Publicističko delo Nikole Milovanovića, svedoka i učesnika jednog davno prošlog vremena, pod nazivom „Kroz tajni arhiv UDBE“ („Sloboda“ – Beograd, 1974), prvobitno je bilo namenjeno široj javnosti ali je kasnije povučeno iz prodaje. Razlozi za to nalaze se u samoj knjizi. Recenzent ovog dela, Vojmir Kljaković, ističe da je Nikola Milovanović mnogo doprineo rasvetljavanju nekih istorijskih pojava. Ovde, pre svega, jednim još uvek nedovoljno rasvetljenim događajima pred kraj Drugog svetskog rata, iz kojih se vide sve zablude, zastranjivanja, konfuzije, političke igre (stranih i domaćih faktora), ka potpuni raspad ravnogorskog pokreta i njegovog rukovodstva, nesposobnog da shvati istirijski trenutak u kome se našao. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz ove nepravedno zaboravljene knjige, koja nudi potpuno novi pogled na rasplet događaja pred kraj Drugog svetskog rata, sa posledicama koje traju do današnjih dana.

Nikola Milovanović

Posle više od dve godine ćutanja, 20. februara 1944. progovorio je preko londonskog radija general Dušan Simović.

Od svih izjava, njegov govor je privukao najveću pažnju. On je najotvorenije ustao protiv izdajničke uloge emigrantske vlade Božidara Purića i klike oko nje, koji, pod izgovorom da se bore protiv komunizma, služe nacističkim okupatorima. A zatim je rekao:

„Umesto da se ponose (odnosi se na emigrantsku vladu i njene trabante – nap. autora) i oduševljavaju uspesima i borbom naših naroda, oni bi hteli da onemoguće tu borbu i da izazovu unutrašnje sukobe, pa prema tome rade ono isto što rade i naši neprijatelji.

Ne priznati Narodnooslobodilačku vojsku i narodnooslobodilački pokret znači – raditi protiv Saveznika, za račun neprijatelja.*

Dalje, Simović je rekao da je najsvetija dužnost svakog Srbina borba protiv okupatora, zajedno sa braćom Hrvatima i Slovencima. On je osudio lične režime i njihovu reakcionarnu politiku, kako unutra, prema narodu, tako i spolja, prema Sovjetskom Savezu. Na kraju, Simović je izjavio da on nije napustio „one ideale naših naroda kcji su se počeli ostvarivati 27. marta 1941. godine, kada je naš narod dokazao da on zna čuvati svoju čast, slobodu i nezavisnost“.

Simovićev govor bio je ozbiljan udarac emigrantskoj vladi Božidara Purića i njenom ministru vojske Draži Mihailoviću, koji je otvoreno sarađivao sa okupatorima u borbi protiv NOP.

Dva dana kasnije, 22. februara 1944, Purićeva vlada doživela je nov udarac. Toga dana Čerčil je održao govor u britanskom Parlamentu u kome je rekao:

„Veoma vešto vođeni organizovani na principu gerile, partizani su u isti mah neuhvatljivi i smrtno opasni. Oni se nalaze čas tu, čas tamo, oni su svuda i na svakom mestu. Nemci su protiv njih organizovali ofanzive velikih razmera, pa ipak su partizani svaki put, čak i kada su bivali opkoljeni, izmicali nanoseći mnogo muka i žrtava neprijatelju. Partizanski pokret je ubrzo brojno pretekao snage generala Mihailovića. Ne samo Hrvati i Slovenci, već se i veliki broj Srba pridružio maršalu Titu, tako da on u ovom trenutku ima preko četvrt miliona ljudi za sobom, i velike količine oružja zaplenjenog od neprijatelja ili Italijana; ovi ljudi su organizovani u znatan broj divizija i korpusa.

Čitav pokret je dobio svoj pečat i oblik, a da nije izgubio osobuiu gerile, bez koje svakako ne bi mogao uspeti. Oko ovih herojskih snaga i u okviru njih razvio se jedan nacionalni i objedinjavajući pokret. Komunisti imaju tu čast da su njegovi pokretači; ali kako je ovaj pokret dobijao u snazi i broju, tako se obavljao jedan proces modifikacije i objedinjavanja na koji su se nadovezala nacionalna shvatanja. U maršalu Titu partizani su našli istaknutog vođu koji se proslavio u borbi za slobodu. Na nesreću, možda neizbežno, ove nove snage su došle u sukob sa snagama pod generalom Mihailovićem. Aktivnost Titovih snaga remetila je nagodba Mihailovićevih komandanata sa neprijateljem. On je pokušao da ih savlada i tako su se odigrale mnoge tragične bitke i izbile gorke raspre među ljudima iste rase i zemlje, a jedini vinovnik ovih nedaća jeste naš zajednički neprijatelj.

Već dugo vremena sa posebnim interesovanjem pratim pokret maršala Tita i pokušavao sam i pokušavam da mu svim raspoloživim sredstvima doturim pomoć. Jedan moj mladi prijatelj, profesor Oksfordskog univerziteta, major Dikin, sada potpukovnik Dikin, nosilac Ordena za izuzetne zasluge, spustio se u Jugoslaviju padobranom ima već skoro godinu dana, gde je u štabu maršala Tita proveo osam meseci. Jednom prilikom su obojica bili ranjeni od iste bombe. Zatim su se sprijateljili. Između njih dvojice se stvorila ona prava, ljudska veza, ali se nadam da nećemo morati primeniti isti postupak prilikom uspostavljanja naših ličnih odnosa. Iz izveštaja potpukovnika Dikina stekli smo živu sliku o čitavoj ovoj borbi i ličnostima koje je vode.““

Posle održanog govora u Parlamentu, Čerčil je 25. februara uputio pismo Titu u kome kaže:

„U potpunosti shvatam Vaše teškoće i pozdravljam duh kojim im prilazite. Zahvaljujem Vam što razumete moje. Prvi korak koji ćemo mi učimti jeste da povučemo od Mihailovića svoje oficire za vezu, ne dovodeći u opasnost njihovu bezbednost. U tom smislu su već izdata naredenja, mada će možda proći nekoliko nedelja pre nego što se ona izvrše. A dotle, zar mi ne biste mogli garantovati da ćete pozvati kralja Petra, ukoliko se on oslobodi Mihailovića i svojih ostalih loših savetnika, da se priključi svojim sunarodnicima na bojnom polju, uz nepromenljivu postavku da su jugoslovenski narodi slobodni da sami odrede svoj ustav posle rata? Ukoliko se ne varam u svojoj oceni, ovaj mladić nema veće želje do da se vrati pored svih onih Jugoslovena keji se bore protiv zajedničkog neprijatelja; pa ipak, shvatićete da ga ja ne mogu prisiliti da raskine sa Mihailovićem, odbaci svoju vladu i prekine vezu sa Srbijom pre nego što sazna da li može računati sa Vašom podrškom i saradnjom.

Predložio sam kralju Petru da se vrati u London i tamo sa mnom pretrese sva ova pitanja. Stoga se nadam da ćete, pošto razmislite o stvari, biti spremnl da modifikujete svoje zahteve i tako nam obojici omogućite rad na objedinjavanju Jugoslavije protiv zajedničkog neprijatelja. Ne ustežite se da mi dostavite određene i specifične zahteve. Ako u međuvremenu ne budem u stanju da izađem u susret svakoj Vašoj želji, budite sigumi da to neće biti iz nedostatka dobre volje prema Vama ili Vašoj zemlji.“

Samo dan po dolasku u London, 10. marta 1944, kralj i njegova vlada doživeli su nov udarac. Poslanik u Moskvi Stanoje Simić podneo je ostavku i uputio otvoreno pismo moskovskoj „Pravdi“, u kome kaže:

„Maršalu Jugoslavije Josipu Brozu Titu,

Obraćam se Vama kao predsedniku Nacionalnog komlteta oslobođenja Jugoslavije i kao vođi narodnooslobodilačke borbe protiv fašizma u Jugoslaviji i stavljam vam se na raspoloženje. Molim Vas da izvestite o tome Antifašističko veće oslobodenja Jugoslavije. Ovim svojim pismom želim da podvučem da smatram Vas i Veće za jedine predstavnike jugoslovenskog naroda i za jedinu organizovanu istinsku narodnu vladu kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

Današnja reakcionarna jugoslovenska emigrantska vlada Purića u Kairu ne samo da ne zastupa jugoslovenski narod i ne želi da vodi borbu protiv neprijatelja i koči je, već neće da vodi borbu ni protiv Nemaca i kvislinga Pavelića, Nedića i drugih, nego preko svog vojnog ministra Draže Mihailovića stupa u otvorenu saradnju sa izdajnicima i vodi otvorenu borbu protiv NOVJ. Izdaja vojnog ministra kairske emigrantske vlade Draže Mihailovića u zemlji, odbijanje sa strane te takozvane vlade svih mojih predloga o organizaciji jugoslovenske vojničke jedinice koja bi se borila na rusko-nemačkom frontu protiv našeg opšteg neprijatelja, nepravedne mere koje je ona preduzela protiv vojnika i oficira jugoslovenskih jedinica na Bliskom istoku koji su izrazili želju da se bore u redovima NOV u zemlji – sve to dokazuje da Purićeva vlada ne zastupa svoj narod i koči ga u najtežim momentima njegove junačke borbe.

Stoga smatram da je došlo vreme za svakog Jugoslovena, Srbina, Hrvata ili Slovenca, koji hoće da se smatra za takvog i ne želi da nosi ime izdajnika, koji ne želi da bude u položaju čoveka koji nanosi udarac nožem u leđa svome narodu, da u ovom momentu učini isto i da se opredeli. Ja kao predstavnik Jugoslavije u Sovjetskom Savezu uvek sam se rukovodio samo interesima narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji. Nastojao sam da uverim sve emigrantske vlade, koje su smenjivale jedna drugu, da pružaju svestranu pomoć jugoslovenskom narodu u njegovoj borbi, ali sve je bilo uzaludno. U čitavom svom radu nisam nikada ideološki bio vezan s antinarodnom emigrantskom vladom i jugoslovenskom reakcijom, a sada smatram da je došlo u svakom pogledu vreme da potpuno prekinem sa njom i molim Vas da verujete da se stavljam potpuno na raspoloženje kao redov po vašoj uputi i da ću učestvovati u vašoj nadljudskoj junačkoj borbi za pobedu nad našim neprijateljem i za stvaranje nove slobodne, federativne i demokratske Jugoslavije.“

Latentna kriza Purićeve vlade produbljena i Simićevim otvorenim pismom, nimalo nije smetala kralju da se 20. marta 1944. godine venča sa grčkom princezom Aleksandrom. Naprotiv, on je smatrao da će ovo venčanje, u neku ruku, učvrstiti njegove pozicije u zemlji i na Balkanu. Zato je požurio da 25. marta održi konferenciju za štampu na kojoj je dao iznenađujuću izjavu da je voljan da se sporazume sa rukovodstvom narodnooslobodilačkog pokreta u zemlji pod uslovom da NKOJ i vlada Kraljevine Jugoslavije obrazuju jedinstveni ministarski savet. U prvi mah kraljeva izjava izazvala je negodovanje među velikosrpskim i šovinističko-nacionalističkim krugovima u emigraciji.

Očigledno, kako je to, u svojoj izjavi datoj 29. marta, konstatovao i poverenik NKOJ za inostrane poslove, da je kraljeva izjava, u suštini, bila lako providan manevar, sračunat na međunarodno podrivanje ugleda NOP, jer njegovi predlozi nisu polazili od stvarnog stanja u zemlji, već cd želje da se sačuva monarhija u Jugoslaviji. Sporazumom o stvaranju neke jedinstvene vlade kralj je računao da će NKOJ uvući u sumnjive političke kombinacije i staviti ga u podređeni položaj u odnosu na dinastiju.

Zbog toga je NKOJ glatko odbacio kraljev predlog ocenjujući ga kao provokaciju sračunatu na razbijanje borbenog jedinstva naroda i, na kraju, ponovo istakao da će u svim budućim pregovorima sa zapadnim saveznicima istupati sa pozicija odluka donetih na Drugom zasedaniu AVNOJ-a.

Kraljevom izjavom nije bila zadovoljna ni britanska vlada, dok je sam Čerčil i dalje vršio sve jači pritisak na kralja, kategorično zahtevajući promenu Purićeve vlade.

U tom duhu Čerčil je 1. aprila uputio pismo Idnu u kome kaže:

„Smatram da na Kralja treba izvršiti krajnji pritisak da se otarasi svojih dosadašnjih savetnika koji ga sudbonosno vuku na dno poput vodeničnog kamena. Kao što Vam je poznato, mislio sam da će se ova stvar okončati pre kraja prošle godine. Ne shvatam šta se dobilo razvlačenjem… Moja je misao od početka bila da se Kralj udalji od Mihailovića, da prihvati ostavku Purićeve vlade ili je raspusti, kao i da neće biti nikakve velike štete ako nekoliko nedelja ostane bez vlade… Slažem se da kralj Petar da izjavu kakva pogoduje situaciji. Bojim se da ćemo za sada morati ostaviti stvari na tome.

Negde sam pročitao da su iz Jugoslavije opozvane tri nemačke divizije da bi sredile stanje u Mađarskoj. Razumeo sam, veoma je važno za Titove snage da uspostave vezu sa mađarskim partizanima i do maksimuma iskoriste situaciju koja im se pruža na severu.

Svi ovi događaji koriste i nama i Titu, ali zacelo štete Kralju i njegovoj mizernoj vladi. Ako Kralj hitno ne učini nešto, kao što se da zakljuciti po smislu Vašeg ekspozea, on će, ubeđen sam, izgubiti svaku nadu da povrati svoj presto. Posle rasprava koje smo o ovim pitanjima vodili u Kairu, videli smo kako je u Titov štab pristigla veličanstvena ruska misija i vrlo je verovatno da će se Rusi energično založiti za komunističku Jugoslaviju, na čelu sa Titom, a svaki suprotan pokušaj oglasiti nedemokratskim.

Stoga se nadam da ćete ovoga puta reagovati veoma brzo; sastavićete Kralju dobru deklaraciju, nateraćete ga da razreši dužnosti Purića i kompaniju i prekine svaku vezu sa Mihailovićem; zatim ćete ga prisiliti da obrazuje vladu za nuždu na koju Tito neće popreko gledati. Tako nam bar ostaje mršava nada da ćemo kroz nastupajućih pet-šest nedelja izgraditi most između njih dvojice. Mi nemamo prava da zbog složenosti srpske politike zakočimo one vojne snage koje žele da se bore sa partizanima ili se mogu navesti na takav postupak.“

U sprovođenju svoje politike, kralj i Purićeva vlada znatno su se oslanjali na pojedine krugove u SAD, gde je čak i vlada još bila rezervisana prema britanskoj i sovjetskoj politici u odnosu na Jugoslaviju. Bila je to posledica netačnih informacija o stanju u Jugoslaviji koje su vladi SAD, pored ostalih, servirali kraljev ambasador u Vašingtonu Konstantin Fotić i američki posmatrači pri Mihailovićevom štabu, pukovnik Sajc, kapetan Musulin i poručnik Mensfild, koji su krajem marta stigli u Vašington na referisanje.

Da bi proverila i eventualno revidirala svoj stav prema Purićevoj vladi i njenom ministru vojske Mihailoviću, vlada SAD je 14. aprila uputila u London državnog sekretara Edvarda Stetinijusa. Njemu su britanski odgovorni funkcioneri stavili na uvid mnogobrojne i nepobitne dokaze o Mihailovićevoj saradnji sa okupatorima i kvislinzima. Slične dokaze Stetinijus je dobio 17. aprila i od ambasadora Sovjetskog Saveza u Londonu. O svemu ovome on je obavestio vladu SAD i složio se sa Čerčilom i sovjetskim ambasadorom u Londonu da kralju Petru postavi zahtev da Purićevu vladu zameni novom, sastavljenom od ličnosti koje nisu kompromi-tovane borbom protiv NOP i koja će povesti pregovore s NKOJ.

Postignutom saglasnošću najzad je kriza Purićeve vlade bila otvorena. Posle kraćeg vremena, za novog predsednika emigrantske vlade kraljevine Jugoslavije izbor je pao na dr Ivana Šubašića.

O izboru Šubašića za predsednika emigrantske vlade Čerčil je 9. maja 1944, obavestio Tita. Uskoro potom, Tito je dao svoju saglasnost, ali pod uslovom da se iz vlade ukloni Draža Mihailović i da nova vlada osudi sve saradnike okupatora u zemlji. Ovim je sudbina Purićeve vlade bila definitivno zapečaćena.

Zadovoljan postignutim rezultatima oko Šubašićevog izbora, Čerčil je neposredno posle razgovora sa kraljem i Purićem, u kome je kategorički zahtevao da Purićeva vlada podnese ostavku, još istoga dana, 17. maja, uputio pismo Titu u kome kaže:

„Jutros je, povinujući se britanskom savetu, kralj Petar II raspustio Purićevu vladu, čiji je ministar rata bio general Draža Mihailović. Kralj je spreman da obrazuje novu vladu ili osnuje državni savet, na čelu sa banom Hrvatske (dr Ivanom Šubašićem). Jasno je da ovu odluku svesrdno odobrava vlada Njegovog veličanstva…“

Međutim umesto da podnese ostavku, Purić je sazvao sednicu ministarskog saveta za 18. i 19. maj. U zapisniku ove sednice piše:

„1. Predsednik Vlade izlaže političku situaciju i iznosi sledeće: Njegovo Veličanstvo Kralj bio je danas pozvat od Predsednika Britanske vlade g. Čerčila, koji je od njega i ovoga puta, kao i nekoliko puta ranije, zahtevao da promeni Vladu i da iz Vlade izostavi Ministra vojske generala Mihailovića.

Ovoga puta je zahtevao da se još u toku današnjeg dana promeni Vlada. Predsednik je odgovorio Nj. V. Kralju da se u današnjoj situaciji ne može primiti odgovornost za neuzimanje u Vladu generala Mihailovića, jer bi to značilo jačanje pozicije revolucionamog partizanskog pokreta na štetu nacionalnog pokreta i same Krune. Predsednik je predložio i ovoga puta Nj. V. Kralju da sazove šefove političkih partija koji se nalaze u Londonu i g. Slobodana Jovanovića, biv. Predsednika Vlade, radi pokušaja sastava po mogućstvu jedne političke vlade koja bi zadržala generala Mihailovića kao Ministra vojske.“18

Samo nekoliko dana kasnije, 22. maja 1944, Purićeva vlada je napravila nov neprijateljski akt prema oslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije. Ona je izdala naredbu koja je, u vidu letaka, razbacivana iz aviona nad Jugoslavijom. Naredba je glasila:

„Svim vojnim obveznicima Kraljevine Jugoslavije naređuje se ovim putem da stupaju u oružane snage đenerala Draže Mihailovića, našeg vojnog ministra, radi organizovanja i vođenja oružanog otpora za oslobođenje Otadžbine. Svi vojni obveznici i građani Kraljevine Jugoslavije koji se sada aktivno bore u redovima Josipa Broza Tita dužni su da iste odmah napuste i stave se pod komandu đenerala Mihailovića, jer Josip Broz Tito nije ovlašćen od strane Kraljevske vlade da organizuje i vodi oružane formacije u zemlji. Naredba stupa na snagu odmah. Prestupnici će iskusiti kaznu po odgovarajućim pozitivnim zakonima Kraljevine Jugoslavije. – VK. br. 713 22. maja 1944. Kairo – Kraljevska Jugoslovenska vlada.““

Obavešten o rezultatima sednice Purićeve vlade održane 18. i 19. maja, a pod uticajem ličnih savetodavaca krajnje reakcionarno raspoloženih, kralj je počeo da se koleba i da izvrdava od obećanja datih Čerčilu. Međutim, Čerčil više nije želeo da čeka. Pozvao je 24. maja telefonom kralja Petra II i saopštio mu da će obavestiti britanski Parlament da je Purić podneo ostavku. Istoga dana Čerčil je to i učinio. U svome govoru obavestio je Donji dom da je jugoslovenska vlada u demisiji i da će mandat biti poveren osobi koja će ostvariti sporazum sa NKOJ. A zatim je uputio pismo Titu u kome kaže:

„Kralj je otpustio Purića i kompaniju i čini mi se da će ban Hrvatske okupiti oko sebe izvesne uticajne ljude. Moje je mišljenje da ova vlada treba neko vreme da miruje i pusti događaje da idu svojim tokom. Mislim da se ovakav stav uglavnom podudara sa vašim shvatanjem iznetim u prvim telegramima razmenjenim između nas. Obaveštavam Ruse i Amerikance o svemu što se odvija među nama.

Toplo pozdravite Randolfa, ako se nađe u Vašoj blizini. Maklejn se uskoro vraća. Želeo bih da i sam dođem do Vas, ali sam prestar i pretežak za skakanje pomoću padobrana.“

I pored Čerčilove izjave, Purić nije podnosio ostavku, nego je 25. maja obavestio Fotića:

„Iako je g. Čerčil 24. maja u Donjem domu dao izjavu da sam podneo ostavku, to nije tačno. Ulažem velike napore, uz milost njegovog kraljevskog Veličanstva, da sastavim novu vladu.“

Istoga dana Purić je pokušao da sazove konferenciju predstavnika građanskih stranaka u emigraciji i da zajedno sa njima sastavi novu vladu. Ali ovaj njegov pokušaj bio je sprečen. Kralj ga je pozvao telefonom i naredio mu da podnese ostavku. Posle pada Purićeve vlade, opsednut reakcionarnim političarima koji su zahtevali da novu vladu obrazuje šef Demokratske stranke Milan Grol ili Slobodan Jovanović, kralj se još kolebao.

U međuvremenu, Čerčil je sa Šubašićem održao nekoliko sastanaka. Glavne teme razgovora bile su sporazum sa NOP i ostali zadaci nove emigrantske vlade. Krajem maja Idn je obavestio Šubašića da će britanska vlada naterati kralja da mu poveri mandat za sastav nove vlade, koja će se obrazovati tek posle njegovih pregovora i sporazuma sa NKOJ. Na kraju, posle oštre Čerčilove intervencije, kralj je 31. maja 1944. mandat za sastav nove emigrantske vlade poverio Čerčilovom izabraniku Ivanu Šubašiću.

Sutradan, Šubašić je položio zakletvu, a kralj izdao ukaz kojim je potvrdio mandatorska prava svoga novog predsednika.