Publicističko delo Nikole Milovanovića, svedoka i učesnika jednog davno prošlog vremena, pod nazivom „Kroz tajni arhiv UDBE“ („Sloboda“ – Beograd, 1974), prvobitno je bilo namenjeno široj javnosti ali je kasnije povučeno iz prodaje. Razlozi za to nalaze se u samoj knjizi. Recenzent ovog dela, Vojmir Kljaković, ističe da je Nikola Milovanović mnogo doprineo rasvetljavanju nekih istorijskih pojava. Ovde, pre svega, jednim još uvek nedovoljno rasvetljenim događajima pred kraj Drugog svetskog rata, iz kojih se vide sve zablude, zastranjivanja, konfuzije, političke igre (stranih i domaćih faktora), ka potpuni raspad ravnogorskog pokreta i njegovog rukovodstva, nesposobnog da shvati istirijski trenutak u kome se našao. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz ove nepravedno zaboravljene knjige, koja nudi potpuno novi pogled na rasplet događaja pred kraj Drugog svetskog rata, sa posledicama koje traju do današnjih dana.

Nikola Milovanović

 Kralj Petar II Karađorđević je 12. septembra 1944. godine, preko Radio Londona pozvao Dražu Mihailovića i njegov Ravnogorski pokret da hitno prestanu na kolaboraciju sa okupatorom i priključe se Titovim partizanima u borbi protiv nacista (jer im, u suprotnom „istorija to neće oprostiti“).

Nepunih dve nedelje pre toga 30. avgusta 1944., nakon što je obezbedio saradnju sa okupatorima i sklopio sporazum sa Milanom Nedićem za zajedničku borbu protiv Narodnooslobodilačke vojske, koja je nezadrživo prodirala u Srbiju, Draža Mihailović je uputio naređenje O. Br. 558 svim komandantima korpusa:

„Okupator trpi poraze na svim frontovima. Komunisti se pripremaju da nam umesto oslobođenja donesu novo ropstvo i svoju krvavu tiraniju. I oni se spremaju da još pobiju Srba, jer im je malo onaj milion što su zajedno sa ustašama uništili. Došlo je vreme kada moramo odlučno agitovati za oslobođenje Jugoslavlje i sprečiti komunistima ostvarenje ustaško-komunističkog plana za razbijanje i uništenje Srba. Zato Naređujem: da se izvrši opšta mobilizacija svega sposobnog ljudstva prema dosadašnjim pripremama. Mobilizaciju izvršiti 1. septembra…Zbog momentalnih opštih prilika, ne važe direktive za opštu akciju. Sve akcije biće preduzete po naređenju Vrhovne komande…“

Pored ovog naređenja, Mihailović je 1. septembra izdao i proglas narodu u kome piše: „U ime Nj. V. kralja Petra II, u saglasnosti sa našim moćnim saveznicima, a na osnovu datih mi ovlašćenja: Proglašujemsa danom 1. septembra 1944. godine u nula časova opštu mobilizaciju celog naroda protivu svih neprijatelja …

Jugosloveni, postoji samo jedna zastava Otadžbine, jedan trobojni barjak slobode, časti i slave, jedno sveto znamenje naše vere i pobede – to je kraljeva zastava, naša! Ona je na zbornome mestu pobijena! Srbi, Hrvati, Slovenci, zbor!“

Očigledno, Mihailović je naredio mobilizaciju ne radi prikupljanja snaga za borbu protiv okupatora, nego za borbu protiv oslobodilačke vojske naroda i narodnosti Jugoslavije.

Međutim, samo nekoliko dana kasnije, ne obazirući se na ovo Mihailovićevo naređenje, major Vojislav Lukačević se sa načelnikom Obaveštajnog odeljenja Vrhovne komande, potpukovnikom Pavlom Novakovićem, i članom „Odbora stručnjaka“, novinarom Velimirom Krivošićem, odvojio od Mihailovića i formirao „Nezavisnu grupu nacionalnog otpora“ (NGNO).

O tome šta je prethodilo odluci da se odvoji od Mihailovića i da formira „Nezavisnu grupu nacionalnog otpora“, Vojislav Lukačević je prilikom suđenja 1945. godine u Beogradu, u dijalogu sa predsednikom suda, pored ostalog, izjavio:

„Optuženi Lukačević: Došao sam u Kairo. Izvesno vreme bio sam zadržan od strane saveznika radi ispitivanja. Proverili su moj rad od 1941. godine. Upoznao sam predsednika vlade Purića. Saopšteno mi je da su Purić, kralj i ostali članovi vlade pozvani u London, pa sam i ja otišao sa njima. U toku moga boravka u inostranstvu došao sam u dodir sa većim brojem naših političara, ljudi i oficira, koji su se interesovali za prilike u zemlji. Moram da kažem da sam naišao na potpuno nepoznavanje događaja koji su se odigravali u našoj zemlji. Pokazalo se opšte neshvatanje i duboke promene koje su se odigrale u narodu. Još se uvek merilo predratnim merilom …

Ja sam baš u inostranstvu, kao protivnik Narodnooslobodilačke vojske i komandant jedinica koje se bore protiv partizana, uvek govorio ono što jeste. Bio sam protivnik, ali nikada nisam kazao da se Narodna vojska nije borila herojski i da je njeno i niže i više rukovodstvo bilo iznad nas. Nekoliko naših oficira, sa kojima sam ja razgovarao, rekli su mi da nisu do tada čuli da neko govori tako objektivno. Tačno je da sam ja govorio da se sa Nemcima i ustašama bore i četnici. Tačno je, i odbio sam najžustrije, jer se to u meni bunilo, da su svi ljudi u našoj organizaciji izdajnici i da ne žele borbu protiv okupatora. Tako je osećao narod i tako su osećali moji vojnici. Znao sam da su vojnici jedva čekali naređenje da krenu u borbu protivu Nemaca.

A naša je krivica što smo ih doveli u taj položaj. Naša je krivica što nismo mogli i što nismo umeli da nađemo puta, naša je krivica što smo verovali da se na starim i na gnjilim temeljina može da sazida nešto jako i čvrsto…

Za vreme moga boravka u vrhovnoj komandi i u dodiru sa članovima savezničkih misija, ja sam upoznao donekle njihovo stanovište. Oni su tvrdili da treba da se drži jedna stalna linija i da treba upregnuti sve snage za borbu protiv okupatora, i da oni ne odobravaju borbu protiv partizana, jer će to, kako su oni govorili, izazvati građanski rat.

Na isto shvatanje naišao sam kod zvaničnih vojnih krugova i političara, ukoliko sam sa njima došao u dodir u inostranstvu. Pošto nisam uspeo, što priznajem, da se snađem, za mnom je iz vrhovne komande upućen telegram u kome se Purić obaveštava da sam ja u inostranstvu mimo volje generala Mihailovića. Docnije sam saznao od potpukovnika Novakovića da je trebalo da budem lišen čina kao dezerter. Eto, takav sam ja izaslanik Draže Mihailovića. To sam ja opazio i iz držanja Purića, pa sam se i ja sam držao rezervisano. Najzad, ja sam tražio da se vratim u zemlju, videći da u inostranstvu ne mogu uspeti ili naići na bilo kakvo razumevanje.

Smatrao sam za svoju dužnost da kao vojnik i komandant moram da se vratim među svoje vojnike i da podelim njihovu sudbinu, ma kakva ona bila. Prilikom razgovora sa engleskim vojnim krugovima ja sam ovo izjavio i rekao da sam spreman da prekinem bratoubilačku borbu i da se borim protiv okupatora, bez obzira na žrtve, u stanju sam da izvršim sve zadatke koje rrii postavi engleska vrhovna komanda. To sam učinio zbog toga da se ne smatra da članovi pokreta Draže Mihailovića neće da se bore. Ja sam o tome i pisao. Međutim, nisam dobio nikakav odgovor ili ma kakvu pomoć. Tražio sam onda, kao što rekoh, da se vratim u otadžbinu. Radi toga svršio sam padobranski kurs u Haifi, a duže vremena sam u Kairu očekivao naređenje i odobrenje da budem vraćen. Podvlačim da sam zahtevao da budem spušten na teren Sandžaka ili Istočne Bosne, a nikako u vrhovnu komandu Draže Mihailovića.

Najzad je došlo odobrenje i ja sam otišao na aerodrom. Tu su mi oduzeli oružje i sve stvari lične koje sam imao kod sebe. Ubačen sam u jedan avion, s kojim sam se spustio u blizini štaba Draže Mihailovića…

Optuženi Lukačević: Srećom, onaj koji je bio na terenu oficir i pripremao transporte kojima je trebalo da bude evakuisana engleska vojna misija, bio je potpukovnik Novaković, koji me je odmah prihvatio, sklonio u jednu obližnju kuću i dao mi prva obaveštenja o situaciji u vrhovnoj komandi. On mi je saopštio o depešama koje je general Mihailović za mene slao.

Od njega sam saznao da je general Mihailović postavio kao uslov engleskoj komandi da mene vrati po svaku cenu, inače on neće dozvoliti odlazak generalu Armstrongu i ostalim članovima misije, koji je trebalo da budu vraćeni, posto je Engleska prekinula u to vreme odnose sa generalom Mihailovićem. Kazao mi je da treba da se čuvam, ali momentano, može biti, nema opasnosti, jer sam potreban u propagandne svrhe. Saopštio mi je da je nezadovoljstvo među oficirima sve veće i veće, da se već prešla svaka mera u pogledu saradnje, ali ja sam tada …

Predsedavajući: Kakve saradnje?

Optuženi Lukačević: Saradnje sa Nemcima!

Predsedavajući: Između koga?

Optuženi Lukačević: Između vrhovne komande i jugoslovenske vojske…

Predsedavajući: Jugoslovenske vojske u otadžbim?

Optuženi Lukacević: Da, Jugoslovenske vojske u otadžbini!

Predsedavajući: Izvolite nastaviti!

Optuženi Lukačević: Tada mi je saopštio, on, kao šef obaveštajnog odseka, verovatno je imao i podatke, da su general Trifunović, Živko Topalović i još ne znam ko bili na sastanku sa Nemcima po naređenju generala Mihailovića.

Predsedavajući: Kada vam je to pričao Novaković?

Optuženi Lukačević: To mi je pričao u junu mesecu!

Predsedavajući: Novaković vam je pričao da je vrhovna komanda prevršila svaku meru u saradnji sa Nemcima. Je li to tačno?

Optuženi Lukačević: Tačno je!

Predsedavajući: Možete nastaviti.

Optuženi Lukačević: Generalu Mihailoviću, kako stoji u optužnici, nikakvu poruku nisam doneo, niti je za to bilo potrebe, jer je Mihailović sa Purićevom vladom imao direktnu radio-vezu i bio svakodnevno u radio-vezi i, prema tome, bilo je nepotrebno da po meni šalje neku poruku, a sigurno ta poruka ne bi bila onakva kakva bi trebalo da bude u stvari, jer su imali šifru. Ustvari, general Mihailović bio je taj koji je davao uputstva vladi, a ne koji je primao uputstva od vlade. Znam da su pred njegovim autoritetom svi drhtali i svi, koji su bili tada na vladi, gledali su da se njemu udobre.

Odmah sam počeo ostvarenje svoje namere, to jest, da radim na ostvarenju svoje namere, da prikupim one koji hoće, i povedem u borbu sa Nemcima, i potražim način za prekid bratoubilačke borbe. Smatrao sam da treba to da uradim, bez obzira na lične posledice, i da je potrebno, bez obzira da li će biti tu sa mnom hiljada, dve hiljade, pet ili deset hiljada ljudi ili ću biti sam. Smatrao sam da čast onih ljudi koji su izginuli pod mojom komandom zahteva da ne budu strpani u istu vreću sa onima koji su nas bacili u onaj šljam i blato u kome smo se utopili. Bolelo me da majke, sestre, roditelji onih koji su umirali, hrabro umirali, misleći da se bore za jedan pravedan cilj, misleći da se bore za svoju otadžbinu, bili su igračka u rukama jednog čoveka, ili jedne sredine, i bili iskorišćavani kao što niko nije bio iskorišćavan.

Predsedavajući: Za čiji račun?

Optuženi Lukačević: Za račun Draže Mihailovića i svih onih koji su hteli da se vrati stara Jugoslavija.

Predsedava)ući: I za račun Nemaca?

Optuženi Lukacević: I za račun okupatora. To je tačno, jer da smo prekinuli bratoubilačku borbu, Jugoslavija bi bila slobodna, to je moje subjektivno ubeđenje, godinu dana ranije.

Predsedavajući: Prilikom vašeg bavljenja u inostranstvu, u Kairu, sa kojim ste se visokim ličnostima iz Jugoslavije sastajali, kakve ste razgovore imali, kakvo su imali mišljenje o narodnooslobodilačkoj borbi?

Optuženi Lukačević: Sastao sam se sa Milanom Grolom. S njim sam razgovarao. Interesovao se za prilike u Jugoslaviji. Razgovori, koje smo vodili, bili su tako sa predmeta na predmet, da ja nisam ništa upamtio već jedino to da je on shvatio da je pokret Draže Mihailovića velikosrpski pokret i da mi nismo za Jugoslaviju. Ja sam ga u tome svesrdno razuveravao i on, mislim, da je time bio veoma zadovoljan. Zatim, razgovarao sam sa Mišom Trifunovićem. On se takođe interesovao o prilikama u Jugoslaviji. Naročito se interesovao za kraj oko Užica i Zlatibora. Pitao me je za pojedine ljude. Međutim, ja nisam umeo da kažem, nisam poznavao te ljude. Pitao me je kako se vrši ishrana, je li narod mnogo stradao, da li je mnogo popaljeno, kako je došlo do prekida i do borbe između partizana i četnika. Ja sam o svim tim pitanjima odgovarao ono što sam znao.

Pretsedavajući: Da li ste mu rekli da vodite borbu protiv partizana?

Optuženi Lukačević: Rekao sam mu da sam vodio borbu protiv partizana.

Predsedavajući: A drugo?

Optuženi Lukačević: Nisam!

Predsedavajući: Sa kim ste još razgovarali?

Optuženi Lukačević: Razgovarao sam sa Milanom Gavrilovićem. On se interesovao za prilike u Jugoslaviji. Svaki od tih bitnih političara interesovao se uglavnom za imena mnogih ljudi istaknutih u pokretu Draže i Narodnooslobodilačke vojske. Svi su se interesovali kako je došlo do početka borbe sa partizanima. Ja sam tu govorio kako sam znao. A to je da je došlo do prekida na pitanju osnivanja narodnooslobodilačkih odbora i da je po tome pitanju Dragiša Vasić zauzimao takav stav.

Predsedavajući: Jeste li se izjašnjavali protiv Draže i njegove saradnje sa okupatorom?

Optuženi Lukačević: Da, ja ću da vam kažem, i tu me je začudilo da je jedini koji se izjasnio i koji je rekao da je to velika Dražina greška bio Petar Živković.

Pretsedavajući: A ostali?

Optuženi Lukačević: Nisu. Nijedan. Ni Gavrilović, ni Grol, ni Miletić, ni Jeftić. Bilo da ih to nije interesovalo, ili iz drugih razloga. Ja vam govorim onako kako je stvarno bilo.

Predsedavajući: U kakvom ste svojstvu prisustvovali venčanju kralja Petra II?

Optuženi Lukačević: Uoči dana venčanja kralja Petra pozvan sam od strane Purića. Imali smo ovaj razgovor: ‘Imaš li ti neku drugu uniformu?’ Imao sam vojničku uniformu, običnu vojničku. Odgovorio sam: ‘Imam!’ ‘Sutra u četiri sata budi u ambasadi! Imaš li dekoracije? Potrebno je, a zašto je to potrebno, kazaću ti posle!’ Pretpostavljao sam da će biti neka konferencija radi koje sam i došao, radi pomoći zemlji. Kad sam došao u ambasadu, nešto ranije, zatekao sam tamo kralja Petra i Purića. Purić mi je saopštio da ću biti pretstavljen engleskom kralju i da ću prisustvovati venčanju kao izaslanik jugoslovenske vojske u Jugoslaviji. I kao takav sam prisustvovao.

Predsedavajući: Od koga i kada ste dobili titulu ‘ađutanta njegovog veličanstva kralja’?

Optuženi Lukačević: Kad sam odlazio iz Kaira za London, dva dana pre moga dolaska za London, dobio sam na aerodromu diplomatski pasoš. Putovaću kao delegat, odnosno kao vojni poznavalac prilika u Jugoslaviji. Dobio sam diplomatski pasoš na kome je bilo: ‘Vojislav Lukačević, pešadijski major, ađutant njegovog veličanstva kralja’. Kao takav ja sam putovao i vratio se iz Londona. To mi je bila jedina isprava koju sam pri sebi imao.“

Mada je ova Lukačevićeva izjava, kao i one date u istražnom postupku, bila sračunata na odbranu izdaje i zločina koje je počinio u toku rata na Sandžaku, Crnoj Gori i Hercegovini, ipak u njoj ima i izvesne istine.

Za vreme njegovog boravka u Kairu on je zaista vodio razgovore sa pukovnikom Bejlijem i pojedinim funkcionerima britanske komande na Srednjem istoku, o kojima je Mihailovićev delegat u Kairu dr Mladen Žujović 1. aprila 1944. godine obavestio predsednika vlade Purića:

„Lukačević kaže, upoznao vas s predlogom koji je usvojio Bejli i koji se sad želi diskutovati između ovdašnjih vojnih stručnjaka i Lukačevića. Kaže da ste dali saglasnost.

Razumeo da je to leteći odred koji bi Englezi snabdeli i čiji bi komandant bio Lukačević, ali pod komandom Engleza u pogledu nekih zadataka. Primedba: ideja dobra, ali potčinjenost Draži prvi uslov. Nedovoljna garantija ličnost komandanta. Odred ne sme biti sredstvo pritiska ni poslužiti za dizanje ustanka nezavisno od Draže. Ne raspravljati stvar nezavisno od Čiče i Jugoslovenske vojske. Molim odgovor. Dalje pazim.“

Na poleđini ovog dokumenta Purić je svojom rukom napisao odgovor i 7. aprila uputio Žujoviću. Odgovor je glasio: „Veza Vaš br. 23. Ideju usvojio kao odličnu i pretpostavljam puno poverenje u ličnost. Čiči će objasniti lično on kad stigne, a samo onda i mi. Pred polazak neka nam kaže sve šta je postigao, da bi mi javili. Molim vas držite ovo sve samo i isključivo za sebe i nikom drugom.“

Tri dana kasnije, 10. aprila, Žujović preko Puriića upućuje Lukačevićevu poruku Bejliju, koji se tada nalazio u Londonu: „Molim dostavite pukovniku Bejliju od Lukačevića: ‘Posetio Dikina. U vezi sa mojim predlogom nikakav konkretan odgovor, Podneo sam pismeni predlog. Molim pomozite moja nastojanja. Lukačević.'“

Odgovor Purića za Lukačevića Žujović je primio 17. aprila i on je glasio: „Za Lukačevića. U vezi sa telegramom 40. Bejli obećao učiniti sve što je u njegovoj moći.“

Mada nisu poznati detalji razgovora Lukačevića sa Bejlijem i britanskim funkcionerima na Srednjem istoku, sigurno je da su ga oni savetovali da prekine vezu sa Dražom Mihailovićem i osnuje „Nezavisnu grupu nacionalnog otpora“, da svim snagama i sredstvima povede borbu protiv okupatora i da sa NOP postigne sporazum o nenapadanju i koordinaciji snaga u ovim borbama.

Zajedno sa Lukačevićem, u zemlju se vratio i Petar Baćović. Mihailović je obojicu petnaest dana zadržao u svome štabu, koristeći ih u propagandne svrhe. A 12. juna je radiogramom obavestio svoje potčinjene komandante o njihovom povratku, naglašavajući da su oni uspeli u svojoj misiji kod Kralja, vlade i najistaknutijih britanskih i američkih vojnih i političkih predstavnika.

Dan pre Lukačevićevog i Baćovićevog odlaska iz Vrhovne komande. 15. juna, Mihailović je obavestio majora Zaharija Ostojića:

„Sutra polaze na taren i na sastanak sa vama Baćović i Lukačević. Ja sam ih zadržao izvesno vreme ovde kod mene da bismo se dogovorili šta i kako i kada treba da radimo. Došli smo do zaključka da treba da radimo vrlo brzo te da nas događaji ne bi predupredili. U vezi sa tim stvoren je plan za širu akciju…

Plan koji smo stvorili povezan je u prvoj etapi sa akcijom koju treba što pre povesti protiv komunista u Sandžaku i Crnoj Gori. Kada se završi ova akcija, produžiće se sa formiranjem 2. grupe jurišnih korpusa. Za prvu etapu Vi treba da komandujete snagama iz Drinskog, Romanijskog i Ozrenskog korpusa i snagama iz Sandžaka. Posle toga Vi ćete produžiti akciju u Bosni, a mi ćemo Vas ojačati, odnosno staviti pod Vašu komandu potrebne snage …“

Bio je to Mihailovićev skroz nerealan i neostvaren plan pre prodora jedinica NOV u Srbiju.

Međutim, dok se još nalazio u Vrhovnoj komandi, Lukačević je upoznao Novakovića, Krivošića i još nekolicinu pripadnika Mihailovićevog štaba sa instrukcijama koje je dobio u inostranstvu i odlukom da formira „Nezavisnu grupu nacionalnog otpora“. Novaković i Krivošić su ovu Lukačevićevu odluku odmah prihvatili, dok su ostali bili neodlučni.

Po odlasku na teren, Lukačević se u Rudom sastao sa Zaharijem Ostojićem i upoznao ga sa rezultatima razgovora koje je vodio sa pojedinim ličnostima za vreme boravka u inostranstvu, a zatim mu je izložio svoj plan i odluku koju je doneo. Ostojić se složio sa Lukačevićem, ali uz napomenu da sa ovim treba da upozna i svoje potčinjene komandante i dobije njihovu saglasnost. Pošto je Ostojić, u načelu, prihvatio ponuđeni predlog, Lukačević je o svemu obavestio i Baćovića.

Kratko vreme posle toga, Lukačević je organizovao širi sastanak u Rudom, kome su prisustvovali, pored Lukačevića, Baćovića, Ostojića, Novakovića, Krivošića, i nekolicina njihovih potčinjenih komandanata. Lukačević je insistirao da se što pre uspostavi kontakt sa NOP i da se sa proglasom izađe u javnost. Za uspostavljanje kontakta sa NOP prisutni su bili prilično rezervisani, dok su se sa objavljivanjem proglasa svi složili.9 Odmah posle ovog sastanka, Lukačević je sastavio i objavio proglas u kome, pored ostalog, kaže:

„Građani Jugoslavije …

Svi oni koji su stajali do sada iz bilo kakvih razloga po strani dužni su da se bez ikakvog odugovlačenja jave sa oružjem u ruci, ili bez oružja, najbližim jedinicama Nezavisne grupe otpora koje se bore za kralja i novu, srećnu Jugoslaviju.U našim jedinicama ima mesta za sve sinove Jugoslavije, bez obzira na versku ili političku pripadnost…Mi moramo sopstvenim snagama da isteramo drske uljeze iz naše zemlje i da povratimo slobodu.

Građani! Svi bez razlike na oružje protiv okupatora i dželata našeg naroda. Svi oni koji danas ostanu u službi okupatora, neprijatelji su sopstvenog naroda i sa njima će se kao takvim i postupati…“.

Prema dogovoru, na proglasu su, pored Lukačevićevog, bili i potpisi Baćovića, Ostojića, Novakovića i Krivošića.

Saznavši da je Mihailović obavešten o ovoj akciji, Ostojić i Baćović nisu obnarodovali ovaj proglas i odrekli su se svojih potpisa.

(Nastavak u sledećem broju)