Publicističko delo Nikole Milovanovića, svedoka i učesnika jednog davno prošlog vremena, pod nazivom „Kroz tajni arhiv UDBE“ („Sloboda“ – Beograd, 1974), prvobitno je bilo namenjeno široj javnosti ali je kasnije povučeno iz prodaje. Razlozi za to nalaze se u samoj knjizi. Recenzent ovog dela, Vojmir Kljaković, ističe da je Nikola Milovanović mnogo doprineo rasvetljavanju nekih istorijskih pojava. Ovde, pre svega, jednim još uvek nedovoljno rasvetljenim događajima pred kraj Drugog svetskog rata, iz kojih se vide sve zablude, zastranjivanja, konfuzije, političke igre (stranih i domaćih faktora), ka potpuni raspad ravnogorskog pokreta i njegovog rukovodstva, nesposobnog da shvati istirijski trenutak u kome se našao. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz ove nepravedno zaboravljene knjige, koja nudi potpuno novi pogled na rasplet događaja pred kraj Drugog svetskog rata, sa posledicama koje traju do današnjih dana.

Nikola Milovanović

 „Velika trojica“, Ruzvelt, Staljin i Čerčil, krajem novembra na Teheranskoj konferenciji donose odluku da „partizane u Jugoslaviji treba pomoći materijalom i opremom u najvećoj meri, kao i operacijama komandosa“.

Istovremeno, na Drugom zasedanju AVNOJ-a, održanom 29. novembra 1943. na oslobođenoj teritoriji Jugoslavije u Jajcu, udareni su temelji nove, federativne države Jugoslavije.

Odluke donete u Jajcu i Teheranu zapečatile su sudbinu Draže Mihailovića i njegove četničke organizacije, kao i svima onima kojima su oni bili jedini oslonac u sprovođenju sopstvene politike. Bila je to normalna i prirodna posledica četničke saradnje sa okupatorima i kvislinzima i njihove borbe protiv onih koji su se istinski borili za slobodu svojih naroda.

Prilikom povratka iz Teherana Čerčil se, zajedno sa ministrom inostranih poslova Idnom, kraće vreme zadržao u Kairu, gde su boravili kralj i emigrantska vlada kraljevine Jugoslavije, sa Božidarom Purićem na čelu. Pored ostalog, njima je palo u dužnost da kralja Petra i Purića upoznaju sa odlukama donetim na Teheranskoj konferenciji koje se odnose na Jugoslaviju.

U dužem razgovoru Čerčil i Idn su obavestili kralja Petra i Purića da je britanska politika prema Jugoslaviji bila da gerilske snage pomognu u srazmeri prema njihovoj aktivnosti.

„Tito je danas jedini koji se bori protiv neprijatelja, dok Mihailović ostaje pasivan i njegova se neaktivnost graniči sa izdajom. Prema tome, samo će Tito ubuduće primati snabdevanje i pomoć od britanske vlade. Sva pomoć Mihailoviću biće uskraćena“, rekao je Čerčil.

Iznenađeni Čerčilovom izjavom, kralj i Purić su ga zamolili da im iznese razloge koji su ga naveli na donošenje ovakve „sudbonosne“ odluke. Čerčil im je odgovorio da britanska vlada raspolaže nepobitnim dokumentima i dokazima o kolaboraciji četničkih komandanata sa okupatorima, bacajući sumnju i na samog Mihailovića. U daljem izlaganju on je izrazio žaljenje što nije u stanju da ih upozna sa raspoloživim dokumentima, „jer oni još predstavljaju vojnu tajnu“.

Na kraju, u svojim nastojanjima da sačuvaju monarhiju u Jugoslaviji, Čerčil i Idn su postavili kategoričan zahtev svojim sagovornicima da rekonstruišu emigrantsku vladu i da iz nje, po svaku cenu, uklone ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva Dražu Mihailovića.

„To je postupak koji obuhvata ozbiljne opasnosti i odgovornosti, ali je pod sadašnjim uslovima jedino moguć za spas Kraljevine Jugoslavije.“  Ovim Čerčilovim rečima bila je završena diskusija dvojice britanskih državnika sa dvojicom četničkih patrona u emigraciji.

Pre nego što je postavio zahtev kralju Petru i Puriću za uklanjanje Mihailovića sa položaja ministra vojske u emigrantskoj vladi, Čerčil je, pored ostalih, primio i dve značajne informacije koje su mu pomogle da donese takvu odluku. Britanski ambasador na jugoslovenskom dvoru Ralf Stivenson uputio je 5. decembra 1943. britanskom ministarstvu spoljnih poslova telegram u kome kaže:

„Naša politika se mora zasnivati na tri nova faktora: Partizani će vladati Jugoslavijom. Oni su nam u vojnom pogledu tako dragoceni da ih moramo nedvosmisleno podržati, podređujući političke obzire vojnim. Krajnje je sumnjivo da li se monarhija može i dalje smatrati odgovarajućim elementom u Jugoslaviji.“

Sličnu tvrdnju Čerčilu je saopštio i šef britanske misije pri Vrhovnom štabu NOV i POJ, general Ficroj Maklejn, koji je, na Čerčilov poziv, krajem decembra 1943. došao iz Jugoslavije u Kairo. Iz Maklejnovog prilično iscrpnog referata Čerčil je nedvosmisleno zaključio da će NOP biti odlučujući faktor u posleratnom uredenju Jugoslavije.

Polazeći od ovih činjenica, Čerčil je odlučio da preuzme inicijativu za postizanje neke vrste kompromisa između NOP i emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije i da tim putem pokuša da obezbedi opstanak monarhije i što jače pozicije buržoaskim grupama zastupljenim u svim dotadašnjim emigrantskim vladama Kraljevine Jugoslavije. Računao je da će jedino tim putem uspeti da restaurira kapitalistički sistem u novoj Jugoslaviji.

Ali naporedo sa ovom, Čerčil je radi ostvarenja svoje odluke preduzeo i niz drugih mera…

Krajem decembra 1943. on upućuje u Jugoslaviju, u sastav britanske misije pri Vrhovnom štabu NOB i POJ, svoga sina Randolfa sa zadatkom da ispita mogućnosti i pronađe puteve za saradnju NOP s emigrantskom vladom Kraljevine Jugoslavije, o čemu 29. decembra obaveštava svoga ministra spoljnih poslova Idna:

„Randolf, koji čeka da se padobranom spusti u Jugoslaviju, ostavio mi je sledeću belešku sa datumom od 25. o. m. Čini mi se da je sud iznet u njoj zdrav i da u velikoj meri odražava Vaše i moje gledište. On kreće na put kroz nekoliko dana.

1. Pre tri nedelje u Kairu Stivenson nije ni pokušao da pobije Maklejnove i Dikinove tvrdnje da je preduslov za svaku korisnu akciju u Jugoslaviji raskid sa generalom Mihailovićem. Uprkos posledicama koje su u međuvremenu uvidele zainteresovane strane, ove postavke podjednako stoje danas kao i pre tri nedelje, iako ćemo možda, zbog kraljevog odugovlačenja, izvući samo vojne, ali ne i političke prednosti.

2. Maklejn je u Kairu istakao da uklanjanjem Mihailovića Kralj Petar ne može ništa dobiti u zamenu za taj potez, sem što će se možda stvoriti povoljni uslovi za njegove lične izglede. Situacija je dovedena do kompromisa i takva je i danas, mada uz izvesne ograde.

3. Stoga je odmah potrebno učiniti dve stvari:

a) Da Vlada Njegovog Veličanstva, a ako je moguće i Kalj Petar, smesta uklone Mihailovića.

b) Da se Maklejn odmah vrati u Titov štab i pokuša:

 a) da izvuče maksimalnu vojnu korist iz ove situacije i b) da izvidi kakva se prednost može dobiti za Kralja iz nove situacije koja će nastati posle uklanjanja Mihailovića.“

Sutradan, Čerčil je Randolfovu zabelešku dopunio svojim razmišljanjima i zaključcima i o njima obavestio Idna:

„Više nije moguće naterati Tita da prihvati Kralja Petra u razmenu za raskid sa Mihailovićem. Kada jednom ode Mihailović, kraljevi izgledi će se umnogome popraviti, tako da ćemo se moći založiti za njegovu stvar u Titovom štabu. Rekao bih da smo se u Kairu svi složili da savetujemo kralju da ukloni Mihailovića pre isteka ove godine. Sve Dikinove i Maklejnove izjave i svi primljeni izveštaji potvrđuju da je aktivno sarađivao sa Nemcima. Ni u kom slučaju nećemo uspeti da pomirimo ove dve strane, sve dok se ne odreknemo Mihailovića, ne samo mi, već i kralj“.

A zatim je 2. januara 1944. dodao i sledeće:

„Iskazi ljudi koje poznajem i kojima verujem ubedili su me da je Mihailović vodenični kamen privezan o vrat mladog kralja i da kralj nema nikakvog izgleda sve dok ga se ne otarasi.“

U svojoj misiji iznalaženja kompromisa između NOP i emigrantske vlade Čerčil je, kao pogodnu formu za lični pismeni kontakt sa Titom, iskoristio pismo koje je primio od Tita u toku svoje bolesti i lečenja u Kairu početkom decembra 1943, u kome mu Tito upućuje želje za ozdravljenje i brzi oporavak. U odgovoru upućenom Titu 8. januara 1944, Čerčil je pisao:

„Mnogo Vam hvala na ljubaznom telegramu koji ste mi u vezi sa mojim ozdravljenjem poslali u svoje ime i u ime patriotske i partizanske armije Jugoslavije. Od majora Dikina, jednog od mojih prijatelja, saznao sam sve o Vašim junačkim podvizima. Najiskrenije želim da Vam pružim svaku pomoć koja se nalazi u ljudskoj moći putem prekomorskih pošiljaka, vazdušne podrške i pomoći koju će Vam ukazati komandosi u borbama na ostrvima. Brigadni general Maklejn je takođe jedan od mojih prijatelja i kolega u Parlamentu. Pored njega, u Vašem će štabu uskoro služiti i moj sin, major Randolf Čerčil, koji je i sam član Parlamenta.

Pred nama stoji jedan vrhunski cilj, a to je da od prljave nacističko-fašističke ljage očistimo evropsko tle. Možete biti sigumi da mi, Britanci, ni najmanje ne želimo da određujemo buduću vladu Jugoslavije. Istovremeno se nadamo da ćemo u najvećoj mogućnoj meri svi udružiti svoje snage da bismo zajedničkog neprijatelja doveli do poraza, posle kojeg će narod svojom voljom odlučiti o obliku svoje vlade.

Rešio sam da britanska vlada prekine sa pružanjem svake dalje podrške Mihailoviću i da isključivo pomaže Vas; stoga ćemo biti srećni ako kraljevska jugoslovenska vlada ukloni Mihailovića iz svojih saveta. Međutim, kralj Petar II se još kao dečak otrgnuo iz izdajničkih šaka svoga regenta princa Pavla i kao predstavnik Jugoslavije i mladi kraljević u nevolji potražio utočište kod nas. Ne bi bilo ni viteški ni časno za Veliku Britaniju kada bi ga sada odgurnula. Mi isto tako ne možemo tražiti od njega da prekine svoje postojeće veze sa svojom zemljom. Stoga se nadam da ćete nas razumeti što ćemo i dalje ostati u zvaničnim odnosima sa njim, dok ćemo istovremeno Vama pružati svaku moguću vojnu podršku. Isto tako se nadam da će se možda obostrane raspre privesti kraju, jer one samo idu naruku Nemcima.

Možete biti sigurni da ću o svemu podrobno obaveštavati svoje prijatelje maršala Staljina i predsednika Ruzvelta; isto tako se od sveg srca nadam da će vojna misija koju sovjetska vlada upućuje u Vaš štab u slićnom skladu sarađivati sa anglo-američkom misijom na čijem se čelu nalazi brigadni general Maklejn. Budite dobri da sa mnom vodite prepisku preko generala Maklejna i naznačite sve čime smatrate da Vam mogu pomoći, jer sam čvrsto rešen da učinim najbolje što mogu.

Unapred se radujem kraju Vaših patnji i oslobođenju čitave Evrope od tiranije …“

Ceneći objektivno unutrašnju i spoljnu situaciju u odnosu na NOP, Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije odlučio je da prihvati ponuđene pregovore, ali isključivo sa pozicija odluka donetih na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Razlozi za ovakvu odluku bili su dvojaki: da se putem pregovora postigne brža afirmacija NOP i na međunarodncm planu, i da se obezbedi veća materijalna pomoć saveznika.

U duhu ove odluke, Tito je početkom februara 1944. godine odgovorio Čerčilu sledeće:

„Vaša ekselencijo,

Vaša poruka koju je doneo brigadni general Maklejn dragocen je dokaz da naš narod u svojoj nadljudskoj borbi za slobodu i nezavisnost ima uza se pravog prijatelja i saveznika, koji duboko shvata naše potrebe i naše težnje. Za mene lično Vaša poruka je čast, jer izpažava Vaše visoko priznanje naše borbe i napora naše narodnooslobodilačke borbe. Iz sveg srca Vam zahvaljujem na fotografijama sa Teheranske konferencije sa posvetom. Vaša ekselencija može biti sigurna da ćemo se truditi da očuvamo Vaše prijateljstvo stečeno u ovom veoma teškom času istorije našeg naroda, prijateljstvo koje nam je izuzetno drago. Našoj opustošenoj zemlji i narodu iscrpenom od patnji potrebna je i biće im i ubuduće potrebna pomoć naših velikih saveznika ne samo za vreme rata, već isto tako i u periodu mira da bismo mogli isceliti duboke rane koje nam je naneo gnusni fašistički osvajač. Naša je želja da kao saveznik do krajnjih granica izvršimo svoju dužnost u zajedničkom vojnom naporu uperenom protiv zajedničkog neprijatelja. Pomoć koju nam pružaju naši saveznici vrlo mnogo doprinosi da se stanje na bojištu učini snošljivijim. Isto tako se nadam da ćemo sa Vašom pomoći dobiti teško naoružanje (tenkove i avione), koje nam je u ovoj etapi rata i zbog postojeće snage naše Narodnooslobodilačke vojske neophodno.

2. Potpuno shvatam Vaše obaveze prema kralju Petru II i njegovoj vladi i nastojaću, ukoliko to interesi naših naroda dozvole, da izbegnem nepotrebne političke svađe i zbog toga ne dovedem naše saveznike u nezgodnu situaciju. Međutim, uveravam Vas, Vaša ekselencijo, da unutrašnja politička situacija stvorena u ovoj žilavoj borbi za oslobođenje nije samo sredstvo koje koriste pojedinci ili izvesne političke grupacije, već je i izraz žarke želje svih rodoljuba, svih onih koji se bore i koji su se odavno vezali za ovu borbu, a to je ogromna većina naroda Jugoslavije. Zbog toga je narod postavio (sebi) teške zadatke, koje smo mi dužni da izvršimo.

3. U ovom trenutku su svi naši napori usmereni u jednom pravcu, a to je 1) okupiti sve rodoljubive i čestite pojedince, kako bi naša borba protiv osvajača bila što uspešnija; 2) izgraditi među narodima Jugoslavije bratstvo i jedinstvo koje nije postojalo pre rata i zbog čijeg je odsustva naša zemlja dovedena do katastrofe;

3) obezbediti uslove za ustrojstvo jedne države u kojoj će se svi narodi Jugoslavije osećati srećnim, a to je u pravom smislu demokratska, federativna Jugoslavija. Uveren sam da nas Vi shvatate, i da će navedena stremljenja našeg naroda uživati Vašu dragocenu podršku.“

Čerčil je 5. februara 1944. pisao Titu:

„Veoma mi je milo što je moje pismo bezbedno stiglo do Vas. Vaš odgovor mi je pričinio zadovoljstvo. Mogu da razumem rezervisan stav koji zauzimate prema kralju Petru. Ima već više meseci kako pomišljam da mu savetujem da razreši dužnosti Mihailovića i da zatim računa sa ostavkama svih svojih sadašnjih savetnika. Do sada to nisam učinio iz straha od činjenice da bih mu u tom slučaju savetovao da odbaci svoje jedine sledbenike. Shvatićete me kada kažem da se osećam lično odgovornim prema njemu. Bio bih Vam zahvalan kada biste me obavestlli da li bi njegov raskid sa Mihailovićem pripremio put za prijateljske odnose sa Vama i Vašim pokretom i da li bi mu to kasnije omogućilo da Vam se pridruži na bojnom polju, podrazumevajući pri tom da se pitanje monarhije odloži za kasnije, kada Jugoslavija bude oslobođena. Nema nikakve sumnje da bi se izvesnom privremenom nagodbom između Vas i kralja konsolidovale mnoge snage, posebno srpski elementi, koji su se trenutno otuđili; zatim bi se povećao ugled Vaše vlade i Vašeg pokreta, kojima bi stajali na raspolaganju mnogobrojni izvori. Jugoslavija bi tada bila u mogućnosti da jedinstvena istupa u savezničkim većima za vreme ovog izrađivačkog perioda u kojem tolike stvari ne prestaju da menjaju oblik. Imam veliku nadu da ćete se naći u mogućnosti da mi date odgovor do kojeg shvatate da mi je stalo.

2. Vlada Njegovog veličanstva želi da okupi sve rodoljubive i čestite pojedince kako bi Vaša borba protiv osvajača bila što efikasnija; drugo, da izradi bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda; i treće, da stvori uslove za jednu istinsku demokratsku i federativnu Jugoslaviju. U svemu tome ćete zacelo imati podršku vlade Njegovog veličanstva.

3. Zamolio sam vrhovnog savezničkog komandanta na Sredozemlju da smesta obrazuje izvesnu ampirijsku formaciju komandosa sa zadatkom da uz podršku vazduhoplovstva i flotila i Vašom pomoći napadne posade koje su Nemci ostavili na ostrvima zaposednutim duž dalmatinske obale. Nema nikakvog razloga zbog kojeg se ove posade ne bi istrebile snagama koje će se uskoro nalaziti na raspolaganju. Drugo, moramo se postarati da uspostavimo direktnu komunikacijsku liniju sa Vama preko mora, čak i ako budemo morali da je pomeramo s vremena na vreme. Samo će na taj način biti moguće da Vam pored ostalih potrebnih zaliha dostavljamo tenkove, protivtenkovske topove i drugu tešku municiju i u količinama koje zahteva Vaša vojska. O svemu tome razgovarajte sa generalom Maklejnom, koji uživa moje puno poverenje i ima neposredan pristup k meni, isto kao i Vrhovnom komandantu.“

Titov odgovor, upućen Čerčilu 9. februara 1944, glasio je:

„Bio sam obavezan da se o tačkama navedenim u Vašim porukama posavetujem sa članovima N’acionalnog komiteta oslobodenja Jugoslavije i sa članovima Antifašističkog veća nacionalnog oslobođenja. Analizom ovih tačaka došli smo do sledećih zaključaka:

1) Kao što Vam je poznato, Antifašističko veće nacionalnog oslobođenja Jugoslavije na svom Drugom zasedanju od 29. novembra 1943. godine potvrdilo je da je nepokolebljivi pobornik ujedinjenja jugoslovenskih naroda. Međutim, sve dok postoje dve vlade, jedna u Jugoslaviji, a druga u Kairu, ne može biti govora o potpunom jedinstvu. Stoga se vlada u Kairu mora ukinuti, a sa njom odstraniti i Draža Mihailović. Ova vlada mora odgovarati pred vladom AVNOJ-a zbog rasipanja ogromnih svota nacionalnog novca.

2) Saveznici su dužni da priznaju Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije kao jedinu jugoslovensku vladu, a kralj Petar da se, saglasno tome, potčini zakonima AVNOJ-a.

3) Ukoliko kralj Petar prihvati sve ove uslove, Antifašistlčko veće nacionalnog oslobođenja neće odbiti da sarađuje sa njim, pod uslovom da o sudbini jugoslovenske monarhije posle oslobođenja Jugoslavije slobodnom voljom odluči narod.

4) Od kralja Petra se očekuje da da jednu izjavu o tome da jedino u srcu nosi interese svoje otadžbine i želju da ona bude slobodna i ustrojena onako kako to po završetku rata slobodnom voljom reši sam narod, a da će do tada on činiti sve što se nalazi u njegovoj moći da podrži istrajnu borbu jugoslovenskih naroda…“

Odluka britanske vlade da po svaku cenu prekine odnose sa Mihailovićem i da se propaganda jugoslovenske emigrantske vlade i grupa oko nje stavi pod kontrolu britanskih vlasti i da joj se ograniči rad, ozbiljno je pogodila dalje sprovođenje planirane politike Purićeve vlade. Zbog toga je Purić 4. februara 1944. godine preko poslanika u Londonu Bogoljuba Jeftića uputio protestno pismo Antoni Idnu, u kome kaže:

„Iz dopisa iz Kaira u ‘Daily Heraldu’ od 25. januara i ‘Observeru’ od 1. februara vidim da se pretresa pitanje povlačenja britanske vojne misije kod đenerala Mlhailovića, odnosno prekida odnosa između njega i saveznika; dalje, da se sugerira javno odricanje od Mihailovića, pod izgovorom njegove neaktivnosti i čak kolaboracije s neprijateljem.

Smatram svojom dužnošću prema zajedničkoj savezničkoj stvari i prema Vama lično zamoliti Vas da se ne donose slične odluke, jer sam ubeden da bi njihove posledice bile veoma teške za opštu politiku skraćivanja rata na Balkanu i u srednjoj Evropi, i to naročito u početku godine… Hteli mi to ili ne, prekid odnosa sa Mihailovićem značio bi prekid odnosa sa svim nacionalnim Jugoslovenima…

Navodi da đeneral Mihailović kolaborira sa neprijateljem najveća su blasfemija u istoriji ovog rata, za koju, uveren sam, nećete hteti vezati svoje ime.

Najzad, molim Vas da uzmete u obzir mučan položaj u koji bi doveo jugoslovensku vladu javan i zvaničan prekid odnosa od strane Velike Britanije sa njenim ministrom vojske u okupiranoj zemlji.

Ovlašćen sam saopštiti Vam da Nj. V. Kralj ni Njegova vlada nisu u moralnoj mogućnosti odreći se svoga naroda, koji u nečuvenom krvoproliću strada i istrajno se bori na naćin koji mu je jedini moguć i da ne vide da im iko, najmanje u ime savezništva, može uzeti pravo na tu borbu i nadu u pobedu.

Ceo ovaj problem, koji ne interesuje samo Jugoslaviju, suviše je svestran i komplikovan, suviše zadire u smisao i suštinu ovog rata, kao i u budućnost naroda angažovanih u njemu, da bi se mogao rešavati samo na bazi privremene i promenljive kratkotrajne vojne politike, i ja Vas ponovo molim ne donosite jednostrane odluke na ovaj način. Kao i ranije, i sada ponavljam da Vam ja i kraljevska vlada stojimo na raspoloženju uvek da u savezničkoj saradnji nađemo rešenja koja će moći sve zainteresovane zadovoljiti.“

Ali, ovo je bio tek početak drame koja sledi…

(Nastavak u sledećem broju)