Jan van Helsing je pseudonim nemačkog pisca Jana Udo Holeya (rođen 22. marta 1967. u Dinkelsbühlu, Zapadna Nemačka). Helsing (Holeay) je „označen“ u zapadnim medijima kao „kontroverzni autor“ poznat po knjigama o tajnim društvima i razotkrivanjima globalnih zavera. Knjige su mu u nekim od najliberalnijih država takozvanog „slobodnog sveta“ bile zabranjivane, a najpoznatija među njima „Tajna

društva i njihova moć u 20. veku“ (1993), postala je svetski bestseler i prevedena je na više jezika. Magazin Tabloid iz ovog stigmatizovanog ali popularnog dela, specijalno za svoje čitaoce u nekoliko nastavaka priređuje odabrane delove…

Priredio: Luka Mitrović

Nemačka i ostatak zapadnog sveta stalno se suočavaju sa sa takozvanom „energetskom krizom“ koju izazivaju internacionalni bankari.

1974. npr. cena sirove nafte je spiralno rasla zbog embarga OPEC-Ol-a. Internacionalni bankari su iza scene postigli dogovor sa arapskim vođama OPEC-a. Princip je prost. Arapi zarađuju tako što cena skače, vozači automobila, odnosno kupci plaćaju a naftni koncerni kasiraju. Naftni koncerni poput Arco, Shell, Mobil, Exxon… su bili povezani sa

Rokfelerovom „Chase Manhattan Bank“. Ta je banka imala sporazum sa vođama OPEC-a, i njihov deo trgovine je bio da, pošto su joj skuplje prodavali naftu kao u slučaju 1974, svoj profit u sledećih 30 godina i sa kamatom od 7% odlažu u  „Chase Manhattan Bank“. Sa takvim sredstvima mogle su da se odobravaju ogromne pozajmice   takozvanim zemljama trećeg sveta kao što su Meksiko, Brazil ili Argentina. Te zemlje su zatim stalno morale vraćati sredstva sa visokim kamatama. Da bi vratile pozajmice sa kamatama, što novcem nisu mogle, te države su bile prisiljenje da omoguće bankarima veći uticaj na svoju ekonomiju i politiku. Lideri država su bili prisiljeni da prihvate kurs odanosti bankarima ili su zamenjeni drugim figurama. Kao što vidimo, bankari su imali višestruku dobit od embarga. S jedne strane od uloga zemalja OPEC-a, zatim od dobiti naftnih koncerna priključenih bankama, od kamata na pozajmice zemljama trećeg sveta i usto su stekle uticaj na njih kroz njihova zaduženja.

U medijima se sva krivica svaljuje na „zle Arape“, a niko ne govori o stvarnim uzročnicima, internacionalnim bankarima, koji su sklopili ugovore sa arapskim naftnim zemljama. Na sreću postoje još donekle nezavisne novine, poput „Spotlight“-a u SAD i  „Nove solidarsnosti“ (Neue Solidaritat) u Nemačkoj, koji barem pišu više o iluminatima nego ostali. Godine 1979. za vreme revolucije u Iranu je proteran omraženi Šah, koji je na vlast došao 1953. uz pomoć CIA-e. S obzirom da je bilo pravilo da su većina službenika američkih ambasada bili pripadnici CIA-e došlo je do toga da iranski pobunjenici koji su to znali iz osvete uzmu službenike američke ambasade (CIA-e) za taoce. CIA se zauzvrat osvetila tako što je ukazala iračkom vođi, Sadamu Huseinu na to da je pravi trenutak da umaršira u Iran, pošto je u to vreme bio prilično slab (što baš i ne odgovara istini). Huseinova invazija je bila uspešna, a iranski otmičari su obavestili Džimija Kartera da će osloboditi taoce u zamenu za oružje. Pošto je većina oružja za vreme Šahovog režima i tako bila iz SAD, Iranci su morali da od Amerikanaca nabavljaju municiju i rezervne delove. Predsednik Karter se ipak usprotivio ovakvoj trgovini i započeo tajnu misiju preko CIA-e da oslobodi zarobljenike. CIA, međutim, nije osobito volela Kartera jer joj je sproveo drastične redukcije. Zato su sproveli prevremeni referendum, koji kandidat će pobediti na sledećim izborima, Karter ili Regan. Narod je glasao za Kartera. CIA nije želela Kartera pa je odlučila da sabotira spasilačku akciju u Iranu kako bi Karter izgubio obraz.

U isto vreme je Viljem Kejsi, bivši direktor CIA-e i šef Reganovog izbornog štaba, stupio u vezu sa revolucionarnim vođom u Iranu, Homeinijem. Kejsi mu je saopštio da će Regan pobediti na sledećim   izborima i da zato Homeini treba da razgovara sa njim kao Reganovim izaslanikom. Viljem Kejsi je već bio na dobrom glasu jer je omogućio

izgradnju firme u Sovjetskom Savezu, najvećeg proizvođača putničkih vozila na svetu. Pošto je bio i direktor „Export-Import“ banke Homeini je odlučio da sarađuje sa njim.U trećoj nedelji oktobra 1980. sastali su se Džordž Buš (kasniji predsednik i član „Skull&Bones)   i Ričard Alen kao Kejsijev predstavnik sa iranskim Hezbolah-ekstremistima u hotelu „Rafael“ u Parizu. Pritom je dogovoreno da se oružje dopremi u Iran preko Izraela a da Iranci oslobode taoce u momentu kada Regan bude proglašen za

predsednika. Prva isporuka oružja usledila je dva meseca kasnije (marta 1981.). Planirana sabotaža spasilačke akcije CIA-e je protekla kao podmazana (akcija je propala) a Kartera je zamenio Regan. Taoci su pušteni i izvršena je prva isporuka oružja iz Izraela u Iran. Od   24 – 27. jula 1981. izraelski trgovac oružjem Jakov Nimrodi je potpisao

ugovor sa Iranom vredan 135 miliona američkih dolara za isporuku 50 „Land Missiles“, 50 „Mobiles“ und 68 „Hawk Anti-Aircraft Missiles“. Drugi poznati slučaj je kada je švajcarski trgovac oružjem Andreas Jeni sa trgovcem oružja Stjuartom Alenom Mekafertijem prebacila u Iran 360 tona delova za M-48 u avionu CI-44 kojeg su iznajmili od argentinske aviokompanije Aero Rioplantese. Sve ih

je koštalo 27 miliona dolara i dva puta su uspešno leteli iz Izraela u Iran. 18. jula 1983. na povratku sa trećeg puta njihov avion oborio je ruski MIG-25  iznad Jermenije. Ova trgovina oružjem bi bila gotovo nemoguća bez Džordža Buša i Ričarda Alena.

I u ovom slučaju zvanične verzije vesti su bile daleko od onoga što se stvarno dešavalo. Irak je tek protiv Irana  vodio besmisleni rat koji nije imao nikakvu drugu svrhu sem da omogući fantastičnu zaradu međunarodnim trgovcima oružjem. Početkom osamdesetih godina SAD   je doturila Iraku krivotvorena saznanja obaveštajnih službi koja su

predočavala brzu pobedu protiv Irana. Zbog ovog dugog rata iračka privreda je takođe patila. Samo 1989. dug je iznosio 65 miliona dolara. Pored Sovjetskog Saveza Francuska je bila glavni dobavljač oružja.

Došao je trenutak da se, prema pismu Alberta Pajka o završnoj fazi, objavi Treći i poslednji rat. Zato je bilo potrebno aktivno krizno žarište na Bliskom istoku. To je spretno izvedeno, jer prema Jovanovm otkrovenju u Bibliji poslednja bitka počinje na Bliskom istoku. Time će svi koji veruju u Bibliju i svi geopolitički loše informisani vernici biti navedeni na pogrešan put. Verovaće da je to sud Božji. Ali nije. To je sud

iluminata. Zato je trebalo navesti Sadama Huseina u zamku. On je trebalo da pruži Engleskoj i Americi izgovor za vojnu intervenciju, navodno da bi se osiguralo svetsko snabdevanje naftom. U junu 1989. na poziv Sadama Huseina u Bagdad je otputovala delegacija koju

su činili Alen Stoga (Kissinger Assoc. Ltd.), članovi uprava trusta bankara, Mobila, Occidental Petroleuma, itd. Centralna tema razgovora, projekat Baduš-Staudam, koji bi Irak za pet godina učinio nezavisnim od uvoza hrane, je odbijen. Istrajali su na tome da Husein prvo izmiri dugove države i da zbog toga bar delimično privatizuje naftnu

industriju. On je to naravno odbio. Krajem 1989. uskraćene su Iraku 2,3 milijarde dolara koje im je Buš već odobrio (preko Banca Nationale del Lavoro BNL). Tako je početkom 1990. Irak bio potpuno uskraćen za

zapadne bankarske kredite. Tu se u igru uključio šeik Al Sabah, kuvajtski emir i prijatelj engleske kraljevske porodice. On je ranije po uputstvima Londona i Vašingtona slao novac u Irak kako se ne bi iscrpeo osmogodišnji rat koji je trgovcima oružja donosio novac a Izraelu političke prednosti.  Početkom 1990. Kuvajt je dobio nalog da preplavi tržište jeftinom naftom, suprotno svim potpisanim OPEC-sporazumima. Rani diplomatski napori drugih zemalja OPEC-a, između ostalih i Iraka, su pokušali da odgovore Kuvajt od tog uništavajućeg kursa. Bezuspešno. U julu 1990. sukob između Kuvajta i Iraka je eskalirao. Na sastanku Bilderbergera od 6.do 9. juna 1990. već je dogovoreno ono što je Ejpril Glespaj, američka ambasadorka u Bagdadu prenela Sadamu Huseinu 27. jula: „SAD neće zauzimati stav o sukobu između Iraka i Kuvajta.“ (Zvaničan zapisnik sa ovih pregovora Irak je objavio nakon izbijanja rata.) To je naravno bilo „zeleno svetlo“ za Sadama. 2. avgusta iračke trupe su umarširale u Kuvajt. Vladarska porodica je naravno bila unapred obaveštena od strane CIA-e te je zajedno sa voznim parkom rols rojsa i nakitom napustila zemlju. Sledećih šest meseci odigravao se dobro inscenirani pozorišni komad. 11. septembra je

Džordž W. Buš najavio „novi svetski poredak“.

Bilo je mnogo pregovora da bi se izbegao rat koji je odavno isplaniran. Tako su 15. januara 1991. američke trupe uvučene u Zalivski rat. Čitav taj scenario opisuje Džejms   H.Veb, glavnokomandujući mornarice pod Reganom:

„Cilj našeg prisustva u Persijskom zalivu je pokretanje „novog svetskog poretka“ Bušove vlade (marionete iluminata), to mi se ne dopada.“ Kada biste ponovo uporedili šta su govorile vesti o tome…

Viljem Kuper je još godinu dana pre početka Zalivskog rata objavio tačan datum ulaska američkih trupa, koji je otkrio iz tajnih papira u koje je imao uvid tokom svoje službe oficira Mornaričke obaveštajne službe. Ovaj datum snimio je na kaseti što dokazuje da je objavio slušaocima tačan datum još godinu dana pre rata. Ovaj rat je mnogo ranije isplaniran  i pripremljen, isto kao i treći svetski rat, hteli vi to dampriznate ili ne.

Des Grifin piše da bi odluka izraelskog parlamenta doneta jula 1980. o proglašenju Jerusalima za političku prestonicu Izraela mogla da bude od najvećeg mogućeg značaja. Predstavlja li to korak u pravcu jednog mnogo ambicioznijeg cilja cionista? Godinama važi kao priznata činjenica da cionisti planiraju da Jerusalim bude metropola iz koje će upravljati svetska vlada. Ovaj cilj je predstavio izraelski premijer David Ben Gurion 1962. Pokušaji da se uspostavi takav svetski savez sa Jerusalimom kao glavnim gradom bi sigurno izazvali treći svetski rat koji je predvideo iluminat Albert Pajk u svom pismu Maciniju. Pajk kaže da će taj rat izbiti na Bliskom istoku i to zbog neprijateljstva između

Arapa i Izraelaca i da će se završiti uspostavljanjem svetske diktature. Stav internacionalnih bankara po pitanju uspostavljanja jednog takvog globalnog logora robova je sažeto jasno u rečima Džejmsa Varburga koje je izgovorio pred američkim Senatom 17. februara 1950: „Imaćemo svetsku vladu, hteli mi to ili ne. Jedino je pitanje, da li će se svetska vlada uspostaviti milom ili silom.“

Po tvrdnjama Viljema Kupera treći svetski rat planiran je za sredinu 1996. Tu informaciju je saznao iz tajnih dokumenta koje je slikao dok je radio pri Mornaričkoj obaveštajnoj službi. Zatim je planirano da jedan od tri najveća američka grada (Njujork, San Francisko ili Los Anđeles) budu   uništeni atomskom bombom. Krivica bi bila pripisana ekstremistima sa kriznog područja Bliskog istoka (Irak?), da bi se dobilo opravdanje za

početak trećeg svetskog rata.

Da li je bomba u Svetskom trgovinskom centru možda bila samo test, da se vidi kako će masa reagovati? Razmislite o tome! Rusija i komunizam su ispunili svoj zadatak pa su mogli da se raspadnu. Zapadni narodi

su zbog ruskog neprijatelja primorani na ujedinjenje u saveze koji su zakone NATO i UN postavili iznad nacionalnih zakona. Sve je izvanredno funkcionisalo. Ali, ponovo je Big Brother (Veliki brat) morao da inscenira nešto. UN su planirale stvaranje svetske vojske. Pad cene nafte 1986. teško je pogodio sovjetsku plansku privredu. Izvor nafte na zapad je od sedamdesetih postao za Kremlj najvažniji donosilac deviza. Prinosi su počeli da se smanjuju  baš kada je Gorbačov sa svojim reformama obećao više nego što je mogao da ispuni. Privredni haos koji je izbio je bio razlog da se Moskva odrekne veza sa satelitima u Istočnoj Evropi. Mnogi Sovjeti su u ujedinjenoj Nemačkoj videli pogodnog partnera za obnovu sovjetske privrede. U novembru 1989. je došao trenutak da DDR-u bude izmaknut sovjetski tepih ispod nogu. Pod pritiskom pokreta izbeglica preko Mađarske i oslobodilačkog pokreta na ulicama Istočne Nemačke stara DDR je počišćena za nekoliko dana. Dok se spolja

proslavljao dramatičan kraj komunističke vladavine, iluminati su duboko razmišljali o uspehu narodne revolucije u Istočnoj Evropi. Osim toga su je alarmirali izgledi da se u Nemačkoj razvije alternativa ekonomskoj   politici SAD. Zato je anglo-američkim medijima odmah naložena upotreba naziva „Četvrti rajh“. Politički stratezi u Londonu i Vašingtonu previše jasno su videli dugoročne rezultate nemačkog jedinstva i jedne ponovo jake i eventualno nezavisne Nemačke.

Takođe su bili svesni opasnosti da projekat Nemačke snagom i verom 85 miliona ljudi ipak, uprkos volji iluminata, može biti uspešan i probuditi i oduševiti druge zemlje. U leto 1990. vlada M.Tačer je nakon izveštaja iz Londona znatno pojačala aktivnosti britanske obaveštajne službe u Nemačkoj i u tu svrhu je osnovala novo odeljenje tajne službe. I Bušova vlada je preduzela korake da ostvari uticaj na Nemačku politiku.

Nezavistan i pozitivan razvoj nije deo plana iluminata. Zato su 30. novembra 1989. profesionalne ubice ubile Alfreda Herhauzena, predstavnika uprave Nemačke banke i člana Bilderbergera. Herenhauzen je bio važan savetnik Helmuta Kola. Samo nekoliko dana ranije je u svom intervjuu Wall Street-Journalu govorio o svojim planovima obnove Istočne Nemačke. Za samo jednu deceniju ona je trebalo da postane najnaprednija industrijska nacija u Evropi. Takođe je govorio o programu za vraćanje dugova trećeg sveta. Herenhauzen se otvoreno usprotivio sistemu „establišmenta“  što je otvoreno ispoljio na konferenciji Bilderbergera 1988. i na sednici američke Privredne komore. Kasnije je ubijen i šef  udruženja, Detlef Roveder. Atentat na saveznog ministra Volfganga Šojblea nije završio njegovom smrću. Svi atentati su povezani sa programom obnove Istočne Nemačke.

Da je u slučaju Herenhauzena počinilac RAF-fantom može se nazvati lošim vicem. Herenhauzen je bio jedna od najviše ugroženih osoba u Nemačkoj i stoga je preduzeo mnoge mere bezbednosti. Neposrednu zaštitu preuzelo je obezbeđenje Nemačke banke, okolinu njegovog stana stalno je nadgledala policija a za posmatranje okoline stanovanja

bile su zadužene posebno obučene i opremljene jedinice hesenskih mobilnih komandosa (MEK). Ipak su počinioci uspeli da iskopaju ulicu Seedammweg u Bad Homburgu, polože kabal i ponovo zatvore asfaltom, a da to niko ne primeti. Pred poslanicima Bundestaga savezni pravobranilac fon Štal je izvestio da je napad isplaniran nedelju dana

ranije i da su atentatori unapred instalirali gotovo sve sastavne delove kasnijih eksplozija, uključujući i kabal koji je identifikovan kao veza sa mehanizmom paljenja.

Na dan napada počinioci su na lice mesta doneli svetlosnu rampu i postavili bombu montiranu na biciklu tako da Herenhauzenovo vozilo mora neposredno da prođe pored njega. Sve te pripreme su izvedene na mestu koje je ekipa policije kontrolisala samo pola sata pre napada a da pritom ništa nije primetila. To je čudno, pošto je nastojnik bazena koji se nalazio na licu mesta oko pola sata pre napada primetio mladiće koji su se upadljivo ponašali. Uz to je i eksplozija izazvana svetlosnom rampom mogla da funkcioniše samo ako ju je Herenhauzenovo vozilo prošlo kao prvo, dakle nijedno vozilo koje je bilo napred nije ugrožavalo pripremu.

Raniji predsednik Savezne službe za zaštitu ustava, dr. Rihard Majer, je nedelju dana nakon napada rekao pred nemačkim Bundestagom da je vozilo iz Herenhauzenovog konvoja (koji se obično sastojao iz tri vozila) koje je išlo napred bilo odvojeno. (Da li je možda pozvala grupu RAF i objasnila da prvo vozilo sprečava atentat?) Druga osobenost koju su   atentatori izmislili i koja ukazuje na veliko iskustvo u ophođenju sa vojnim eksplozivima je ta što je bomba bila formirana kao takozvani šuplji naboj. To ima za posledicu da se pritisak ne širi ravnomerno na sve strane nego je u snopu i usmeren na cilj. Izgradnja ove bombe kao i znanje o slabim tačkama blindiranih limuzina Mercedes-Benza sa prozorima sa strane koji su se otvarali, koji su poznati samo

uskom krugu stručnjaka za bezbednost koji znaju odgovarajuće rezultate testova ne mogu se ni uz najbolju volju pripisati navodnom RAF teroristi ili nekom drugom početniku. Bezbednosni organi nisu na licu mesta našli tragove koji bi omogućili svrstavanje u neku određenu grupu počinalaca. Nađen je papir sa petokrakom zvezdom, slikom mašinske puške – heklera sa natpisom RAF i rečima „Komanda Volfganga Bera“, što nije imalo dokaznu snagu. Kao i kod svih napada koje je izvršila frakcija Crvene armije od hapšenja takozvane druge RAF- generacije oko Kristijana Klara, to nije jedini dokaz prepoznatljiv na stvarno postojećem krugu ljudi koji se može legitimno označiti kao levo orijentisano

udruženje RAF. Nema otisaka prstiju, ostataka pljuvačke na cigaretama, kose ili bilo kojih drugih ukaza na počinioce koji su pod imenom RAF skoro devet godina postavljali bombe, pucali i skoro stručno dizali zatvore u vazduh. Pismeno priznanje u slučaju Herenhauzen je  bilo

toliko oskudno da je tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova Šojble kritikovao da supstanca pisanja počinilaca stoji u suštoj suprotnosti sa težinom i tehničkom perfekcijom napada. Postoji potpuni nedostatak dokaza ili bar naznaka koje upućuju na terorističku organizaciju RAF, ipak su organi bezbednosti istrajali na krivici RAF-a.

1. jula 1992. autori HR-a i WDR-a su u emisiji „Kraj RAF-legende“ prvi put predstavili rezultate svojih istraživanja. Postavili su tezu da je   takozvana „treća generacija“ RAF-a kojoj zvaničnici pripisuju teroristička ubistva poslednjih godina, postoji samo kao legenda koja više nije održiva. Svoje teze produbili su autori Volfgang Landgreber,   Ekehard   Siker i Gerhard Višnjevski  u knjizi o RAF-fantomu koja je objavljena u  izdanju kuće Knaur. Kao glavne argumente navode: da suprotno prvoj (Majnhof, Bader, Enslin) i drugoj (Suzane Albreht, Kristijan Klar) generaciji RAF-a, takozvana treća generacija nikad nije ostavila „dah traga“ na licu mesta, te da su osobe koje se pripisuju trećoj generaciji RAF-a kao npr. Kristijan Zajdler, sredinom osamdesetih nestali bez traga, a da nikad nisu više dali znake života. Takođe, da upravljanje RAF-om iz ćelija terorista u zatvorima poznavaoci dovode u sumnju ili potpuno isključuju, da je komandna ravan morala da bude

negde drugde. a da su jedine naznake po kojima su se napadi u poslednjih sedam godina pripisivali RAF-u su bila takozvana pismena priznanja, koje su savezni organi bezbednosti označili kao autentične. Pritom se korišćene metode ni na koji način ne odolevaju

preispitivanju. U središtu emisije je bio intervju sa ranijim krunskim svedokom u slučaju Herenhauzen, Zigfridom Noneom, koji je opovrgao svoj iskaz od januara 1993. Više puta je od strane saradnika Hesenske zaštite ustava bio prisiljen uz pretnju smrću ili zatvorom da lažno svedoči da je u svom stanu u Bad Homburgu sakrivao počinioce i s njima pripremao atentat na Alfreda Herenhauzena.

Televizijska ekipa je došla do zaključaka sa dalekosežnim posledicama, da je treća generacija RAF-a bila veštački u životu održavani fantom za svesno i željeno držanje naroda u zabludi. Osim toga je postojala sumnja da je političko vođstvo republike krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina ne samo tolerisalo odranjanje velikog dela članova RAF-a u tadašnju DDR, nego i u tome učestvovalo.

Verovatno je da su ne samo tajne službe saveznika, nego i nemačke službe i vlasti znale da su bivši članovi RAF-a nestali u DDR. Javnost je zavarana da su članovi RAF-a, naslikani na poternicama imali veze sa ubistvima počinjenim osamdesetih godina. Pri najnovijem napadu koga je RAF proklamovao, profesionalno dizanje u vazduh zatvora u

Vajterštatu, sve je bilo kao i do tad: nađen je samo papir sa RAF amblemom i imenima komandanata, bez tragova, bez greške, bez svedoka. Italijanski novinar Cipriani je intervjuisao bivšeg  glavnokomandujućeg američkog vazduhoplovstva Flečera Prautija, kojom prilikom je on motive za ubistvo Herenhauzena našao u prvih jedanaest strana njegovog govora koji je trebalo da održi u SAD četiri dana nakon napada. On je sadržao Herenhauzenove vizije novog uređenja odnosa između Istočne i Zapadne Evrope koje bi promenilo sudbinu sveta.

Prauti je dalje u intervjuu rekao da su Alfred Herenhauzen, Džon Kenedi, Aldo Moro, Enriko Matei i Olof Palme svi ubijeni iz istog razloga – zato što nisu prihvatili kontrolu sveta kondominatom sa Jalte. U svakom se slučaju radilo o činu male elite koja se osetila ugroženom zbog ideje o „Pax mondiale“ (svetskom miru). Primedba u vezi sa današnjom situacijom: potpuno smišljeno insceniran talas azilanata ka Nemačkoj je deo velikog plana elite za uspostavljanje „novog svetskog poretka“. Upotrebljen je da bi u Nemačkoj izazvao netrpeljivost prema strancima, što  bi pružilo  opravdanje okretanju ka desničarskim partijama i porastu nasilja desničara prema azilantima i invalidima i propagandi „Četvrtog rajha“ koju je širio i širi anglo-američki establišment…

(Nastavak u sledećem broju)