. Ovo klanje organizovali su Joso Fadljević i njegovi sau-česnici Ivan Pleša iz Gornjeg Kosinja, Joso Pleša i Ante Ben-čić, takođe iz Gornjeg Kosinja.

U Bosanskom Novom dogodili su se i drugi strašni masakri. Među poznatim mučenicima bili su Đorđe Todić i Jovo Mila-nović. Obojici su odsečeni nos i uši, a oči iskopane. Sela ovog okruga: Jablanica, Blagaj, Hrtić, Javoranj, Vanić, Đare, Bobera, Vrpolje i druga, bila su desetkovana.

Ako ovi prvi podvizi nisu uticali na visoko poštovanje koje je Njegova Milost Stepinac imao prema njima, oni su bar ostavili takav utisak na bivšeg predsednika jugoslovenskog Senata, dr Želimira Mažuranića, da je izvršio samoubistvo u Zagrebu, nadajući se da će takav znak protesta, na neki način, izbrisati sramotu koju su ovi zločini naneli hrvatskoj naciji.

HRVATSKA VLADA I MASAKRI

Prva ustaška vlada je konstituisana 16. aprila 1941. go-dine, a sastavljena je od sledećih članova:

Predsjednik Vlade i ministar vanjskih poslova: Ante Pavelić

Potpredsjednik: Osman Kulenović iz Bihaća Vojska: Slavko Kvaternik iz Zagreba Pravosuđe: Mirko Puk iz Gline

Unutrašnji poslovi: Andrija Artuković iz Ljubuškog Javno zdravstvo: Ivan Petrie iz Šolte

Narodna privreda: Lovro Susić iz Mrkopolja

Narodno školstvo i Narodna prosvjeta: Mile Budak iz Sve-tog Roka

Ministarstvo šumarstva i ruda: Ivica Frković iz Ličkog Novog

Propaganda: Jozo Dumandžić iz Ljubuškog

Predsjednik Zakonodavnog vijeća: Milovan Žanić iz Senja. Nezavisnu Državu Hrvatsku su 15. aprila priznale Nemačka i Italija, 16-og Mađarska i Slovačka; 22-og Bugarska; 7. maja Rumunija; i 7. juna Japan. Pavelićeva vlada je odmah objavila rat Velikoj Britaniji, SSSR-u, slobodnoj Francuskoj, a kasnije i SAD.

Uspostavljena je diktatura slična fašističkom modelu, koja je naredila raspuštanje svih političkih partija. Libe-rali, socijalisti i komunisti su zatvoreni ili poslati u kon-centracione logore. Sindikati su takođe raspušteni, a sloboda govora i štampe zabranjeni. Ostale su samo ustaška i katolička štampa, dok je katolicizam postao zvanična religija države.

Ustaše su, po dolasku na vlast, kako je već primećeno, kroz nekoliko nehumanih dela pružio predstavu o krvavom režimu koji je čekao zemlju tokom naredne četiri godine. Eugen Kvater-nik-Dido, sin maršala Slavka Kvaternika i jedan od organiza-tora Aleksandrovog atentata u Marseju, imenovan je za šefa policije u Zagrebu. Ubrzo će po brutalnosti nadmašiti pros-lavljenog Jagodu†, na koga je ostalo tako užasno sećanje i koji je Genrih Jagoda bio je istaknuta ličnost u sovjetskoj istoriji, obavljajući funkciju šefa NKVD-a, sovjetske tajne policije, od 1934. do 1936. godine. Rođen u jevrejskoj porodici u Nižnjem Novgorodu, Jagoda je započeo svoju političku karijeru kao član Boljševičke partije 1907. godine i brzo se uspinjao u redovima Čeke, preteče NKVD. Njegov uspon na vlast obeležilo je učešće u značajnim političkim čistkama i ozlo-glašenim Moskovskim procesima, gde je igrao ključnu ulogu u organizovanju monti-ranih suđenja usmerenih na navodne neprijatelje države. Uprkos početnoj lojalnosti Josifu Staljinu, Jagoda je pao u nemilost zbog sporog sprovođenja čistki i na kraju je uhapšen i osuđen na smrt 1938. godine, samo dva dana nakon izricanja presude. Nje-govo pogubljenje služi kao surov podsetnik na brutalnu prirodu Staljinovog režima i opasnu prirodu političke moći tokom tog doba. Jagodino nasleđe je složeno; Bio je i arhitekta državnog terora i žrtva samog sistema koji je pomogao da se stvori, na kraju sahranjen u neobeleženom grobu pored mnogih svojih žrtava (urednik).

Ministar unutrašnjih poslova, Andrija Artuković, još jedan poznati terorista, poznat i kao hrvatski Himler, koji danas živi u Sjedinjenim Državama, naredio je zagrebačkim Srbima i Jevrejima da napuste svoje domove u roku od četrdeset osam ča-sova. Kada bi izašli iz grada, bili bi „likvidirani“ na licu mesta ili poslati u koncentracione logore. Osnivanje ovih lo-gora bila je jedna od prvih tajnih mera novog režima. Tek mnogo kasnije njihovo postojanje je zvanično priznato. Naravno, ova hap-šenja i atentati pratili su pljačke i razbojništva, jer su se širom zemlje obavljale posete od kuće do kuće. Ustaše i SS age-nti, pod izgovorom lova na Slobodne zidare, komuniste i Srbe, ulazili su u domove bogatih i imućnih Jevreja i oduzimali od njih sve vredne predmete.

Devetnaestog aprila objavljeni su prvi dekreti rasističke inspiracije, prepisani po uzoru na hitlerovske originale, koji su se brzo umnožili. Jedan od tih dekreta ticao se imenovanja komesara u privatnim preduzećima u vlasništvu Srba i Jevreja. Izlišno je reći da su ovi komesari, jednom kada su imenovani, imali pravo da raspolažu poverenom im im imovinom kako smatraju da je prikladno. Dana 20. aprila doneta je „Uredba o zabrani otuđenja bilo kog motorizovanog prevoznog sredstva“, koja je označila početak konfiskacije svih vozila u vlasništvu Srba i Jevreja. Dana 25. aprila, dekretom-zakonom br. XXV-33Z zabranjena je upotreba ćiriličnog (srpskog) pisma u javnom i privatnom životu. Postojao je čak i jedan smešan i jeziv detalj u vezi sa sahranama na srpskom pismu koje su morale nestati u roku od tri dana. Ova izuzetno čista ustaška vlada preduzela je nove mere velikom brzinom kako bi izbegla dalje skrnavljenje rase. Srbi su bili primorani da nose plavu traku sa slovom P, inicijalom za pravoslavce. Jevreji su morali da nose Davidovu zvezdu na rukau, a kasnije i preko leđa. Ni jednima ni drugima, uključujući Rome, nije bilo dozvoljeno da se kreću trotoarima. U lokalnim administracijama, na javnim mestima, u prodavnicama, restora-nima, autobusima i tramvajima svuda su bili postavljeni plakati sa natpisom: „Srbima, Jevrejima, Ciganima i psima zabranjen pristup“.

Štaviše, 30. aprila 1941. godine izdat je dekret (br. XLV-67-Z.p. 1941) o „Zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskog naro-da“. Još jedan istog dana (br. XLV-68-Z.p. l941) o „pripadnosti istoj rasi“, formulisan u najčistijem nacističkom stilu i ne ostavljajući javnosti ni najmanju sumnju u pogledu prava „elite“ i dužnosti „inferiornih rasa“, niti u pogledu genealoških preciznosti koje se moraju pokazati pre nego što se klasifi-kuju u pravu kategoriju. Mešoviti brakovi su bili zabranjeni, kao i zapošljavanje arijevskih slugu u nearijevskim domovima (br. 103-Z.p. l941). To su bila samo ponavljanja zlonamernog tret-mana „inferiornih“ zasnovanog na socijalno-filozofskim teo-rijama iz dela Mit dvadesetog veka Alfreda Rozenberga, dobro poznatog „mislioca“ hitlerovskog režima u Nemačkoj.

Malo kasnije, 4. juna 1941. godine, novi dekret obavezao je sve državne funkcionere, poslodavce privat-nih preduzeća i pripadnike slobodnih profesija da daju izjavu o svom rasnom poreklu i poreklu svojih saradnika.

Profesor Stavrijanos je napisao:

Najgora situacija vladala je u Hrvatskoj, gde je slogan Pa-velićevog režima bio „Za dom spremni“ ili „Spremni za ot-adžbinu“. Pod ovim se podrazumevalo da u novoj hrvatskoj državi nema mesta za Srbe. Ustaše su shodno tome krenule da istrebe jedan deo srpskog stanovništva i da prisile osta-tak da postanu Hrvati. Usledila je serija Vartolomejskih noći protiv pravoslavnih Srba, a takođe i protiv Jevreja. Neki članovi hrvatske katoličke hijerarhije podržali su pokolj i učestvovali u nasilnom preobraćanju Srba u katoličanstvo. Muslimani su se pridružili masakrima, tako da je Jugoslavija bila rastrgnuta virtuelnim verskim ratom sa ka-tolicima i muslimanima udruženim protiv pravoslavaca i Jevreja. Godine 1942. Pavelić se hvalio da su „Nemci i Hr-vati zajedno učinili velika dela. S ponosom možemo reći da smo uspeli da slomimo srpsku naciju, koja je, posle Engleza, najtuplja, najtvrdoglavija i najgluplja“. Srbi su, nepotrebno je reći, uzvraćali gde god su mogli i krvavo su se osvetili, posebno u Bosni i Hercegovini i susednom Sandžaku. Naravno, bilo je mnogo prosvećenih i liberalnih građana koji su dobro znali ko su Pavelić i njegovi sledbenici, ali nije bilo mnogo onih koji su digli glas protiv zločinačkih dela Pa-velića i njegove bande. Nažalost, znatni delovi Hrvatske selja-čke stranke i Katoličke crkve bili su u potpunoj saradnji sa ustašama. Hrvatske mase su dozvolile da budu uvučene u kolektivni pokret koji je bio tako pažljivo organizovan i podstican da proslavi navodno oslobođenje, dok je vrhovni predstavnik Ka-toličke crkve i hijerarhije, sa svojim sledbenicima, hvalio Poglavnika do neba kao da je Mesija.

SVEŠTENICI BLAGOSILjAJU NACIFAŠIZAM

Sa propovedaonica crkava i preko radija, narodu je čitano pastirsko pismo u kojem je Njegova Milost Stepinac sa odušev-ljenjem priznao ustašku vladu, uveravajući je u svoju odanost i saradnju, i pozivajući sve svoje verne sledbenike da sarađuju sa njim. Pored Te Deuma koji se pevao tom prilikom, svake godine 10. aprila su služene mise, u znak sećanja na osnivanje naciona-lne države. Čak je i imendan Svetog Antuna pridodat kao izgovor zagrebačkom nadbiskupu da organizuje političke manifestacije u čast Pavelića, čije je ime bilo ime sveca zaštitnika. Čitava katolička štampa požurila je da ide u korak sa svo-jim pastirom. Među njima su bili: Eparhijski List, Jeronimsko Svi-jetlo, Svetiljte Sv. Antuna, Krljžanska Obitelj, Katoliiki List, Gospa Sinjska, Za Vjeru i Dom, Salezijanski Vjesnik, Revojaiki Svijet, Vjes-nik poiasne straće Srca Isusova, Nedelja, Nalja Gospa Tvrdnik, Gla-snik Lurdske i dr.

Katolička štampa je takođe iskoristila svaku moguću pri-liku da izrazi svoje poštovanje prema ustaškom pokretu. Prili-kom otkrivanja ploče na kući broj 4 „Kaptola“, gde su se ustaše sastajale i organizovale svoje zavere protiv države Jugoslavije, novine nadbiskupa Stepinca, Katoliiki List, objavile su opširan članak o ovoj proslavi, kao i natpis na ploči, koji je glasio: „Te-melji ustaškog pokreta postavljeni su u ovoj zgradi, gde su prve ustaške jedinice formirane među pristalicama Hrvatskih re-volucionarnih omladinskih organizacija.“ Novine Sarajevske nadbiskupije napisale su sledeće o ust-aškoj Hrvatskoj: „Pozdravljamo novu i slobodnu Hrvatsku, kao hrišćansku i katoličku državu. Slobodu je dao Bog i stoga je Bog blagoslovio.“

Iste novine su u sledećem broju napisale:

Iznad naše nove, mlade i slobodne Hrvatske, pojavila se na nebesima slika Djevice Majke, ova prelepa, blistava slika, kao znak – signum in cielo – (Oktr. 12.1). Gospa dolazi u posetu svojoj Hrvatskoj, svojim majčinskim plaštom želi da obuhvati svoju mladu, ponovo rođenu Hrvatsku tačno u hi-ljaditoj godini katoličkog jubileja. Ponovo se spušta na za-stavama naše slobode da zauzme svoje drevno mesto; da nas zaštiti i brani kao što je to učinila u vreme kada su naši banovi i kneževi išli u bitku pod zastavom koja je nosila njen lik. Hrvatska Boga i Marije iz davnina vaskrsava!

Katoličke novine Croatia Sacra napisale su: „Čudesnim Božjim promislom i nakon više od osam vekova, država Hrvat-ska vaskrsava, slobodna i nezavisna, tačno u godini kada kato-lički Hrvati slave godišnjicu 1300 godina svog odnosa sa Svetom stolicom.“ Katolički list je uključio satelitsku Hrvatsku u „Prosla-vu hiljadugodišnjeg jubileja“. To je predstavljeno na sledeći način: „Veliki evharistijski kongres koji je bio zakazan morao je biti odložen. Međutim, umesto toga, milošću Promisla, obda-reni smo vaskrsenjem Nezavisne Države Hrvatske, najvećeg dara koji jedna nacija može dobiti.“

Pavelićeve fotografije prekrivale su prvu stranu novina i časopisa, kao i tekst njegovih govora, sa hvalospevnim ured-ničkim člancima, pa čak i pesmom koju je nadbiskup Ivan Ša-rić posvetio velikom čoveku: „Kada Sunce sija“.A u Glasniku Svetog Josifa (maj 1941) na jednoj strani pola stranice Pavelić se mogao videti kako sedi u svojoj kancelariji, dok je na su-protnoj strani bio Sveti Josif kako drži Hrista. I svi „Veliki šefovi“, kako italijanski tako i nemački, nisu bili zane-mareni. Svaki je imao svoj deo divljenja. Njihove hvale su pevane u ime morala i religije, a njihove totalitarne doktrine su hvaljene nasuprot takvoj anatemi kao što je zapadna demokra-tija. Hitler je u klerikalnim novinama smatran „Krstašem Gospodnjim“, a sveštenik Feliks Njedzelski, vođa „Krstaša“ (u Hrvatskoj), određen je među svim paliocima tamjana kao onaj izabrani da hvali svog velikog Starešinu. Tečno se izjasnio i zaključio: „Slava našem Gospodu! Zahvalnost Hitleru i bes-krajna čast i slava našem vođi Anti Paveliću.“

Članovi „Katoličke akcije“ i njenih raznih pridruženih organizacija, kao što su „Veliko bratstvo krstaša“, akademsko društvo „Domagoj“, katoličko studentsko udruženje „Mahnić“, „Veliko sestrinstvo krstaša“ i mnoge druge, bili su, u većini slučajeva, poznati sveštenici ili tajno zakleti članovi usta-ša. Sve ove snage su mobilisane za zajedničku akciju sa otvore-no proglašenim ciljem širenja fašističke ideologije. Ova propaganda je ubeđivala vernike da bi bilo dobro delo, u najvišem interesu Hrvatske i Katoličke crkve, ubiti ili po-krstiti Srbe i istrebiti Jevreje. Koliko je smelo ova propa-ganda objavljivana u katoličkoj štampi, pokazaće se. Krstaši su imali svoje „atletske staze“ za vojnu vežbu. Časopis Krićar iz februara 1942. godine pisao je da su krstaške organizacije služile hrvatskoj omladini od 1929. do 1934. godine kao utočište u teškoj borbi i da je veliki broj mladića u mračnim krstaškim hodnicima prvi put saznao za ustaške preteče, Starčevića i Kvaternika, za Anti Pavelića i Lički ustanak – ustanak protiv Kraljevine Jugoslavije deset godina pre Drugog svetskog rata koji je predvodio Andrija Artuković. Redovni sastanci održavani su u Požegi 1940. godine, pre na-pada na Jugoslaviju, pod izmišljenim nazivom „Marijina kon-gregacija“, u domu krstaša. Katolički časopis Nedelja od 27. aprila 1941. godine objavio je članak pod naslovom „Krstaši pozdravljaju hrvatsku državu i njenog poglavnika“ (firera). Ovaj članak, između ostalog, glasi:

Veliko bratstvo krstaša poslalo je, preko ustaškog vojnog kapelana, dr Iva Guberine, i preko Njihovih Preosvešteno-sti Cvitanovića i Vitezića, sledeće pozdrave Poglavniku:

Naša radost i sreća su neopisivi zbog činjenice da u ime Velikog bratstva krstaša i cele krstaške organizacije pozdravljamo našeg Poglavnika, oslobodioca hrvatskog naroda, osnivača i poglavara Nezavisne Države Hrvatske. Odgajani u duhu radikalnog katolicizma, koji ne poznaje kompromise kada su u pitanju principi, nikada nisu znali šta znači po-pustiti i napustiti bilo koji deo programa hrvatskog nacio-nalizma. Poglavaru! Krstaši vas pozdravljaju i izražavaju vam svoju veliku ljubav i odanost.

Sa propovedaonica i u sopstvenoj štampi, delovi višeg i nižeg katoličkog sveštenstva propagirali su nacistačko-fa-šističke ideje, pod plaštom verskih i moralnih učenja. Pevali su hvalospeve Nemačkoj i Italiji i istovremeno kritikovali zapadne demokratske sile. Govorili su vernicima da je Hitler krstaš Gospodnji i da su Pavelić i ustaše poslati od Boga hr-vatskom narodu. Štaviše, Njegova Milost Stepinac imenovao je poglavare i izvršne komesare ovih grupa nad kojima je vladala mistično-ratna atmosfera, koja je do danas produžila ovu srednjovekovnu koncepciju „borbe za Hrista“ mačem i ognjem. Sa ovim kao polaz-nom tačkom, sledeći korak je bio ili „likvidacija“ ili preobraćenje Srba, i istrebljenje Jevreja, sve u višim interesima hrvat-ske domovine i Katoličke crkve. Ovaj anahroni fanatizam nije izgleda iznenadio trupe, jer je njihov „duhovni“ vođa bio pro-žet njime, kao što svedoči sledeća fraza, izvučena iz njegovog ličnog dnevnika: „Sve u svemu, Hrvati i Srbi su dva sveta, Se-verni i Južni pol, koji se nikada ne mogu približiti bez Božjeg čuda. Šizma je najveće zlo u Evropi, gotovo veće od pro-testantizma. U njemu nema morala, nema principa, nema istine, nema pravde i nema poštenja.“

ISTREBLjENjE SRPSKOG PRAVOSLAVNOG SVEŠTENSTVA

Ukratko govoreći, ovo je, na kraju krajeva, samo parafraza čuvene parole Starčevića „Bog i Hrvati“. Dalje od toga, spasenje nije bilo moguće. Jedino rešenje je bilo odvojiti zrno od ku-kolja, bez previše razmišljanja o tome kako će se to uraditi.

Štaviše, u Nedelji, Njegova Milost Stepinac, beležeći svoj prvi intervju sa Poglavnikom, opisuje kako mu se ovaj po-verio u svojoj nameri da istrebi starokatoličku sektu, kao i Srpsku pravoslavnu crkvu. A zatim je Njegova Milost nastavio, sa najvećom jednostavnošću: „Tokom celog našeg razgovora, nad-biskup (mislio je na sebe) imao je utisak da je Pavelić iskreni katolik i da će Crkva imati potpunu slobodu delovanja…“ Svakako, ne samo da je imala potpunu slobodu, već su ustaše uzvratile nudeći pomoć koja je bila jednako dragocena kao i pomoć koju im je Crkva pružila. Teško da je moglo biti druga-čije, pošto su „hrvatizacija“ i „katolizacija“ postali jedno te isto, i pošto je Hrvatska zamenila Austrougarsku, u minija-turi, kao avangardni bastion Rimokatoličke crkve na Balkanu. Usledile su im, 3. maja, mere koje su ih učinile sasvim ko-načnim sa verskog stanovišta: npr. Uredba o prelasku iz jedne vere u drugu, kojom su ukinuti prethodni propisi o toj temi. Mile Budak, ministar vera i javnog obrazovanja, poslao je tekst „ordinarijatima“ svake dijeceze. Od tada je Katolička crkva otvorila put za puni razvoj pro-zelitizma u Hrvatskoj. Kancelarija crkvenog suda zagrebačkog nadbiskupa utvrdila je principe kojih se sveštenstvo treba pridržavati u vezi sa preobraćenjima. Tako usvojene procedure poslate su „Ordinarijatu“, kao i vladina uredba koja je nagla-šavala sprovođenje. Tekst se pojavio u novinama Katoliiki List, 15. maja 1941. godine.

Nije potrebno reprodukovati ovaj dugački dokument „u ce-losti“, ali je rezime različitih članaka sledeći:

1. Pristupanje Rimokatoličkoj crkvi može se dati onima koji to iskreno žele i koji su uvereni u istine naše svete re-ligije. „Vera je pitanje slobodnog izbora.“

2. Novi katihumeni moraju imati dovoljno znanja o istina-ma vere, a tokom pouke moraju marljivo prisustvovati službama i prepustiti se molitvi.

3. Osobe koje ne žive po bračnim propisima što ih pri-znaje Crkva ne mogu biti primljene (Ovo pravilo je očigledno bilo usmereno na oženjene sveštenike srpske pravoslavne veroispovesti).

4. Bračni par koji želi da se preobrati mora obećati da će biti kršten i odgajati svoju buduću decu u Katoličkoj crkvi, kao i da će preobratiti onu koja su već rođena.

5. Sveštenstvu se nalaže da dostavi kompletan dosije nad-ležnim crkvenim vlastima kako bi se zahtevi mogli bez odla-ganja razmotriti.

I konačno, član 6 je tekstualno formulisan ovako: „Pažnja parohijskog sveštenstva se skreće na potrebu da se ovi osetljivi problemi koji se tiču ljudske duše rešavaju strogo u skladu sa učenjima Katoličke crkve, uz očuvanje njenog dostojanstva i ug-leda i uz odbijanje ograničenja svim osobama koje žele da pripa-daju crkvi samo iz materijalnog interesa ili sebičnih motiva.“ Ova uputstva data sveštenicima služila su jednostavno za to da ih podsete na propise kanonskog prava o ovim pitanjima. Kasnije se može videti kako je Katolička crkva „čuvala svoje dostojanstvo i ugled“ u praksi i kako su masovna preobraćenja koja se tiču „delikatnih pitanja ljudske duše“ za koja je zagre-bački nadbiskup pokazivao toliko poštovanje, preduzimana me-todom „uradi ili umri“.

Gotovo istovremena objava ustaške vlade i katoličke hije-rarhije, u vezi sa preobraćenjima, nije ostavila nikakvu sumnju u vezi sa dosluhom svetovnih i duhovnih vlasti u ovoj stvari. U vezi sa kampanjom protiv Srba i Pravoslavne crkve, treba se setiti jedne emisije Hrvatske radio stanice u Zagrebu: U emisiji od 29. jula 1941. godine, između ostalog, rečeno je: „U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nema Srba niti takozvane Srpske pravoslavne crkve… U Hrvatskoj ne može biti Srba ni pravosl-avlja, Hrvati će se pobrinuti da se to što pre ostvari.“

Nešto kasnije, nemačke novine su napisale:

U Hrvatskoj se vodi vanredna crkvena borba. Ustaška vlada progoni Pravoslavnu crkvu i pokušava da što više pravo-slavaca preobrati u katoličanstvo putem zastrašivanja i svih vrsta argumenata. Na otvaranju takozvanog Hrvatskog sa-bora, Pavelić je rekao da verska sloboda u principu postoji, ali da ona ne uključuje Pravoslavnu crkvu. Osim nacionali-stičkih razloga, Pavelić se trudio da se predstavi kao mi-sionar zahvaljujući svom radu u ime crkve, želeći tako da stekne veći ugled. Još uvek se sećamo njegove posete Papi u vreme kada je tek organizovao svoju „državu“. Čini se teško verovatnim da su ove mere segregacije, koje je vlada tako brzo usvojila, kao i eksplozivni članci koje je ustaška štampa objavila protiv Jevreja, Srba i SPC, i članci, podjednako zlobni, u katoličkoj štampi, doveli do toga da jav-nost od samog početka nije postala svesna zločinačkih namera koje su smišljali gospodari tog vremena. Ali takav je bio šta-felaj. U početku su ove brutalne mere smatrane samo metodima zastrašivanja, čija je svrha bila da obeshrabre svaki pokušaj suprotstavljanja „novom poretku“ koji je nametan zemlji. Treba-lo je da budu motivi za zastrašivanje naroda i, pre svega, manji-nskih grupa koje bi mogle izazvati probleme. Takve su bile iluzije koje su negovale buduće žrtve. Srpsko pravoslavno stanovni-štvo je, štaviše, smatralo da je Nezavisna Država od interesa isključivo za Hrvate. Po njihovoj proceni, to je bila samo pro-lazna institucija, promenljivost koju će morati da podnesu što strpljivije moguće, dok čekaju pobedu Ujedinjenih nacija, u koje one nikada nisu prestale da veruju, smatrajući da će to značiti spas njihove slobode i njihove države.

Naivno su mislili da je sve što je potrebno ponašati se lojalno prema novim vođama i igrati na sigurno u tako teškim vremenima. Bilo je lako videti koliko je njihovo samopouzdanje zaista bilo ukorenjeno po brzini kojom su Srbi poslušali vladine naredbe, jer su svi civili koji su posedovali vatreno oružje predali ovo vlastima. Ratno oružje, mitraljezi i puške koje su ostale u rukama vojnika nakon poraza, a koje su poneli kući, pa čak i lovačke puške, tako su prebačene u ustaški arsenal da bi se bez odlaganja koristile protiv onih koji su ih tako nevino predali. Jer tek ubrzo nakon ovog preliminarnog razoružavanja po-čeli su masakri u određenim srpskim oblastima. I tada su srpski intelektualci i predstavnici Pravoslavne crkve jasno shvatili prave namere ekstremističke vlade i biskupata. Ovo defini-tivno nije bila trenutna kriza ili samo neka šovinistička re-ligiozna eksplozija reči, već realizacija dobro osmišljenog plana koji je sazreo do savršenstva nakon nekog vremena; isti onaj plan koji Mađarska i Rimska kurija nisu mogle da sprovedu tokom srednjeg veka, naime biološko istrebljenje „šizmatika“, što je značilo celokupno srpsko pravoslavno stanovništvo na-seljeno u Hrvatskoj od petnaestog veka. Jevrejima je takođe bila predodređena ista sudbina, koja je nazvana „konačnim rešenjem“, prema rasističkom planu nacista.

Ustaška vlada se brzo organizovala za svoju veliku misiju. Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova i desna ruka Ante Pavelića, preuzeo je vođstvo nad „Ustaškom službom kont-role“ (Ustaška nadzorna služba), po ugledu na Gestapo i fašističku Ovru. Stoga su morala biti objavljena dva dekreta-zakona (gore pomenuta), kojima se ministru unutrašnjih poslova ga-rantuje kontrola nad dvanaest policijskih korpusa i redarst-vom, od kojih svaki ima svoje nadležnosti (ustaška policija, obaveštajna služba, odbrambena policija, služba bezbednosti, ured za javni red i bezbednost, županija policija, odbrambeni odredi, služba bezbednosti poglavnika (telesna garda), poli-cijska garda, industrijska policija, žandarmerija i vojna po-licija).

Uredba o osnivanju Ureda za javni red i bezbednost Nezavisne Države Hrvatske br. 112. Pr. MUP 1941, 4. maj 1941. (Slu-žbeni glasnik, Narodne Novine, 7. maj 1941), koja glasi:

1. Ured za javni red i bezbednost Nezavisne Države Hrvatske spada u sastav Ministarstva unutrašnjih poslova kao poseban odsek i direktno je podređen ministru unutrašnjih poslova. Ured za javni red i bezbednost Nezavisne Države Hrvatske ima vrhovnu kontrolu nad aktivnostima policijske uprave u svim granovima i nad javnim službenicima.

2. Odluka ministra unutrašnjih poslova od 25. maja 1943. godine, br. 310 V.M 1943, o unutrašnjoj organizaciji i podeli nadležnosti u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, br. 1659 D.V 1943 (Službeni list Narodne Novine, od 16. jula 1943. godine). Jedan pasus ove odluke glasi: „Poslove iz nadležnosti ministra unutrašnjih poslova obavljaju: kabinet ministra, nadzorno odeljenje, načelnik za unutrašnju upravu i kancela-rija za javni red i bezbednost.“ Svaki od ova dva propisa je dovoljan samo da jasno i nedvos-misleno ukaže na to da su celokupna policijska služba i auto-ritet bili u rukama ministra unutrašnjih poslova. Ove mere, u detaljnom obliku, završene su organizovanjem posebnih sudova: Prijeki sud; Pokretni sud; Izvanredni narodni sud i Veliki izvanredni narodni sud. Dekreti brojem LXXXII-148-Z od 17. maja 1941. godine i br. CLXXII-508-P od 24. juna 1941. godine i CLXXXVI-643-Zp 194I.

Trideset četiri slična suda pokrivala su celu Hrvatsku kako bi sprovodila vladavinu terora. Izrečene kazne zasnivale su se na principima kolektivne odgovornosti. Postojala je samo jedna kazna – smrt. Suvišno je dodavati da je bilo kakva odbrana pred sudijama bila nemoguća, jer su svi položili zakletvu kao ustaše i shodno tome bili pod naređenjima. Donet je novi zakon o ratnim sudovima – br. CXCIV-1553-Z-1942.21

Tako je sve bilo spremno za metodičnu akciju; prva je bila uništenje srpske pravoslavne crkve. Lišeni svojih vođa, smat-ralo se da su srpski pravoslavci podložni preobraćenju ili, lakše, „likvidaciji“. Trećeg maja 1941. godine, ustaše su ubile brata Miloša Bunčića iz sela Dodoši, koji je bio gradonačelnik Kraljevčana i poslanik u opštini, a mučile su njegovu ženu i oca. Bunčić je pobegao, a ustaše su pretile da će mu zapaliti kuću i pobiti sve u njoj ako se ne javi ustaškoj komandi u roku od 24 časa. Da ne bi izložio svoju porodicu tim mučenjima, Bun-čić se prijavio ustaškim vlastima, koje su ga mučile osam sati dok se nije onesvestio. Misleći da je mrtav, ustaše su ga bacile u podrum gde je bilo pet tela, među kojima je prepoznao Adama Resanovića, obućara iz Gline, i Stojana Slepčevića, poljopri-vrednika. Ostala trojica su bila unakažena do te mere da ih nije mogao prepoznati. Nakon što se vratio sebi, Bunčić je po-begao kroz prozor podruma, a mrtvaci su bačeni u reku Glinčicu. U Glini su 8. maja ustaše ubile Iliju Letića, zajedno sa njegova dva sina i dva pomoćnika, Damjanom Metikošem, trgovcem iz Gline, i profesorom Mehandžijom. Hapšenja su se nastavila i u kratkom vremenskom periodu u toj oblasti ubijeno je 560 Srba.

Dana 11. maja, voz sa 120 Srba zaustavio se u Glini. Odvedeni su u dvorište jevrejskog trgovca Koena. Tamo je deo njih ubijen, a ostali su odvedeni u nepoznatom pravcu. Među onima za koje se zna da su ubijeni bili su Jovan Krajčinović, čuvar puta iz Jabu-kovca, i Nikola Lelić, zemljoradnik iz Dragotinaca Četvrtog maja, vladika Platon iz Banjaluke dobio je nare-đenje od ustaškog župana Viktora Gutića da odmah napusti grad. Nakon toga je zamolio svog brata, katoličkog biskupa Jozu Ga-rića, u ime Isusa Hrista, da posreduje kako bi mu se odobrilo dva ili tri dana odlaganja, ne bi li pripremio svoj odlazak. Nje-gova Milost Garić je dao obećanje i rekao mu da nema potrebe za žurbom. Ali tokom noći, u tri sata ujutru, šest ustaša, pred-vođeni dželatom Đelićem, sa policijskim agentom Tomićem i još jednim funkcionerom po imenu Krmpotić, uhapsili su vla-diku Platona. U pratnji srpskog pravoslavnog sveštenika Du-šana Subotića iz Stare Gradiške, odveden je šest kilometara daleko u selo Vrbanja. Sudeći po izgledu njihovih unakaženih lica, vladika i sveštenik su bili obrijani tupim nožem. Oči su im bile izvađene, nosevi i uši odsečeni, dok im je na gru-dima ložena vatra. Konačno, kada su dovoljno patili, zadat im je smrtni udarac, kojim je okončano njihovo mučeništvo. Nji-hova tela su pronađena 23. maja u reci Vrbanji. Nekoliko dana kasnije, mitropolita Sarajeva, Petra Zimonjića, osamdesetogodišnjaka, uhapsio je (po naređenju ministra unutrašnjih poslova, Andrije Artukovića) Božidar Brale, koji je tokom svojih funkcija postao prefekt Istočne Bosne, kapelan crkve Svetog Josifa u Sarajevu i sekretar nadbiskupa Ivana Šarića, „pesnika“. Starcu je naređeno da zabrani upotrebu ćiriličnog pisma u srpskim pravoslavnim parohijama, a kada je to odbio, bačen je u zatvor u Zagrebu. Nakon toga je poslat u kon-centracioni logor u Jasenovcu gde je brzo „likvidiran“.

Revnost Božidara Braleta u iskorenjivanju „raskola“ bila je podstaknuta novim odlikovanjem koje je dodato njegovim bro-jnim položajima. Zahvaljujući uticaju svog nadbiskupa, godinu dana nakon imenovanja za prefekta, postao je počasni predsed-nik crkvenog suda nadbiskupije, sa pravom da nosi ljubičasti pojas. Ovaj crkveni dostojanstvenik kasnije je bio odgovoran za masakr Srba u Reljevu i na Alipašinom Mostu. Ova pogubljenja srpskih pravoslavnih sveštenika, praćena strašnim mučenjima, postala su još češća nakon Pavelićevog putovanja u Rim.

HRVATSKI KRALj

Poglavnik i njegovi sledbenici želeli su da imenuju kra-lja za šefa svoje države, i zanimljivo je primetiti da su ovi ultranacionalisti želeli da ponude krunu Otu Habzburškom, potomku njihovih starih austrougarskih gospodara. Ali Hitler nije mogao da podnese ovu porodicu, i Pavelić je već dao druga obećanja, pa je odlučeno da izabere člana Savojske kuće. Hrvatska delegacija, na čelu sa Pavelićem, otišla je u Rim 18. maja 1941. godine sa ovom idejom na umu. Njegova Milost, Salis-Sevis, generalni vikar Zagrebačke nadbiskupije, bio je tamo kao predstavnik Njegove Milosti, Stepinca, kao i ogulin-ski kapelan Ivan Mikan, sveštenik Vilim Cecelja i franjevac Radoslav Glavaš, o kome će biti reči kasnije.

Hrvati su dočekani sa velikom pompom u Kvirinalu gde je bivši zagrebački advokat održao elokventan govor, u kojem je za-molio cara i kralja Viktora-Emanuela da „ljubazno odrede jednog od kneževa svoje kuće, kao onog koji će nositi krunu Zvonimira“. Njegovo italo-etiopsko Veličanstvo primilo je ovaj zahtev sa umiljatom dobronamernošću i, odgovarajući, reklo:

Italija je, na delikatan način, pokazala svoje duboko razume-vanje i interesovanje za želje hrvatskog naroda birajući vas za svog neustrašivog predstavnika. Danas je sekularna po-treba hrvatskog naroda za vaskrsenjem sopstvene države ost-varena, zahvaljujući pobedi sila Osovine. Veoma smo srećni što koristimo ovu priliku, tokom tako impresivne i ludog događaja, da uverimo delegate Nezavisne Države Hrvatske da je Italija, kao nepokolebljivi i verni prijatelj svojih ugle-dnih suseda, spremna da pruži bratsku saradnju u svim budu-ćim projektima i delima. Inspirisani takvim osećanjima, srećni smo što možemo da prihvatimo ponudu hrvatskog na-roda i da dozvolimo našem voljenom nećaku, Njegovom Kra-ljevskom Visočanstvu, vojvodi od Spoleta, da stavi krunu Hrvatske na svoju glavu… (Hrvatski Narod, 19. maj 1941. Ne bi bilo suvišno dodati da je iste večeri 17. maja voj-vodu primio papa Pije XII. Prihvatajući krunu Zvonimira, novi kralj je uzeo ime To-mislav II. To je možda bio jedini istorijski čin njegove vlada-vine, jer je improvizovani monarh imao dobar ukus da nikada ne kroči u kraljevstvo krvoprolića.

Nakon što je zatražio italijanski suverenitet za svoju zemlju, poglavnik je otišao sa delegatima u Panteon gde je po-ložio krunu na grobnice Viktora Emanuela II i Humberta Savojskog. Zatim, istog dana u šest uveče, primio ga je papa Pije XII u privatnoj audijenciji. Delegacija je primljena kasnije, u 19:30 časova. Odred Švajcarske papske garde ukazao je Paveliću po-časti rezervisane za šefa države. Sve u svemu, ovo je bilo pre-ćutno priznanje Vatikana satelitske Hrvatske države. Ne treba zaboraviti da je u tom periodu još uvek postojalo jugoslovensko poslanstvo, sa otpravnikom poslova, pri Svetoj stolici.

Zvanična hrvatska katolička štampa je ovom događaju dala veliki publicitet u zemlji: „Topla dobrodošlica koju je Sveti Otac Pije XII uputio Poglavniku i delegaciji hrvatske države otkriva da, primajući ih tako brzo i sa takvim srcem, Crkva smatra predstavnike naše Nacionalne Države od međunarodnog značaja.“

I još jednom: „Oni koji su dobro upoznati sa tradicijama Vatikana kažu da u nedelju, posebno uveče, Sveti Otac nikada nije primio nijednu grupu, što objašnjava zašto je ljubaznost koju je ukazao Njegova Svetost Papa Pije XII smatrana tako po-sebnim znakom pažnje prema hrvatskom narodu.“

* * *

Međutim, Pavelićev put u Rim imao je sasvim drugačiji cilj od pukog intervjua sa papom i iluzorne ponude Zvonimiro-vog prestola. Moglo bi se čak pretpostaviti da su ove dve spektakularne manifestacije, koje su laskale hrvatskom samopoš-tovanju, organizovane radi skretanja pažnje javnosti sa pitanja troškova. Iznos je, naravno, bio prilično značajan i Musolini, slanjem poglavnika i njegovih dobrih prijatelja iz Zagreba, nije to učinio besplatno. Morali bi da plate cenu za čast da ga imaju za svog poglavara. Kada su ustaše došle na vlast, finansijska pomoć i pokroviteljstvo koje im je Duče dodelio tokom određe-nog vremenskog perioda predstavljali su značajnu nadoknadu. Nepotrebno je reći da je to bilo dogovoreno veoma dugo unapred. Stoga je Pavelić prošao kroz veoma jednostavnu formal-nost kada je, čekajući Musolinija u Venecijanskoj palati, kontrapotpisao italo-hrvatske ugovore.

Prva od njih se nalazila na graničnim linijama između ove dve zemlje. Italiji su ustupljeni okruzi Kastav, Sušak, Čabar; ostrva Jadranskog mora, Sveti Marko, Krk, Rab; i teritorija koja se protezala od rta Privlake do Novigrada i koja je pratila obalu do ostrva Krk; pored toga, ostrvima Čiove, Brvenik, Šolta, Vis, Biševo, Sveti Andrej, Jabuka, Korčula i Mljet, Boka Kotorska i njihova stenovita područja. U drugom sporazumu, ustaška vlada se složila da ne gradi vojne baze na preostaloj jadranskoj obali i njenim ostrvima, da nema mornaricu i da dozvoli italijanskim trupama slobodan prolaz kroz hrvatsku teritoriju. Konačno, nakon trećeg diplomatskog sporazuma, zaključenog na dvadeset pet godina, Italija je garantovala zaštitu hrvatske teritorije, dok je vlada ove druge obećala da neće ugovarati ni-kakve angažmane ni sa kim drugim osim ako to nije u zajedničkom interesu Italije. Takođe je prihvatila saradnju italijanske vojske u organizovanju tehničke obuke za sopstvenu vojsku. Pored toga, očekivao se tesan sporazum u vezi sa finan-sijama i komunikacijom. Nakon razmene potpisa, duče i Pavelić su se pojavili na balkonu, pozdravljeni od strane oduševljene gomile, posebno onih koji su bili pozvani za takve prilike. Zatim je banket za-vršio ovu ceremoniju kojom je posvećena potpuna vlast Italije nad takozvanom Nezavisnom Državom Hrvatskom.

Treba pomenuti datume 12. i 24. maj 1941. godine, kada je jugoslovenska vlada u egzilu u Londonu uložila zvaničan pro-test protiv rasparčavanja Jugoslavije i osnivanja satelitske Hrvatske. Tom prilikom, gospodin Samner Vels, tadašnji državni podsekretar u SAD, izjavio je da želi da „ponovi ogorčenje ove vlade i američkog naroda zbog invazije i sakaćenja Jugoslavije od država članica Trojnog pakta“.

SVETA STOLICA I PAVELIĆEVA HRVATSKA

Nije bez razloga zvanična katolička štampa dala javnosti do znanja da je Sveta stolica de fakto priznala novu Hrvatsku. Još jedna papska mera ubrzo je pridodala značaj događaju Pavelićevog svečanog dočeka u Vatikanu, koji se obično daje samo šefu vlade. Papa je 13. juna (Pavelićev imendan, „Antunovo“) imenovao Njegovu Milost, Đuzepea Ramira Markonea, be-nediktinca iz kongregacije Monte Verđine i člana Rimske akademije Svetog Tome Akvinskog, da ga predstavlja u hrvatskoj biskupiji. Ali po pitanju atribucija, Njegova Milost, Markone, jedinstveno je nadmašio one „apostolskog posetioca“, što je bila njegova zvanična titula. Dakle, prema protokolu ministra spoljnih poslova u Zagrebu, bio je klasifikovan, sa svojim sek-retarom, Mazućijem, takođe benediktincem, pod naslovom: „De-legacija Svete Stolice“, a u zvaničnim ceremonijama je stavljan ispred predstavnika Osovine, smatrajući se dekanom diplomat-skog kora. Štaviše, Njegova Milost, Markone, u svojoj prepisci sa ustaškom vladom, nazivao je sebe „Sancti Sedis Legatus“ ili „Elegatus“, ali nikada „apostolskim posetiocem“. Hrvatska hijerarhija, kao i štampa, nazivali su Ramira Markonea papinim legatom, dajući mu titulu „Njegova Ekselen-cija“, i nikada ga nisu posebno pomenuli kao papinog posmat-rača ili izaslanika u hrvatskoj katoličkoj biskupiji.

Tokom rukopoloženja novog biskupa, Janka Simraka, u Kri-ževcima, 18. avgusta 1942. godine, „papin legat u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, mons. Ramiro Markone, bio je prisutan sa svo-jim sekretarom.“ Izveštavajući o papskom zaupokojenju koje je održano u Zagrebu nakon smrti Maljonea, sekretara Vatikana, 24. avgusta 1944. godine, Katoliiki List je napisao da je bio prisutan i mons. Ramiro Markone, delegat Svete stolice u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Još jedan članak objavljen u božićnom izdanju Katoliikog Lista ponovo pominje da je „počasni fra Ramiro Markone bio de-legat Svete stolice u Zagrebu“.

U članku o apologetici, koji se pojavio u Katoliikom Listu u vezi sa „proslavom imendana časnog legata“, jasno se vidi da je mons. Ramiro Markone bio „legat Svete Stolice u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“.

Katolički list je pisao kako je kleroustaška grupa gledala na fra Markonea i u vezi s tim rekao sledeće: „Ovo je bilo više nego što je bilo potrebno za uspostavljanje priznanja de facto, jer, kao što i samo ime govori, ono nije dodeljeno međunarod-nim pravom, niti bilo kakvom eksplicitnom deklaracijom, već je izvedeno iz skupa činjenica, koje su same po sebi bile veoma značajne. Njegova Milost, Stepinac to je savršeno razumeo kada je 3. avgusta, na dan kada je papin predstavnik stigao u Zagreb, u svom dnevniku zabeležio: ‘Ovim činom, Sveta Stolica je via facti priznala Nezavisnu Državu Hrvatsku.'“ Katoliiki List je takođe napisao sledeće u vezi sa položajem i misijom Ramira Markonea: „Mi, Hrvati, vidimo u fra Mar-koneu visokog diplomatskog predstavnika Pape, našeg Svetog Oca… Neka Gospod blagoslovi njegov požrtvovani rad, neka do-nese najbogatije plodove na korist Svete Crkve i države Hrvat-ske.“

Prirodno je da je takav politički zadatak fra Markoneu morao da utiče na katoličke mase u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, kao i na ustašku vladu. Morao se odraziti na verska ose-ćanja i političku orijentaciju katoličkih masa. Tumačeći fra Markoneovu ulogu na takav način, delovao je svestan i nameran uticaj na katoličke mase izazivajući u njima želju za očuvanjem Nezavisne Države Hrvatske. Zauzvrat, Pavelić je poslao dva nezvanična predstavnika u Vatikan, Nikolu Rusinovića, a zatim i Ervina Lobkovica, pa-pinog tajnog komornika. Iako nisu imali titule, bili su dip-lomatski agenti i implicitno prepoznati kao takvi, pošto im je Njegova Milost Kanali, veliki manipulator finansijama u Svetom Petru, obezbedio vatikanske kupone za hranu, carta an-nonaria, na koje su imali pravo svi akreditovani diplomati Svete stolice.

Stoga se može primetiti da su postojale bliske veze između Vatikana i satelitske Hrvatske, gde je Đuzepe Ramiro Markone ostao do debakla, prenoseći uputstva iz Rima hrvatskom sveš-tenstvu i biskupatu, uglavnom u vezi sa preobraćenjima, i često putujući iz jedne oblasti u drugu, gde je besnela bitka između otporaša i ustaša. „Apostolski posetilac“ bio je u odličnim odnosima sa njima, a takođe i sa oficirima Osovine, što se može dokazati mnogim fotografijama koje ga prikazuju među njima tokom zvaničnih ceremonija. Može se videti u intimnom porodičnom krugu Poglavnika, kako deluje veoma očinski i dob-ronamerno. Srdačnost ovih javnih i privatnih odnosa ostala je netak-nuta atentatima na srpske pravoslavne sveštenike, koji su na-stavili da se umnožavaju.

Dana 21. maja, istog onog dana kada se hrvatska delegacija trijumfalno vratila iz Rima, ustaški oficir Josip Tomlje-nović uhapsio je plaškog biskupa Savu Trlajića, a njegovu pa-latu opljačkao i srušio. Odvezen je kamionom u Ogulin sa još trojicom sveštenika, Jašom Stepanovim, Milanom Rajčevićem i Bogoljubom Gakovićem, kao i sa trinaest srpskih uglednika. Svi su zatvoreni u štalu, pretučeni i mučeni, a zatim odvezeni u Gospić. Odatle su, oko 15. avgusta, konvojem, sa dve hiljade Srba, poslati na ostrvo Pag gde je izvršena opšta „likvidacija“. Čak i u Zagrebu, gde su boravili Njegova Preosveštenstvo Stepinac i „posetilac“ Markone, srpski pravoslavni vladika Dositej, bio je pretučen i mučen do te mere da je poludeo.

Bila su četiri srpska pravoslavna episkopa, uz one iz Bosne i Hercegovine, kojima treba dodati i oko 171 sveštenika i verskog sledbenika, koji su, poput prvih hrišćana, doživeli sudbinu mučenika na ruševinama svojih oskrnavljenih crkava. Drugi su deportovani u Srbiju. Samo su oni iz planinskih pre-dela, koje su kontrolisali gerilci, uspeli da pobegnu. Srpsko stanovništvo, tako lišeno tradicionalnih vođa, postalo je lakši plen za preobraćenje, kao i za atentatore. Ma-sovni masakri dogodili su se nakon njihove smrti i mučenja u episkopijama dvojice mučenika, Trlajića i Dositeja, što je po-služilo kao uvod u podjednako masovna preobraćenja. Paralelno sa napadima na Srbe, teklo je i istrebljenje Jev-reja, koje se nastavilo sa osvetom, a koje je pozdravljala katolička hrvatska štampa. Baš kada je terorizam bio blizu vrhunca, Ka-toliiki tjednik, organ Katoličke akcije, a posebno nadbiskupa Ša-rića iz Sarajeva, objavio je članak koji je potpisao sveštenik Franjo Kralik, pod naslovom: „Zašto se Jevreji progone?“ Među člancima je i sledeći tekst:

Potomci onih koji su mrzeli Isusa, koji su ga osudili na smrt, koji su ga razapeli i odmah progonili njegove učenike, krivi su za veće ekscese od onih svojih predaka. Pohlepa ra-ste. Jevreji koji su doveli Evropu i ceo svet do katastrofe – moralno, kulturno i ekonomski – razvili su apetit koji ni-šta manje od sveta u celini nije moglo da zadovolji… Satana im je pomogao da izmisle socijalizam i komunizam. Ljubav ima svoje granice. Pokret za oslobođenje sveta od Jevreja je pokret za preporod ljudskog dostojanstva. Svemudri i Svemo-gući Bog stoji iza ovog pokreta. „Renesansa“ ljudskog dostojanstva u satelitskoj Hrvatskoj dostigla je vrhunac namernim masovnim klanjem stotina hiljada nevinih ljudi. Malo kasnije, isti list je dodatno naglasio: „Najveći ne-prijatelji hrvatskog naroda su Srbi i, kao i u celoj Evropi, Jevreji, Slobodni zidari i komunisti.“ To je, barem, ono što je rimski klerikalizam propovedao u svim zemljama Evrope, čak i pre nego što je pao pod Hitlerov jaram. Sledi odlomak iz pastirskog pisma primasa Poljske, kar-dinala Hlonda:

„Činjenica je da se Jevreji bore protiv Katoličke crkve. Oni su slobodni mislioci i predstavljaju avangardu ateizma, boljševizma i revolucije. Jevrejski uticaj na moral je fatalan. Takođe je istina da Jevreji čine prevare, praktikuju lihvarstvo i trguju belim robljem.“ Ustaše su istrebile 80% jugoslovenskih Jevreja. Ova topla svedočanstva odobravanja, koja su navodile katoličko-hrvatske vlasti usvojivši politiku rasnih i verskih či-stki kao temeljena praksa ustaša, mogla bi se umnožavati bez kraja. I ponovo sledeći citat: „Blagoslov prvog nacionalnog hrvatskog barjaka u Bosni održan je u samostanu u Nazaretu pred Sestrama dragocene Krvi Hristove… blizu Banjaluke. Barjaktar je bio Viktor Gutić.“

Slučajno se desilo da Viktor Gutić nije bio niko drugi do ustaški župan koji je mesec dana ranije naredio „likvidaciju“ vladike Platona iz Banjaluke, sa svim prefinjenostima okrut-nosti koje su do sada opisane. Možda su dobre sestre iz Naza-reta cenile Hristovu krv, ali krv hrišćana, poput Srpkinja pravoslavnih, za njih nije vredela ništa.

NEMA VIŠE SRBA

Viktora Gutića treba pamtiti i iz drugog razloga. Upravo je on, kao guverner zapadne Bosne (Veliki župan), prvi zvanično javno proglasio namere ustaške vlade u vezi sa srpskom manjinom satelitske Hrvatske. Dana 26. maja održao je govor u Banja-luci u kojem je rekao: „Svi nepoželjni elementi biće istreblje-ni tako da ne ostane ni traga.“ A sledećeg dana, tokom sastanka u Sanskom Mostu, bio je još eksplicitniji:

Srpska vojska je gotova. Srbija više ne postoji! Ta romska dinastija Karađorđević je pala i uskoro će se završiti za nas. Putevi će čekati da prođu Srbi, ali Srba tamo više neće biti! Objavio sam drastične naredbe za njihovo potpuno ekonomsko uništenje, a uslediće i druge naredbe za njihovo potpuno uništenje. Ne budite bolećivi ni prema jednom od njih… uništite ih gde god imate priliku, i blagoslov našeg Vođe i moj biće na vama… Svako ko ih štiti samim tim po-staje neprijatelj hrvatske slobode… Neka se Srbi uklone sa svojim nadama… Ovim metodama ispunjavaćemo Božju volju i volju našeg hrvatskog naroda.

Istog dana, u Prijedoru, gradu kroz koji je morao da prođe na putu za Banjaluku, ogorčio se što nije video nijednog Srbina kako visi na vešalima. U Sanskom Mostu, odakle je došao, dva-deset sedam leševa je visilo na drveću na javnom trgu puna dva dana. Da bi podstakao lenje stanovnike, ponovo je iskazao svoju želju da istrebi tu gnusnu rasu; deo će biti poslat u koncent-racione logore, drugi će biti bačeni u reku „bez čamaca“, a ostatak će služiti kao đubrivo „za naša polja koja će zauvek po-stati hrvatska“. U ovom okrugu su u prošlosti oduzete hrvatskom narodu tri crkve, od kojih se jedna nalazi u Prnjavoru. Trebalo bi da ih preuzmete sutra i na njima napišete „Hrvatski dom“. Oni koji su primili pravoslavnu veru treba odmah da se vrate katoli-cizmu, inače ću biti primoran da donesem posebne propise u vezi sa ovim pitanjem. Šaljem ovu poruku srpskom gnezdu u Prnjavoru: Doći ću i sam ću ga uništiti za samo 24 časa. Ja ću vršiti ubijanja, a vi ćete me slediti. Takođe je izjavio tokom zvanične manifestacije: „Ili ćemo pobediti i prokleti Srbi će zauvek biti uklonjeni s puta, ili ako se, nekom nesrećom, Jugoslavija reintegriše, bar ćemo sma-njiti statističke brojke u korist Hrvata.“ Dana 11. juna 1941. godine, ustaše su uhapsile sve Srbe u Bihaću pod izgovorom da će se sutradan održati neka vrsta pro-slave, i da bi se sačuvao mir, morali su biti uhapšeni. Dana 17. juna, dvadesetak najuglednijih Srba je sprovedeno kroz grad, od zatvora do Opštine, vezani jednim dugim lancem. Tamo ih je lično ispitivao Eugen-Dido Kvaternik. Iste večeri, između 22 i 23 časa, ovi ljudi su kamionom odvedeni u nepoznato mesto. Neki od ustaša su rekli da su odvedeni u Zagreb, drugi da su odvedeni u logor Drnja, kod Koprivnice, a treći da su masakri-rani u blizini. Treća pretpostavka se činila tačnom, jer se ka-mion kojim su odvedeni vratio u Bihać iste večeri. Ostale Srbe, koji su bili zatvoreni u bihaćkom zatvoru, ustaše su mučile i zverski tukle.

I tako su se masakri nastavili ovde-onde u Bosni i Herce-govini, tokom maja meseca, kao preludijum masovnom istrebljenju koje je prorekao Gutić. U Koritima je ubijeno 176 Srba i bačeno u pećinu zvanu Koritska jama. Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova, samo da bi dokazao svoju revnost u istrebljenju Srba pravoslavaca, dao je primer drugima naredivši masakr Srba u svom rodnom okrugu Ljubuški. Đuro Borota, vođa ustaške organizacije u Lju-binju, poslao je izveštaj Artukoviću u kojem ga obaveštava da je 4.500 Srba pravoslavaca masakrirano na teritoriji njegovog okruga u selima Vlahovići, Kateza, Grebci i Ljubinje. Abdulah Camo, šef organizacije, zatvorio je 65 Srba iz Čapljine koji su ubijeni u stanici istog lokaliteta, po ličnom telefonskom naređenju Artukovića. Stipe Varvarić, poglavar ustaša za okrug Mostar, masak-rirao je 135 pravoslavnih Srba i nekoliko Jevreja u gradu Mo-staru. Artuković ga je nagradio postavljajući ga za ustaškog komesara oblasti Sarajevo. Franjo Vego, desna ruka Andrije Artukovića, masakrirao je oko 5.000 pravoslavnih Srba u okrugu Čapljina. Artuković ga je unapredio u čin ustaškog kapetana. Po naređenju Artukovića, Geza Togonal je ubio 20 ljudi u Gacku, 70 u Koritu, 19 u Golubnjači i 5 monaha u manastiru Žitomislić. Sporadični masakri su se dešavali i u drugim oblastima. Juna 1941. godine, odred od 250 ustaša stigao je u Kupres, pod komandom Rafaela Bohana i Avda Voludera. Srbima iz sela Begovo Selo, Gornji Malovan, Blagaj, Vukovsko Donje, Vukovsko Gornje, Rili, Zanoglena i Ravno naređeno je da odu u Kupres. Po redosledu dolaska, ustaše su ih, grupu po grupu, vodile van gra-da u područje gde ima mnogo dubokih jama. Svi su pobijeni i bačeni u jame.38

Grupa od 280 ljudi, većinom iz Donjeg Vukovskog, odvedena je na polje između sela Šujice i Livno gde je pre rata bio for-miran vazduhoplovni kamp. Ustaše su ih sve pobili i bacile u prethodno iskopane bazene gde su ih posipale živim krečom. Selo Galinjevo, u okrugu Duvno, doživelo je neopisivu trage-diju. U ovom selu bilo je oko 20 srpskih kuća. Ustaša, po imenu Kapulica, jedan od bivših manijaka stranke, umarširao je u selo sa naoružanom jedinicom. Svi stanovnici su vezani žicom i odvedeni do mosta Prisoj. Tamo su pobijeni i bačeni u brzake. Napetost je rasla iz dana u dan. Počela je da utiče na one iz višeg sloja koji su smatrani imunim na brutalnost. Političke ličnosti, kao i one iz umetnosti i književnosti, podrža-vale su Pavelićev režim svojim ličnim ugledom, poput vajara Ivana Meštrovića koji je organizovao ustaške izložbe u Za-grebu, Italiji i Nemačkoj. Čak je i veliki hrvatski pesnik Vladimir Nazor, koji se kasnije pridružio Titu, bio zanesen masovnom histerijom. Up-ravo u to vreme je napisao:

„Nije vreme za muziku ili mandoline. Sada je vreme da svako od nas živi kao vukovi i lavovi, drugim rečima, kao Hrvati!“ Drugog juna, u govoru održanom u Novoj Gradiški, Milovan Žanić, ministar pravde i autor mnogih zakonskih dekreta, sa-svim jasno je otkrio vladin plan: „Ova država, naša zemlja, samo je za Hrvate i ni za koga drugog. Nema načina i sredstava koje mi Hrvati nećemo koristiti da učinimo našu zemlju zaista našom i da je očistimo od svih pravoslavnih Srba. Svi oni koji su došli u našu zemlju pre 300 godina moraju nestati. Ne pokušavamo da sakrijemo našu nameru. To je politika naše dr-žave i tokom njene realizacije nećemo učiniti ništa drugo, osim da sledimo principe ustaša.“

BLAGOSLOV ATENATA

Zlokobni Poglavnik, obraćajući se ustaškoj vojsci u Zagrebu, izgovorio je ove grozne reči: „Dobar ustaša je onaj koji može nožem da iskopa dete iz utrobe majke.“

Pozivajući se na novine Nedelja od 6. juna 1941. godine, koje su objavile članak (pod naslovom) „Hrist i Hrvatska“, očig-ledno je kako je katolička štampa reagovala, i veoma je poučno pročitati: „Hrist i ustaše, Hristos i Hrvati, marširaju zaje-dno kroz istoriju. Od prvog dana svog postojanja ustaški pokret se bori za pobedu Hristovih načela, za pobedu pravde, slobode i istine. Naš Sveti Spasitelj će nam pomoći u budućnosti kao što je to činio i do sada. Zato će nova ustaška Hrvatska biti Hristova, naša i ničija druga.“ Znatan broj hrvatskog katoličkog sveštenstva bio je prožet ovim neverovatnim uzvišenjem. Biskupat i obični sveštenici pokušavali su da nadmaše sebe u fanatacizmu. Brojni su bili oni koji su, poput ogulinskih kapelana Ivana Mikana, postali zakleti ustaše još pre rata i koji su putovali po zemlji šireći svoju političko-religioznu ideologiju. Mikan u potpunosti za služuje hvalospev koji se pojavio u štampi: „Od vremena svog dolaska u Ogulin vodio je nacionalnu politiku u pravom ustaš-kom duhu.“ Reči francuskog autora, Žana Isara, odnose se na ove iza-zovne opaske: „Niže sveštenstvo nije samo tolerisalo ove ma-sakre već je često bilo saučesnik. Mladi sveštenici su se prijavili sa oružjem u ruci. Da li postoji neko ko veruje da se religiozni misticizam, ma koliko ekstreman i primitivan bio, može povezati sa atentatima?“

Pa ipak, tako nešto je izgledalo sasvim kompatibilno, ne samo među nižim sveštenstvom, već i, pre svega, među onima višim u hijerarhiji. Nadbiskup Ivan Šarić, koji je već pome-nut, hvalio je (u svojoj recenziji, Katoliiki tjednik) upotrebu re-volucionarnih metoda u ime istine, pravde i časti i izjavio da je „glupo i nedostojno Hristovih učenika misliti da se bo-rba protiv zla može plemenito voditi u rukavicama“. Dati veću slobodu ubicama i mučiteljima bilo bi nemoguće. Ovaj prelat je u mnogim prilikama pokazao svoj „hrišćanski duh“, posebno kada ga je katolička supruga dr Dušana Jeftanovića, koga su ustaše uhapsile, zamolila da interveniše. Njegovo Preosveštenstvo Šarić je odgovorio da, pošto je Jeftanović pravoslavni Srbin, žali što nije mogao da udovolji. Tako je jadni čovek mučen, a zatim ubijen u zagrebačkom zatvoru.

„Veliki krst sa zvezdom“, koji je Pavelić dodelio ovom sve-tom čoveku, bio je, dakle, više nego zaslužen, kao i laskavo pri-znanje koje je pratilo njegov početak: „Kao nadbiskup Bosne, za njegov ustaško-hrvatski duh i njegov rad među sveštenstvom i narodom.“ Ali u Katoliikom tjedniku, osvrtu na Njegovu Preosveštenstvo Šarića, moglo se primetiti ovo opravdanje genocida u svoj njegovoj crkvenoj svesnosti:

Svakako, veoma je teško onima koji plaćaju Eriće (tj. Srbe) i na čijim se leđima izvode operacije. Svi smo mi ljudi. Naj-osetljiviji smo na stvari koje se tiču naše kože, našeg po-stojanja i naših porodica. Takve tragedije najviše bole. To je stvar probadanja živog mesa. Srca se stežu, oči se pune suzama, uzdahuju, kao i kletve izlaze sa usana… Ali politika je druga-čija. Ona zahteva, za opšte dobro i javni interes, krutu, bru-talnu i gvozdenu disciplinu. Ljudi koji vladaju su ti koji preuzimaju odgovornost. To se ne tiče pojedinca! Niti se tiče naše verske i katoličke savesti! Imamo još jedno područje delovanja, područje koje je malo i privatno. Za njega smo po-tpuno odgovorni… Bogu i našoj hrišćanskoj savesti…

Terorizam, masakri i mučenja nisu izgledali ni najmanje za-interesovani za Crkvu, niti za savest njene pastve. Takve stvari su bile van granica njihovog „polja delovanja“ i, u to vreme, kao svedoci tolikih užasa, njihova jedina dužnost je bila da kažu Amin. Njegova Milost, Pavle Jesih, nije bio ništa manje ekspli-citan. Kao šef grupe Katolička akcija, uručio je poklone i čestitke Anti Paveliću u ime svih ogranaka različitih orga-nizacija, a njegove reči su izazvale značajne reakcije, u koje je uneo pravi začin: „Imamo sve razloge da mislimo da vam je Gos-pod pružio svoju pomoć, jer ste uspeli da očistite naše novo polje hrišćanstva u Hrvatskoj. Vođeni duhom Hristovim i us-taškim principima, sada smo spremni za svaku bitku u odbrani naše voljene Hrvatske. Tako ohrabren, blagosloven i razjaren od strane najviših prelata, Poglavnik je mogao samo da udvostruči svoje napore u procesu „čišćenja“ koji je preduzeo. U suštini, praktično svi su znali za masakre (uključujući i Vatikan), ali niko nije ništa preduzeo povodom toga, niti je čak izgledao otvoreno zabrinut. U okupiranoj Srbiji, na pomolu je bio važan događaj koji se tiče otpora. Komunistička partija, uključivši se u igru, mo-rala je fundamentalno da izmeni situaciju u Jugoslaviji, pode-ljenoj na nekoliko zona okupacije. Nemačka je napala SSSR 22. juna 1941. godine. Dana 27. istog meseca, Tito, poznat po imenu Valter, došao je iz Zagreba u Beograd, gde je organizovao svoj štab u vili svog prijatelja Vladimira Ribnikara, vlasnika i direktora Politike, najve-ćih i najuticajnijih jugoslovenskih dnevnih novina. U svom proglasu je rekao:

Proleteri svih krajeva Jugoslavije, na oružje! Okupite se oko svoje avangarde, Komunističke partije Jugoslavije. Ispunite svoje proleterske dužnosti bez straha i oklevanja. Spremite se za konačnu i sudbonosnu borbu! Ne možete stajati skršte-nih ruku dok se proliva dragocena krv herojskog naroda Sovjetske Rusije. Tada je Tito izdao ova tajna uputstva komunističkim grupama:

Jugoslovenska komunistička partija je sada u poziciji da ak-tivno učestvuje u rušenju monarhističkog režima i u tom ci-lju će pružiti pomoć svim elementima, bez obzira na njihov ideološki pogled i karakter, koji su usmereni ka istom cilju. Jugoslavija se prvo mora raspasti na svoje sastavne delove, a zatim će partija moći da nastavi svoj rad unutar svakog od njih u skladu sa već izdatim direktivama.

Pružiti svaku neophodnu pomoć ustaškim, makedonskim, al-banskim i drugim nacionalističkim organizacijama, uko-liko one mogu doprineti brzom rušenju sadašnjeg režima.

Poručite knjigu

“Metafizika“ Jevrejska 20, Beograd,

0113036440             i             062336460

www.metaphysica.rs

cena knjige u tvrdom povezu formata 14 x 21 cm i 340

strana je 2200,00 dinara