Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitaoce objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Optužba Komisije je bila teška: „državni udar i slabljenje jedinstva Armije, sistematska opstrukcija ustavnog poretka i slabljenje jedinstva Armije, delovanje sa šovinističkih pozicija, .zavera protiv Jugoslavije, namera da potpuno preuzmu vlast“, itd. itd. Utoliko je bilo veće iznenađenje saveznih poslanika kada je Avdo Humo, u ime Komisije, pročitao predloge koji su dovodili u sumnju i samu osnovu optužnice.

Humo je rekao: „…Savezno izvršno veće smatra da je za sve nas sada najvažnije da se okre nemo napred, prema dnjštveno-ekonomskim zadacima koje smo sebi postavili odlučujućim kursom na privrednu i društvenu reformu. Događaji poslednjih meseci, kao i mnoga iskustva proteklih godina, gotovo su nam pokazali do koje je mere naš samoupravni mehanizam konsolidovan i snažan.

Samoupravnost i neposredna demokratija u svim društvenim oblastima razvili su se i konsolidovali na takvom nivou da organizovana delatnost ove grupe protiv sistema samoupra vljanja nije imala realnih izgleda na uspeh. Demokratizacija našeg društva izmenila je uslove i stvorila drugi odnos, daleko humaniji, koji opredeljuje karakter odluke prilikom razmatranja određenih političkih delikata. Zato bi i ovog puta bilo moguće postupiti sa humanizmom, koji je inače i do sada bio svojestven prirodi našeg sistema i celokupnoj dosadašnjoj političkoj praksi socijalističke Jugoslavije. Aleksandar Ranković i neki pripadnici grupe okupljene oko njega imali su u prošlosti zasluge za zemlju. Ranković je dve decenije zauzimao vrlo odgovorne državne i društvene funkcije i sa tih pozicija mogao je da traži od mnogih ljudi, a naročito od pripadnika Slufbe državne bezbednosti izvršenje svojih naređenja… Zbog toga, Savezno izvršno veće predlaže da se odustane od kivičnog gonjenja Aleksandra Rankovića i grupe, jer se uverilo da naše društvo može da prihvati napred navedene okolnosti i da njegova humanističko-idejna sadržina i ovog puta može da ispolji velikodušnost i ljudski postupak i pored najdublje društvene osude samoga dela. Savezno izvršno veće je konsultovalo Predsednika Republike o svom predlogu odustajanju od krivičnog gonjenja Aleksandra Rankovića i grupe i predsednik je saglasan da da aboliciju ukoliko Savezno veće Savezne skupštine prihvati izveštaj SIV-a. Molim Veće da izveštaj prihvati“.

Pred delegatima Saveznog veća našao se i Izveštaj SIV-a koji je, po rečima Avda Huma, rezultat višemesečnog rada i istraživanja. Evo tog Izveštaja: „…Savezno izvršno veće je poslednjih meseci nastojalo da se što potpunije razjasni priroda onih pojava koje su doživele oštru političku osudu ne samo na brionskoj sednici CK SKJ nego i u celokupnoj političkoj delatnosti od brionske sadnice do danas, činjenice s kojima se Savezno izvršno veće upoznalo ukazuju: da se oko Aleksandra Rankovića formirala grupa istomišljenika povezana ne samo istovenim političkim pogledima nego i srodnim interesima u borbi za vlasti i da se za ostvarenje svojih ciljeva grupa koristila sredstvima kojima se krše Ustav SFRJ i postojeći zakonski propisi. Grupa je vršila opstrukciju ustavnog poretka i otežavala razvoj samoupravljanja. Na ovakve zaključke upućuju i indicije o stvarnim ciljevima grupe, otkrića o sredstvima kojima se grupa služila i procena posledica njene proivustavne de latnosti.

Niz pronađenih dokumenata, mnogi postupci članova grupe i akcije na ko je su članovi grupe podsticali druga lica – svedoče da se grupa formirala na određenoj političkoj platformi i da je ta platforma u suprotnosti sa načelima na kojima počiva naš ustavni poredak. Ustanovljeno je da grupa sistematski vršila opstrukciju ustavnog poretka, u prvom redu opstrukciju samoupravljanja – jednog od osnova društveno-ekonomskog uređenja socijalističke Jugoslavije i jednog od neprikosnovenih osnova položaja i uloge radnog čoveka kod nas. Ona se nije ograničavala samo na to da širi nevericu u efikasnosti demokratskog poretka i samoupravljanja i da se time zalaže za politiku čvrste ruke koja bi mogla značiti jedino povratak na prevaziđene oblike političkog ustrojstva društva. Mnogim praktičnim koracima, na gotovo svim lesticama društvene strukture, grupa je nastojala da uspori i oteža afirmaciju samoupravnih procesa – što, razume se – nije moglo ostati bez negativnog uticaja na tokove tih procesa.

Težeći da Službu državne bezbednosti u punoj meri pretvori u svoje omeđe, grupa se trudila da kadrove Službe odgaja u duhu odanosti i bezuslovne poslušnosti Aleksandru Rankoviću, koji je poistovećivan sa Centralnim komitetom CKJ, a privrženost njemu ocenjivana je kao privrženost Revoluciji i stvari socijalizma. Sistem vezivanja za ličnosti bio je utkan u sve odnose u Službi državne bezbednosti. Međutim, grupa nije uspela u celini da ovlada Službom državne bezbednosti i da ovu instituciju izoluje od uticaja stvarnih potreba jednog društva na putu socijalizma i socijalističkog samoupravljanja.

Nezavisno i suprotno od nastojanja rukovodstva Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove, na terenu je sužavana delatnost Službe državne bezbednosti i osavremenjivana njena orga nizacija smanjivan broj dosijea, evidencija i sl..

Eksponenti grupe u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove oštro su se suprostavljali nastojanjima da se delatnost Službe državne bezbednosti uskladi s ustavnim načelima i prilagodi stvarnim potrebama društva. Predstavnički i političko-izvršni organi nisu ostvarivali uvid u rad Službe državne bezbednosti, pa je ona, delujući bez stvarne društvene kontrole, delom mogla postati omeđe jedne grupe. Načelo o odgovornosti organa unutrašnjih poslova uglavnom je formalno primenjivano, tj. u najboljem slučaju svodilo se na podnošenje izveštaja o radu dmgih službi organa unutrašnjih poslova. Delatnost Službe državne bezbednosti prikazivana je obično u nekoliko najopštijih konstatacija, pri čemu su jednostrano isticani samo uspesi Službe. Godinama stvarno uverenje da je u Službi državne bezbednosti sve u redu i godinama gajeno poverenje u ljude koji su stajali na njenom čelu, a pre svega u Aleksandra Rankovića, uticali su da se jedno neprirodno stanje i praksa su protna pozitivnim azkonskim propisima o odgovornosti, prihvate kao normalni. Grupa se nezakonito uplitala ili je pokušala da se meša i u poslove pojedinih organa i institucija. To je naročito bio slučaju u Državnom sekretarijatu za inostrane poslove. Naime, grupa je pokušala da pojedinim kadrovskim promenama stekne dominantan položaj u toj ustanovi i na taj način utiče na politiku DSIP. Grupa je takođe pokušala da pridobije i veže za sebe pojedine pripadnike JNA, da unese razdor i raspimje šovinizam i na taj način slabi jedinstvo Armije. Služba državne bezbednosti po nalogu pojedinih njenih najviših funkcionera i lica koja su bila van tog resora, nezakonito se mešala u oblast nauke, kulture i umetnosti intenzivno ih kontrolisala i o njim davala svoje ocene i zaključke. Takvim potrebama prilagođavana je i organizacija Službe državne bezbednosti, čiji su kadrovi i široka mreža saradnika bili angažovani na jednom velikom poslu za koji uopšte nije bilo opravdanja, a koje ga čine odgovornim za resor unutrašnjih poslova, koji je nastavio da se meša u rad Službe državne bezbednosti.

Zajedno sa S.Stefanovićem, koji je bio predsednik Odbora za unutrašnju politiku SIV. A. Ranković je neposrdno odlučivao o pojedinim krupnijim akcijama. Njemu su upućivane i informacije o akcijama koje su bile u toku ili je tek trebalo da se preduzmu. Na dokumentima, po pravilu namenjenim samo pripadnicima Službe, beležio je svoje opaske i davao uputstva ne samo S. Stefanović nego i A. Ranković.

Svetislav Stefanović je i po odlasku iz Saveznog sekretarijata za unu trašnje poslove koristio Službu državne bezbednosti za prikupljanje podataka o pojedinim državnim i političkim funkcionarima, a takođe i za kompromitovanje rešenja SIV koja njemu nisu odgovarala, odnosno za kompormitovenje pojedi nih ličnosti sa čijim se predlozima Savezno izvršno veće saglasilo. I Vojin Lukić se, po odlasku iz resora unutrašnjih poslova – na dužnost sekretara CK SK Srbi je – takođe uplitao u poslove Službe državne bezbednosti, pa i neposredno učestvovao u pojedinim akcijama. Neposredni rukovodilac službe za ozvučavanje i prisluškivanje u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove ostao je vezan za S. Stefanovića i u vreme kada Stefanović više nije bio savezni sekretar za unutrašnje poslove. Ova veza je održavana mimo sadašnjeg saveznog sekretara za unutrašnje poslove. činjenice potvrđuju da su tvorci koncepcija i usmeravanja razvoja i stila ra da tehnike Službe državne bezbednosti bili A. Ranković, S. Stefanivić i V. Lukić. Oni su neposredno zahtevali, inicirali i odobravali krupnije akcije, odnosno, ne posredno su učestvovali u zloupotrebljavanju ove službe, kršeći time ustavna načela i zakonske propise .

Savezno javno tužilaštvo uputilo je Saveznom izvršnom veću izveštaj u vezi s krivičnim postupkom protiv lica koja su učestvovala u zloupotrebama nekih organa Službe državne bezbednosti. U izveštaju saveznog javnog tužioca, koji je Saveznom veću Savezne skupštine upućen od strane Saveznog izvršnog veća kao prilog Izveštaju o zloupotrebama u nekim organima Službe državne bezbednosti između ostalog se navodi: Nadležni sudski organi u Beogradu vode krivični postupak protiv sledećih lica: Vojin Lukić, bivšeg saveznog sekretara za unutrašnje poslove protiv koga su odlukom saveznoj javnog tužioca Ktr. br.713/66 od 3X1966. godine pokre nuti izviđanja rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br. 858/66 od 22X1.1966. otvorena je istraga za krivična dela iz ćl. 100,105a 319 KZ. Živojina Srbe Savića a za krivična dela iz ćl. 100 i 151 st. 2 u vezi ćl. 19 KZ Selima Numića, pomoćnika saveznog sekretara za unutrašnje poslove, protiv koga je odlukom saveznog javnog tužioca Ktr. br. 670 od 13.IX.1966. po krenut izviđaj a rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br. 716/66 od 14X.1966. otvorena istraga za krivična dela iz čl.320 st. 2 i 3 i čl. 314 st. 2 KZ. Ing. Pavla Tepine, direktora Tehničkog instituta SSUP. Vojislava Baldžija, pomoćnika direktora Tehničkog instituta SSUP, Bože Arnautovića, načelnika Odelenja za operativno-tehničke poslove, Mirka Trivića, pomoćnika načelnika IV uprave u SSUP i Živorada Paunovića, tehničara u SSUP, protiv kojih je rešenjem istažnog sudije Okružnog sudije Okmžnog suda u Beogradu KIO br.568/66 od 4.VI11966. godine otvorena istra ga za krivična dela iz ćl.320, stav 2. i 3; 314. st. 2; 319. st. 1 i 2 i 317. st. 1 KZ. STANISLAV PAVLINA, pomoćnika direktora tehnićkog instituta SSUP, protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br. 586/66 od 13.VI11966. otvorena istraga za krivična dela iz čl. 320. st. 2 i3. i 314. st. 2.KZ <http://2.kz/>.

Takođe, i protiv Velimira Đorđevića, tehničara u IV upravi SSUP, protiv koga je rešenjem Vojnog suda u Beogradu I br. 44/66 od 29. V11966. otvorena istraga za krivično delo iz čl. 105a KZ. te Aleksandra Ignjatovića, penzionera, bivšeg tehničara, protiv koga je odlukom saveznog javnog tužioca Ktr.br. 707/66 od 1.X 1966. pokrenut izviđaj za krivična dela iz čl. 320 st.2 i 3 i čl. 314. st. 2. KZ. Milana Đokovića načelnika odeljenja u UDB.e za grad Beograd protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br.581/66 od 9.VII11966. otvorena istraga za krivična dela iz čl. 320. st. 2 i 3; 314. st. 2; 319 st. 1 i2 i čl. 317. st. 1. KZ. Slobodana Jovića, pomoćnika načelnika UDB za grad Beograd, protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda za grad Beograd KIO br. 619/66 od 8.IX 1966. otvorena istraga za krivična dela iz čl. 320 st. 2 i 3. i 314. st. 2 KZ i Zvonimira Radoševića, šefa odseka UDB.e grada Beograda protiv koga se odlukom saveznog javnog tužioca vodi izviđaj za krivično delo iz čl. 320 st.2 i 3. KZ.

U SDB se izgradio i razvio sistem informacija, analiza i biltena koji su svakodnevno dostavljani najodgovornijim državnim i političkim funkcionerima i u kojima su se često servirali podešeni podaci i sugerisali stavovi i mere koje tre preduzeti u raznim pitanjima i na raznim područjima, koji inače nemaju ni kakve veze sa borbom protiv neprijatelja.

Početkom 1966. godine, na zahtev Svetislava Stefanovića, u Saveznom sekratarijatu za unutrašnje poslove pripremljen je obiman materijal „o negativnim pojavama u oblasti nauke i kulture i nosiocima takvih pojava“. U okviru tog materijala obrađeni su svi univerzitetski centri u zemlji, Srpska akademija nauka, Slovenačka akademija znanosti i umetnosti, književnici iz svih republika, filmski radnici, Institut za sociologiju u Ljubljani, izdavačka preduzeća i redakcije novinskih kuća. U beleškama o ličnostima sadržani su ne samo podaci o njihovim političkim stavovima, nego i ocene njihovog umetničkog i naučnog stvaralaštva. Tako na primer, u izveštaju SSUP od 26.IX 1964. godine navodi se da su organi Državne bezbednosti korišćenjem operativnih sredstava i mera, nailazili u oblasti kulture na razna „društveno-negativna skretanja i shvatanja“. U istom se navode imena mnogih književnika, umetnika i naučnika, citiraju njihova mišljenja izneta javno i na skupovima ili data na ulici u kafani.

Na osnovu tako prikupljenih informacija SDB je davala ocene o istima, njihovoj političkoj orijentaciji, o umetničkoj vrednosti njihovih dela i sl. U „Informaciji o stanju u saveznim ustanovama i institucijama“ koja je sa stavljena u SDB SSUP 1964. godine na zahtev Svetislava Stefanovića, obuhvaćena su skoro sva lica iz saveznih sekretarijata i drugih saveznih ustanova. U toj informaciji sami autori iste, daju sledeću ocenu: „Negativni podaci za pojedine službenike, kojima raspolaže Služba državne bezbednosti uneti su u ovaj pregled sa ciljem da bi se dobila što vernija slika moralno-političkog kvaliteta kadra u saveznoj upravi. Međutim, oni su takvog karaktera da se ne mogu u svim slučajevima upotrebiti kao dokumentacija, iako su često mnogo ozbiljnije prirode od onih koji su uzeti iz kriminalistićko-sudske evidencije“.

U pregledu dosadašnjih komentara, reagovanja i stavova u vezi sa „sprovođenjem privredne reforme“ od avgusta 1965. godine, koji je pripremio SSUP na bazi podataka službe DB, odabrani su i prezentirani takvi primeri koji treba da izazovu sumnju i nevericu u uspeh privredne reforme i sistem samoupravljanja. Čak i pojedini niži organi službe UDB.e davali su ocene o privrednoj politici saveznih organa. Tako je odsek UDB.e Odeljenja za unutrašnje poslove Skupštine opštine Zemun, aprila 1966. godine sastavio kratak operativni izveštaj u vezi sa Odlukom SIV o izvozu kukuruza i nabavci poljoprivrednih mašina u kome navodi da Poljoprivredni industrijski kombinat Zemun nije o ovoj Odluci prethodno konsultovan i da nije poznato da li su i drugi konsultovani.

Pod totalnom kontrolom i agenturnom obradom nalazila su se i mnoga preduzeća i druge privredne organizacije zemlje. Preko razgranate mreže saradnika prikupljene su i servirane ocene o stanju u privredi. Tako je UDB.a za grad Beograd izradila 1. oktobra 1965. godine na 40 stranica informaciju „O nekim pojavama i zapažanjima iz rada spoljnotrgovinskih preduzeća u Beogradu“, a analitičko odeljenje 24. maja 1965. godine izradilo na 105 stranica izveštaj pod naslovom „Neka zapažanja o rukovodećem kadrovima u privrednim organizacijama Beograda“, u kome se posebno razrađuje moralno-politički lik, poslovna sposobnost i odgovornost tih lica. Uz direktno učešće Svetislava Stefanovića i Vojina Lukića, a sa znanjem Aleksandra Rankovića, sprovodi se tzv. akcija „Morava“ na pronalaženju zlata, vrednosnih papira i drugih dragocenosti koje su navodno sakrili Draža Mihajlo- vić i njegovi saradnici pri kraju rata. Ovom akcijom neposredno rukovodi Životije Srba Savić koji ovlašćuje organe službe UDB.e na terenu da u ovom slučaju mogu da primene sve mere prinude prema licima za koja predpostavljaju da nešto znaju o sakrivenom zlatu. Na osnovu toga ovakve mere su i primenjivane pa je veći broj saslušavanih građana fizički maltretiran a nekima su nanete i teške telesne povrede. Kada je sekretar Opštinskog komiteta CK iz sela Blace protestovao kod Vojina Lukića zbog ovakvih nedozvoljenih metoda koji se primenjuju prema seljacima u vezi sa ovom akcijom, Vojin Lukić je istog uputio na Životija Srbu Savića, koji ga uopšte ne prima. Ubrzo posle toga organi DB na terenu počinju da saslušavaju lica u cilju prikupljanja dokaza da je sekretar koji je protestovao simpatizer četnika

Svetislav Stefanović koristio je službu DB i za prikupljanje informacija i po dataka za kompromitovanje pojedinih odluka Saveznog izvršnog veća. Premda je Savezno izvršno veće 23. marta 1965.godine potvrdilo odluku Jugoslovenske investicione banke i organa samoupravljanja Zajednice jugoslovenskih železnica o prihvatanju ponuda za kupovinu 195 električnih lokomotiva, Svetislav Stefanović je, mimo Saveznog izvršnog veća, krajem maja i dva puta u oktobru 1965. godine, tražio od DSIP, SDB Srbije i nekih preduzeća u Beogradu informacije o ovoj kupovini i preko njih pokrenuo ovo pitanje u cilju da ipak spreći realizaciju ove odluke.

Karakteristično je, takođe, da u ovo vreme Vojin Lukić daje zadatak jednom funkcioneru SDB grada Beograda da proveri da li organi JNA kontrolišu njegove – Lukićeve telefonske razgovore. Krajem maja 1966. godine ugrađene su prislušne instalacije u kancelariji oficira II uprave JNA a prisluškivanje njihovih razgovora je trajalo od 31.maja do 8. juna iste godine. Pripadnici DB grada Beograda koji su izveli ovu akciju, dogovorili su se kako da se ista „legendira“, te istraga nikada nije dokazala prave motive…

(Nastavak u sledećem broju)