Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljada grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitaoce objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Krajem maja 1966. godine ugrađene su prislušne instalacije u kancelariji oficira II uprave JNA, a prisluškivanje njihovih razgovora je trajalo od 31. maja do 8. juna iste godine. Pripadnici DB grada Beograda koji su izveli ovu akciju, dogovorili su se kako da se ista legendira, te istraga još nije dokazala prave motive. U toku do sada stvorenog krivičnog postupka utvrđeno je da su bile postavljene instalacije za prisluškivanje razgovora Predsednika Republike u njegovom radnom kabinetu u zgradi Saveznog izvršnog veća, kao i u njegovoj privatnoj rezidenciji na Dedinju.

Postoji osnovana sumnja da su u donošenju odluka o postavljanju tih instalacija učestvovali lično Aleksandar Ranković i Svetislav Stefanović. Takvo učešće Aleksandra Rankovića proizlazi već iz same činjenice da su instalacije za prisluškivanje razgovora Predsednika Republike, kako u Saveznom izvršnom veću, tako i na Dedinju, sprovedene tako da omogućavaju Aleksandru Rankoviću da iz svog kabineta u Saveznom izvršnom veću i iz svog stana na Dedinju vrši prisluškivanje razgovora Predsednika Republike. Pored toga, postoji osnovana sumnja da je Svetislav Stefanović lično dao naređenje za izradu projekta za ugrađivanje instalacija za prisluškivanje razgovora Predsednika Republike.

Prilikom izvođenja naknadnih radova data su takva tehnička rešenja da se razgovori iz kabineta Predsednika Republike mogu slušati u kabinetu Aleksandar Rankovića, dok su tehnička rešenja za kabinet Aleksandra Rankovića takva, da je bila isključena mogućnost njegovog prisluškivanja.

U okviru kabineta Predsednika Republike nalazi se razvodna kutija i posle svakog dozvoljenog snimanja trebalo je isključivati instalaciju. Međutim, utvrđeno je da je instalacija bila i ranije ostavljena duže vreme uključena, a neprestano je bila uključena od 11. novembra 1965.godine do 20. juna 1966. godine u kom je vremenu kod Predsednika Republike održavan niz veoma značajnih sastanaka. Svedok Vukmirović je ukazao da se na osnovu knjige poseta kabineta Predsednika Republike koju vodi dežurni, vidi da je tehničar Paunović poslednji put ulazio u kabinet radi snimanja 12.X11965. godine, a za tim 20.V11966. godine, što znači da je kabinet za celo ovo vreme bio spojen sa centrom za snimanje.

U telefonskom aparatu vezanom za specijalnu telefonsku liniju, koji se nalazio u rezidenciji Predsednika Republike u Užičkoj br. 15, pronađen je ugrađen mali blok-kondenzator. Namena ovog kondenzatora je isključivo da se omogući prisluškivanje razgovora u prostorijama pomoću telefona kada je telefonska slušalica spuštena.

U zapisniku o izvrljenom uviraju u šahtu ispred zgrade u Užičkoj br. 15. od 6.VIII 1966. godine, konstatovano je da su spojevi na 50-parnom telefonskom kablu SSUP tako izvedeni da omogućavaju prenošenje telefonskih razgovora i u suprotnom smeru od smera prema telefonskoj centrali.

U toku krivičnog postupka protiv Pavlin Stanislava i dr, istražni sudija je zajedno sa veštacima izvršio uviđaj u šahtu br. 32 koji se nalazi u Užičkoj ulici ispred zgrade broj 25 (stan A. Rankovića) i konstatovao da su u ovaj šaht bile produžene četiri linije specijalnog telefona iz Užičke br. 15 (privatne rezidencije Predsednika Republike). Ove linije su bile aktivne, iako bi trebalo da su presečene već ispred zgrade broj 15., pošto se tu završava njihova normalna funkcija.

Na ovim linijama je šahtu broj 32 izvršeno probno prisluškivanje i utvrđeno da se telefonski razgovori u rezidenciji Predsednika Republike jasno čuju, o čemu postoji magnetofonski snimak razgovora vođenih prilikom uviđaja. Iz ovog šahta odlazi kabl sa pet linija u stan Aleksandra Rankovića, od kojih jedna za njegov specijalni telefon, dok su četiri nađene presečene u šahtu i slobodne (nije utvđeno kada su presečene).

S obzirom da ovaj nalaz predstavlja nenormalnu situaciju, izvšen je uvđaj u stanu Aleksandra Rankovića. Utvrđeno je da jedna linija specijalnog telefona vodi do Rankovićevog telefona u njegovoj radnoj sobi, a zatim produžuje i u njegovu spavaću sobu, a četiri slobodne linije vode direktno u spavaću sobu Aleksandara Rankovića, a odatle tri linije vode u radnu sobu Slavke Ranković.

Prema mišljenju veštaka, nema opravdanja da iz zgrade nižih brojeva u Užičkoj ulici vode aktivne linije specijalnih telefona do šahta ispred zgrade broj 25 (čak je zabranjeno da se aktivne linije od telefonske centrale produžuju i dalje iza korisnika određenog telefona).

Nema takođe opravdanja da iz ovog šahta slobodne linije idu kroz stan Aleksandra Rankovića, ali je na taj način jednostavnim prespajanjem navedenih linija, moguće u Rankovićevom stanu prisluškivati specijalne telefone kućnih brojeva Užičke ulice nižih od broja 25 tj. privatne rezidencije Predsednika Republike i stanova drugih rukovodilaca. U stan A. Rankovića je pronađena kablovska glava na kojoj se vidi da su radovi amaterski izvedeni i na njoj tragovi nasilnog demontiranja. Okrivljeni Aleksandar Ignjatović na saslušanjima od 6 i 7 oktobra 1966. godine potvrđuje da je on lično vezao i sproveo u zgradu u Užičkoj 25 (stan A. Rankovića) linije koje su šahtu ispred zgrade A.Rankovića sada nađene presečene.Ugrađena su takođe i instalacije za prisluškivanje u kabinetu predsednika Savezne skupštine u zgradi SIV. Osim toga, u radnom kabinetu i sali za sastanke kod predsednika Savezne skupštine u zgradi Saveznog izvršnog veća pronađena su tri telefona adaptirana za snimanje razgovora koji se vode u ovim prostorijama.

Postojala je mogućnost zloupotrebe ovih instalacija, na taj način što su se odgovarajućim prespajanjem razgovori mogli slušati u bilo kojoj prostoriji zgrade saveznog izvršnog veća, kao i van iste. Postoje podaci koji ukazuju da je i specijalni telefon predsednika Savezne skupštine u zgradi Saveznog izvršnog veća, korišćen za prisluškivanje.

Po nalogu Selima Numića, u toku 1961. godine, zamenjen je, noću, specijalni telefonski aparat, drugim telefonskim aparatom. Prilikom zamene ovih telefona izvođeni su još neki radovi na telefonskim instalacijama što se ukazuje na zloupotrebu. Utvrđeno je da je specijalna telefonska linija u stanu predsednika Savezne skupštine bila povezana 1961. ili 1962. godine sa kablom koji je vodio u kuću A. Rankovića u svrhu prisluškivanja. Nalog za izvorenje radova kojim se omogućava prisluškivanje izdao je svojim potčinjenim Selim Numić na sastanku održanom kod njega. Tom prilikom je rekao da se to radi po nalogu pretpostavljenih i da će se kontrola telefona predsednika Savezne skupštine vršiti u jednoj prostoriji zgrade u kojoj stanuje A.Ranković. Postoje podaci da je specijalna telefonska linija u stanu predsednika Savezne skupštine prisluškivana i ranije. U dokumentaciji koju je kod sebe neovlašćeno držao Selim Numić pronađen je deo izveštaja o potrebi obezbeđenja od prisluškivanja u stambenim vilama predsednika Savezne skupštine i Rankovića koji je pisan pre 1960. godine. U tom dokumentu se predlažu mere koje bi trebalo preduzeti.

Prema ovim stručnim sugestijama nikad nije postupljeno, već je naprotiv likvidirana služba za obezbeđenje od prisluškivanja. Istraga je došla do podataka da je A. Ranković upravo u to vreme zahtevao da mu se omogući prisluškivanje specijalnog telefona u kući predsednika Savezne skupštine, sa motivacijom da želi da iz svog stana otkrije lice koje ovog rukovodioca navodno uznemirava preko specijalnog telefona. Postoje takođe, podaci da su još u toku 1958. godine vršeni odgovarajući radovi u cilju prisluškivanja razgovora na specijalnoj telefonskoj liniji u stanu predsednika Savezne skupštine.

U daljem krivičnom postupku utvrđeno je da su, pored specijalnih linija iz rezidencije Predsednika Republike i stana predsednka Savezne skupštine, koje su bile vezane sa kablom koji je vodio u kuću A. Rankovića, sa istim kablom bile povezane i specijalne telefonske linije drugih visokih rukovodilaca federacije i Republike Srbije…

Kad je grupa osetila da se počinje otkrivati njeno protivustavno delovanje, započela je sa uništavanjem dokaza, paljenjem dokumentacije, povlačenjem instalacija za prisluškivanje, sastavljanjem falsifikovanih naloga, dogovaranjem kakve izjave da se daju pred nadležnim državno-partijskim komisijama i sudskim organima, a sve u cilju prikrivanja izvršenih zloupotreba. Postoje podaci i dokazi o uništavanju dokumentacije i drugih tragova zloupotreba, a naročito materijala koji bi mogao kompromitovati A. Rankovića i S. Stefanovića. Već 30. maja 1966. godine Vojin Lukić lično uništava jedan deo ovakvih materijala, a drugi predaje funkcioneru DB za grad Beograd da ga on uništi. Dana 8. juna 1966. godine izdaje se naređenje za povlačenje instalacija za prisluškivanje nekih pripadnika DSNO, a 9. juna za povlačenje instalacija iz nekih objekata na Dedinju. Deo instalacija u SSUP skinut je 17. juna 1966. a 20. juna 1966. godine je prekinuta veza na instalacijama za prisluškivanje kabineta Predsednika Republike u zgradi Saveznog izvršnog veća.

Akcija na brisanju tragova zloupotrebe i uništavanja dokumentacije vodila se u ovom periodu ubrzano i prikriveno. Pored toga, već i ranije mnoge ilegalne akcije pokrivaju se potrebama redovne delatnosti službe. Redovne potrebe ozvučavanja kabineta, radi javnog snimanja sednica i sastanaka, iskorišćene su da bi se sprovele i tajne instalacije za snimanje. U prikupljanju podataka o vojvođanskim rukovodiocima legenda je bila da se htela proveriti iskrenost jedne strane obaveštajne službe. Kontrola oficira JNA legendirana je namerom da se utvrdi da li se ovi slučajno ne mešaju u poslove DB.

Avdo Humo, predsednik Državne komisije, očigledno nije imao uticaja na saveznog javnog tužioca. Dr Franc Hočevar nije mogao ili nije želeo da izbegne ime Slavke Ranković u svome izveštaju. U debati o izveštaju SIV-a učestvovalo je više poslanika…Zanimljivo je bilo izlaganje starog revolucionara iz Dalmacije, Maksimilijana-Maksa Baće (predratni ilegalni nadimak „Milić“), u kome je između ostalog rekao: „…Odluke Brionskog plenuma spadaju u naznačajnije odluke našeg razvitka od 1945. godine, one su sastavni deo ukupne borbe komunista i naroda Jugoslavije. Brionske odluke mogu se definisati kao završetak jedne etape naše prošlosti i početak novog perioda, a mogu biti nazvane i jednim od naznačajnijih u lancu progresivnog i socijalističkog razvitka našeg naroda.

Podsežamo vas da je reč o ljudima koji su do juče bili članovi naših vlastitih redova, a neki od njih i najistaknutiji među nama. Zaključiti da se radi o konzervativizmu, o šovinizmu i borbi za vlast, kao o glavnim motivima tih ljudi, tako zaključiti i zadovoljiti se time, bilo bi najgore što bismo mogli uraditi. Jer, takav zaljučak govori o njima i njihovim motivima, a ništa o nama, o našoj ulozi i našoj odgovornosti…“

Predsedavajuži Miloš Minić objavio je glasanje o Izveštaju Saveznog izvršnog veća. Prilikom glasanja, devet poslanika se uzdržalo. Savezno veće Skupštine SFRJ usvojilo je Izveštaj Komisije SIV-a. Tako su ispunjeni uslovi da Predsednik Republike objavi „Odluku odustajanju od Krivčinog gonjenja“. Jer, drug Tito je „u prethodnim Konsultacijama izrazio spremnost da da aboliciju ukoliko Savezno veće Savezne skupštine prihvati Izveljtaj SIV-a“.

U tekstu „Odluke predsednika Republike“ piše: „Na na osnovu člana 217. tačka 5. Ustava SFRJ, člana 2. stav 2 i člana 11. Zakona o pomilovanju donosim Odluku o pomilovanju od krivičnog gonjenja: Daje se pomilovanje od krivičnog gonjenja za krivičan dela iz članova: 100,105a, 151, 314, 317, 319, i 320 Krivičnog zakonika, izvršena protivustavnom delatnošću i zloupotrebom službenih funkcija i ovlašćenja Službe državne bezbednosti, i to za sledeća lica: 1) Aleksandra Rankovića, saveznog poslanika iz Beograda, protiv koga nije pokrenut krivični postupak; 2) Svetislava Stefanovića, saveznog poslanika, iz Beograda protiv koga nije pokrenut krivični postupak; 3) Vojin Lukića, protiv koga je pokrenut postupak rešenjem saveznog javnog tužioca KTR br. 713/66 od 3. oktobra 1966. godine, a rešenje istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu K.T. br. 958/66 od 22. oktobra 1966. godine otvorena istraga; 4) Ćivotija Srbu Savića, protiv koga je odlukom saveznog javnog tućioca KTR br. 714/66, od 3. oktobra 1966.godine, a rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br.585/66, od 22. novembra 1966. godine otvorena istraga 5) Selima Numića, protiv koga je odlukom saveznog javnog tužioca KTR 670/66, od 13.septembra 1966.godine pokrenuta istraga, a rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br. 716/66, od 14. oktobra 1966. godine otvorena istraga; 6) Ćivadina Simića, protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br.906/66, od 7. decembra 1966. godine otvorena istraga; 7) Inž. Pavla Tepinu, protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br.568/66, od 4.avgusta 1966. godine otvorena istraga; 8) Vojislava Baldića, protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br.568/66, od 4. avgusta 1966. godine otvorena istraga; 9) Božu Arnautovića, protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br.568/66, od 4. avgusta 1966. godine otvorena istraga; 10) Mirka Trivća, protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br. 568/66, od 4.avgusta 1966. godine otvorena istraga; 11) Živorada Paunovića, protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br.568/66, od 4. avgusta 1966. godine otvorena istraga; 12) Stanislava Pavlina, protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br.586/66, od 13.avgusta 1966. godine otvorena istraga; 13) Velimira Rorevića, protiv koga je rešenjem Vojnog suda u Beogradu I br.44/66. od 29.juna 1966. godine otvorena istraga; 14) Aleksandra Ignjatovića, protiv koga je odlukom saveznog javnog tužioca KTR br.707/66, od 1.oktobra 1966.godine, pokrenuta istraga; 15) Milovana Rokovića, protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br.581/66, od 9.avgusta 1966. godine otvorena istraga; 16) Slobodana Jovovića, protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br.596/66, od 22.avgusta 1966. godine otvorena istraga; 17) Gvozdena Predojevića, protiv koga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu KIO br.619/66, od 8.septembra 1966.godine otvorena istraga; 18) Zvonimira Radoljevoća, protiv koga je odlukom saveznog javnog tužioca KTR br.751/66, od 19.novembra 1966.godine pokrenut postupak. 2. Protiv lica iz tačke l.pod 1) i 2) ove odluke krivični postupak se neće pokretati. Krivični postupak koji je pokrenut do dana donošenja ove odluke protiv lica iz tačke 1. pod 3) do 18) ove odluke obustavlja se danom donošenja ove odluke. 3. Davanjem pomilovanja ovom odlukom, ne dira se u prava trećih lica na naknadu štete od lica obuhvaćenih ovim pomilovanjem. Ova odluka objaviće se u Službenom listu SFRJ“. Predsednik Republike, Josip Broz Tito…“

Abolicija se tako javila kao jedini i najbolji izlaz iz situacije u kojoj se našla istraga. Krivična dela koja se pominju i u izveštaju SIV-a i u izveštaju saveznog javnog tužioca (državni udar“, „zaverenička grupa“, „kontrarevolucionarno delovanje na državno i društveno uređenje“, itd. itd.) tako su teške prirode da ni u jednoj zemlji na svetu, ni u jednome društvenom sistemu ne zaslužuju aboliciju. Uostalom, savezni javni tužilac dr Franc Hočevar time što nije pokrenuo krivični postupak protiv Aleksandra Rankovića i Svetislava Stefanovića postupio je suprotno odrebama člana 18. Zakona o krivičnom postupku prema kome je javni tužilac dužan da preduzima krivično gonjenje ako postoje dokazi da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti“. Naravno, pod uslovom da su njegove ocene iz izveštaja tačne i da su u krivičnom postupku stvarno utvrđene relevantne činjenice. Abolicijom je sprečeno pokretanje krivičnog postupka. Ali, onemogućeni su i optuženi da na eventualnom sudskom procesu dokažu i dokazuju svoju nevinost. Ostao je odijum da su učinili nešto strašno nečasno i nešto strašno protivzakonito.

Brojne su povrede Krivičnog zakona učinjene. Tako, recimo, u Izveštaju saveznog javnog tužioca stoji da je izvršen pretres i u kući Aleksandra Rankovića. A, protiv Rankovića nije bio pokrenut krivični postupak, pa nije bilo uslova predviđenih zakonom da se to učini. Ako je pretres zaista bio izvršen, bio je ilegalan. Ili se možda istraga oslonila na „otkrića“ Titovog kuma i španskog borca, Steve Krajačića? Zašto Aleksandar Ranković uopšte nije saslušan u istrazi? Nije li mu tako uskraćeno jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na odbranu? Aktom abolicije društvo je u očima javnosti predstavljeno kao velikodušno i humano, kao društvo koje ume da osudi, ali i da oprosti. A, Aleksandar Ranković je prikovan na stub srama bez mogućnosti da kaže jednu jedinu reč u svoju odbranu.

„Politika“ je odmah donela opširan izveštaj sa sednice Saveznog veća Savezne skupštine. Naslov: „Protivustavna i protivzakonita delatnost grupe Ranković – Stefanović u borbi za vlast“. Na drugom kraju sveta, „New York Times“ objavljuje tekst „Tito prašta Rankoviću“ i kaže da je Maršal Tito očigledno zadovoljan svestranom osudom Rankovića u jugoslovenskoj javnosti. U susednoj Grčkoj, opoziciona atinska „Vima“ donosi, a novinska agencija United Press International (UPI) prenosi informaciju: „Preti se ubistvom Kardelju ako se ne oslobodi Rankovića“!? Ali, mi smo krenuli u nove pobede. Aleksandar Ranković je ostao na jednoj od raskrsnica naše Revolucije. Ponižen i uvređen, prikovan na stub srama…

(Kraj u sledežem broju)