Svetlana Alilujeva je najpoznatiji prebeg iz Sovjetskog Saveza u Sjedinjene Američke Države. Kada je, u svojoj 41. godini, odlučila da pobegne iz senke imena svog oca, komunističkog diktatora Josifa Visarionoviča Staljina, iza sebe je ostavila tragičnu prošlost. Majka Nadežda je izvršila samoubistvo, jedan polubrat je ubijen u Drugom svetskom ratu, drugi je umro od alkoholizma, u progonima su stradali i ostali njeni rođaci i prijatelji. Nadala se da će na Zapadu moći da izgradi miran život, ali nije uspela.

Kanadska profesorka književnosti Rozmeri Salivan najveću međunarodnu pažnju je privukla knjigom „Staljinova ćerka: Neobičan i buran život Svetlane Alilujeve“. Opsežna biografija je nastala na osnovu višegodišnjeg istraživanja, uz korišćenje arhiva CIA, KGB i sovjetskih državnih fondova, kao i intervjua sa članovima porodice, uključujući i Svetlaninu ćerku. Za ovo delo, Salivan je dobila više prestižnih nagrada, među kojima su RBC Taylor Prize, Plutarch Award i Hilary Weston Writers Trust Prize. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najzanimljivije delove knjige o Svetlani Alilujevoj.

Rozmeri Salivan

Nakon pet mesci brutalnih gradskih borbi u kojima je poginulo preko milion ljudi, bitka za Staljingrad završila se ruskom pobedom 31. januara 1943. godine. Feldmaršal Fridrih Paulus, komandant nemačke Šeste armije, i njegov štab predali su se sovjetskoj Crvenoj armiji.

Staljinov sin, Jakov Džugašvili, koji se od 1941. nalazio u nemačkom logoru za ratne zarobljenike, bio je vredan talac. Grof Folke Bernadot obratio se zameniku predsednika Saveta ministara, Vjačeslavu Molotovu, da ponudi razmenu zarobljenika – Staljinovog sina za feldmarškala Paulusa. Molotov je kasnije pričao da je Staljin odlučno odbio tu ponudu: „Svi naši vojnici su moji sinovi, neću nijednog da izdvajam“.

Svetlana Alilujeva je u to vreme retko viđala svog oca Staljina. Jednog jutra, pozvao ju je u svoju kancelariju. Grubo joj je rekao: „Nemci su predložili da razmenimo jednog njihovog generala za Jašu. Žele da se dogovorimo. Ja to neću učiniti. Rat je rat!“

Do sredine aprila 1943. Jakov je bio mrtav. Svetlana je verovala da su obaveštajne službe obavestile Staljina da mu je sin ubijen, ali on je tu tajnu skrivao od ćerke sve do kraja rata.

Tek sredinom 1945. počeli su da iz Nemačke stižu izveštaji o Jakovu. Jedan izveštaj je stigao od komandanta SS trupa Gustava Vegnera, komandanta bataljona koji je čuvao logor za ratne zarobljenike u blizini Libeka, u kome je držan Jakov. Vegner je tvrdio da je bio svedok Jakovljeve smrti. Dok su zarobljenici bili na otvorenom, Jakov je prešao „ničiju zemlju“ i krenuo prema električnoj ogradi. Stražar je viknuo: „Stoj“, ali Jakov je nastavio da hoda. Kad je stigao do ograde, stražar ga je upucao. Srušio se na prva dva reda elektrifikovane bodljikave žice, na kojoj je njegovo telo visilo 24 sata, dok nije prebačeno u krematorijum.

Drugi izveštaj je stigao od I.A. Serova, zamenika ministra unutrašnjih poslova sovjetske administracije u Nemačkoj, koji je 1945. godine bio zadužen da otkrije detalje Jakovljeve sudbine. Serov je dodao još jedan detalj. Kada je stražar viknuo: „Stoj“, Jakov je rastrgao košulju i povikao: „Pucaj, ološu!“

Staljin nije spasao svog sina, ali čak i njegova porodica je verovala da nije imao mnogo izbora. Morao je da odbije razmenu zarobljenika. Nije smeo da zaštiti svog sina dok milioni ruskih sinova umiru. U prvoj godini rata, dve trećine od tri miliona zarobljenih sovjetskih vojnika bili su mrtvi. Do kraja rata, najmanje tri od pet miliona ih je umrlo u nemačkim logodima.

Svetlana je verovala da je njen voljeni polubrat umro kao „tihi heroj“. Zapisala je: „Jakovljevo herojstvo je bilo nesebično, časno i neupadljivo, kao što je bio i ceo njegov život“. I nije oprostila svom ocu. Kao i mnogi Rusi, smatrala je da je Staljin izdao sve svoje vojnike drakonskom Naredbom 227, objavljenom 28. jula 1942. godine, koja je poznata pod nazivom „Ni koraka nazad“. U Naredbi je bilo istaknuto: „Paničari i kukavice moraju biti istrebljeni na licu mesta“. Kasnije su osnovane kaznene brigade dezertera, koje su poslate u najžešće borbe. Kada su se sovjetski ratni zarobljenici vratili iz nemačkih logora, mnogi su poslati u sibirske logore sa kaznama do 25 godina robije zbog predaje neprijatelju. „Mislim da je Jakov shvatio da povratak u našu nezmlju nakon završetka rata ne bi bio dobar po njega“, zaključio je Svetlanin prijatelj Stepan Mikojan.

Po završetku Model škole br. 25, Svetlana je nameravala da studira književnost. „Želiš da živiš kao boem“, podsmehnuo joj se Staljin. Na njegovo insistiranje, upisala je istoriju na Moskovskom univerzitetu. To je samo povećalo gorčinu, koju je osećala prema ocu. „Nije mi dozvolio da, kao sedamnaestogodišnjakinja, započnem svoj život i izaberem profesiju. Želeo je da postanem marksista, da budem lojalni član Komunističke partije i sledim njegov put. To je bila njegova diktatorska ljubav prema meni. Kao i svi, pokorila sam se njegovim željama i počela sam da studiram modernu istoriju, iako sam je mrzela svim srcem“, opisala je Svetlana. U programu koji je pohađala, učila je sve o Sjedinjenim Američkim Državama, o američkoj geografiji, istoriji i ekonomiji. Tada su SAD i SSSR bili ratni saveznici, pa je bilo prihvatljiva takva nastava. Svetlana je pisala eseje o Ruzveltovom „Nju dilu“, o američkoj spoljnoj politicu u Evropi i Južnoj Americi, diplomatskim odnosima sa SSSR-om, o američkim sindikatima… Na kraju, o Sjedinjenim Državama je znala više nego mnogi evropski, pa i američki studenti.

Barem u početku, Svetlanin društveni život na fakultetu je bio težak. Studenti su dolazili na predavanja da vide nju i njenog telohranitelja. Posetepeno su se navikli na njeno prisustvo, ali tretirali su je sa saosećanjem. Svetlana je kasnije tvrdila da su je njeni novi fakultetski prijatelji odvojili od oca.

Većina dece iz „kremaljske elite“ tražila je život van tvrđave. Kad bi bežali iz Kremlja, govorili bi: „Podanici su otišli na objekte“, imitirajući žargon tajne policije.

Pri kraju studija, Svetlana je počela da se distancira od svoje grupe i da sve više vremena provodi sa kolegom po imenu Grigorij Morozov. Prezime je zapravo bilo Moroz, ali su ga članovi porodice promenili kako bi sakrili svoje jevrejsko poreklo. Grigorij (Griša) bio je četiri godine stariji od Svetlane, ali poznavali su se još od njenih srednjoškolskih dana, jer je on bio blizak prijatelj njenog brata Vasilija. Počeli su da se zabavljaju, često su odlazili u pozorište ili bioskop. Međutim, Svetlana nije bila zaljubljena u Morozova, ali tražila je izlaz iz svog života u Kremlju: „Bio je sladak. Bila sam usamljena, a voleo me je.“

Osećala je da se njen otac sada prema njoj ophodi sa nekom vrstom prezira, kao da se nekako „uprljala“. „Više nisam bila njegova devojčica, pogrešno sam odrasla“, zapisala je. 

Kada ju je Morozov konačno zaprosio, ona je pristala, ali rekla je da će pitati oca. Kada je otišla u Kuncevo da dobije Staljinovu dozvolu, on je kategorično rekao da ne odobrava njihov brak jer je Morozov Jevrejin. Pobesneo je: „Cionisti preko njega hoće da dopru do tebe“. Nije bilo moguće ubediti ga da to nije tako. Svetlana je verovala da je njen otac iskreni antisemita i da je vremenom postajao sve ubeđeniji u postojanje jevrejske zavere protiv Sovjetskog Saveza. Ipak, na kraju joj je rekao: „Dođavola s tobom, radi što god hoćeš!“

Staljin nije sprečio brak, čak ih je finansijski podržavao. ali je kategorično odbio da se ikada sretne sa Morozovom. Pošto je bilo ratno vreme, nije bilo svadbenog slavlja. Uz Staljinovu dozvolu, mladi par se uselio u „Kuću na nasipu“. To je bio ogroman kompleks od 505 stanova na obali reke Moskve, okrenut prema Kremlju. Kompleks se prostirao na tri hektara i bio je najveći stambeni blok u Evropu. „Kuća na nasipu“ bila je namenjena za partijske i državne funkcionere. Imala je pozorište, ekskluzivne prodavnice i kuhinju. Svetlana i Grigorij su dobili stan u devetom ulazu.

Svetlana je ubrzo ostala u drugom stanju. Kada je Staljin saznao za njenu trudnoću, ponovo je otvorio zamak u Zubalovu, rekavši da je budućoj majci potreban seoski vazduh.

Nekoliko meseci kasnije, 9. maja 1945, radio stanice su objavile kraj svetskog rata. Na moskovskim ulicama je počela proslava. Svetlana je telefonirala ocu: „Čestitam ti na pobedi, tata! Upravo sam čula da je rat završen.“ Staljin je odgovorio: „Da, hvala ti puno. Pobedili smo!“ Pitao ju je šta radi. Kad mu je rekla da će se uskoro poroditi, on je odgovorio: „Pa, dobro… Čuvaj se.“ To je bilo to. Nije pozvao nju i njenog muža da proslave pobedu s njim.

Rat je bio završen, ali SSSR je platio zapanjujuću cenu. Od 34,5 miliona mobilisanih muškaraca i žena, neverovatnih 84 odsto je ubijeno, ranjeno ili zarobljeno. Ukupan broj vojnih žrtava se procenjuje na oko devet miliona. Umrlo je najmanje 17 miliona civila, ali u taj broj nisu uračunati milioni ljudi koji su umrli od gladi. Bila je to „katastrofa veka“.

Jedino dete Svetlane i Morozova, Josif, rođeno je dve nedelje nakon Dana pobede. Izbor imena za dete nije bio težak, pošto su se oba njegova deda zvala Josif. Svetlana je tek u avgustu odnela bebu da je vidi deda Staljin, koji se nalazio u svojoj dači u Kuncevu. Desilo se da su Amerikanci tog dana bacili atomsku bombu na Hirošimu. „Moj otac me je primetio, ali moje vesti, da sam dobila bebu, nisu mu bile mnogo važne u tom trenutku. Vratila sam se kući“, zapisala je Svetlana.

Od tada je imala malo veze sa ocem. Kad bi ga pozvala telefonom, on je znao da joj kaže da je zauzet i da spusti slušalicu. Bile su joj potrebne nedelje da opet skupi hrabrost da ga nazove.

Svetlana i Morozov su živeli u Moskvi, a sina su ostavili u Zubalovu sa dve dadilje. Većina roditelja, koji su pripadali društvenoj eliti, ostavljali su decu na brigu dadiljama ili su ih ponedeljkom ujutru vodili u vrtiće, odakle su ih uzimali u petak uveče. Svetlana se, činilo se, nije sećala koliko je negodovala zbog odsustva svoje majke. Rođaci su lakonski komentarisali: „Svetlana nije bila brižna majka, ali takva je bila i njena majka…“

U početku, Svetlani je bilo lepo u braku, sve je teklo jednostavno, sa puno prijatnih trenutaka. Međutim, ubrzo je shvatila da bračni život nije onakav kakav je očekivala. Pojavio se niz razloga za otuđenje. Pokazalo se da Morozov nije samo šarmantan i opušten mladić, nego da ima i prek karakter. Kad bi se naljutio zbog nekog Svetlaninog postupka, znao je da urla od besa, pa i da pocepa svoju košulju. Morozov je u njihovu daču u Zubalovu dovodio mnoštvo svojih rođaka, koji su stalno tražili pomoć od Svetlane: bolji stan, bolji posao, da im decu smesti u elitne škole i institucije… Svetlana je opet postala senka u sopstvenom domu, među gostima svog muža. Glavni problem je nastao kad je opet zatrudnela, četvrti put od rođenja sina. Imala je samo 22 godine, jedno dete i tri pobačaja. Ovo može izgledati šokantno, ali pobačaj je bio uobičajen oblik kontrole rađanja u Sovjetskom Savezu. To je trajalo sve dok, zajedno sa homoseksualnošću, nije proglašen nezakonitim, nakon što je popis pokazao drastičan pad stanovništva. Posle četvrtog pobačaja, Svetlana se ozbiljno razbolela. Tada je odlučila da pobegne. Rekla je Grigoriju da se vraća u Kremlj i da vodi sina Josifa sa sobom.

Brak je završen 1947. godine. Procedura je bila jednostavna. Podneli su zahtev za razvod, koji je usvojen u roku od mesec dana. Morozov više nije mogao da uđe u naselje „Kuća na nasipu“.

Staljin je bio zadovoljan razvodom. Za sebe je sagradio novu daču Holodnoj Rečki, severno od Gagre na abhazijskoj obali, a u blizini je napravio i malu daču za Svetlanu. Otac i ćerka su tada proveli duže vreme zajedno, prvi put posle toliko godina.

(U sledećem broju: Diktator iz Gvozdene zavese)