Publicističko delo Nikole Milovanovića, svedoka i učesnika jednog davno prošlog vremena, pod nazivom „Kroz tajni arhiv UDBE“ („Sloboda“ – Beograd, 1974), prvobitno je bilo namenjeno široj javnosti ali je kasnije povučeno iz prodaje. Razlozi za to nalaze se u samoj knjizi. Recenzent ovog dela, Vojmir Kljaković, ističe da je Nikola Milovanović mnogo doprineo rasvetljavanju nekih istorijskih pojava. Ovde, pre svega, jednim još uvek nedovoljno rasvetljenim događajima pred kraj Drugog svetskog rata, iz kojih se vide sve zablude, zastranjivanja, konfuzije, političke igre (stranih i domaćih faktora), ka potpuni raspad ravnogorskog pokreta i njegovog rukovodstva, nesposobnog da shvati istirijski trenutak u kome se našao. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz ove nepravedno zaboravljene knjige, koja nudi potpuno novi pogled na rasplet događaja pred kraj Drugog svetskog rata, sa posledicama koje traju do današnjih dana.

Nikola Milovanović

Zaoštrenost odnosa između Draže Mihailovića i britanske misije, nisu mnogo uzbuđivali Dragišu Vasića. On je znatno više bio zaokupljen problemom iznalaženja razloga krize i ostavke vlade Slobodana Jovanovića. Govoreći o tom problemu, pročitao mi je pismo koje je, po vodom pada Jovanovićeve vlade, uputio Mihailoviću. Znatno kasnije pronašao sam original tog pisma i evo šta mu Vasić kaže: „…Poštovani gospodine generale, ostavka vlade Slobodana Jovanovića dala mi je povoda da Vam pišem… Ni u jednoj prilici ranije nisam tako osećao potrebu i dužnost da Vam saopštim neke misli. Kriza Vlade biće verovatno svršena kada Vi budete primili ovo pismo, ali bez obzira na njeno rešenje i ma kakvo ono bilo, ova razmišljanja, smatram, neće za vas biti bez interesa.

Dve su pretpostavke moguće o uzrocima krize Jovanovićeve vlade. Prva je: da su je izazvali oni cinični i besprimerni zahtevi našeg bezbrižnog engleskog saveznika, sa kojima ste me upozanali prilikom našeg skorašnjeg sastanka. Ne može se ni zamisliti da bi Slobodan Jovanović ove zahteve, koji nas ponižavaju više od ispunjenja uslova austrijskog ultimatuma 1914. godine, pa čak i onoga što je sama Nemačka od nas tražila 1941., a koji se kose sa našim osnovnim zakonom. Druga je pretpostavka: da je ostavka rezultat planske i neobično dobro smišljene taktike crvenih i njihovih simpatizera, isto tako sračunata na potpomaganje tih Hrvata. Sa njima su zajedno i sve ostale podzemne i mračne sile kojima mi je išlo u račun svesrdno podržavanje i najbolje razumevanje Jovanovićevo, ili našeg pokreta koji je, po njima, izraz reakcionarne struje u zemlji. To, da je naš pokret izraz reakcionarne struje u zemlji, jeste platforma i smisao one borbe koja je protiv nas vođena sa bespri mernom upornošću i kojoj je cilj svođenje značaja našeg pokreta na najmanju meru, ciničnim tvrđenjima da kao borbena snaga ili vrednost postojimo samo na jednoj vrlo ograničenoj teritoriji naše države, o čemu ste se uveriili s druge strane.

Zato su, i ne od skora, crveni činili sve, pa su i u tome imali uspeha, da predstave našim saveznicima i da ih čak ubede: kako se mi protivimo uspostavljanju posle rata demokratskog sistema u zemlji. Ovo nam je jasno potvrdio i Đonović (delegat emigrantske vlade na Srednjem istoku – nap. autora) u pismu od 27. II og. moleći nas da o tome energično razuverimo naše Saveznike. Ne bi smeli da se zavaravamo : da se ova fama o fašističkim tendencijama našeg pokreta, pod uticajem vešte propagande, već dobro upila u osećanja naših Saveznika, da se ako ne i više, a ono u tome na nas sumnja. Karakteristično je da se Kongres jugoslovenskih novinara u Londonu (a to su sve crveni ili njihovi simpatizeri), o kome smo čuli u jednoj skorašnjoj londonskoj emisiji, otvoreno izjasnio protiv Jovanovićeve vlade, koja, po njemu, ne pruža garanciju da će buduća država zadovoljiti demokratske težnje širokih narodnih slojeva i biti uređena na demokratskoj osnovi. Sva ova borba koja se tako vodila bila je upravo protiv nas i Slobodane Jovanovića, najveće srpske vrednosti na onoj strani, i uopšte, protiv ličnosti čije je levičarstvo nesumnjivo i dobro poznato, a za koga se, isto tako, zna da podržava našu borbu po najboljem znanju i osećanju i da se jedini zauzima za prestiž koji smo zaslužili i koji zaslužujemo, razbijajući famu o našem fašizmu. Đonović je vrlo dobro osetio kada je rekao i preporučio: da se naročito morate starati da ne učinite ništa što bi Vam se moglo prebaciti kao izraz našeg antidemokratskog, i kako on reče, fašističkog odnosno diktatorskog raspoloženja, i da je to od kapitalne važnosti.

Ovde se neminovno nameće pitanje kraljeve ženidbe i Vašeg stava prema njoj, i ja Vas molim, gospodine generale, da me o tome, i bez obzira što je od Vaše strane odluka već pala, ipak mirnije saslušate. Ja sam osetio da Vi, prilikom našeg skoraš njeg susreta, niste imah volje da sa mnom o ovom pitanju razgovarate, ali moram reći da se ono kobno pojavljuje baš u vezi ovog gornjeg i da je ono od neograničene važnosti za naš pokret, kao i po Vas lično, zbog opasnosti koju na sebe navlačimo. Gospodine generale, pomislite, molim Vas, kakav bih ja izgledao u svojim očima, pa i u Vašim, kad  Vam ne bih rekao sve što mi na srcu leži. Vama, sa kojim sam skoro dve godine nerazdvojno delio samo patnje i neprijatnosti, odnosno nečuvene duševne muke, koje su samo nama poznate, koga sam voleo kao svoga brata i čije me pogreške pogađaju Više nego ikog. Upitao sam se ko Vam je za ove dve godine bio odaniji od mene?

U pitanju kraljeve ženidbe, mi znamo stav Jovanovićeve vlade. Taj stav je njegov stav, pre svega. Vlada je protivna kraljevom venčanju u ovo vreme „i dok se situacija u zemlji i u izgledu na dobar ishod rata ne promeni“.

Eto, u ovome se Vi otvoreno niste složili sa Vladam ni sa SI. Jovanovićem. Kad uzrok ostavke njegove i ne bi bio iz onih dveju iznetih pretpostavki, ja sam duboko uveren da bi Slobodan Jovanović nju podneo i na ovom pitanju (kraljeve ženidbe – nap. autora).

Slobodan Jovanović nikad ne bi primio istorijsku odgovornost da kao predsednik Vlade pristane na brak deteta na prestolu, u ovo vreme. U to ja ni časa ne smem da sumnjam. U tom slučaju: ko bi prouzrokovao njegovu ostavku nego Vi, ko bi ga oborio nego Vi, onoga koga znam koliko poštujete, koji je najbolje razumevao i potpoma gao Vas i naš pokret, čoveka za nas dragocena i nezamenljiva, a čije će uklanjanje imati nedoglednih, pa i fatalnih posledica na koje čovek samo sa jezom srne i da pomišlja.

U ovom pitanju vi se dobro sećate kako je tekla stvar između nas. Događalo se tako da je Izvršni odbor C. Komiteta upoznat o stvari samo forme radi, jer iako smo se složili sa odgovorom na kraljev telegram, koji je imao za cilj da stvar odloži, sledovao je raspis u jednoj imperativnoj formi. Tako se desilo, i to ostaje istorijski fakat, da se po ovom pita nju, sudbonosnom za narod i za dinastiju, niste složili ni sa stavom i mišljenjem Slobodana Jovanovića i kraljeve vlade, kao ni Centralnog komiteta, ako izuzmemo dr Moljevića, čoveka sa mentalitetom austrijskog roba i sa emocijama vrlo mizernim, jer teško boluje od ministarskog položaja.

Sa nama zajedno Vi niste podelili istorijsku odgovornost po jednom krucijalnom i sudbonosnom državnom aktu, koji uveravam Vas, ni sam narod, u svojoj visokoj razboritosti, u duši ne odobrava iako ste Vi mogli imati drugi utisak. Istorija je, uostalom, isuviše poštena, a da bi joj ovo moglo da promakne. U čisto vojničkim stvarima Vi ste jedini i to je meni razumljivo.

U pogledu vojničkih stvari meni je potpuno shvatljivo da ste ih Vi vodili sami, pošto pored sebe niste imali dorasle pomagače u vojnicima i sposobne saradnike, koji bi Vaše planove znali da sprovode. Ja ovde izuzimam odlične komandante kao što su: Bačević, Pavle i Lukačević, i naročito mislim na poslednju zimušnju ovogodišnju akciju i na one Vaše vojne saradnike u samoj Vrhovnoj komandi.

Ja ću ovo svoje, mišljenje, u svoje vreme, potkrepiti činjenicama, jer sve one događaje i ono što se zbivalo ja nisam prespavao, već sam budno pratio i sa puno pažnje pomagao. Samo tako moglo se desiti da, pored još nekih uzroka, Vrhovnu komandu u tim akcijama tuče kapetan Arsa Jovanović i student Peko Dapčević.

Ali, ako ste bih u položaju da vojničkim stvarima rukovode potpuno samostalno, jednu čistu političku stvar smatram da ste trebali voditi u saglasnotsi sa Vladom i Centralnim nacionalnim ko mitetom, te da, ne čineći ništa na svoju ruku, ne pružite neprija teljima baš ono što su oni sa toliko zluradosti očekivali, da bi nam što više naškodili. Gospodine generale, smatrao sam za dužnost jednog od Vaših najstarijih i najbližih saradnika da Vam na sve ovo ukažem, utoliko pre što sam duboko uveren u ono što sam rekao Đonoviću, u telegramu, a to je: da ne poznajem čoveka koji ima više odvratnosti prema diktatorskom načinu upravljanja od Vas.

Uveren sam da ćete me razumeti, jer sam Vas upoznao za vreme najsvirepijih iskušenja kada ste se umeli snalaziti i vladati sobom, jer sam Vam ovo rekao iz čistog srca ti svog bogatog iskustva, kao što sam i do sada govorio i radio u ponositoj skromnosti, da bi uspela naša borba, da biste uspeh Vi, kome niko od mene ne može biti veći prijatelj, naša sveta stvar, san naš i naš idol za čije ću ostvarenje raditi do poslednjeg daha…..Poštuje Vas, Vaš odani Vasić.“

Pad Slobodana Jovanovića, za koga je, još nakon 1930. godine, vezao svoju političku karijeru, Vasić je doživeo i kao svoj sopstveni pad. Njegovi planovi da Ravnogorski pokret realizuje ciljeve velikosrpske politike, koje je 1937-1941 zacrtao Srpski kulturni klub, ostaće samo neostvarene želje.

Događaji oko ženidbe kralja Petra drugog, koju Vasić, u pismu upućenom Mihailoviću, navodi kao jedan od razloga krize emigrant ske vlade sa Slobodanom Jovanovićem na čelu, i Mihailovićevog stava prema kraljevoj ženidbi, sa kojim se Vasić nije složio, tekli su u zemlji ovako: po prijemu obaveštenja od emigrantske vlade o kraljevoj veridbi i namerama da se oženi, Mihailović je uputio pismo lično kralju Petru u kome mu, pored ostalog piše: „Zahvalan sam Vašem Veličanstvu što se, povodom svoje tako sudbonosne odluke, obratio meni za moje mišljenje zato što sam u neposrednom dodiru sa narodom. Ja pre svega, molim Vaše Veličanstvo da veruje izrazima moje iskrene radosti povodom Vaše veridbe sa nj. kr. visočanstvom princezom Aleksandrom… i da zajedno sa nj. kr. v. princezom Aleksandrom primite moje srdačne čestitke. Što se tiče samog venčanja, koje iz sasvim opravdanih razloga i samo Vaše Veličanstvo želi da bude skromno i bez ceremonija, mišljenja sam: da ono ne bi trebalo da se obavi sve dok narod, koji ga za sada ne očekuje, ne bude od mene za to pripremljen te da bi ga prihvatio kako sa razumevanjem tako i sa oduševljenjem. Ove pripreme nameran sam izvršiti preko svojih komandanata, koji će imati zadatak da narod uvere o korisnosti koraka koji Vaše Veličanstvo preduzima i za njihovo dobro. Za ovo mi je potrebno odobrenje Vašeg Veličanstva, posle čega ću odmah izdati potrebna uputstva za celu teritoriju …“

U pismu nije bilo ni jedne jedine reči o stavu Centralnog na cionalnog komiteta, što je Vasića izuzetno iritiralo. Ali, bez obzira na Vasićeve primedbe i neslaganja, Mihailović je, posle obećanja datih kralju Petru, a po njegovom odobrenju, krenuo u akciju i polovinom juna 1943. godine, uputstvom potčnjenim komandantima „na ličnost“, „svečanu depešu“ u kojoj pored ostalog kaže: „Nj. V. kralj Petar drugi nameran je da se u zemlju vrati sa kraljicom. Njegova je izabranica princeza Aleksandra, kći Grčkog kralja ratnog druga našeg blaženopočivšeg kralja Aleksandra prvog.

Sa ovim izborom su se saglasili Nj. V. kraljica Marija mati kraljeva, Grčki kralj, mati princeze Aleksandre, Nj. V. kralj Velike Britanije, koji je kršteni kum našeg kralja. S obzirom da su se saglasili naš predsednik vlade u Londonu i g. Čerčil predsednik Britanske vlade, sa ovim izborom učvršćuju se prijateljske i savezničke veze između nas i Grčke sa kojom smo sklopili zajednicu koja treba da se proširi u zajednicu svih balkanskih naroda pod nazivom Balkanska unija, koja će jedino garantovati trajni mir na Balkanu protiv svakog napadača, jer će predstavljati ozbiljnu snagu udruženih balkanskih naroda… Nj. V. kralj venčanje bi obavio tek onda kada ceo naš narod bude dao svoj blagoslov… Nj. V. kralj obratio se narodu preko mene… da narod preko mene uputi mu svoj blagoslov za venčanje koje će se obaviti skro mno i bez ceremonijala… Svečanu depešu ne objavljivati dok se uputstvo ne dobije…“

A, uputstvo za sprovođenje „svečane depeše“ glasi: „…Svečanu depešu saopštiti narodu preko viđenih ljudi iz svih krajeva sa Vaše teritorije. Najpre izvršiti skup viđenih ljudi po srezovima i preko komandanata brigade i nižih starešina upoznati sve ljude sa depešom, i od njih dobiti pristanak i blagoslov. Viđeni ljudi će svaki u svom kraju na taj način konferencijama obave stiti narod o ovome u čemu će ih pomagati sve starešiime zaključno sa komandirima četa. Kazati narodu da je ovo velika korist za narod i dinastiju, jer učvršćujemo savez sa Grčkom a isto tako da se sa ovom odlukom slaže i kralj Velike Britanije, naš predsednik vlade i g. Cerai. Nama je potreban kralj domaćin koji ima svoju kuću i porodicu te će ovo zapušiti usta svakome koji se danas bori protivu ovoga govorima, neprijateljska propaganda: nemačka, italijanska, ustaška i komunistička. Utoliko je veći dobitak stvarnoj koristi za narod i državu, da nam je jasno Nj. V. kralj Petar drugi traži blagoslov od naroda. Radi toga ćete svečanu depešu umnožiti u potreban broj i u produžetku iste neka narod na taj način svojim potpisom potvrdi dati blagoslov. Najpametnije sve dokumente prikupiti i zakopati na sigurnom mestu, jer ne sme ni jedan od ovih dokumenata pasti neprijatelju u ruke…Potpise prikupiti od punoletnih građana koji su u našim redovima…Ceo rad po ovom izvršiti u najvećoj tajnosti…“

O odgovorima koji su stigli od komandanata korpusa i Mihailovićevih ličnih obaveštajnih organa Mihailović je vodio specijalnu zabelešku. Iz nje se vidi da je većina odobravala veridbu, ali je postavljala zahtev da se čin venčanja obavi „posle rata u oslobođenoj zemlji.“ U svoju zabelešku Mihailović je uneo i sadržaj izveštaja koga je primio od svog ličnog obaveštajnog organa inženjera Petra Milićevića koji je imao nadimke „Ante“ i „Lorenc“. U zabelešci piše: „Od raznih korporacija prikupio sam sledeće: a) Predstavnik pravoslavne crkve usmeno saopštio: što se tiče momenta venčanja o tome treba da odluče oni u Londonu kojima su bolje poznati politički motivi toga svečanog čina zbog ko jih im nije moguće odložiti venčanje do dolaska Nj. V. kralja u zemlju. b) predstavnici Saveza sokola kraljevine Jugoslavije dali su sledeći tekst svoga blagoslova:… „Primio sa radošću tu odluku u uverenju da će se oni, ukoliko naročiti državni interesi ne budu drukčije zahtevaii, provesti u delo onda kada će ceo naš narod, oslobođen sadašnjih svojih teškoća, stradanja, patnji i nevolja, moći punim srcem da učestvuje ovom radosnom događaju (svoga kralja i kraljevskog doma)… A da li će narod danas moći doneti tu radost kada je stotine hiljada domova u crno zavijeno ili opustelo, a što je preostalo potuca se od nemila do nedraga, kada su stotine hiljada njegovih sinova u zarobljeništvu ili po raznim logorima i kada se posvednevno uništavaju stotine i hiljade života te povećavaju ogromni broj do sada prinetih žrtava; Da li će moći shvatiti sam taj čin u sadašnjem vremenu i ovakvim po narod strašnim prilikama?

Političke grupe: Radikali (Ace Stanojevića), samostalni demokrati, socijalisti i delimično demokrati, izvestan deo demokrata kategorički je stao na stanovište, ne protiv izabranice, već protiv momenta obavljanja čina venčanja u sadašnjim prilikama gotovo iz istog razloga kao i Savez sokola, to je istakao u svome komentaru. Preko svojih predstavnika dali su pismeni blagoslov “ Kolo srpskih sestara; „… da bi još veće bilo zadovoljstvo ako bi se imalo omogućiti da se venčanje odloži do povratka u otadž binu Nj. V kralja i njegove izabranice“.

Karakterističan je i telegram majora Velimira Piletića, komandanta Krajinskog korpusa, upućenog Mihailoviću 15. juna 1943. godine iz koga se takođe vidi kakvo je raspoloženje pojedinih četničkih komandanata i naroda bilo prema kraljevoj ženidbi. U telegra mu Piletić kaže: „Lično sam se obradovao izabranicom Nj. V. kralja i uveren sam da se radi u prvom redu za dobro našeg naroda. Verujem da bi se venčanje sada prihvatilo sa razumevanjem, ali i sa diskreci jom na štetu dinastije pod naprimer, i komunističkom propagandom. Objašnjavanje veridbe sada, a odlaganje venčanja u oslobođenoj otadžbini narod bi jednodušno odobrio. Korisno bi bilo za narod i dinastiju da Nj. V. kralj pređe i pred kraj dođe u šumu i bude sa Vama:“

Na ovaj telegram, Mihailović je, 19. juna, odgovorio Piletiću: „…Vaša depeša… jako me je iznenadila i začudila. Postupite tačno po datim uputstvima za sprovođenje rada po svečanoj depeši.“

Očigledno, ogromna većina konsultovanih, kao u ostalom i Centralni nacionalni komitet, a posebno Dragiša Vasić, izjašnjavali su se protiv kraljeve ženidbe dok traje rat. Ali Mihailović se na sve ovo nije osvrtao, nego je nekoliko meseci kasnije obavestio kralja i emigrantsku vladu Božidara Purića da on i njegovi potčinjeni komandanti i narod daju svoj „blagoslov“ za obavljanje čina venčanja.

Najzad 20. marta 1944. godine, kralj Petar drugi se venčao u Londonu. Tako je završena još jedna od mnogobrojnih Mihailovićevih obmana srpskog naroda i svojih najbližih saradnika, kako među londonskom emigracijom tako i onih u zemljli, među koje su bez sumnje spadah Slobodan Jovanović i Dragiša Vasić, nekadašnji republikanac, a zatim štićenik krune. Sadržina Vasićevog pisma upućenog Mihailoviću povodom pada vlade Slobodane Jovanovića, a naročito Vasićeve aluzije na Dražin diktatorski stav i njegovu političku nesposobnost, znatno su dopri neli daljem zaoštravanju njihovih međusobnih odnosa.

Zbog toga je Vasić bio prinuđen da svoje dotadašnje mesto u četničkom pokretu definitivno ustupi Stevanu Moljeviću. Od jula 1943. godine pa sve do četničkog kongresa u selu Ba, Moljević je bio jedina politička ličnost uz Mihailovića i „značio je isto što i politička koncepcija i politička akcija Draže Mihailovića. On je bio misao i agens…“

Krajem juna Vasić je napustio Vrhovnu komandu, i sve do Kongresa u selu Ba, s Mihailovićem je održavao samo pismenu i radio vezu.

(Kraj)