Jan van Helsing je pseudonim nemačkog pisca Jana Udo Holeya (rođen 22. marta 1967. u Dinkelsbühlu, Zapadna Nemačka). Helsing (Holeay) je „označen“ u zapadnim medijima kao „kontroverzni autor“ poznat po knjigama o tajnim društvima i razotkrivanjima globalnih zavera. Knjige su mu u nekim od najliberalnijih država takozvanog „slobodnog sveta“ bile zabranjivane, a najpoznatija među njima „Tajna društva i njihova moć u 20. veku“ (1993), postala je svetski bestseler i prevedena je na više jezika. Magazin Tabloid iz ovog stigmatizovanog ali popularnog dela, specijalno za svoje čitaoce u nekoliko nastavaka priređuje odabrane delove…

Priredio: Luka Mitrović

Tri i po godine od ubistva Herenhauzena jasno se videla praznina koju je ostavio. Takođe se iz krugova preduzimača i upravljača u ekonomiji, nauci i istraživanju čuje da čak i ako se uoči neophodnost Larošovog razvojnog plana u „produktivnom trouglu“ Pariz-Berlin-Beč, sa velikim infrastrukturnim merama u sektoru energije, saobraćaja i vodoprivrede, kao motora evroazijskog poleta, nakom smrti Herenhauzena niko neće podmetnuti svoju glavu za takve programe, koji su priznati kao ispravni ali koji protivreče vladajućoj monetarnoj ideologiji moći. Ubistvima Herenhauzena i Rovedera u Nemačkoj su postale nadmoćne one političke struje koje su se zalagale za ekonomsku politiku po najgoroj doktrini slobodne trgovine.

Nakon prvog talasa štrajkova u novim saveznim državama posle više od pola veka, uočavale su se neke srazmere i katastrofalne posledice uništavajuće ekonomske politike. Drugi problem je ekstremna desnica, uglavnom najmlađa generacija odrasla na zapadu u vreme nakon Brantove reforme obrazovanja, a vaspitavali su ih roditelji koji su sami primali uticaje učenja „Frankfurtske škole“ u nastavi, preko radija i televizije.

Najveći broj činova nasilja okarakterisanih kao ekstremno desničarski dogodio se u Severnoj Rajni-Vestfaliji, najnaseljenijoj saveznoj državi, sledio ju je Baden-Virtemberg i Branderburg.  Na osnovu zvaničnih dokumenata i aktuelnih intervjua sa vodećim članovima američkih neonacista i KKK može se lako pratiti unazad kako se od pre mnogo godina ,od sedamdesete pa na ovamo, dogodilo veoma marljivo proterivanje ovih rasista i skinhedsa iz Amerike u Nemačku.

Zapanjujuće je da su aktivnosti NSDAP/AO Gerija Reksa Loka (Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija – organizacija u inostranstvu) u SAD sa njenim nemačkim drugovima – Mihael Kinen koji je umro od AIDS, i bio blizak patrijski kolega Gerija Reks Loka, očigledno ne samo da su do danas mogle da se odvijaju neometane od američkih službi i carinske i granične kontrole preko okeana, nego postoji sve više naznaka koje navode na zaključak da postoji tajna pomoćna ruka pri izgradnji nasilne neonacističke scene u Nemačkoj, ali i u SAD.

Upravo taj razvoj i njegova suprotna strana, „ANTIFA-potencijal autonomnih“ izgrađen od stare mreže Štazija (VN-Udruženje progonjenih od strane nacističkog režima koje su direktno finansirali „Štazi“ i stara DDR, sarađuje danas direktno sa BdA (Savezom antifašista) i smatra se vrhom „antifašističke borbe“) – polazi se od oko 6 000 nasilnika u oba tabora – su instrumenti strategije napetosti između unutrašnjeg i spoljašnjeg mira Nemačke.

Kao što vidite, Iluminati i ovde prema starom Makijaveli-načinu finansiraju i time kontrolišu obe strane. Na jednoj strani lanac Škotskog reda masona (KKK, B’nai B’rith, Antidefamation League (ADL), NSDA-P/AO do nemačke scene neonacista i skinhedsa i na drugoj strani mreža „Štazi“ kontrolisana komunističkim sistemom koja se proteže do scene antifašista i ekstremnih levičara. Kinenova 1977. osnovana Zajednica ubeđenja novog fronta (GdnF) sa svojih 400 članova spada u jednu od najvažnijih grupa kadrova koja je tesno povezana sa NSDAP/AO.

Takođe je veliki deo propagandnog materijala ubrzo zabranjenoj FA-P isporučivan od strane NSDAP/AO. I nadalje se otkrivaju veoma interesantne stvari. Na primer Jan Stjuart, vođa engleske skinbande  „Screwdriver“ je sarađivao sa desničarskim ekstremističkim „Britanskim nacionalnim frontom“. Do 1985. su pripadali  „White noise club“ Britanskog nacionalnog fronta u kom su se skupljale engleske rasističke skinbande. 1985. Jan Stjuart je osnovao pokret „Blood & honour“ (Krv i čast),  kojim su u organizovanoj formi širili „white power“(moć belaca) razmišljanja Kju kluks klana.

Nisu samo skinhendovi pripadali ovom kadru. Na primer, satanistički bend Kiss (Kings in Satans Service, koji su se otvoreno izjasnili za satanizam i pisali oba S u Kiss SS-ovim slovima sve dok im to nije zabranjeno), je u direktnom kontaktu sa „Church of Satan“ (Sataninom crkvom).

Antona Laveja, najvećom zvaničnom satanističkom crkvom na svetu. „Satanina crkva“ je u prošlosti uspostavila najbliže veze sa mnogim engleskim i američkim rok grupama. Primera radi, pomagali su britansku grupu „Black sabat“ sa pevačem Ozi Ozbornom. Takođe su Rolingstonsi bili u bliskoj vezi sa „Sataninom crkvom“. Vođa satanističke sekte „Temple of Seth“ koja je proistekla iz „Satanine crkve“ je vođa neonacista i satanista Mihael Akvino. On je šezdesetih i sedamdesetih bio oficir za psihološko ratovanje američkih borbenih snaga, istovremeno i autor, filozof i istoričar „Satanine crkve“. 1981. je potpukovnik Akvino fingirao sa najvišim stepenom tajnosti kao savetnik za Evropu američkog generalštaba. Akvino je u Nemačkoj održavao satanističku ceremoniju u dvorcu Vevelsburg, gde je nekad vođa SS-a Hajnrih Himler uredio prostor za crne mise (Valhala).

Da bi mogao da vrši današnju funkciju sataniste i radikalnog desničara unutar američkih borbenih snaga, Akvino je morao da izgradi strogo kontrolisanu grupaciju koja je prevazilazila „Sataninu crkvu“, „Temple of Seth“ (Setski hram). Akvino, umešan useksualne i satanističke zloupotrebe dece, neonacista Geri Reks Lok i   desničarski satanistički sveštenik Anton Sandor Levi su u bliskoj vezi sa tadašnjim „velikih zmajem vitezova Kju kluks klana“ Denisom Mahonom, kao i pokojni Mihael Kinen (svi upravo nabrojani su usput budi rečeno homoseksualci). Preko Akvina su svi bili u vezi sa već pomenutim Tavistok institutom za psihološko ratovanje u Saseksu u Engleskoj. M.Norman, britanski šef centralne banke od  1920.-1944, koji je potpomagao uspon HalmaraŠahta a time i Hitlera, je  takođe bio, prema sopstvenim rečima, Hitlerov najbolji prijatelj. Norman je bio divlji mističar, teozof i često je patio od nervnih slomova. Krajem rata Norman se povukao iz Engleske banke i posvetio se radu za „Svetsko udruženje protiv duševnih   bolesti“. Imenovao  je   brigadira Džona Roulinga Riza za predsednika udruženja.

Normanova supruga je bila rasistički fanatik i sedela u „British healt board“ (Britanski odbor za zdravlje). Brigadir Riz, šef odeljenja za psihološko ratovanje u britanskoj armiji, je bio vođa Tavistok instituta u Engleskoj. Zahvaljujući takvim zagovornicima na zapadu, mogao je da preživi košmar rasističke nauke nacista i njihov pogled na svet. I neki srpski četnički komandiri koji su devedesetih u Bosni i Hercegovini naređivali etnička čišćenja i masovna vršenja nasilja imaju psihijatrijsko obrazovanje koje su između ostalog, dobili na britanskom Tavistok institutu. Osvajački pohod Srba ne bi bio moguć bez podrške iz Moskve i Bušove administracije. Tadašnji zamenik ministra inostranih poslova i prominentni partner firme za konsalting „Kissinger   Associates“,   Lorens Iglberger se zajedno sa svojim drugim Kiss-Ass seksualnim partnerom, Lordom Karingtonom, pobrinuo da Beograd dobije odrešene ruke za etničko čišćenje i masovna ubistva.

Istovremeno su u cilju finansiranja ovog pohoda stvoreni mehanizmi za ogroman ilegalan priliv novca u Beograd, kako bi se podmirili troškovi uvoza oružja, nafte i druge robe. U poslednjih godinu i po dana (početkom devedesetih, prim.prev.) privatne banke su iznenadile ponudom kamata od 15% za devizne uloge i 200% za dinarske s obzirom na stopu inflacije od 25,000% godišnje. Uz veliku nezaposlenost i velik broj ljudi bez prihoda, takvi rezultati kamata liče na politički trik kojim se treba suprotstaviti rastućem nezadovoljstvu u stanovništvu zbog teške ekonomske situacije koju uzrokuje rat. Jedan

posmatrač je rekao: „Neko tu finansira skriveni sistem socijalnih davanja“. Neki aspekti tih radnji su izašli na svetlo dana nakon što je beogradski bankar Jezdimir Vasiljević, šef „Jugoskandik banke“ marta 1993. prešao u Izrael. Prema izveštajima štampe, ova bankaje imala oko 4 (četiri) miliona računa sa deviznim štednim ulozima u visini od skoro 2 (dve) milijarde američkih dolara. Odakle je potekao ovaj novac? Jugoslavija je pre rata raspolagala cvetajućom turističkom branšom i industrijom naoružanja koja je pre svega proizvodila lako naoružanje za izvoz, ali nakon brze isplate 14 milijardi dolara stranog duga nije ostalo mnogo. Turizam  je u međuvremenu propao a proizvodnja oružja je angažovana prevashodno za rat.

Srpska vlada je profitirala i od ratnog plena iz osvojenih područja, ali to je bilo malo s obzirom na tadašnje potrebe. Ruske isporuke oružja i nafte su izvršavane uz plaćanje u gotovini. Zapadna nafta, npr. iz „Mobil-oil“ rafinerije u grčkom Solunu dolazila je u zemlju po cenama sa crnog tržišta koje su bile i 400% veće od tržišnih. Sa ulogom u trgovini drogom preko balkanske putanje, Beograd je dobio pristup međunarodnom sistemu offshore-pranja novca i ovde se može tražiti izvor novca. Narastajuće aktivnosti „srpske mafije“ kojom se upravljalo iz Beograda, u Zapadnoj Evropi su takođe bili jedan od izvora priliva novca.

U Beogradu postoji škola za provalne krađe koja očigledno uživa zaštitu obaveštajnih službi i čiji apsolventi su rašireni po celoj Evropi gde svoj plen predaju dobro organizovanoj mreži utajivača. Uprkos tome, teško je zamisliti da bi taj izvor novca bio dovoljan da bi bili pokriveni srpski troškovi rata, čak i ako se srpskoj mafiji pripiše rasući značaj na zapadnoevropskom tržištu droge. Komentatori su različito upoređivali   radnje „Jugoskandika“ i njihovog konkurenta „Dafiment banke“, sa  običnim preduzećima koja se bave prevarama u investiranju, koja ljudima izvlače novac iz džepa obećanjima redovnih isplata kamata na nepokretnosti ili druge uloge.

Ali, ponašalo se drugačije. Nije mala Srbija izmamila kapital velikim   igračima na međunarodnim vrućim tržištima novca. Iste snage koje su Srbiji dale zeleno svetlo za rat organizovale su i finansiranje. Srbija ne organizuje sama priliv novca, ona je samo korisnik. Tako postoje između ostalih i aranžmani u kojima se koriste domaće banke u Beogradu ili off shore-kanali uz odgovarajuću nadoknadu da bi se svakog meseca oprao deo priliva u gotovini iz međunarodne trgovine drogom. Beograd pritom nije loše zarađivao. Standardne kamate za pranje novca mogu da budu od 3% do 7%, ali s obzirom na ogromne sume koje su postizane u trgovini drogom svetskih razmera, trgovci mogu da plate i do 30% a da ne osete.

Deoničar Dafine Milanović, šefa „Dafiment banke“ u Beogradu bio je Izrael Kelman iz Tel Aviva koji je imao 25% akcija. Vasiljević iz „Jugoskandika“ je pobegao u Tel Aviv, što ukazuje da je verovatno   imao ključnu ulogu u anglo-američki inspirisanoj tehnici finansiranja rata.

Na sličan način su se američki bankari spasili od bankrota  snažnom infuzijom novca od droge u latinoameričkoj dužničkoj krizi 1982. godine. To sve ima malo veze sa slobodnom tržišnom ekonomijom. Prema podacima nemačke policije pri gonjenju srpskih   mafijaša u Nemačkoj, stečeno je iskustvo da Beograd ne nudi međunarodnu policijsku saradnju i da je zato još zgodnije mesto za pranje novca nego Švajcarska. Kipar, snažno razvijeni off shore centar za banke je najvažnija  operativna baza bankara u Beogradu. Očigledni uspeh finansiranja rata koji je postignut od  strane finansijera iza Iglbergera i Karingtona (Komitet 300) nije samo posledica prevelikogdržanja u tajnosti, nego i rezultat zapadnog nedelovanja. Nakon što su posmatrane aktivnosti beogradskih banaka godinu i po dana, svako znao, uključujući i diplomate, da nešto nije u redu. Takođe se znalo i za predstavnike banaka na Kipru. Ništa nije učinjeno, iako su se sankcije UN odnosile i na finansijski transfer ka Srbiji, ukoliko nije namenjen za medicinske ili druge humanitarne svrhe. Tek u aprilu 1993. UN-ova komisija za sankcije je priznala da je propustila da konsultuje kiparske vlasti u vezi sa srpskim bankarskim vezama. Bilo je „premalo konkretnih informacija“.

Bankar Vasiljević je živeo 15-20 godina u inostranstvu, navodno u Švedskoj, ali i u Australiji, i bio poznat po svojim poslovima u „ratnim područjima Dalekog istoka“. Britanski „Observer“ smatrao je da se Vasiljević bio klovn u rukama Teodora Šeklija (1927-2002) visokog zvaničnika CIA, poznatog po operacijama u Vijetnamu i Kubi.

Uz pomoć međunarodnih bankara, povezanih sa elitnim društvima i na taj način izgrađenim imperijama, iluminati drže svet u šaci. Rade na tome da još više učvrste posedovanje planete. Nacionalna dugovanja države su njihova glavna kontrola. Uz to postoji međunarodna policijska snaga koja drži „u redu“ nezavisne države poput Libije ili Irana – snage UN-a. Nezavisnost Libije od međunarodne kontrole je izazov novom svetskom poretku.

U medijima se Moamer el Gadafi predstavlja kao terorista da bi se opravdala agresija protiv Libije. Ponovo ispiranje mozga. Džordž Buš Stariji je jedan od najboljih saigrača koje su iluminati ikada imali, a zbog svojih snažnih veza sa ilegalnim prometom droge moraće da sarađuje do poslednjeg daha( Osmi protokol). Buš Stariji je bio šef CIA-e, bivši šef CFR-a, član reda „Skull&Bones“, član

Trilateralne komisije i član Komiteta 300. Konkurent na predsedničkim izborima, Bil Klinton, bio je član CFR-a, Bilderbergera i doživotni član masonskog „De Molej“ reda. Od početka 80-tih Klinton je član i Trilateralne komisije. Najbliži Klintonovi savetnici sa najboljim izgledima za vrhunske pozicije u vladi, dolaze takođe iz Trilateralne komisije: njegov najvažniji ekonomski savetnik Feliks Rohatin iz njujorške banke „Braća   Lazard“, Pol Voker,   nekadašnji šef emisione banke pod Karterom, Robert Hornats iz njujorške banke „Goldman Sachs“, njegova savetnica zapitanja trgovine Pola Stern kao i spoljnopolitički savetnik Voren   Kristofer. Užem Klintonovom timu pripadaju osim toga i ljudi iz vrha

„Council on Foreign Relations“ (CFR) i „Brookings Institute“. Među njima su najvažniji bankari Piter Pitersen, Robert Rabin i Rodžer Altmen.

To dakle znači da su oba tadašnja kandidata bili 100 %tni saigrači iluminata a američki građani biraju između njih dvojice. To jako podseća na SED-izbore u bivšoj DDR.  Slično važi i za Nemačku i nemačke savezne kancelare: Brant je bio član Komiteta 300 i Bilderbergera,  Šmit i Kol takođe Bilderbergera.  Engholm,  koji se u međuvremenu povukao ali bi bio Kolov rival na sledećim izborima je takođe u Bilderbergerima i u DGAP. Američka vlada u međuvremenu  priznaje ustav UN-a kao „zakon sveta“. Bliži nam se osnivanje jedne „super svetske vlade“, koju će priznati sve nacije na Zemlji (vidi Deveti protokol). Ruski državni udar je takođe uspeo. Boris Jeljcin je preuzeo mesto Gorbačova. Takozvanirasplet je zapravo samo zamena imena. Vojni aparat ne samo da je isti nego je i moćniji nego pre. Jedno od poslednjih Bušovih dela je injekcija od 12 milijardi dolara za povećavanje vojnog aparata. Niste li primetili da uprkos enormnim sumama koje i Klinton šalje, narod tamo gladuje? Znate li šta bi se sve moglo poboljšati tolikim sumama novca? Ipak sve ide za proizvodnju oružja i u aparat tajnih službi.

Prema tvrdnjama „Poverljivih informacija“ od 12.oktobra 1993. ruski izvoz oružja  je 1992. pao na samo 1,8 milijardi dolara. To odgovara oko 6% izvoza oružja postignutom u godini 1986. u vrednosti od 26 milijardi dolara.

Kada se GUS ujedini sa američkom vojskom u trupama UN-a, ljudi će verovati da se ujedinjuju sve najveće supersile koji su decenijama bile veliki neprijatelji (što u stvarnosti nikad nisu bili). Drugi narodi će se dobrovoljno priključiti ili će ih buduća svetska vojska učiniti poslušnima. Eduard Ševarnadze, raniji ministar za spoljne poslove Gruzije i general-major KGB-a, umešan u mučenja i političke pritiske, je iznenada postao blizak prijatelj američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera i predložen je od strane masmedija poput Njujork tajmsa za mesto generalnog sekretara UN. IWF sve brže postaje dominantna snaga u lokalnim privredama zemalja komonvelta. U aprilu 1992. cena benzina skače sa 4 na 30 rublji po galonu. Kongres ruskih narodnih poslanika je na granici da protestvuje protiv zahteva IWF-a, pošto je Rusija već sada u jadnom stanju. Kao što je već spomenuto, rat u Jugoslaviji spada u scenario iluminata. Bio je potreban drugi Bliski istok na jugu Evrope, da bi se sprečio mogući novi evroazijski poredak.

Ako bi Nemačka pokušala da iskoči iz kandži iluminata lako bi se mogla zadržati napadom Srba.  Pre svega je Nemačka već tada u   velikosrpskoj propagandi označena kao neprijateljska država broj 1. Da bih malo podupro rečeno citiraću izveštaj iz „Poverljivih informacija“ od 20. jula 1993: „U bivšem olimpijskom selu centra zimskih sportova Pale, nedaleko od Sarajeva, jedna sjajna britanska ličnost je dobila jedan od najlepših stanova vrata do vrata sa kancelarijom vođe bosanskih Srba Karadžića. Taj Britanac je Alfred Šerman“. Šerman je u Engleskoj važio za   „izumitelja Margaret Tačer“ kad je britanska konzervativna partija odlaskom Edvarda Hita dospela u krizu, Šerman je bio taj koji je predložio kasnije tako uspešnu premijerku za predsednicu partije.

 Zajedno sa Margaret Tačer je osnovao „Centar za policijske nauke“. Gospođa Tačer  je doprinela iz zahvalnosti primanju Šermana u plemićki stalež. Formalno se Šerman na Palama pojavio kao Karadžićev PR-savetnik U stvari je vođa Srba sa Šermanom dogovarao svaki od svojih političkih koraka. Prema tvrdnjama mesnih posmatrača, „nije prošao nijedan dan a da Karadžić i Šerman nisu detaljno konferisali.“ Bilderbergeri, koje sam ranije pomenuo, su jedna od najmoćnijih  organizacija internacionalista koji priželjkuju „jednu svetsku vladu“ i ona je tako tajna da mnogi poslanici Bundestaga još uvek tvrde da ne postoji.

Neka ostane po strani da li je to prosto neznanje ili smišljeno obmanjivanje. Maja 1973. na sastanku u Saltsjöbadenu, u Švedskoj (posed švedske bankarske porodice Valenberg) 84 člana su se založila za cilj da se ponovo učvrsti pokolebana pozicija prevlasti anglo-američkih finansijskih interesenata i da im se vrati kontrola nad svetskim tokovima novca. U tu svrhu su posegli za starim oružjem- naftom, i odlučili da povećaju cenu nafte za 400% kako bi poduprli američku valutu uz pomoć petrodolara, što se i desilo. Ovde je zanimljivo i to da je organizator sastanka u  Saltsjöbadenu bio Robert D. Marfi. On ima takođe zanimljivu istoriju.

Robert D.Marfi se kao generalni konzul SAD 1922. prvi put sreo sa Hitlerom i o sastanku i sposobnostima Adolfa Hitlera poslao u Vašington jedan krajnje povoljan izveštaj. Sam Marfi je 1944. bio zaposlen kao „politički savetnik pri vladi SAD za Nemačku“ a 1945. „politički savetnik u vojnoj američkoj vladi u Nemačkoj“. 1988. mesto sastanka je bio austrijski Telfc kod Insbruka u kom je učestvovao i savezni kancelar Helmut Kol. Od 6. do 9. juna 1990. Bilderbergeri su se sastali u Baden-Badenu. Jedna od tema je bio i Maršalov plan, koji je predviđao podršku od 100 milijardi dolara GUS-u a zauzvrat zahtevao prilagođavanje država GUS-a slobodnim uslovima tržišne ekonomije.

Ovde je doneta i odluka o Sadamovom upadu u Kuvajt. Poslednji meni poznat sastanak održao se 20. maja 1992. u hotelu Ermitaž u Evijanu u Francuskoj. Ovaj  sastanak je za glavni sadržaj imao „Agendu 2000″, planiranu svetsku vladu do 2000. godine. Ovde bih hteo kratko da dodam da je u međuvremenu pokojni Vili Brant (član Bilderbergera i Komiteta 300) napisao knjigu: „Sever-jug, program preživljavanja“, koja opisuje svetsku vladu UN-a (do 2000. godine). „Anti defamation league“ (ADL ) „B’nai b’rith“-a je neprijavljeno strano zastupništvo za Izrael, koja je poslednjih godina vodila mnoge optužbe protiv istraživača, posebno protiv „Spotlight“-a. Ona sarađuje sa Škotskim redom masona što može da objasni zašto se toliko zalažu za spomenik Albertu Pajku a protiv ekonomskog naučnika i višestrukog predsedničkog kandidata Lindona   Laroša. 

(Nastavak u sledećem broju)