Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demoktaskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini strsani proizvod u trećoj deceniji davdeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnh izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio: Luka Mitrović

Dana 27. januara 1989. godine, akademik Miloš Macura o aktuelnoj situaciji na Kosovu govori: „Natalitet se mora ograničiti u interesu kosovske žene, lokalne zajednice i čitave naše zajednice, u interesu odnosa u Srbiji i Jugoslaviji. Ovo kažem zato što su, nažalost, protivrečnosti koje postoje između visokog i niskog nataliteta, počele snažno da se manifestuju na političkom i etničkom planu, ne samo zbog iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova, već i zbog velikog demografskog pritiska, stanovništvo Srba i Crnogoraca počinje da se gasi (…) . Mora se znati da se fertilitet – plodnost može kontrolisati, da to nije nešto što je dao Gospod ili Alah, pa samo oni o tome mogu da odlučuju, već da je to biološka činjenica koja se može regulisati i da za to postoje zdrave medicinske i prihvatljive socijalne mere“. (Politika, 27. januar 1989)

Iste godine, 4. februara, Antonije Isaković, pisac i akademik, govori o Srbiji i Jugoslaviji: „Srbi su se odricali srpstva u korist Jugoslavije i jugoslovenstva. I to je trajalo godinama. Do skora, jer su iz gleda uvideli da je ta njihova nacija, taj narod, da je sapet, da je napravljena ne jedna, nego milion mreža oko nje.

Tek sada, oni su počeli shvatati da su se od rekli svog u ime nečeg što je fiktivno, počeli su da shvataju gde im je istorijska greška. (…) ta greška usvojena je iznutra, a bila je nametnuta. I to lako nametnuta, jer je srpska duša bila široka, široka za sve naše narode. A mi smo pristajali na to nametanje. A to naše pristajanje je bilo baš u ovom: što smo mi u našim očima i srcima imali jednu metafiziku i iracionalizam metafizike.

Mi smo prezirali i državu i naciju. Prezirali smo sve nacionalno: i pesme, i himnu, i zastavu, na jedan način, sve smo potisnuli. I našu istoriju, i naše bitke, sve smo to suzili, zaboravili, postali smo suženi ljudi, ogoljeni, i zato smo bili žrtve manipulacije, koja je, kažem, imala u nama dobru podlogu. To su, eto, bile istorijske greške Srba, srpskih komunista. (…) Naš tragizam je upravo u tome što smo, eto, u ovom veku pretrpili i genocid i masakr, kao malo koji narod. Ja razlikujem ta dva pojma, ali upravo kažem i genocid i masakr.

Mi smo sistematski uništavani, da bismo i biološki, fizički nestali. Ubijana su i deca, i seljaci, i žene, trudnice, radnici, učitelji, sveštenici. Mi smo verovatno jedini narod kome je crkveni poglavar bio u logoru. Patrijarh Dožić je bio u Dahauu. Ne znam zašto: u ime čega su potiskivane te naše rane? U ime kakvog zajedništva, u ime kakvog bratstva… (…) da, u ime kog jugoslavenstva je sve to bilo potisnuto? Zbog čega se nije smeo upotrebljavati pridev srpski, imenica Srbin ? Uvek se govorilo naš jezik, naš pisac, naša istorija. Tek sada se, i u poslednje vreme, dozvoljava pridev ‘srpski’. Iako je to drugim narodima sasvim omogućavano, i Slovencima, i Hrvatima, i Makedoncima, pa i nacionalnim manjinama. (…)

Mi smo uvek bili nacionalisti i hegemoni, kad bi postavljali neko svoje pitanje. Upravo zato što smo većinska nacija, stradali smo, uvek. U ime toga, mnogo je, mnogo, urađeno protiv Srba. Od Komiterne do današnjih dana. I nije bila ‘ugnjetačka’ srpska buržoazija, nego je čitav srpski narod optužen za to. Zato nije bio ni, ‘zaslužio’, svoju KP. Nego je tek pred završetak rata osnovana. A srpski narod je bio glavni nosilac oružanog otpora, pogotovo, u prvim danima rata. I, mislim, to je taj paradoks, taj kompleks. Zato je Komiterna i potpomagala razne nacionalističke i terorističke pokrete u Jugoslaviji – od ustaša, do VMRO.

Ona je pravila i svoje obaveštajne centre u Zagrebu, a ne u Beogradu. U Komiterni su, uostalom, vladali pripadnici pobeđenih naroda u Prvom svetskom ratu: Mađari, Bugari, Nemci. A zna se gde su Srbi bili, kao pobednici… Srpski je narod, dakle, predstavljan kao reakcionaran narod i ta je floskula ostala do dana današnjeg. A da li su potrebni neki dokazi za tu našu ‘reakcionarnost’ od onolikih žrtava u zadnjem ratu? Ili, recimo, i danas naša zapadna braća, nas označavaju kao reakciju, ali ovog puta reakcionare drugog tipa. Mi smo po njima ‘bastion boljševizma’. Pa, eto, boljševizam je najviše zla naneo srpskom narodu, a mi smo sad ‘bastion boljševizma’.

Kako i to da nazovemo? Licemerjem? Malo bi bilo! (…) E pa, tragizam je upravo u tome što srpski narod nije umeo da postavi svoje pitanje. Nego je dopustio da mu drugi modeliraju stvari. (…) Moram da kažem da je nesreća mog naroda što nema program. Politička slabost ove situacije je što mi nemamo program. Svi drugi narodi imaju program, a mi, mi ga, eto, nemamo. Zato je osnovna stvar da napravimo taj program.

Program našeg odnošenja prema srpskom pitanju, prema Jugoslaviji, prema svetu. Treba nam jedan apsolutno demokratski program. Dobru osnovu ove ideje na osnovu kojih se proletos kod nas narod pokrenuo, u Miloševićevim govorima ima veoma bitnih momenata. Moramo širiti istinu o nama. Srbija mora da savlada svoju izolovanost. Čini mi se, plašim se, da smo mi narod bez saveznika. To je naša najveća slabost. (…) Srbija mora da se izbori i da se stalno bori za svoju ustavnost. To je pitanje njenog istorijskog opstanka. Inače se pretvaramo u teritoriju bezimenu, u stanovništvo koje tu živi. Gubitkom imena gubi se i poreklo, i onda se gubi iz živog toka istorije. Narod je umro, i ostala je samo završna priča o njemu (…) Monolit ima u sebi težnju ka nekritičnosti i to može da bude opasno.

Međutim, nagomilalo se pred tim monolitom mnogo istorijskih zadataka, i dok se ti zadaci ne ispune mi moramo da budemo jedinstveni. Recimo, i u Prvom svetskom ratu Srbi su bez obzira na veliki broj predratnih stranaka, pogleda i mišljenja formirali monolit. I da nije bilo tog monolita pitanje je šta bi bilo. Eto, Milošević govori ideje koje su tu i koje narod oseća. I samim tim što govori tu narodnu istinu, govori ubojito i odsečno, neki tu vide diktatorski znak, ali to ja, za sada, ne vidim. Uostalom, tako govore i Jović i Trifunović, i mnogi drugi..“ (Duga, 4. februar 1989.)

27. februara 1989. godine, u Ljubljani je  održan skup podrške rudarima Starog trga.  Milan Kučan je izjavio da se tamo „brani avnojevska Jugoslavija“. Već 3. mart ate godine, Predsedništvo SFRJ zavodi vanredno stanje na Kosovu. Sutradan, 28. marta,  uveden je policijski čas i pohapšeno kosovsko rukovodstvo. U uslovima vanrednog stanja na Kosovu, u Beogradu  su svečano proglašeni Amandmani na Ustav SR Srbije, čime je pokrajinama znatno ograničena autonomija. Oduzeto im je pravo veta na ustavne promene u Srbiji i znatno je sužena njihova zakonodavna, upravna i sudska vlast. Istog dana u masovnim albanskim demonstracijama na Kosovu poginula su 22 demonstranta i 2 policajca. Datum proglašenja ovih ustavnih amandmana, 28. mart, proglašen je u Srbiji državnim praznikom.

Već 26. maja,  Skupština SR Srbije izabrala je Slobodana Miloševića za predsednika Predsedništva SR Srbije, a Dušan Kanazir, akademik, tada gov ori ovako: „… Ovo je prilika da se podsetimo i činjenice da je Akademija bila među prvim našim institucijama koje su stalno ukazivale na dugogodišnji neravnopravni položaj srpskog naroda i na eventualne teške posledice koje takvo stanje može izazvati“. (Politika, 26. maj 1989)

U junu mesecu, novinar Milorad Vučelić piše: „Počev od kritike samih naznaka „novih“ ustavnih rešenja s kraja šezdesetih godina i ‘Kritičkog razmatranja vladajuće ideološke koncepcije i nacionalnoj politici’ Dobrice Ćosića, pa preko borbe protiv ustanih amandmana sa samog početka sedamdesetih godina, srpska kritička inteligencija studenti i profesori Beogradskog univerziteta su se borili i protiv nedemokratske suštine Ustava iz 1974. godine i protiv autoritarno nametnute neravnopravnosti Srbije stvorene ovim ustavnim rešenjima“.  (Duga, juni 1989, vanredno izdanje posvećeno Memorandumu)

28. juna 1989. Počinje proslava 600 godišnjice Kosovske bitke na Gazimestanu. Predsednik Srbije Slobodan Milošević je helikopterom sleteo na Gazimestan i održao govor i odmah otišao, što mu je SPC ozbiljno zamerila.

U govoru je obećao prosperitet, kome mnogi stoje na putu, te da će biti potrebne i dodatne mere: „i oružana borba ako bude potrebno“.  U poruci za Vidovdan 1989. godine Glas crkve izlaže svoj „Predlog crkveno-nacionalnog programa“ u kome piše: (…) Stoji činjenica da je tokom poslednje dve godine došlo do otopljavanja u odnosima Srpske crkve i politike i do promena, do kakvih nije došlo za pola veka od rata naovamo. Mi za sada nismo mogli očekivati više. Ali ne sme se na tome stati. Ne treba se bojati i zazirati od Crkve koja je vekovima bila najstabilniji stub srpskog naroda. Ni sada kao ni pre, Srpska crkva neće partnerstvo sa državom, niti podelu političke vlasti.

To je strano njenom duhovnom naznačenju. I mada se konkretno ne opredeljuje ni za jedan društvenopolitički poredak ni partiju, ona ne može biti potpuno apolitična…Zato predlažemo političkom vodstvu Srbije koje nastupa sa programom stvaranja demokratske evropske države da Crkvi povrati ulogu koju joj je nepravedno i nasilno oduzeta i tako ispuni prazninu koja je nastala njenim zapostavljanjem u društvu. Jer nema jake države bez jake Crkve!“ (Glas crkve, br. 3, 1989)

U julu mesecu, Dobrica Ćosić, akademik, piše: „Srpski narod je u poslednje četri decenije doživeo pravu razistoriju. Razaran je njegov istorijski, duhovni, ekonomski, politički identitet i integritet. Ideološki su poništavani i krivotvoreni motivi i rezultati oslobodilačkih ratova srpskog naroda; oduziman mu je i otet njegov Srednji vek; skraćena mu je istorija (…). Najkraće rečeno: u brionskoj Jugoslaviji, srpski narod je neravnopravan i obespravljen, eksploatisan i tutorisan, podvrgnut šovinističkom teroru, diskriminacijama i asimilacijama, primoran na velike seobe ka etničkoj matici. Srpska republika bila je svedena na beogradski pašaluk, stavljena u zavisnost od prištinskog begovata i novosadskog vojvodstva, a politčko rukovodstvo tog pašaluka, voljno i nevoljno, pristajalo je na vazalstvo brionskom dvoru i antisrpskoj koaliciji“. (Književne novine, 1-15. jul 1989)

U međuvremenu, 7. jula 1989. Dobrica Ćosić u intervjuju za jedan italijanski magazine kaže: „Kosovo je nerešivo pitanje. Autonomija Kosova daće potpuni legitimitet stvaranju druge albanske države – ali u Jugoslaviji – koja može da se ujedini sa Tiranom kad bude htela. Albanski pokret je pre svega nacionalistički. Ili ćemo im dati teritoriju, što znači izgubiti i pola Makedonije, i što bi dovelo do raspada Srbije, ili ćemo primeniti silu kao Izrael. To je bolan put koji donosi ogromnu štetu“. (Il Tempo, 27. jun 1989; prenela Borba, 7.jul 1989)

15. jula, Ćosić piše: „Srpsko jugoslovenstvo, ovako kako se sada politički iskazuje, u doživljaju drugih jugoslovenskih naroda pretvara se u svoju suprotnost, izaziva antijugoslovenstvo i antisrpstvo“. (Književne novine, 1-15. jul 1989)

5. avgusta 1989., Atanasije Jevtić, mitropolit, kaže: „Tek odnedavno odnosi Crkve i države u Srbiji su se zaista poboljšali, i sve su bolji. Daleko su još od toga da budu bez problema. Neko je dobro rekao: ‘Jeste Crkva odvojena od države ali nije država od Crkve’. (…) Možemo slobodno reći da je kosovska tragedija srpskog naroda probudila savesti, najpre pojedinaca u srpskom rukovodstvu (Milošević, Čkrebić) da pogledaju kosovskoj istini u oči, o kojoj je SPC već decenijama, istina vrlo diskretno, ali nepokolebivo, svedočila svojim pismenim protestima upućivanim nadležnim vlastima, počev od organa u Pokrajini Kosmet, do onih u Srbiji i Jugoslaviji, uključivši i Josipa Broza. (…)

Pa kada su nam se creva prosula na Kosovu i Metohiji, i nad tom svenarodnom patnjom podsmevali se i pravili politikantske račune i pazare, moralo je ovom narodu da pukne pred očima, da mu „puknu trpila“ kako sam narod kaže. Ili kako je rekao Slobodan Milošević „Ponizili su bili jedan ponosit narod“. Hvala Miloševiću što je to među prvima shvatio. (…) Kosovo je naša zajednička rana, ali je živ crkveno-narodni organizam i preboliće tu ranu. To nije utopija ni mit nego životno iskustvo srpskog naroda stečeno vekovima. Dokaz toga je i ovo svenarodno buđenje i osvešćenje. (Duga, 5. avgust 1989.)

Dana 11. Avgusta, Radovan Samardžić, akademik, kaže: „Zlogasni Ustav od 1974. najzad je do kraja obelodanio namere da se Srbija (…) stavi u položaj ustavne neravnopravnosti i polukolonijalne ekonomske zavisnosti“. (Politika, 11. avgust 1989)

Dva dana lkasnije, 13. avgusta, Matija Bećković, pesnik i akademik, kaže: „Ključna rečenica koju je Slobodan Milošević izgovorio i koju nije izgovorio nijedan Srbin u poslednjih pola veka, koja mu je donela slavu koju nije osetio nijedan srpski političar posle rata je rečenica koja će ga svakako nadživeti, a ona glasi: ‘Ne sme niko da vas bije’. Svaki Srbin misli da se i na njega odnosi. (…) Kosovo je savest našeg naroda i zato etika mora biti naša politika na Kosovu. U pitanju je ne samo naša zemlja, nego i naša duhovna čast. Otuda i toliko uzbuđenje srpskog nacionalnog ponosa kad je reč o N

Na dan 1. septembra 1989., Antonije Isaković govori o „srpskoj stvarnosti“: : „Ne može da se razume do kraja srpska stvarnost, ako se ne vide i ne osmotre tri nukleusa koja su svaki na svoj način učestovali i doprinosili preobražaju Srbije, a to su (ne ređam ih po važnosti): Francuska 7, Srpska akademija nauka i Srpska pravoslavna crkva. (…) Politički, istorijski stvar se desila na Osmoj sednici. I graktanje je odmah bilo veliko, govorilo se da su to nedemokratske stvari, da su preradikalne, da je to nešto novo.

Osećali su da počinje nova Srbija, novo rukovodstvo koje neće dozvoljavati da mu drugi sugerišu neke modele dok ona kao polumrtva krava, debela, lenja, tupa, koju svi cimaju odeđuju joj kad treba da daje mleko i koliko litara, kad treba da se pari; e to je počelo da se prekida. Videlo se da je Srbija uklještena i da ne može da krene sve dok postoji stari Ustav, pošto smo imali te pokrajine kao tegove. (…) Ostale repoublike ne mogu stvoriti svoje lidere poput Slobodana Miloševića, jer ostale republike nisu imale tako revolucionaran i širok pokret masa. Crna Gora je imala svoj pokret i taj pokret je iznedrio najmlađe u zemlji, vrlo darovito rukovodstvo.

Što se Miloševića tiče evo, poći ću od toga da se stalno zamera što narod nosi njegove slike. Da pogledamo kako je to uopšte krenulo. Pre svega, mitinzi i narodni zborovi nisu bili obični mitinzi i zborovi, to je bila jedina moguća revolucija, ona se tako i desila. Narod nađe način kako da obori ono što ga pritiska. Narod je tukao zborom, rečima, bio je tu birokratiju. Na trgu u Novom Sadu uništavala se birokratija u celoj zemlji, ona nije mogla da bude uništena, ali se uništavala. Karakteristika tih mitinga bile su lozinke, ni one nisu bile obične, one su pokazivale pravo stanje stvari i prave želje naroda, one nisu bile šovinističke u njima nije bilo mržnje. Sa lozinkama narod je nosio slike, jasno je da nije mogao da se zadovolji slikama onih koji nisu među živima. Znači, nosile su se slike. Tražio se identitet.

Narod je nosio svoje velikane. Nosili su Vuka, Njegoša, svetog Savu, vovodu Mišića. Tako su počeli da nose sliku Slobodana Miloševića. (…) Mislim da je za Miloševića bila prelomna ona prolećna noć na Kosovu kada je rekao miliciji, ja sam to čuo: ne smete da bijete narod. Ja sam tada pomislio: od tog čoveka može nešto ispasti. Tu je njegovo zrno i posle toga dolazi Osmi plenum i postepeno, s njegovim govorima, istupima gde je vraćao identitet narodu. Narod je video da on govori njegovim jezikom. Vadio je narodu reči iz usta i punio ga time.

Njegove slike nisu nošene po direktivi, narod je to sam, iz emocije. On je zaista postao lider. Svaki narod mora imati vođu. Čujte svaka ulica ima lidera, svaka ustanova, to je normalno. Osim toga, taj čovek ima program. Sad će doći i ovi izbori.  (…) Srpskom narodu istorijski odgovara da ova zemlja bude federacija, gde bi svi narodi i narodnosti bili ravnopravni. Jedino tako može se koncipirati Jugoslavija. Vidim da će tu biti osnovna bitka: hoće li da bude federacija ili konfederacija, ali mi ne možemo da tražimo da bude federacija ako, na primer, slovenački narod i njihovi predstavnici to ne žele, ili pak ako, to ne žele Hrvati ili Makedonci.

U tom slučaju i Srbi će pristati na konfederaciju ali mnogo se varaju ako misle da konfederacija može da postoji u okviru ovih granica. Hoću da kažem da ove granice koje sada postoje ovakve kakve su ne predstavljaju realnu situaciju. Priznajem, ne mogu da se setim kad ih je i gde i kojim to referendumom i u kojoj to skupštini, i u kojim to istorijskim raspravama i ko ih je, ustvari, stvorio. Mi smo se pitali kako su one stvorene, znam da su se ljudi čudili kako to Baranja ode u Hrvatsku. Baranju je oslobodila srpska vojska u njoj žive Mađari, Srbi, Hrvati. Glavni grad joj je Beli Manastir a ne Bijeli Manastir. Ali to su federativne granice, mi smo SFRJ, mi nismo savez država. Ali u konfederaciji se postaje savez država, a ove granice su nelegalne.

One su sprovedene, pa se o njima govorilo. One nisu posledica javne diskusije i dogovaranja. Ne može konfederacija da bude na ovim i ovakvim granicama, moraju one da se izmene pa da i nama Srbima odgovara konfederacija. Mi smo kao narod vek i po ratovali za neki mir, za neka ujedinjenja. (…) Jeste, dešava se proces (homogenizacije) jer nam je stvarno došlo do grla i da odmah kažem da nije ovu monolitnost stvorila grupa ljudi ili Slobodan Milošević. Naprotiv, monolitnost je stvorila Miloševića i to je jedna sprega.

Dugo se razvijao taj proces delenja, te Srbi u Bosni, te Srbi u Hrvatskoj, te pravoslavci u Hrvatskoj, pa Srbi u Vojvodini, pa Srbi na Kosovu… Postoji srpski narod, to je jedan identitet. Najosnovnije za jedan narod nije samo njegov jezik ili verska pripadnost. Postoji slobodna volja. Ako se po slobodnoj volji osetiš to, ti si to. Srbin Vidovdan slavi i na Kosovu, i u Hrvatskoj, i u Sloveniji, i u Srbiji, i u Australiji. To je taj proces homogenizacije. Mi ne možemo da se razvijamo kao zemlja ako svaki narod nema svoje osećajne slobode i pravo da javno iznese svoj identitet. U ovih 40 godina nama su naši mitovi bili gotovo zabranjivani. A što to znači? Ako su hteli da nam unište mit, to znači da su hteli dušu da nam unište“. (Intervju, 1. septembar, 1989)

15. septembra 1989., Matija Bećković govori ovako: „Srbi u Hrvatskoj su ostatak zaklanog naroda. Otuda toliko pamćenje i briga o opstanku. I njihova i naša osetljivost i ranjivost. Nema veće nepravde od one koja se čini po nacionalnoj osnovi. Čovek naciju ne bira i ne može da utaji, a majčinog mleka ne može da se odrekne. Zato taj greh ne može da razume ni da se sa takvim stradanjem složi i pomiri. Ako neko veruje da strada zato što je Srbin neće ga razuveriti hapšenjem. (…) Ne možemo sakriti uverenje da se preko Srba u Hrvatskoj obračunava sa Srbijom i njenim aktuelnim rukovodstvom.

 Kad se za nošenje fotografija osuđuje na robiju, koliko bi tek dobio onaj koji je na fotografiji. (…) Zajedno sa Jevrejima nosili smo trake, ali izgleda najduže traju one koje su nevidljive. Kao da su se zbog Srba pojedinci razočarali i u fašizam. (….) Sa crnom kapom u žalosnoj ruci obraćamo se mislećim ljudima Jugoslavije, nadležnim organima Hrvatske i Federacije – da odustanu od suđenja, da obustave sve progone ljudi koji robuju zbog svoga mišljenja, da puste na slobodu Jovana Opačića“.(Književne novine, 15. septembar 1989.)

20. oktobra Vojislav Šešelj objašnjava svoj razlaz sa Dobricom Ćosićem u otvorenom pismu: „Žalosno je što prkosno tvrdiš da bi, da se ponovo rodiš, opet bio partizan. Ponovo bi nam darovao ovo socijalističko samoupravljanje, bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti, diktaturu proleterijata, vodeću ulogu Saveza komunista kao radničke i društvene avangarde, asimetrični federalizam, delegatski sistem i nesvrstanu politiku.

Hvala ti Dobrice. Bolje, nemoj se ponovo rađati. Ako ni danas ne vidiš povoljnije alternative čemu onda uopšte Tvoj sadašnji politički angažman? (…) Kao maltene do juče, neprikosnovenom lideru srpske opozicije nije Ti ni na pamet palo da se založiš za politiku nacionalnog pomirenja Srba, za zakopavanje naših ratnih sjekira. Ti bi opet bio partizan i borio se protiv četnika. Ti bi opet dijelio srpski narod i izvodio ga na klanicu. E to Srbi neće dozvoliti, Srbima je dosta ideološkoh podjela i međusobnih sukoba. Srbi će jedinstveno i složno izboriti slobodu i demokratiju, građansku demokratiju, da Ti za svaki slučaj naglasim, da me ne bi pogrešno shvatio da milsim na socijalističku.

Da bi se sloboda i demokratija definitivno osvojile moramo prethodno i neke pripremne radnje obaviti. Komunistički režim u Srbiji i Jugoslaviji je prilično liberalizovan i osavremenjen. Ali, mi nemamo adekvatnu opoziciju koja bi mu se mogla efikasno suprotstaviti nudeći nešto novo, bolje. Više istaknutih režimskih čelnika u mnogome su nadmašili neke tradicionalne opozicionare i po retoričkim istupima i konkretnim postupcima.

Promene su bile toliko brze da ih stariji opozicionari nisu mogli pažljivo pratiti, a kamoli im se prilagođavati i uporedo radiukalizovati sopstvenu poziciju. Naša opozicija uglavnom je još ona iz Titovog vremena: ukalupljena u ideološke šeme, politički kastrirana, opterećena metuzalemima. Režim je prilično uspješno proventilisao svoje redove, a opozicija još nije i zbog toga mnogo trpi. U režimskoj štampi i u istupima čisto režimskih političara sve je više kritičkih primjedbi i na račun Josipa Broza, a među opozicionarima još nije zabilježena neka ozbiljnija primjedba , upućena disidentskoj „svetoj porodici“.

Posebno je srpskoj opoziciji potreban radikalan prevrat; starije sa svim počastima „penzionisati“, a opozicionu djelatnost prepustiti u ruke mladim, ideološkim nefrustriranim, beskompromisnim opozicionarima širokih vidika. Samo bi takvi mogli uspješno da se nose s podmlađenim i školovanim partijskim garniturama koje su trenutno na vlasti. Što Ti i tvoji prijatelji to prije shvatite, utoliko će nam ta obnova biti bezbolnija…

(Vojislav Šešelj, Pismo, objavljeno je kao brošura u Njujorku, 1990 u izdanju Srpskog narodnog pokreta slobode, 20. oktobar 1989)

(Nastavak u sledećem broju)