Nije prošlo ni mesec dana od trenutka kada je EU donela novi, 21. paket antiruskih sankcija, a evropske birokrate žure da naprave još veću štetu Rusiji.

Piše: Jurij Aleksejev

Nemački Velt (Die Welt) je citirao šeficu evropske diplomatije Kaju Kalas koja je izjavila da će u najskorije vreme biti forimirani „najveći sankcioni spiskovi od početka rata“, a broj ruskih kompanija koje su pod sankcijama, kao i privatnih lica „povećaće se za trećinu“.

Reklo bi se, gde ćete više? Sankcioni spiskovi ionako su prepuni i ne uklapaju se ni u jedan format. U ovom trenutku pod evropskim sankcijama već se nalazi više od 3000 ruskih fizičkih i pravnih lica. Ali i to je malo za naše protivnike. Da bi „isključili kiseonik“ celoj ruskoj ekonomiji, izgleda da je Evropskoj uniji potreban još jedan efektan korak, i onda će svima postati jasno da je pobeda kolektivnog Zapada blizu.

Ipak, političari koji imaju zdravog razuma ne pridaju poseban značaj izjavi Kaje Kalas. Posle prethodnog, 21. paketa antiruskih sankcija, prividno jedinstvo EU je toliko poljuljano da su čak i okoreli rusofobi otvoreno počeli da govore o tome da je vreme da se u odnosima prema Rusiji na stranu stavi neprijateljska retorika, barem tokom trajanja trenutnog toplotnog talasa i ekonomske krize koji su zahvatili Evropu. I zaista, zašto se hvaliti i uzalud se nadmeno ponašati, izmišljati nova, na neuspeh predodređena ograničenja, kada je, u suštini, višesetepeni sankcioni resurs iscrpeo sebe? Međutim, Zapad se ne sprema da prizna poraz antiruske politike.

Mada, kako piše francuski Mond, evropske diplomate su morale da se slože da se oni „nalaze u poslednjim mogućim oblastima kada je reč o donošenju novih sankcija“, te da više nemaju s čim da vrše pritisak na Rusiju. Evropljanima je, tvrdi Euronjuz, „sve teže i teže da nađu zajednički jezik (kada je reč o antiruskim sankcijama), a svežih ideja gotovo da i nije ostalo“. Jedan evropski zvaničnik je rekao novinarima „u tajnosti“ da se „Evropska komisija približila granici kada je reč o tome šta može da se uključi u sankcije – svaki novi paket sankcija postaje sve teže osmisliti i dogovoriti“.

Na diskusijama o sankcijama u EU i Evropskom parlamentu glave podiže sve više nezadovoljnih jednostranom politikom EU. A Letonija je, kako tvrdi Politiko, prva ispostavila račun za sankcije. Ove novine navode reči letonskog premijera Andrisa Kulbergsa o tome da „Letonija treba da dobije dodatnih 7 milijardi evra iz sledećeg sedmogodišnjeg budžeta EU u okviru predloženog Fonda konkurentnosti, da bi porkila kako povećane troškove za odbranu, tako i ekonomske posledice prekida veza sa Rusijom“. Letonskim zahtevima mogle bi da se pridruže i druge pribaltičke zemlje i ne samo oni. Tada bi račun dostigao desetine, pa i stotine milijardi evra. I to bi, verovatno, učinilo da se vatreni protivnici Rusije zamisle.

Američki medij UnHerd ironično piše o EU: „Blok tvrdi da oni tuku po Putinu tamo gde ga najviše boli, ali pritom oni ne mogu da se liše ruskog bakalara.“ I ne samo bakalara.

Uprkos planovima za sankcije, Evropljani kao i ranije kupuju ruski gas u ogromnim količinama, kako bi popunili svoja ispražnjena skladišta. A SAD nisu gadljive na naše mineralno đubrivo.

U mnogim evropskim izdanjima može da se pročita da najrazornije antiruske restrikcije ne samo da ne čine da Kremlj zaboravi na svoje interese i preda se, nego na najdestruktivniji način utiču na najveće sankcione „mudrace“.

Ekonomski analitičari, pozivajući se na pouzdane izvore, donose jedan i jedini mogući zaključak: ruska ekonomija, uprkos verovanju nekih političara, nije propala i najverovatnije i neće, zato što još od 2022. nije bila u minusu. A MMF je u svojim prognozama za ovu godinu, generalno, revidirao stopu rasta ruske ekonomije naviše, a ne naniže. Najviše od svega je razbesnelo kolektivni Zapad to što, bez obzira na desetine hiljada svih mogućih ograničenja, Rusija samo na naftno-gasnom izvozu svakog dana (!) zarađuje pola milijarde dolara, a oko 68% ruskog izvoza nafte prevoze, kao što su i do sada prevozili, tankeri koji se nalaze na spisku sankcija, i do njih je sve teže doći.

Pritom, evropska ekonomija od pucanja sebi u noge sve više slabi i „trampovske carine“ samo ubrzavaju ovaj proces. Prosečna inflacija u evrozoni u junu 2026. bila je 2,8% (za Evropu je to zabrinjavajuća brojka), a velikoprodajne cene gasa porasle su za 93,8% u poređenju sa 2025. godinom i stigli su do najvišeg nivoa od početka 2023. godine. Cene struje za industriju u EU su više nego dvostruko veće u poređenju sa cenama u SAD i jedan i po put su pretekli Kinu. Nemačka, na koju otpada skoro četvrtina proizvodnje u evrozoni, gubi oko 15.000 radnih mesta mesečno, samo jedna od nemačkih „lokomotiva“ – hemijska industrija – od 2022. godine za petinu je smanjila svoje kapacitete.

Britanska industrijska publikacije Riskwire o sankcionoj usklađenosti (oceni rizika) piše da je „EU zamenila jeftiniji, stabilniji izvor isporuka, koji su rešili da sankcionišu, za skuplji i manje stabilan, a evropski potrošači i industrija vide tu razliku na svojimi računima za struju“. Ali to nije najgore od svega. Prema prognozi holandske banke Triodos, gubici zbog ekstremnih meteoroloških prilika tokom leta „mogu da unište oko 1% BDP-a EU, koja će izgubiti 180 milijardi evra, i evropska ekonomija će na jesen garantovano ući u minus“.

Ekonomski uspesi Rusije postali su neočekivani udar za Zapad, izjavio je britanski vojni ekspert Aleksandar Merkuris na svom Jutjub kanalu. Kada je Rusija, kaže on, „na zaprepašćenje SAD, Zapada i Ukrajine“ počela da ih pretiče po obimu proizvodnje, oni nisu revidirali svoje ideje o ruskoj ekonomiji. Štaviše, kako objašnjava ovaj stručnjak, Zapad je odlučio da pooštri sankcionu politiku i da organizuje nekoliko napada na rusku infrastrukturu, da bi ostvario uspeh. Ali taj plan se, po mišljenju Merkurisa, pokazao kao neuspešan.

Podmukli planovi rusofoba su propali zato što ruska ekonomija „sa njenim ogromnim resursima nije preopterećena ni u jednom od scenarija kojima se Zapad izgleda nadao“, zaključuje ovaj poznati analitičar.

Ruski predsednik Vladimir Putin je više puta izjavljivao da se Rusija suočavala sa pritiskom još i pre događaja iz 2014. godine, mada poslednjih godina zapadne zemlje postavljaju svetske rekorde po broju sankcija. Prema rečima šefa države, od 2022. godine Zapad je „pustio rusofobni auto na punu brzinu“. Uvođenje ograničenja protiv Rusije, šef države je nazvao beskorisnim, primetivši da te sankcije nanose štetu pre svega njihovih autorima i inicijatorima, kao i narodima evropskih zemalja.

Brisel za sada objavljuje novi lov na ruske tankere, dok Moskva pomera isporuke van domašaja, čineći ih nedodirljivim za sankcije. Sve više ruske robe šalje se u Aziju preko Severnog morskog puta (SMP), pretvarajući ga iz „rezervne varijante“ u punopravnu alternativu tradicionalnim putevima.

Na Zapadu su sa zabrinutošću primetili rastuću aktivnost u Arktičkoj zoni, prenosi Rojters. Ali ništa ne mogu da urade s tim u vezi. Brisel ne može da „pruži šape“ do našeg Arktika.

Bez obzira na surove vremenske uslove, ruska severna maršruta izaziva sve veće interesovanje i među stranim prevoznicima, jer omogućava da se izbegnu geopolitički rizici i uska grla kao što su Ormuski moreuz ili moreuz Bab el Mandeb. Kineska kompanija Sea Legend, na primer, pokrenula je redovan kontejnerski prevoz preko Arktika za Evropu, koji polazi iz najvecìe svetske luke za promet tereta, Ningbo-Džoušan, i ide do britanskog Filikstoua. Tako SMP počinje da pretenduje na naziv – novi „ledeni“ Put svile, piše Fajnenšel tajms. Put preko Arktika omogućava da se od/do Kine stigne za dve nedelje brže. A glavno je što je tu ruska roba praktično nedodirljiva za evropske napade.

Savladavanjem arktičkog puta i popunjavanjem arktičke flote, severna trasa se pretvara u međunarodni trgovinski koridor i predviđa se da će preuzimati sve više izvoznog tereta. Da bi se to ostvarilo, potrebna je ubrzana izgradnja infrastrukture, luka, mesta za pretovar robe, spasilačkih službi, obezbeđivanje stabilne saobraćajne komunikacije.

„Rusija je poslednjih godina naučila tešku lekciju: zavisnost od spoljnih tržišta može za trenutak da se preokrene iz prednosti u problem“, pišu kineski novinari. „Ono što se do juče smatralo normalnom međunarodnom trgovinom, sutra može da postane predmet sankcija, zabrana ili političke trgovine. Stoga, što više resursa zemlja može samostalno da proizvede, to ima više prostora za manevrisanje. Dok Brisel pokušava da deluje na današnje ruske prihode, Moskva dobija mogućnost da poveća bazu reusra za budućnost.“

Pažnju kineskih analitičara privukao je izveštaj o otkriću zlatnog rudnika u rejonu mesta Suhoj Log (Irkutska oblast), koji su oni nazvali zlatnim adutom Rusije. Za zemlju koja živi u uslovima do sada neviđenog spoljnog pritiska, kako primećuju analitičari iz Kine, to ima praktični značaj. Naravno, bilo bi pogrešno tvrditi da jedno nalazište može da reši sve ekonomske probleme Rusije. Suhoj Log neće zameniti prihode od nafte i gasa, neće zapušiti budžetski deficit jednom uplatom i necìe poništiti posledice sankcija. Ali za to nema ni potrebe. Zlato je, podsećaju kineski novinari, univerzalna finansijska imovina koja ima visoku vrednost i država može da je iskoristi kao element rezervne i finansijske politike, što joj obezbeđuje sigurnost.

Rusija je već odavno jedan od najvećih proizvođača zlata na svetu. Novo veliko ležište će još više ojačati pozicije države. Pritom, efekat neće toliko biti u količini iskopanog metala. Pojaviće se nova proizvodnja, infrastruktura, radna mesta, prihodi od poreza. Razvijaće se region.

Bicìe dodatnog obima posla za domacìu opremu i izvođače radova. A najvažnije – povećaće se udeo strateškog resursa koji se nalazi pod kontrolom same Rusije.

Irkutsko nalazište je odavno poznato, međutim njegov potpuni industrijski razvoj zahteva ogromna ulaganja, infrastrukturu i vreme. To jest, Rusija je, razmišljaju kineski analitičari, dobila „poklon koji vredi trilione“, ali i nešto više „vredan resurs za nastupajuće decenije“.

„Za veliku zemlju, koja se dugo vremena oslanjala na izvoz energenata radi podrške svojoj ekonomiji, otvaranje tog super rudnika ne zanči samo nove resurse, već predstavlja i strateški adut“, zaključuju autori.

Teško je ne složiti se s tim. Ali prtiom ne treba da zaboravimo da otvaranje novih resursa i mogućnosti od pamtiveka kod naših neprijatelja izaziva još veću želju da izazovu Rusiju.

Neobuzdana sankciona politika rusofoba je jedan od instrumenata dugoročne borbe za svetsku dominaciju. Zato nam, možda, u najskorije vreme predstoji borba protiv novih, do sada neviđenih, napada na ekonomiju i miran život.

Suprotstavljanje agresiji kolektivnog Zapada ima sve veću cenu, koja podrazumeva jačanje svog suvereniteta i odbrambenog potencijala. Ali nema se gde povući. Samo pobeda može da urazumi protivnika koji žudi za tuđim, koji je umislio da mu je na ovom svetu sve dozvoljeno.