Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Prof. dr Slobodan Komazec

5. Neoliberalizam i savremeni državni intervencionizam

1) GLOBALNA DOMINACIJA ZAPADA U NAMETNUTOM LIBERALIZMU

Kakvi su odnosi do sada razvijenog državnog intervencionizma u privredi i liberalizmu?

Da li je finansijska imperija i dalje zadržala snagu da se nameće svetu kao jedinstven koncept?

Državna intervencija u privredi je nužnost u otklanjanju slabosti tržišnog mehanizma, koji bi s jedne strane privredu mogao odvesti u visoku inflaciju i preteranu konjunkturu, a sa druge u veću krizu i nezaposlenost.

Automatizma i potpuno slobodno (liberalnog) tržišta više nema, posebno iz razloga što se na svim tržištima javljaju privredni subjekti, država i stanovništvo, ali i snažni međunarodni monopoli i oligopoli.

Državni intervencionizam nastao širenjem kejnzijanske doktrine anticikličnog i antikriznog delovanja države (radi otklanjanja slabosti tržišnog mehanizma i slabosti stihijskog ponašanja privatnog kapitala) vodili su porastu javnih rashoda države. Stavljanjem pod državnu kontrolu svih vitalnih segmenata privrede, socijalnog sistema, sigurnosti, podsticanja privatnog preduzetništva, preraspodele dohodaka i osnovnih mera makroekonomske politike, te „poslovnog okruženja4′ u kojem privredni subjekti treba samostalno da se ponašaju, vezano je za sve brži apsolutni i relativni rast državnih prihoda i rashoda.

Stalni i sve veći pritisak javne potrošnje i poreskih izdvajanja dovode do otpora daljem rastu poreza u privredi, ali i preteranom ukupnom zahvatanju države i državnoj „neprivrednoj i neracionalnoj potrošnji“ kako to često ističe. Istovremeno se javlja i kritika državne regulativne funkcije (potreba za socijalne izdatke, regionalni razvoj, zaštitu okoline i dr.), jer to smanjuje efikasnost kapitala, dovodi do opadanja produktivnosti rada i opšteg pada profitne stope i mase profita.

Sada se zahteva ograničavanje javnog sektora, snižavanje poreza biznisu i smanjenje regulativne ekonomske funkcije države, što treba da osigura širi prostor za privatni kapital i privatnu inicijativu i veći profit.

Dakle, štednjom iz nove krize, ali kojom štednjom? Ovaj „novi konzervativizam“, kako se obično naziva, narastao kao otpor daljem širenju države blagostanja i „ekonomije blagostanja“ znači oštro suprotstavljanje kejnzijanskoj ekonomskoj  doktrini deficitnog budžetskog flnansiranja-koja fiskalnim podsticajima, javnim rashodima i ekspanzivnom monetarnom politikom treba da oživi privrednu aktivnost i s preči ulazak privrede u fazu recesije. Taj monetarizam „ekonomije ponude“ i „racionalnih očekivanja“, kao nova doktrina, trebalo je da napravi zaokret u ekonomskoj misli i strategiji od javnog ka privatnom sektoru, od javnog neproizvodno – socijalnog ka privatno – profitnom sistemu. Ona, u osnovi, znači povratak neoklasičnoj teoriji i politici, povratak „magičnoj snazi tržišta“, slobodnoj privatnoj inicijativi, „ekonomskoj dinamici proizvođača“, ali i filozofiji racionalnog ponašanja pojedinaca i „inherentnoj stabilnosti privatnog sektora“ (Fridman). Država treba da smanji svoje rashode i ograniči svoje mešanje u privredu. To će umesto nje činiti odnosi ponude i tražnje i privatni kapital pod motivom profita. Današnjim neolibcralnim vladama je najveće svetogrđe zagovarati ekonomski protekcionizam i eventualni „ekonomski patriotizam“.

2) Magična snaga tržišta i dokrina lažnog liberalizma

Magična snaga tržišta je u potpunom raskoraku sa stvarnim odnosima u ekonomijama razvijenih kapitalističkih država. Više ideološko insistiranje na slobodi tržišnih odnosa praćeno je, sve više, ograničenim delovanjem tržišta, vrlo razvijenim proetekcionizmom razvijenih, manipulacijom ponudom i tražnjom od monopola i države, ogromnim subvencijama izvoznicima, što je posebno izraženo u međunarodnim ekonomskim odnosima i internacionalizaciji kapitala i korporacija.

Multinacionalne kompanije sele proizvodnju i ulažu kapital tamo gdc su sirovine, energetika, jevtina radna snaga, velika poreska oslobađanja i stimulacije i sl. Na taj način prestaje da deluje automatizam domaćeg tržišta i igra ponude i tražnje. To se odnosi i na državnu intervenciju u regulisanju cena, stimulacijama, subvencijama, obaveznom otkupu, robnim rezervama i sl. Slobodan pristup tržištima, otvorena vrata za inostrano privatno investiranje, sloboda privatne preduzimljivosti, propagiraju se baš zato da bi se time omogućili ekonomski i finansijski jačim snagama i zemljama dominacija nad slabijim i zato zavisnim zemljama. To je doktrina lažnog liberalizma koji osigurava finansijski i tehnološki neokolonijalizam razvijenih država. Finansijski kapital (najčešće fiktivnog oblika, bez dodira sa nacionalnim dohotkom) osvaja svetska tržišta, deluje na investicije i strukturu razvoja država u koje odlazi. Oplodnja kapitala je odvojena od realne ekonomije. Finansijska ekonomija i spekulativni kapital dominiraju. Profitna stopa je nekoliko puta viša u finansijskoj sferi u odnosu na realnu sferu. Finansijski kapitali su „pobegli“ u finansijsku spekulativnu sferu (berze i finansijska tržišta).

6. Stabilizaciona politika nasuprot razvojnoj makroekonomskoj politici

Fridmanova teorija krize sadrži u sebi sledeće faktore: klizne kamatne stope, deregulaciju cena, slobodna spoljna trgovina, slobodno tržište, realna ponuda novca i dr. Takav sistem je podložan krizi.

Verovalo se da će liberalizacija kapitala i finansijskih tržišta dovesti do bržeg privrednog rasta. Nažalost to je samo uzrokovalo, produbilo i proširilo finansijsku krizu.

U borbi protiv inflacije kao osnovnog problema privreda, ekonomska teorija danas preporučuje visoku kamatnu stopu, što dovodi do daljnjeg obaranja profitne stope i investiranja čime se ekonomska kriza nastoji ublažiti ili odgoditi monetarnom ekspanzijom. Time je monetarni sistem ugrađena suprotnost ciljeva i efekata ovih mera. Inflacione tendencije su inherentne savremenom visoko koncentrisanom kapitalizmu, koje svojim delovanjem na preraspodelu dohotka dovode do relativnog obaranja najamnina u dohotku, ono što kapital nije uspevao da učini pritiskom na radničke sindikate. Time se stvara dodatni prostor za akumulaciju kapitala i rast profitne mase. Savremena inflacja u kapitalizmu je time svesno izazvana, to je proizvedena inflacija od strane države i krupnog kapitala.

Država danas ne želi da ispusti kredit i novac iz ruku, upravlja njime kao snažnom polugom u razvoju, ali i iz razloga da se spreči ponavljanje velikih lomova u kreditnom sistemu, bankrotstva banaka i rastrojstva finansijskog sisema u celini (poučeni iskustvom iz velike ekonomske krize). Podsetimo se samo najnovijih događaja oko krize hipotekarnog tržišta u SAD i prihvatanja centralne banke SAD (FED-a) da interveniše s oko 700 milijardi dolara da spašava hipotekarne banke, finansijska tržišta, korporacije za nekretnine i opštu likvidnost privrede i bankarskog sektora. U narednim godinama takva intervencija jc dostigla 24 biliona dolara.

Dakle, brojnim intervencionim mehanizmima države (vojna ekonomija, javni radovi, nacionalizacija, participacija, uvoz i izvoz kapitala kreditna politika, kamata, međudržavni krediti, nabavke države i stvaranje rezervi, carine, devizna politika i dr.) nastoje da se reše, ili ublaže narasle protivrečnosti savremenog kapitalizma (kriza, nezaposlenost, inflacija, depresivna stanja ciklusa, monetarna kriza, reprodukcija kapitala flnansijske krize i sl.)- To iz osnova menja odnose i faktore rasta kapitalističkih privreda.

Sada se pred ekonomsku teoriju u istraživanju savremenog kapitalizma opravdano postavljaju sledeća pitanja:

1) Odnos države i privatnog kapitala u formiranju ukupne funkcije potrošnje, investicija i štednje,

2) Delovanjc države na ponašanje celokupne privrede, nasuprot ranijem dominantnom delovanju privatnog kapitala,

3) Osnovanost teorije nedovoljne potrošnje kao faktora kriza u savremenom kapitalizmu, s obzirom na redovno visoku potrošnju koja danas stalno prati razvoj kapitalizma, posebno preko vrlo razvijenog kreditnog mehanizma (ekspanzija kredita stanovništvu, jeftinih kredita pred uzećima), odnosno potrošnje na uvozu kapitala i dugu,

4) Delovanje visokih socijalnih i vojnih rashoda, uz formiranje i strukturu ukupne funkcije potrošnje, posebno u formiranju robnih i kupovnih fondova (ponude i tražnje na tržištu),

5) Da li je kapitalistička država uspela dugoročno da ovlada većim brojem kontrafaktora koji deluju nasuprot cikličnom kretanju privrede s tendencijom pada profitne stope,

6) Da lije profitna stopa u svim sektorima osnovni motiv ponašanja, ili postoje i drugi motivi posebno u korporativnom i visoko monopolizovanom kapitalizmu,

7) Šta se događa sa profitnom stopom, neiskazivanjem stvarnih rezultata poslovanja, profita i rentabilnosti ukupnog kapitala u uslovima internacionalizacije kapitala (povezane sa izbegavanjem plaćanja poreza u zemlji od strane privatnog korporativnog kapitala),

8) Danas ne treba da se suzbija deflacija, već hronična inflacija, ali ni da se posebno stimuliše tražnja da bi se privatni kapital ohrabrio za investicije. To je usko povezano s „iluzijom novca“, kada je novac dugo, ali neumereno. korišćen kao sredstvo za oživljavanje tražnje, što je dovelo do sve većeg razdvajanja realnog i nominalnog dohotka. Masa novca se brzo i stalno povećava, a njegovo svođenje na normalan, niži nivo, redovno izostaje. Isto tako. korišćenjc novca za finansiranje državnog budžeta uglavnom kasnije se nije smanjivao (otplatama i gašenjem novca i dugova). To je dovodilo do stalnog rasta dugova, emisije novca, kamata na javni dug i ponovno nove emisije novca. Stalna inflacija praćena novom emisijom vodi visokoj tražnji u odnosu na ponudu. Rešavanje privrednih problema i krizno – inflatornog mehanizma danas se sve više traži u regulisanju ponude, (proizvodnje, privrednog rasta i štednje), a ne regulisanju globalne tražnje, posebno iz tražnje javnog sektora.

Ekonomski mehanizam zasnovan na principima kejnzijanske teorije i finansijske politike sve vise se preusmerava na društvene investicije preko stimulisanja državnih investicija u nauku i tehnologiju, obrazovanje, pripremu i preusmeravanje zaposlenosti.

7. Neoliberalna ekonomija i „šok terapija“ u krizom pritisnutoj privredi

Relevantnost monetarizma i liberalizma u privredi pogođenoj dubokom i kompleksnom ekonomsko – socijalnom (i razvojnom) krizom, do sada je jasna po svojim „rezultatima“, posebno u našoj privredi, ali i u drugim „privredama u tranziciji“.

Kriza se produbljuje, nezaposlenost se povećava, proizvodnja konstantno opada, socijalno raslojavanje društva je sve veće (oformljena je vrlo bogata manjina, uski sloj od 5-8% stanovništva, uz najveći deo osiromašenog stanovništva).

Socijalna infrastruktura se iz osnova menja, ali uz stalno slabljenje i drobljenje radničkih sindikata (pregovaračka snaga sindikata stalno slabi), ali i nestajanje srednjeg sloja društva kao faktora stabilnosti.

Mogućnosti zapošljavanja su sve manje, obzirom da investicije nisu oživele, uz istovremeni brz tehnološki razvoj koji traži sve manje rada. Nelikvidnost privrede podstaknuta restriktivnom monetarnom politikom stabilizacije je izuzetno izražena, a cena novca i kredita visoka. U eksternoj ekonomiji dolazi do enormnog rasta deficita trgovinskog i platnog bilansa, domaće tržište je preplavljeno stranom jeftinijom i kvalitetnijom robom, uz sve brži rast inostrane zaduženosti i obaveza iz eksternih dugova. Stvara se visoko zavisan razvoj oslonjen na strani kapital. Budžetski deficit ima tendenciju u da „eksplodira“ i da se sve više oslanja na kredite poslovnih banaka u rukama stranog kapitala, a u krajnjem slučaju na uvoz kapitala za finansiranje ne samo deficita budžeta, već i budžetnih rashoda u masi.

Krizno stanje ekonomije traži odgovor na pitanje: može li se (i kako) iz faze krize ka ekonomskom razvoju? Da li i dalje zadržati koncepciju liberalno – monetarističkog lipa i savete inostranih stručnjaka (predstavnika svetskog finansijskog kapitala. MMF, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije (STO) i predstavnika EU)? Da li se može od „divljeg kapitalizma“ ka organizovanom socijalno – tržišnom sistemu (kao uostalom, sistemu koga je do sada imala privreda Evropske unije).

Centralne banke ističu kao primarni cilj monetarne politike „borbu protiv inflacije“, uz korišćenje visoke referentne kamate, a zatim restriktivna politike novca i kredita, „čvrst“ i precenjen kurs domaćeg novca, politika uravnoteženog budžeta i dr. što je sve sastavni deo monetarizma danas. Restrikcija i smanjenje javnih rashoda (posebno socijalnog i transfemog karaktera), praćeni deregulacijom i visokom liberalizacijom, rušili su jedan socijalni sistem i ravnotežu u društvu, a oslobodili prostor za divljački pljačkaški sistem kapitalizma prvobitne akumulacije kapitala.

Može li se poći alternativnim putem u tranziciji i izlasku iz kompleksne krize? Kako oživeti domaće faktore razvoja i pokrenuti dinamičan i dugoročno održiv optimalan rast.

U bežanju od vulgarnog marksizma i potpune etatizacije privrede, socijalno uravnoteženog, ali i neefikasnog privrednog sistema, rukovodstva država i privreda u tranziciji su krenula u obnovu starog kapitalizma, ali sada vulgarnog tipa, turbo kapitalizma zasnovanog na pljačkaškom odnosu prema društvenom kapitalu i poništavanju prava radničke klase. Da li je formiran kompleksan model razvoja i privrednog sistema?

Da li izabrani model ekonomske politike (pošto se o modelu privrednog sistema ne može govoriti) zasnovan na nagloj liberalizaciji svih tržišta (čak i tržišta kapitala) i monetarističkoj dogmi, odgovara jednoj maloj privredi i to nedovoljno razvijenoj, sa oko 8.500 evra per capita?

Međutim, države se na pokornost stranom kapitalu i interesima upravo teraju šok-terapijom. To nije šok terapija, već šok-infekcija, prethodno anestezirane ekonomije. Mnogi autori smatraju daje to operacija bez anestezije („bolne reforme“).

Monetaristički i tržišni fundamentalizam u nerazvijenoj privredi u kojoj je monetizacija niska, nedostatak tekućeg novca i kapitala za razvoj (štednje) tako izražen da predstavlja pravi tektonski poremećaj, uz gotovo potpunu zavisnost sektora preduzeća od kredita banaka i visoke zaduženosti prema bankama u zemlji i inostranstvu, ali i međusobno, uz zastarelu tehnologiju, nisko korišćcnje kapaciteta, visoku poresku presiju i dr. prava je omča za oporavak i razvoj. To nije samo šok privredi, već omča razvoja. Neki autori su to nazvali „pohod neobuzdanog kapitalizma“. Drugi su to nazvali „neokonzervativni (Fridmanovski) model kapitalizma katastrofe“ (Noami Klajn – u knjizi Doktrina šoka).

Mnoge poznate ekonomske škole nude niz drugačijih rešenja upravo za ovakav tip privreda.

Da navedemo najvažnije:

1) Kejnzijanizam, dokazan preko Nju dila (Novog dogovora),

2) Neoklasična teorija (sinteza) i „država blagostanja“,

3) Model socijalno – tržišne privrede (zapadnoevropski model kapitalizma),

4) Pos kejnzijansku teoriju i makroekonomsku politiku,

5) Intervencionistička politika u razvijenim privredama (istorijska škola),

6) Institucionalizam i njegov model transformacije društvenih institucija,

7) Model postepene transformacije jednog u drugi sistem (to je poznata teorija konvergencije).

Od svih modela i škola izabran je u nizu država u tranziciji (da li samostalno ili po nagovoru savetnika sa zapada?) model grubog monetarizma, model „čistog“ tržišnog društva i totalne (brze) privatizacije pomoću posredovanja države u tom procesu, ali i brza i velika liberalizacija unutrašnjeg tržišta i spoljnotrgovinskih odnosa, čak i kapitalnih transakcija, što je pogubno za privredu u razvoju i uglavnom ih odvelo u krizu, uz veliku osetljivost na udare sa svetskog tržišta.

To je, uz pogrešan izbor, istovremeno i veliki šok („šok terapija“) za svaku, posebno slabo razvijenu privredu – izloženu razarajućem delovanju inostranog kapitala i uvozne robe na domaću proizvodnju.

Videli smo nešto ranije da je liberalizam i monetarizam nastojao da državno ili „društveno vlasništvo“ kod nas brzo i po svaku cenu pretvori u privatno uz model liberalne (čiste) tržišne ekonomije.

Preskočen je metod postepene transformacije u sistem mešovite privrede u kojoj funkcionišu različiti oblici vlasništva, uključujući „radničko akcionarstvo“ i upravljanje u preduzećima dosadašnjeg društvenog vlasništva.

Ni u razvijenim privredama EU ne dominira sistem Čiste tržišne ekonomije i liberalizam, već mešovita privreda i vrlo snažan državni ekonomski intervencionizam (monetarna, fiskalna, spoljnotrgovinska sfera, zaštitna politika, odnosi u raspodeli, direktna podsticajna i socijalna državna intervencija iz budžeta i dr). U privredi Srbije uz neoliberalizam i grubu verziju monetarizma dominira i ad hoc voluntaristički intervencionizam.

Kao i u nizu ..drugih zemalja u tranziciji“ vlada se oslanja na državnu prinudu, uz finansijsku pomoć iz inostranstva (donacije, kredit, doznake pomoći), što vodi dužničkoj ekonomiji.

Dužnički zavisne privrede od MMF i svetskog kapitala dovedene su u stagnaciju pod izgovorom “privredne stabilizacije” i “restrukturisanja”. Očito je daje model restriktivne monetarne politike (i novi monetarizam) u najvećem broju privreda doveo do stagnacije, krize, nelikvidnosti, socijalnog raslojavanja društva, ali ne rešavaju probleme razvoja i nezaposlenosti, odnosno budžetskog defieita i platnohilansnog deficita.

Ova koncepcija je otvoreno i sa mnogo hvalospeva podržana savetima stručnjaka MMF sa njihovim monetarističkim idejama. Izostali su ekonomski i razvojni stimulansi, oslonac na domaće resurse, sistemska regulacija, domaća nauka i alternativne ekonomske doktrine, upravljanje preduzećima od strane zaposlenih i povratak bankarskog sektora iz ruku stranog kapitala u nacionalno bankarstvo, uz visoku prudencionu kontrolu centralne banke. Tako je i Grinspen ponovo „otkrio“ Šumpetera i njegovu ..teoriju proizvodnog kredita“ u njegovoj teoriji privrednog razvoja.

8. Tržišni fundamentalizam i liberalizam – poluge u rukama finansijskog kapitala i eksploatacije

Tržišni fundamentalizam i koncept „strukturnih reformi“ Svetske banke, odnosno „strukturno prilagodavanje“ MMF – doveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanju dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistem dovedeni do raspada. Potvrđuje se poznati stav “štednjom do bede”.

Nekritički prihvaćeni koncept monetarizma MMF i neoliberalizam sa Zapada, kojim je “slabilizovan” monetarni sektor (stabilnost cena i deviznog kursa), ali bez stabilizacije i oživljavanja realnog sektora, dok se sanacija i restauracija banaka svela na masovnu likvidaciju domaćih banaka (greška ponovljena iz drugih država u tranziciji), uz uvođenje stranih banaka.

“Stabilnost monetarnog sektora (cene, devizni kurs) je velika iluzija koja je proizvedena veštom manipulacijom monetarnim agregatima i zaduživanjem u inostranstvu”. Ekonomski rast, porast zaposlenosti, veća socijalna ravnoteža i uravnoteženost platnog bilansa, potisnuti su u korist stabilizacije monetarnog sektora. Međutim, visoka je i neprihvatljiva socijalna cena i razvojni slom privrede u ostvarivanju ove stabilizacije.

Dalje provođenje ovakve politike ne može dovesti do porasta proizvodnje, zaposlenosti i održivog ekonomskog rasta(većim delom zasnovanog na aktiviranim domaćim faktorima rasta). Tako je ekonomista Friš predlagao da se ostave po strani finansije i trgovina, a sve mere usmere na proizvodnju.

Kvantitativna teorija novca i na njoj zasnovana monelaristička doktrina (Fridman) videli smo, nije teorija proizvodnje ni teorija novčanog dohotka, ni teorija cena, već je to teorija tražnje novca uključena u teoriju kapitala. To se jasno vidi iz funkcije tražnje novca. Monetarizam je usmeren pre svega protiv inflacije i bavi se odnosima ponude i tražnje novca i novčanog kapitala.

Monetarizam se ne bavi aktivnom politikom razvoja realnog sektora, zaposlenošću, eksternom ekonomijom, bankarstvom i sl. sve to ostavlja spontanom delovanju tržišnog mehanizam. Stoga umesto isključivog programa stabilizacije cena i deviznog kursa,prioritet treba zameniti na prvo mesto staviti porast proizvodnje i zaposlenosti, uz stavljanje u njihovu funkciju deficita platnog bilansa i budžetskog deficita (naravno i monetarnu, kreditnu i kamatnu politiku).

Monetarna politika trebala bi u ovoj fazi krize da bude relativno ekspanzivna, ali uz kontrolu monetarnih i fiksnih tokova. Bez toga preti da bude isključivo proinflatorna.

Donja granica dalje primene monetarizma određena je strpljenjem i voljom stanovništva da trpi i ne trpi masovnu nezaposlenost i dugotrajnu ekonomsku krizu. Ekonomiji više odgovara neokejnzijanska doktrina koja kombinuje i tržišnu i državnu regulaciju. Potpuno slobodnog tržišta danas nema u svetu. U vreme recesije koristi se široki arsenal mera stimulativne fiskalne, monetarne i spoljnotrgovinske politike, u fazi inflacije restriktivna politika u ova tri područja. Novi kejnzijanski model makroekonomske politike treba da omogući uz veće delovanje tržišta (ne automatizam) i brojne funkcije “države blagostanja”.

Jer, cilj ekonomskog razvoja nije samo rast proizvodnje i bruto domaćeg proizvoda, već i zaposlenost i veće socijalne jednakosti (pravedniji ekonomski razvoj i humanije društvo). Naravno, iz navedenog sledi i monetarna stabilnost – koja kao trajniji cilj može biti samo izvedena iz kvalitetnog i dugoročnog brzog ekonomskog razvoja.

9. Neoliberalna diktatura finansijskog kapitala i tiho osvajanje država

“Tiranija finansijskog sektora dovela je savremena društva na ivicu sloma. Privrede se urušavaju i ulaze u krize”. Traži se neka nova alternativa rascepkanom globalizmu.

Monetaristički model i klasični liberalizam nametnuti nerazvijenim privredama vode produbljavanju krize, visokoj nezaposlenosti, opštoj nelikvidnosti i neplaćanju uz blokiranje svih internih faktora razvoja. Politika visoke kamate onemogućava ekonomski rast, ide u korist finansijskom, a ne proizvodnom kapitalu. Preraspodele se odvijaju u korist finansijskog spekulativnog kapitala. Neomonetaristička koncepcija liberalnog kapitalizma postala je dominantna osnova savremenih makroekonomskih politika razvijenih privreda. Monetarizam sa poznatim elementima (ponuda novca, niska inflacija, visoka realna kamata, precenjeni devizni kurs, realna kamata, realni kurs, tražnja novca i dr.) postaje, nažalost, preovladujuća paradigma i nerazvijenih privreda – sa potpuno različitom strukturom privrede i društva. Vođenje politike precenjenog kursa i izbor stabilnog kursa kao prioriteta monetarne politike, uz naglu liberalizaciju njihovog trgovinskog finansijskog tržišta, domaćeg tržišta, destruktivnu privatizaciju, vodi velikim disproporcijama u razvoju, gašenju domaće proizvodnje, “punjenju” domaćeg tržišta inostranom jevtinom i kvalitetnijom robom, ali često i damping robom (dok se ne osvoji tržište), nije dobra, to je čak pogrešna i opasna strategija iz aspekta dugoročnog samostalnog i održivog razvoja. MMF pri tome, primorava države da “pritegnu kaiš“, što vodi imploziju tražnje i razvoja. Neoliberalizam je “otvorio” nacionalne privrede, učinio ih ranjivim i nezaštićenim za prodor zapadnog kapitala i neviđenu eksploataciju realnih dobara preko virtuelnog kapitala i dolara kao nacionalnog i svetskog novca, bez bilo kakve realne osnove i pokrića. Bezvrednim papirom kupovalo se po svetu sve do čega se dođe, vode se ratovi, finansira se moderno i skupo naoružavanje, lome “neposlušne” i neposlušne države u sklopu globalizacije kao svetskog procesa. U osnovi radi se o stvaranju “perifernih” država i privreda u interesu krupnog zapadnog finansijskog kapitala.

10. Međunarodne finansijske institucije i kreditori

Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i svetski kreditori (nosioci ponude svetskog kapitala) preporučuju dužnicima sa visokom inflacijom recepturu stabilizacione politike deflatornog karaktera (restrikcija novca i kredita, podizanje kamate, obaranje potrošnje). Inflacija treba da se monetarno guši i ograničava, kao da je inflacija dominantno monetarni poremećaj privredne ravnoteže (bez delovanja na ublažavanje pritiska troškova, što joj u stvari čini osnovu). Redukovanje budžetskog deficita preko napuštanja subvencionisanja cena, izvoza i kamata, praćeni oštrom restriktivnom monetarnom politikom – istina, imaju klasične deflatorne efekte (ograničavanje ekspanzije novca), ali dovode do istovremenog rasta troškova poslovanja. Traženje ostvarivanja realne kamate, realnog kursa nacionalnog novca, realnih dohodaka i dr. utemeljeno je na makro – ekonomskoj politici razvijenih zemalja. Makroekonomska politika stabilizacije ovih zemalja sprovodi se u sasvim drugom ambijentu (razvijeno “otvoreno tržište”, visoka efikasnost i osetljivost kapitala na promene kamate, otvorena privreda, finansijska disciplina, razvijen bankarski i monetarni sistem, visok raspoloživi dohodak i štednja, elastičnost potrošnje, razvijeni oblici imovine u kojima se drži dohodak privrednih i drugih subjekata, ali i države i dr.), što sve ne postoji u nerazvijenim zemljama.

Politika ograničavanja potrošnje i kontrola monetarne mase, sasvim opravdane u razvijenim privredama, teško su prihvatljive u zemljama u razvoju iz sledećih razloga:

1) Visina i struktura potrošnje su niski i vrlo neelastični (elementarne životne potrebe),

2) Privreda ovih zemalja je slabo monetizovana, što u nedostatku vlastite akumulacije i odliva kapitala, ostavlja jedini prostor za dodatno bankarsko finansiranje razvoja. Ortodoksna stabilizaciona politika koja se provodi restrikcijom tražnje i potrošnje, politikom “realnih” faktora proizvodnje i precenjenog kursa nacionalne valute nastoji se brojnim pritiscima nametnuti zemljama u razvoju. Osnovno pitanje pri ograničavanju potrošnje jeste: koji to oblik potrošnje u formiranju ukupne tražnje treba kontrolisati i ograničavati: ličnu, investicionu, javnu ili izvozno – uvoznu.

Da li je moguće i dalje ograničavati ličnu potrošnju (Cm) i kojih slojeva, može li se to linearno činiti u socijalno izrazito raslojenom društvu ili je moguće ograničavati investicije koje su i dalje generator razvoja (mada su u svim zemljama u razvoju drastično opale u bruto domaćem proizvodu, kao uostalom i u našoj privredi). Očito je da se u uspostavljenim odnosima može govoriti samo u ograničavanju javne (budžetske) potrošnje, koja je uglavnom neproizvodna i “neracionalna” u ovim zemljama. Kako ne postoje jednakosti investicija i štednje, finansijsko tržište je u ponudi siromašno, rast “dodatne” štednje teško se može ostvarivati dodatnom kompresijom ostalih oblika potrošnje, posebno lične i investicione. Pri tome se mora postaviti i pitanje: kako je moguće brzo strukturno prilagođavanje ovih privreda bez novih investicija i dodatne akumulacije. Stoga je pritisak na uvoz kapitala iz inostranstva i narastanje spoljnog duga postalo gotovo nekontrolisan proces (uz pravu eksploziju duga i budžetskog deficita).

“Sve dotle dok se kamate, cene i kursevi mogu eratično kolebati, strukturni i odnosi ekonomije – raspodela prihoda na klase, učešće države u društvenom proizvodu, produktivnost rada, intenzitet kapitala i tehnološka sposobnost mogu se menjati samo teško i s mnogo sukoba. Prilagodavanje strukturnih realnih odnosa monetarnim tendencijama restrikcije u ovakvom slučaju ima karakter šoka. Država zadužene zemlje izgubila je svoj suverenitet privredno-političkog intervenisanja.”

„Deflaciona politika stabilizacije (monetarne i fiskalne politike) nastoji redukovanjem agregatne tražnje (štednjom) da sprovede odgovarajuće dezinflacione procese. Međutim, ukoliko je i postojala inflacija tražnje ona se brzo pretvara u inflaciju troškova. Monetaristička i kejnzijanska teorija, otkrivajući rigidnost cena i troškova (neelastičnost naniže) radi sprečavanja većih negativnih efekata recesionog karaktera – pad proizvodnje, dohotka, zaposlenosti, investicija-preporučuju postepen (graduelistički) pristup, a ne šok terapiju.“ To je, u osnovi, suprotstavljanje neoklasičnoj standaradnoj ekonomiji, jer savremena kriza je otkrila koliko današnja dominantna ekonomska teorija i politika greše.

“Država mora sama brinuti o svom razvoju i mora shvatiti da nema razvoja koji se dešava sam po sebi, ili, kako se to “naučno” kaže, snagom tržišta. Razvoj se mora planirati, njime se mora upravljati, mora postojati jasna strategija. Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija – nisu potrebni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o interes ima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti. Konačno i možda najvažnije, Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti”.(Nebojša Katić u „Politici“, Beograd, 27.02.2010).

11. Krah neoliberalnog modela razvoja i antirazvojne makroekonomske politike

Traži se neka nova alternativa rascepkanom globalizmu i neoliberalnom modelu slomljenog kapitalizma.

Monetarizam je osnova na kojoj izrasta ekonomska politika usmerena na gušenje i siromašenje privrede. Monetarizam i restriktivna monetarna politika nisu dobro izabran put ozdravljenja privrede i izlazak iz krize. Sada kada se neoliberalni model kapitalizma slomio u novoj svetskoj finansijskoj krizi i kada se traži novi model „kapitalizma sa humanim likom“, kada je model spekulativne ekonomije pokazao sve svoje nakazne strane u razaranju realne ekonomije, postojeće zaposlenosti i stavio znak pitanja na kapitalizam kao sistem u besomučnoj trci za profitom, traže se nova rešenja za izlazak iz ekonomske krize. Da li su rešenja moguća na starim stubovima kapitalizma i spekulativnog kapital?

Neoliberalizam je politički eksperiment neoliberala, koji svim privredama u svetu nude sledeći unificiran program:

1) Deregulacija privrednih i finansijskih tokova, odnosno liberalno i potpuno slobodno tržište,

2) Deflskaiizacija bogatih (kapitalističkih) slojeva i preraspodela bogatstva u korist kapitala.

3) Antisindikalna represija.

A) Redistribucija bogatstva u korist bogatih slojeva, na štetu miliona zaposlenih.

5) Masovna i brza privatizacija privrede i javnog sektora.

Neoliberalni maksimalizam nastupa s nizom radikalnih mera i dr. Radi se o koherentnom militarnom korpusu, koji želi da promeni svet ambicijom neoliberalizna planetarnih strukturnih transformacija. Najveći broj privreda u svetu je postao “laboratorija za neoliberalne eksperimente”. Razvija se pravi “antisocijalni krstaški rat”, razaranje socijalne države u korist profita i uskog sloja nosilaca krupnog finansijskog kapitala.

Neoliberalni ekstremizam, kao opšti i silom nametnuti ekonomski “pokret” u svetu, prioritete usmerava na suzbijanje inflacije. Dezinflacija treba da osigura uslove za uzlet profita i ekonomski rast, dok se politika i cilj pune zaposlenosti potpuno zapostavljaju.

Neoliberalni cilj je “revitalizacija razvijenih kapitalističkih privreda i povratak stabilnih i visokih stopa rasta”. Šta se u stvari krije iza toga cilja?

Porast stope i mase profita nije pokrenuo proizvodne investicije. Ova stopa u privredama OECD u šezdesetim godinama je iznosila 5,5%, sedamdesetim 3.6% i osamdesetim 2.9% da bi i dalje padala. Porast profitne stope nije doveo do rasta proizvodnih investicija zbog deregulacije finansijskih tržišta – slobodnog kretanja kapitala, masovne prodaje i kupovine hartija od vrednosti, stvaranja novih finansijskih instrumenata (derivata) i sl. Spekuitativne investicije postale su profitabilnije od proizvodnih. “Rentijerski, parazitski karakter kapitalizma je pojačan.” Finansijsko učešće države u društvenom proizvodu i pored težnji, nije smanjeno (bez obzira na redukciju socijalnih davanja). To je rezultat porasta troškova za nezaposlenost, ali i veliki rast broja penzionera, pri čemu je javni dug doživeo alarmantne razmere.

12. Hegemonija neoliberalizma i destruktivnog kapitalizma

Hegemonija neoliberalizma kao ideologije u ovoj fazi razvoja nije praćena raznim verzijama ovog programa, već unificiranim pristupom. Trijumf neoliberalne ideologije i ortodoksije u razvijenim privredama, nametnut je i nerazvijenim “privredama u tranziciji” (bivše socijalističke zemlje). U čemu je ta privlačnost neoliberalizma, kada se svodi na sledeće:

1) Kočenje i kontrola monetarne emisije – restriktivna monetarna politika,

2) Dizanje kamatne stope i cene kapitala, uz pad realnih najamnina i njihovog učešća u bruto domaćem proizvodu,

3) Veliko sniženje poreza na najviše dohotke (bogatim slojevima društva, nosiocima kapitala), uz još veće socijalno raslojavanje društva,

4) Ukidanje kontrole nad finansijskim tokovima i tržištu kapitala,

5) Povećanje stope i broja nezaposlenih,

6) Gušenje štrajkova i ograničavanje moći sindikata,

7) Antisindikalno zakonodavstvo,

8) Redukcija socijalnih davanja,

9) Dominacija privatne svojine u hijerarhiji drugih oblika svojine,

10) Privatizacija (brza i sveopšta) kao nametnut proces u svim zemljama i dr.

Enormni vojni rashodi, ogromni javni dugovi i stalni budžetski deficit, sve veći deficit platnog bilansa, “valutno ratovanje” i sl. mnoge ekonomiste navodi na zaključak da se ustvari radi o militarističkom dirižizmu upakovanom u neoliberalizam – koji skida svaku zaštitnu politiku nerazvijenom svetu, čineći ih potpuno otvorenim za prodor i destruktivno delovanje svetskih moćnika i finansijskog kapitala. Sve više se postavlja životno pitanje najvećeg broja privreda u svetu -kako se suprotstaviti neoliberalnoj dogmi i strategiji i očuvati sopstveni put razvoja.

Mnoge države u tranziciji plašeći se da ne oteraju strane investitore slušaju savete MMF i Svetske banke i dalje vode proces privatizacije, smanjuju potrošnju, posebno javnog sektora (socijalna davanja) i uvode fleksibilizaciju tržišta rada (fleksibilno radno vreme, posao, plaćanja, prijemi, otpuštanja), što se sada javlja i u Srbiji i drugim državama regiona. Mnoge privrede su primenjujući recepte MMF i nekontrolisanu deregulaciju, privatizaciju, otvorenu (nezaštićenu) privredu i dr. doživeli debakl privrede i društva, sa ulaskom u novi ekonomsko-finansijski kolonijalni položaj (prema nosiocima svetskog finansijskog kapitala). To su redovne implikacije monetarističke kontroverze u svim privredama koje su je bezpogovorno sledile sa izrazito krizno-deflatornim karakterom delovanja. Zar nije do nedavni predsednik FED-a Grinspen izjavio: “Neka roba bude domaća, kada je to razumno i moguće, a pre svega neka bankarski sektor u svemu bitnom bude nacionalan”.

Vraćanje nacionalnog bankarstva mora biti polako i pažljivo, posebno zbog otpora vlasnika kapitala i svetskih finansijskih institucija.

Prihvatanje primitivnog i surovog oblika destruktivnog kapitalizma sve privrede uvlači u sve dublju krizu. Nastao je i nametnut je regresivni kapitalizam, koji vodi u sveopšti haos, destrukciju i sunovrat.

Neoliberalni i monetaristički model razvoja i stabilizacije u našoj i svetskoj privredi doživeo je potpuni slom. Privreda i društvo se nalaze u dubokoj višegodišnjoj finansijskoj i realnoj (i drugoj kompleksnoj) krizi, nezavisno od globalne finansijske krize. Kriza se produbljuje i zaoštrava, posebno u sferi nezaposlenosti, nestabilnosti i deficita u svim makroekonomskim odnosima. Finansijski kapitalizam se pokazao kao sistem katastrofe.

Ima autora koji spominjanje države kao vlasnika ili organizatora sistema i politike razvoja izaziva gnušanje, jer po njima “država nije dobar preduzetnik, slabo upravlja kapitalom, neefikasna je” i sl. Takvi se zalažu za potpunu privatizaciju i proterivanje države iz ekonomije. Moram posebno da naglasim da su to i daje predstavnici neoliberalne dogme koji i pored svih katastrofalnih rezultata provedene privatizacije, liberalizacije, decentralizacije, defiskalizacije i monetarizma – kojim im stoji u osnovi, i dalje zagovaraju ovaj koncept. Lekcije neoliberalne dogme izgleda nisu dovoljno izučili, a državno -monopolistički kapitalizam danas i ekonomski i finansijski imperijalizam prema nerazvijenim privredama i ne vide.

Iz novog talasa krize liberalna imperija pokušava da izađe ogromnom emisijom novca bez bilo kakvog pokrića – izazivajući samo visoku inflaciju.

Zapadna imperija pokušava da spasi svoju hegemoniju i finansijski imperijalizam od raspadanja, porobljavanjem fiktivnim kapitalom i razaranjem drugih država i njihovih institucija, čak i vlada, a po potrebi i sistema.

(Nastavak u sledećem broju)