Za nekoliko sati letim za Latinsku Ameriku. Ovo putovanje je već nekoliko meseci planirao filmski stvaralac nominovan za Emi nagradu. On i njegov tim snimaju dokumentarac o američkoj strategiji ekonomskih ubica (EU) i mojoj ulozi u njenom razvoju. Prošle nedelje, film i ovo putovanje su dobili značaj koji ranije nismo mogli ni da zamislimo.

Džon Perkins

(prevod Pajo Ilić)

Američko hvatanje venecuelanskog predsednika Madura i njegove supruge je savršen primer evolucije strategije ekonomskih ubica koja je tema filma, a koju opisujem u svojoj predstojećoj knjizi, „Umetnost krađe: Tramp i predsedništvo ekonomskog ubice“.

Da budemo jasni: strategija konomskih ubica nije partijsko pitanje. Bez obzira na podnaslov knjige, tema nije Tramp, već osoba. Tema je način na koji se strategija ekonomskih ubica razvila i postala endemska za Ovalni kabinet. Da budemo jasni: Maduro je zaslužio smenu. Bio je nelegitiman predsednik koji je predsedavao ekonomskim kolapsom, kršenjem ljudskih prava i trgovinom drogom. Da li je vojna invazija bila pravi metod sada je nebitno – to se već dogodilo.

Pravo pitanje koje stoji pred nama je: šta je sledeće?

Stručnjaci izgleda da su fokusirani na to ko će na kraju voditi Venecuelu. Hoće li je zadesiti politički previranja poput Avganistana, Iraka i Libije nakon što su njihove vlade svrgnute? Hoće li Sjedinjene Države na kraju igrati značajnu ulogu u pokušaju da upravljaju stranom zemljom, dok se istovremeno bore sa sopstvenim kontroverznim političkim i ekonomskim problemima?

Hoće li predsednik „Amerika na prvom mestu“, koji je vodio kampanju na obećanju da će izbeći međunarodne ratove i lobirao za Nobelovu nagradu za mir, na kraju poslati SAD u još beskrajnih sukoba? Ovo su važna pitanja. Ali. Još važnije je kako će Sjedinjene Države i svet biti pogođeni – šire implikacije. Kakve će efekte ove akcije imati na odnos ostatka sveta prema SAD? Kako će podržati kinesku težnju ka globalnoj dominaciji?

Hoće li poslužiti da opravdaju ruske imperijalističke želje u Evropi? Ili kineske pretnje Tajvanu? Svaki američki predsednik od Drugog svetskog rata koristio je ekonomske ubice. Ali Tramp je prvi koji je postao njihovo oličenje – otvoreno izjavljujući ono što su drugi šaputali – pretvarajući tajnu strategiju u spektakl i uspostavljajući svoju funkciju kao prvog predsednika ekonomskih ubica. Cilj strategije ekonomskih ubica bio je kontrola resursa planete. Rezultat je bio usmeravanje novca u kase ogromnih korporacija i džepove oligarha.

Mantra naših ekonomskih ubica: Ako ekonomska taktika ne uspe, pošaljite šakale. Sve sankcije i druge ekonomske politike nisu uspele da uklone Madura. Zato su šakali pristali na posao. CIA je pojačala svoje tajne aktivnosti. Kada je procenila da je pravo vreme, sproveden je masovni vojni manevar. Bio je veoma uspešan – barem, sa vojnog stanovišta.

U danima dok sam radio kao ekonomski ubica, resurs koji smo najviše želeli bila je nafta.

Opširno sam pisao o taktikama koje sam ja i moji saradnici primenjivali u Kolumbiji, Ekvadoru, Egiptu, Indoneziji, Iranu, Libiji, Nigeriji, Saudijskoj Arabiji – i da, Venecueli. I, uprkos njenom opadajućem značaju u današnjoj ekonomiji, nafta i dalje predstavlja opravdanje koje nudi Tramp. Na svojoj konferenciji za novinare, izjavio je da će „veoma velike američke naftne kompanije“ popraviti „teško oštećenu naftnu infrastrukturu“ Venecuele. Zatim će početi da crpe „ogromnu količinu bogatstva iz zemlje“. Za razliku od objašnjenja koja su ponudili drugi predsednici za američke invazije na Vijetnam, Panamu, Haiti, Granadu, Irak i Avganistan, ovog puta nam nije rečeno da se radi o borbi protiv komunizma ili odbrani demokratije. Radilo se o nafti – i u manjoj meri o trgovini drogom.

Međutim, „Operacija Apsolutna odlučnost“ nije se odnosila samo na naftu ili drogu. Niti je to bio samo pokušaj svrgavanja nelegitimne vlade. Bila je to ekstremna demonstracija sile koja podseća na one koje su u prošlosti preduzimali monarsi i carevi opsednuti demonstracijom svoje lične moći. Bila je to poruka – emitovana globalno – da pravila međunarodnog poretka više ne ograničavaju američku moć. Trampovim rečima, „spremni smo da izvedemo drugi i mnogo veći napad ako bude potrebno“. Njegovi postupci i reči imali su za cilj da posluže kao upozorenje liderima širom sveta: igrajte američku igru ekonomskih ubica ili…

Iz iskustva znamo da ako Venecuela postane presedan, a ne izuzetak, posledice će biti strašne. Proširivanje ove strategije na druge nacije na hemisferi neće stabilizovati region niti steći prijatelje – okrenuće region protiv nas. Istorija Latinske Amerike sa američkom intervencijom je duga, bolna i duboko upamćena. Agresivne akcije bi gotovo sigurno ubrzale političko i ekonomsko okretanje regiona ka Kini.

Dok se krećem ka jugu, razmišljam o pretnjama koje su upućene Kolumbiji, Meksiku i Panami tokom protekle nedelje. Razmišljam o ogromnoj američkoj floti ratnih brodova, aviona i trupa na Karibima. Razmišljam o intervencionističkoj groznici koja širi određene vašingtonske krugove. Pitam se šta ću čuti od ljudi koje ću posetiti. Ne znam šta će mi reći. Ali znam iz više od pedeset godina života i rada tamo da se možda sprema greška istorijskih razmera.

Peking je proveo deceniju gradeći ekonomska partnerstva širom hemisfere dok je Vašington koristio sankcije i pretnje. Kina je investirala u infrastrukturu i trgovinske sporazume. Zamenila je SAD kao trgovinskog partnera broj jedan u Južnoj Americi. Nudi alternative finansijskim sistemima kojima je nekada dominirala Amerika. Sada je njen nastup još privlačniji zahvaljujući Operaciji „Apsolutna odlučnost“. Kada se suočimo sa izborom između partnerstva sa silom koja poštuje suverenitet i onom koja svrgava vlade po volji, odluka postaje jednostavnija. Svaka intervencija gura Latinsku Ameriku dublje u naručje Kine.

Venecuelanska operacija je možda uklonila jednog kriminalnog predsednika. Ali ako postane obrazac za američku politiku na zapadnoj hemisferi, zamenićemo taktičku pobedu za stratešku katastrofu.

Ako Sjedinjene Države žele da sačuvaju uticaj na zapadnoj hemisferi, moraju da shvate da moć demonstrirana bez ograničenja na kraju slabi same sebe.

Strategija ekonomskih ubica, kada se jednom razotkrije i personalizuje, gubi svoju efikasnost i legitimitet.

Biografija

Prikriveni ekonomski ubica, Džon Perkins, godinama je za račun svoje vlade igrao ulogu jednog od „vodećih svetskih ekonomista“, koji je na kreiranju globalne imperije radio direktno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Ubeđivao je šefova država i vlada zemalja trećeg sveta, da uđu u dužničko ropstvo, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi do nslućenih razrema obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Ipak, pod pritiskom savesti i zla koje je počinio, Džon Perkins je napisao knjigu o svojim iskustvima pod naslovom „Ispovesti ekonomskog ubice“ („Confessions of an Economic Hit Men“, 2004). Prošle, 2016. godine u Americi je štampana njegova knjiga pod nazivom „Nove ispovesti ekonomskog ubice“ (John Perkins, The New Confessions of an Economic Hitman, 2016). Za Magazin Tabloid, ovo značajno svedočanstvo koje u nastavcima objavljujemo. preveo je Pajo Ilić.