Dragoljub Anđelković

Vučićev režim je kao utvrđenje sa više kružnih sistema fortifikacije. Kolikogod bio moćan (sa korišću koja iz toga proističe za njegovog gospodara a ne narod), dosada je ipak već nesumnjivo pao njegov spoljni bedem i jasno je da će se kartel poredak, ovakav kakav danas postoji, fazno uruši. No, ne treba naivno očekivati da će se to desiti preko noći.

Još i te kako ima bedema koje treba osvojiti dok se ne stigne do centralnog bastiona, a i njega – ako onaj ko ga brani ne izgubi nerve te pobegne dok još ima borbene resurse – nije moguće preuzeti bez upornosti i napora.

Stvar će još neko vreme potrajati ali će tokom tog perioda, po svemu sudeći, Alek bez Kosova konstantno gubiti – makar povremeno i pokretao koliko-toliko uspešne kontranapade – jednu za drugom društvene zone koje je još samo pre par meseci suvereno kontrolisao.

Za to vreme će njegovi doglavnici i političke sluge nižeg reda, dok se bore za njega i sebe, kako bi usporili propast režima, i kupili vreme za nove dilove, uporno pokušavati da ih naprave sa Alekovim oponentima. Namera im je da tako sebi obezbede političku budućnost ili bar mek odlazak sa vlasti, sve zajedno sa kapitalom i brojnim tetkama i ujnama ne koje se vodi. Za to se Vučićeve „verne“ podrepne mušice već sada primarno zalažu.

Mnogi će u tome što su naumili, nažalost, verovatno i uspeti. Jer ne treba zaboraviti da režim uz sebe i dalje ima ne baš mali deo propagandno hipnotisanog naroda te će novu vlast napraviti onaj ko bude u stanju da na ovaj ili onaj način, u trenutku velike preraspodele akcija, stekne podršku makar jednog dela SNS publike. Za to će mu trebati neki naprednjački lokalni baroni i feudalci višeg reda sa centralnim ingerencijama.

Politika nije primarno odraz morala i pravde, već pragmatizma, i to vulgarnog. Tako je ne samo u zemljama sa niskom političkom kulturom (ili obrnuto: zamašnom političkom nekulturom) kao što je naša. Nije mnogo bolje ni u tzv. tradicionalnim demokratijama. Umesto da smo se u proteklim decenijama mi ugledali na njih, izgleda da su se one inspirisale nama i sličnima kao što smo mi.

Stvari tako stoje i toga moramo da budemo svesni koliko god da su mrske. Glupo je da se, kao da smo deca, po ko zna koji put razočaravamo. To ipak ne znači da ne postoji prostor za izvestan boljitak. Alek je stvari doveo do najgoreg stadijuma. Pri tome nešto ne smemo da zaboravimo: i u pokušaju da se malo uzdignemo u odnosu na njega čak i uz pomoć vulgarnog političkog pragmatizma, neke crvene linije ne smeju da se prelaze.

Nisu svi u Vučićevom sistemu isti. Niko tu ne valja, ali kako naš narod kaže: i od lošeg postoji gore. Sada su se svi kojima se SNS poredak gadi, svakako sa razlogom, okomili na Vladimira Đukanovića zbog njegove agresivnosti i posebno nesuvisle izjave o deci kao „vlasništvu države“. Ali ne reprezentuje on baš najgore u vlasti. U pitanju je bar klasični „reformisani“ radikal, tj. izvorni naprednjak.

Od njih su gori inkorporirani žuti: od bivših DS-ovaca, do onih još crnjih od njih. Pa da se u tom kontekstu osvrnem na jedan žilavi klan, koji je Srbiji, ma koliko da su se menjali oni koji su na njenom čelu, u saradnji sa njima već naneo mnogo zla. Radi se o Mlađi Dinkiću i njegovoj ekipi.

Njih je i Vučić, dok je bio u opoziciji, prozivao kao da su satanini izaslanici na zemlji te je za Dinkića pripremio i u Narodnoj skupštini prezentovao personalizovano zatvorsko odelo.

Sekta G-17 plus – Alek nije pogrešio – uistinu je bila u centru plačke i razaranja Srbije. Samo što to Aci Antisrbinu  nije dubinski smetalo, već ga je jedilo samo to što nije on bio šef mafije, kome pripada najveći deo otetog.

Kada se to promenilo njemu na sreću, postao je veći Mlađa od Mlađe i prigrlio njegove čauše najvičnije pljački nacije, koje je prethodno napadao. Trebali su mu vešti politički gangsteri. Tako je krenulo sve ono što nas je najviše urnisalo, od pljačkaškog projekta „Beograd na vodi“, preko trovačke litijumske priče, do EKSPO uvoda u dužničko ropstvo još nerođenih generacija Srba (a kamoli aktuelnih studenata koji su, hvala im, konačno razbudili ovaj omamljeni narod).

Dok je sve navedeno (ali i još mnogo toga kao što je, da to ne zaboravimo, veleizdajnička prodaja Kurtiju severnog dela Kosova) odrađivano, ko je konkretno bio ključni Vučićev ekonomsko-finansijski operativac? Ako ste zaboravili, bivši partijski šef kabineta Mlađana Dinkića (i funkcioner druge vrste) koji je postao šef državnog kabineta Aleksandra Vučića, kako bi za njegov račun nastavio ono što je na muku Srbije Dinkić započeo (ili ponekada, da stvari budu gore, tek imao u vidu).

Radi se o „znamenitom“ Ivici Kojiću, klupskom izbacivaču i telohranitelju koji je avanzovao postavši ključna režimska privredna pijavica; čoveku koji iza leđa šefu voli da istakne da je druga osoba po moći u zemlji. Preteruje, ali svakako jeste deo „drugog kruga“ gde se nalazi još nekoliko igrača sličnog kalibra. Loše je jedino to što svi oni igraju ruski rulet ne sa svojim već tuđim glavama; od njihove crne „igre“ stradaju obični Srbi i Srpkinje.

Nekada je – da mu se posle kratkog uopštavanja lično vratimo – Ivica bio najpoverljiviji mali od palube Mlađana Dinkića, a onda je, u dogovoru sa starim šefom (koji je novom prodao svoje projekte), promenio kapetana kome služi. 

Brod i paluba su ostali isti, samo ih je oteo novi gusarski predvodnik, a G-17 plus korov je, pod drugim imenom, nastavio da se širi i buja. I nije, da to ne zaboravimo ponavljam, jedini. Tu su i korovi koje, tek primera radi, oličavaju Beba Popović ili Goran Vesić. Ali jedno stoji: svi oni su najgora sinteza za Srbiju; užasna petooktobarsko-radikalska mešavina. To je zlo kakvo se u našoj istoriji retko kada pojavljivalo, ako ga je od vremena masovne islamizacije iz koristoljublja i bilo.

Kako naš narod kaže: vuk kožu menja ali ne i ćud. Tako i naš podmakli G-17-žuto-radikalski kancer sam sebe neće odstraniti, već će nastojati da ponovo mutira i tako opstane. Pri tome treba imati u vidu da ima raznih kancera, od onih koje je moguće preživeti do neminovno fatalnih, kao što je onaj koji sam spomenuo. Da bi Srbija stala na noge, makar on mora da bude eliminisan.

Zato je u dolazećim vremenima, kada će sigurno biti  raznih ogavnih kombinacija koje je teško izbeći, jako važno da makar ne bude onih dilova koji bi omogućili da tzv. žuti radikali ponovo postanu nekakve „demokrate“.

Da li će i bez njih Srbija krenuti značajno boljim putem (od ovog sadašnjeg Vučićevog stvarno nema goreg, pa ne možemo da se okliznemo), teško je reći, ali sa njima garantovano sve ostaje isto tj. trulo, smrdljivo, odvratno do neizdržljivosti.

Što je mnogo mnogo je, a baš to je da Kojić i njemu slični (za koje neretko veliki deo opozicione javnosti i ne obraća pažnju) ne budu među onima koji će politički i zakonski platiti ceh Vučićeve kartel vladavine.  Ako se to desi džabe nam promene.