Prof. dr Slobodan Komazec

LIBERALIZAM I TRŽIŠNI FUNDAMENTALIZAM – PROJEKAT RAZARANJA I OSVAJANJA

Neoliberalni fundamentalizam nametnut kao dogma svetu, ali i tržišni automatizam zasnovan na monetarizmu – doveli su do najveće svetske krize do danas. Nastankom sveske finansijske i realne krize, do koje je doveo ovakav nekontrolisani i ofanzivni rušilački kolonijalistički projekat, postalo je jasno do čega će dovesti njegovo i dalje uporno provođenje.

Sve više se javljaju kritike ovog modela antirazvoja i ukazuje na njegov slom, uz povratak i novi uspon ekonomskog patriotizma i državnog suvereniteta.

U radu je iz navedenog razloga, pre ostalog, izvršena analiza ovog sloma, uz analizu njegovih osnovnih „stubova“ i posebnu analizu neoliberalne diktature finansijskog kapitala i fundamentalističke doktrine deregulisanog kapitala.

U drugom delu je izvršena analiza odnosa savremene države, rada i kapitala u novoj ekonomskoj i finansijskoj krizi i karakter ovog sukoba rada i kapitala, uz opredeljenje države za interese krupnog (kriminogenog) kapitala.

U trećem delu je šire obrađen problem pod nazivom „tajne zamke privatizacije – ekonomski i socijalni šok“ (gde vodi dalja privatizacija, rasprodaja i otuđivanje (poklanjanje) nacionalnih resursa.

To su danas postali najteži problemi u svim državama (kako razvijenih, tako i država u tranziciji), koji rađaju osnove za tektonske promene društvenih odnosa, velike sukobe interesa ova tri glavna subjekta u društvu (država, rad i kapital), uz stvaranje osnova za formiranje novog modela odnosa sveta rada i kapitala.

Neoliberalizam i tržišni fundamentalizam je ideologija nametnuta nerazvijenima, dok ih razvijene države, koje ih propagiraju, u osnovi ne primenjuju. Najbolji dokaz za to je državno spašavanje najvećih banaka, osiguravajućih društava, berzi i velikih korporacija u novoj finansijskoj krizi na zapadu. Da li je to slobodno tržište, da li liberalizam?

Ideologija tržišnog društva ili tržišni fundamentalizam polazi od tri pretpostavke, kojima se i danas ekonomisti nerado suprotstavljaju:

1) Tržište kao „nevidljiva ruka“ (iz klasične ekonomije) preko tržišne konkurencije i odnosima ponude i tražnje omogućava najefikasniju alokaciju proizvodnih faktora, odnosno najveću efikasnost i profitabilnost,

2) Tržišni mehanizam omogućava ostvarivanje „socijalnog optimuma“, što predstavlja i polaznu osnovu slobodnog delovanja pojedinca (liberalni individualizam).

3) Država nema šta da se meša u privredu. Ona treba samo da osigura optimalne uslove za privatni kapital.

Liberalizam zahteva sledeće:

1) Smanjenje poreske stope krupnom kapitalu,

2) Potpuno slobodnu trgovinu,

3) Masovna i brza privatizacija,

4) Kresanje javne potrošnje i smanjenje mešanja države u privredu,

5) Deregulisana finansijska i druga tržišta,

6) Smanjenje socijalnih rashoda.

Neoliberalna doktrina je, dakle, protiv mešanja države u privredu, jer će „prirodni zakoni ekonomije ponovo pronaći ravnotežu, te će stopa inflacije (koju vidi kao oblik ekonomske groznice) nekom čarolijom doživeti pad“. Neoliberalizam je ekstremni oblik neolibcralne teorije slobodnih tržišta. Najveći broj država u svetu ( uz razvijene zapadne kapitalističke) prihvatio je osnovne preporuke Vašingtonskog konsenzusa. Prihvatanje tržišne supremacije do dogmatskog stava, istina „dovešće do privremene krize“- kako tvrde njegovi protagonisti, ali će vrlo brzo ekonomije tih država ozdraviti. Nova privatna struktura i vlasništvo brzo će nadoknaditi privremeni pad, a zatim će osigurati brz rast i približavanje nivou razvoja razvijenih država kapitalizma. Sve privrede država ,,u tranziciji“, videli smo, odmah treba liberalizovati, stabilizovati i privatizovati (brzo, totalno i bez obzira na metod privatizacije). To je u stvari šok – terapija, a ne graduelistički i osmišljen planski pristup, blizak kejnzijanskoj teoriji i politici.

Pogrešno u celini. Radi se o ofanzivi i nametanju „modernog“, od svih kontrola oslobođenog,   neoklasičnog   kapitalizma   u čijoj osnovi  je monetarizam. „Protivim se svakoj vladinoj ekonomskoj intervenciji“ (M.  Fridman). To je osnovni kredo monetarizma Miltona Fridmana.

Iz kejnzijanske teorije i makroekonomske politike poznato je da država u teškoj ekonomskoj recesiji mora trošiti novac (čak i emisioni) kako bi podstakla ekonomiju. Neoliberali i monetaristi zagovaraju vladinu strogost u emisiji novca i u porastu cena usred recesije. To je put u smišljeno izazvanu recesiju i krizu. Tržišna dogma i liberalizam idu „ruku pod ruku“. Državni ekonomski intervencionizam je nepotreban, dok se uloga države i njena javna potrošnja trebaju stalno smanjivati. U osnovi neoliberalizam je teorijska i operativna osnova globalizma.

TRŽIŠNA EKONOMIJA I DRŽAVNI INTERVENCIONIZAM

Tržište je, poznato je, od velike ekonomske krize i razvojem državne intervencije, bilo nužno ograničeno državom. Najpre je to u klasičnoj ekonomiji i tržištu bilo svedeno na ulogu „noćnog čuvara“, očuvanje mira, poretka i borbu protiv monopola. A kasnije se razvija državni intervencionizam u sklopu makroekonomske politike države i „korektora tržišne stihije“, odnosno aktivnosti i mera u otklanjanju kriza (kejnzijanizam) u koje kapitalistička privreda periodično ulazi.

Dakle, liberalno shvatanje države i tržišta zasniva se na uverenju da će tržište izvršiti najbolju alokaciju proizvodnih faktora.

Slobodno formirane tržišne cene same su u stanju da dovedu brzo do uspostavljanja i održavanja tržišne ravnoteže. Tržišni mehanizam je u stanju da osigura sledeće ciljeve u razvoju:

a) Stalnu ravnotežu svih sektora (strukturnu) i ukupnu (globalnu)

ravnotežu u privredi,

b) Stalnu i punu zaposlenost,

c) Optimalan ekonomski rast.

Klasični liberalizam čiste tržišne ekonomije nikada nije funkcionisao u čistom obliku, čak i pre nastanka kejnzijanske politike.

Novija shvatanja, vezana za kejnzijansku i neokejnzijansku teoriju, traže stalno prisustvo državne intervencije na tržištu. Tržišni automatizam redovno vodi u krizu, depresiju, nestabilnost i nezaposlenost, tako da država mora da interveniše u otklanjanju tih neravnoteža. Tržište samo po sebi ne daje dovoljne i prave informacije, tako da odluke subjekata na tržištu nisu uvek optimalne i ekonomski racionalne, zbog čega i državni intervencionizam postaje objektivno nužan.

Radi se o nizu programa koji čine sastavni deo intervencije države u privredni i finansijski sektor, bez čega privreda zasnovana na klasičnoj ekonomskoj teoriji i liberalnom tržištu ne bi našla izlaz iz krize, odnosno redovno bi ulazila u poznate periodične krize ili recesije u razvoju.

Ekonomske funkcije savremene države mogu se svesti na tri područja:

1) Stabilizaciona funkcija, koja u sebi uključuje i odgovarajuće mere razvojne i strukturne politike,

2) Redistribucionu funkciju, koja uključuje područje raspodele i preraspodele dohodaka (budžetskom politikom). Ova funkcija uključuje i određenu socijalnu funkciju države u cilju „pravednije“ raspodele nacionalnog dohotka.

3) Alokaciona funkcija kojom država usmerava privredne, radne i finansijske resurse u određene grane ili područja u koje privatni novac i kapital logikom čistih tržišnih odnosa ne bi išao. Disproporcije u razvoju bi nastale kao neminovnost automatskog delovanja tržišta, dok bi mnoge strateške grane od vitalnog interesa za društvo i nacionalnu ekonomiju (zbog niže profilabilnosti ulaganja) zaostajale u razvoju. Država preuzima brigu da ih podrži određenim merama, instrumentima ili direktnim ulaganjima.

Državni intervencionizam u ekonomiji sadrži celi spektar mera i instrumenata za usmeravanje i podržavanje ekonomskog rasta i socijalne strategije. Država, između ostalog deluje na sledećim pravcima:

1) Planira ekonomski razvoj,

2) Usmerava investicije,

3) Štiti domaću proizvodnju putem raznih mera zaštitne ekonomske politike (savremeni protekcionizam),

4) Odlučujuće deluje u politici obrazovanja,

5) Stimuliše i usmerava tehnološki razvoj,

6) Država obezbeđuje funkcionisanje velikih sistema (transport, energetika, saobraćaj, komunikacije),

7) Vodi makroekonomsku, razvojnu, stabilizacionu, finansijsku i spoljno – trgovinsku politiku,

8) Primenjuje brojne mere u cilju regulacije investicija, kontrole i politike cena, fiskalnih i monetarnih podsticaja (kamatna stopa, devizni kurs, krediti banaka, primarna emisija, finansijsko tržište),

9) Država kontroliše i ograničava oligopolske i monopolske strukture,

10) Država kontroliše i usmerava formiranje novih firmi, ulaganja u nove investicije, a preko javnih preduzeća direktno interveniše u oblast proizvodnje, uvoza, investicija, razvoja,

11) Država direktno ulice na transformaciju privredne strukture i strukturni razvoj, ali i politiku i strategiju planiranog razvoja.

Savremeni državni intervencionizam sa modelom „obnova, reforme, razvoj“ u novoindustrijalizovanim privredama krajem devedesetih godina, oslonjen na neokejnzijansku teoriju, doprineo je brzom ekonomskom razvoju ovih privreda (J. Koreja, Tajvan, Singapur, Hongkong, odnosno „pet tigrića“). To su tzv. novoindustrijalizovane zemlje. Model nastoji da izgradi „vodeno“ i kontrolisano (a ne potpuno slobodno) tržište, a to znači socijalna i regulisana privreda (po uzoru na nemačko – japanski model kapitalizma). U ovim privredna država je vršila izbor i podsticala prioritetne industrijske sektore, kreirala i sprovodila odgovarajuću (sebi podešenu) izvoznu, finansijsku, monetarnu, investicionu, stabilizacionu i tehnološku politiku. Režim spoljne trgovine, deviznih kurseva, korišćenja inostranih kredita, bio je visoko kontrolisan i centralno vođen.Vođena je politika supstitucije uvoza i snažne stimulacije izvoza. Uvoz je strogo kontrolisan i vrlo selektivan, a devizna kontrola vrlo čvrsta. Bankarski (nacionalno očuvan) sistem je putem kreditne i kamatne politike korišten kao glavna poluga državne stimulacije jednih i destimulacijc drugih sektora u cilju restrukturisanja privrede.

Ovaj model je omogućio ovim privredama impozantnu dinamiku ekonomskog rasta (sve do 1998. godine kada je pod pritiskom napušten). Pojedine novoindustrijalizovane zemlje su se vrlo brzo približile visoko razvijenim privredama, da bi na pritisak MMF napustile ovaj vrlo efikasan model razvoja. Nažalost i države EU su prihvatile tržišni fundamentalizam iz SAD, uz krizu koja se produbljuje i sve češće socijalne potrese i ogromna socijalna raslojavanja.

Nova religija svemogućeg neoliberalizma i globalizacije polazi od stava da će „novi kapitalizam“ doneti bogatstvo svima. Ortodoksni neoliberalizam je produkt krajnje ideološke pristrasnosti razvijenih kapitalističkih država, pre svega SAD.

LIBERALNA DEMOKRATIJA I GLOBALIZAM

Model „čiste tržišne ekonomije“ američkog tipa kapitalizma u poslednjoj fazi razvoja zadominirao je nasuprot japanskim modelom „doživotne zaposlenosti“ i evropskom modelu „socijalnog partnerstva“ ili socijalno-tržišne privrede. Japanski model je u periodu 1950 – 2000.omogućio stopu rasta od 5,2%, a evropski model socijalnog partnerstva u istom periodu 3,4%, dok je u SAD to iznosilo svega 1,7%. Dolazi do prevlasti paradigme „čiste tržišne privrede“ i monetarizma. Tu je veliku ulogu odigrao Vašingtonski dogovor, koji je stvorio novu platformu neoliberalizma (MMF, Svetska banka i Trezor SAD), ali i STO – Svetska trgovinska organizacija pod direktnim uticajem moćnika i nosilaca svetskog finansijskog kapitala i grupe najrazvijenijih država u svetu (G-7).

Proces globalizacije preko nagle liberalizacije trgovinskih i finansijskih tokova, deregulacija, privatizacija, uz stabilizacioni i „strukturni program prilagodavanja“ MMF, razorila je navedeni model, koji je omogućio ovakav visok privredni rast.

Model državnog intervencionizma „obnova – reforme – razvoj’* uvažava logiku tržišta, ali je država otklanjala nedostatke tržišta. Ona je intervenisala kada tržište nije moglo da osigura optimalnu alokaciju resursa, podsticala jc izvozni sektor, istraživanja i razvoj, obrazovanje, zapošljavanje i dr.

UZROCI SADAŠNJIH KRIZA SISTEMA

Uzroci sadašnjih kriza u gotovo svim državama u tranziciji su:

1) Spoljnoekonomska liberalizacija i deregulacija finansijskog sistema,

2) Odsustvo kontrole i nadzora centralnih banaka u pogledu zaduživanja u inostranstvu i kontrole nacionalnog bankarstva,

3) Nerealni, obično precenjeni, devizni kurs,

4) Velika kratkoročna zaduženost (unutrašnja i eksterna),

5) Deficiti platnog bilansa i ogromni deficiti javnog sektora,

6) Liberalizacija svih tržišta i procesa kriminalizacije društva,

7) Gubitak kredibiliteta države i institucija sistema,

8) Potpuna liberalizacija tokova kapitala i gubitak kontrole kapitala,

9) Slaba i nedovoljna kontrola bankarskog sektora i berzanskog

poslovanja,

10) Povremeni udari kriznih faktora kao energetska bura izazvana ratom u Ukrajini i sankcijama.

Klasične teorije spontanog razvoja, stalne ravnoteže i pune zaposlenosti, odnosno nepotrebnosti mešanja države u privredni život ponovo su oživele u obliku neoliberalizma i tržišnog automatizma (fundamentalizma). Velikom ekonomskom krizom (1929-1933), srušen je i mit i dogma o spontanitetu i punoj zaposlenosti, na čemu izrasta sve razvijeniji državni intervencionizam kejnzijanskog tipa. Danas je osnovni stub ekonomija EU neprikosnoveni tržišni liberalizam.          

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali „veliki prasak“ liberalizacije i deregulacije. Magična snaga delovanja tržišta na razvoj i stabilizaciju su osnova monetarizma. MMF proklamuje politiku smanjenja deficita budžeta, čak i budžetski suficit, povećanje, poreza i povećanje kamatnih stopa, smanjenje javne potrošnje, što sve vodi padanju privredne aktivnosti.

Stalni rast državne intervencije do sada najvećim delom se ostvaruje kroz rast javnog duga, subvencijama, vojnim narudžbinama, nacionalizacijom, održavanjem „nerentabilnih segmenata“ sistema u podržavanju profita, kao i nizom drugih monetarnih i fiskalnih ekonomskih mera.

Sve razvijeniji javni dug koji često prelazi i visinu bruto domaćeg proizvoda, a i sve šira međunarodna povezanost u kretanju robe, rada i kapitala, dovode do prevazilaženja kejnzijanske teorije determinisanosti nacionalnog dohotka, dopunjeni domaćim i međunarodnim dugom, dok se finansijski tokovi ne odvijaju više pod dominantnim delovanjem zakona vrednosti ili čisto tržišnih zakona već manje ili više razvijenim javnim sektorom i monopolskom strukturom, finansijskim fiktivnim kapitalom, u savremenoj privredi. Taj sektor zahvata od 35 – 62% nacionalnog dohotka, a uključujući i javni dug, onda često i iznad visine bruto domaćeg proizvoda.

Državni rashodi i prihodi postaju funkcija fluktuisanja ekonomske aktivnosti. Fiskalni i monetarni segment sistema kao celina slede razvoj pojedinih ekonomskih aktivnosti i različite manifestacije proizvodnje, raspodele i potrošnje. Time i savremeni budžet i budžetska politika postaju gotovo osnovni instrument stabilizacione i socijalne politike. Fiskalna politika se pretvara iz samo dopunskog, korektivnog faktora razvoja privrede, u osnovno područje preko kojeg se deluje na ekspanziju i stabilnost privrede. Strategija globalne ekonomske politike brojnim intervencionim mehanizmima države (javni radovi, rashodi, nacionalizacija, državna participacija, izvoz i uvoz kapitala, kreditna politika, subvencije, međudržavni krediti, nabavke države i stvaranje rezervi, carine, devizna politika i dr.) uglavnom je orijentisana na postizanju danas najtežih problema nastalih iz nabujalih protivrečnosti savremenog kapitalizma (nezaposlenost, inflacija, depresivna stanja ciklusa, monetarna i finansijska kriza, kriza na berzama i teškoće u reprodukciji kapitala i dr.).

Međutim, tim transakcijama država je ušla u sve segmente privredno -finansijskog i socijalnog sistema. Preraspodelama u korist najamnina i plata kroz socijalnu funkciju i brigu za zaposlenost, budžetska politika je zahvatila veliki deo bruto domaćeg proizvoda i „neproduktivno“ ga koristila, čime je ugrozila samu osnovu kapitalizma – profit. Efikasnost privrede je opadala, kao i profitna masa i štednja, investicije su slabile, privreda sve češće ulazi u „recesiju“. Nastaje period „reganomike“ i „tačerizma“, novi konzervatizam u korist krupnog finansijskog kapitala, ali na štetu radnika i najamnina. To je poznata koncepcija „ekonomike ponude“. Najamnine se obaraju, država se potiskuje iz privrede, intervencija države slabi, dok jača uloga tržišta i ponude i štednje nasuprot funkciji tražnje.

Dolazi u stvari do sprege države i kapitala i oligopola na nacionalnom i međunarodnom planu. Socijalna funkcija i izdaci države se smanjuju, a briga za nezaposlenost prepušta tržištu sve do „prirodne“ stope nezaposlenosti. Sukob interesa rada, kapitala i države oko preraspodele nacionalnog dohotka je zaoštren do krajnjih granica – na štetu zaposlenih, nezaposlenih i izdržavanih delova stanovništva. Neoliberalizam i automatizam tržišta otvara neslućene mogućnosti novih preraspodela i „legalne“ pljačke radnika i nerazvijenih privreda.

Tržište je u sistemu izgubilo, čak i po većini građanskih ekonomista (pre svega pod uticajem starih protivrečnosti savremenog kapitalističkog društva), sposobnosti da automatski regulišc robno – novčane tokove, da je mesto verifikacije vrednosti i mehanizam koordinacije aktivnosti.

MONOPOLNI KAPITALIZAM I IMPERIJALIZAM

Razvojem kapitalizma, odnosno s njegovim postepenim prelaskom u drugu i poslednju fazu, u fazu monopolističkog kapitalizma ili imperijalizma, dolaze do punog izražaja sve protivrečnosti koje inače prate ovaj sistem • proizvodnje i raspodele društvenog proizvoda. Sve češće dolazi i do pojava kriza i depresija, do hiperprodukcije raznih vrsta robe, visoke inflacije, deficita budžeta, visoke poreske presijc, do masovne nezaposlenosti, što prouzrokuje velike i gotovo nepremostive teškoće u procesu reprodukcije ukupnog društvenog kapitala.

„Teorija ponude“ nastala kao posledica monetarizma i liberalizma, polazeći od toga stava, objektivno postaje zastupnik interesa monopolistiekog kapitala uz sasvim izvesnu reprivatizaciju javnog sektora u privredi. Ova, očito konzervativna teorija, zalaže se za maksimalno ograničavanje prava radnika i smanjivanje njihovog udela u raspodeli nacionalnog dohotka, uz adekvatan porast učešća profita i privatnog kapitala.To je imalo za posledicu da su troškovi rada (plate i najamnine) za poslednjih dvadeset godina smanjile učešće u bruto domaćem proizvodu za oko 15% i to kod svih razvijenih država kapitalizma.

U savremenom državno – monopolističkom kapitalizmu danas gotovo ništa nije ostalo od uobičajenog shvatanja tradicionalno slobodnog tržišta. Njega najvećim delom regulišu države, s jedne strane i monopolističke organizacije s druge strane. Proizvodnja i ponuda gotovo su regulisane, a cene su malo gdc odraz samo igre ponude i potražnje, dok su troškovi reprodukcije sve više pod uticajem transfernih i drugih rashoda države, odnosno regulativne politike razvoja i raspodele. Danas državni rashodi učestvuju u bruto domaćem proizvodu većine razvijenih zemalja od 35 – 59%, dok regulisanje privatne i javne tražnje postaje sastavni deo razvijenih mera anticiklične ekonomske politike. Istina je da je došlo do negacije automatizma tržišne privrede uz istovremenu afirmaciju državnog intervencionizma, odnosno razvoja monopolističkog kapitalizma nepotpune (dirigovane) konkurencije.

KEJNZIJANSKA I MONETARISTIČKA TEORIJA I POLITIKA U IMPERIJALNOM KAPITALIZMU I IMPERIJALIZMU

Savremene privrede sve češće ulaze u krizu. Gotovo je stvoren proces kretanja iz krize u novu krizu, pri čemu svaka nova ima svoje specifičnosti. Šta se to događa kada dosadašnja dostignuta dva osnovna pravca ekonomske teorije (monetarizam i fiskalizam) ne daju rezultate?

Ovde navodim samo neke bitne promene u privredama i društvu.

Prvo, potpuno su izmenjeni odnosi od „normalnih“ ekonomskih odnosa u privredama sveta, posebno prema pretpostavkama od kojih se polazi i u modelima ova dva pravca.

Drugo, novac i finansijske sfere u celini sada su odvojeni od realne ekonomije. Spekulativni novčani oblici dominiraju nasuprot „legalnom“ i kontroli podložnom obliku novca. Ogromna i nepokrivena realno emisija novca redovno stvara i proces zloupotrebe.

Treće, odnosi između nacionalne štednje i investicija su izmenjeni u danas otvorenim privredama i sa slobodnim kretanjem novca i finansijskog kapitala. Danas su budžeti sa ogromnim deficitima, a javni dugovi potpuna iskrivljuju sve odnose u privredi i društvu.

Četvrto, tržišni mehanizam potpuno otkazuje. Malo toga automatizam tržišta reguliše i uravnotežava u uslovima dominantnog delovanja monopolskih i oligopolskih struktura.

Peto, automatsko uravnotežavajuće delovanje kamatnog mehanizma u novoj krizi deluje vrlo ograničeno sa „razlivanjem i odlaganjem“ očekivanih efekata. Sadašnja kriza nije samo finansijski fenomen, već vrlo kompleksna s brojnim faktorima delovanja (realnim, političkim, psihološkim). Efikasnost kamate u krizi je potpuno kontraindukovana i nedovoljna.

Šesto, nema više „čiste“ tržiše ekonomije od koje obično polaze svi modeli rasta i stabilizacije, tako da ni brojne pretpostavke monetarizma i kejnzijanizma ne postoje u stvarnosti (realnom svetu).

Sedmo, mnoga dostignuća ova dva procesa ekonomske teorije „deluju“ u udžbenicima i institutskim istraživanjima, a vrlo teško i ograničeno u praksi. Uglavnom se radi o modelima zatvorene privrede i „igri“ brojnih mikro i makroagregata u njima.

Vladama danas ostaje da se „snalaze“ i koriste neka dostignuća ekonomske teorije, ali „prilagođene“ sopstvenim potrebama, trenutku i karakteristikama sistema (kao i ciljevima koji se žele ostvariti).

Stoga se i čini da dosadašnja ekonomska teorija nema prave odgovore na brojna krizna stanja nacionalnih ekonomija. Najveći deo vođenja makroekonomske politike svodi se na „korisne“, iznuđene, često i neproučene tekuće operacije.

S druge strane, teško je očekivati stvaranje nekog univerzalnog modela razvoja i stabilizacije koji bi zadovoljio sve države, jer je svaka slučaj za sebe i sa svojim specifičnostima (koje se uz to i brzo menjaju) – tako da mere koje daju rezultate u jednoj državi u određenoj fazi razvoja imaju suprotne efekte u drugoj – zbog različitih faktora i uslova u kojima deluju. Stoga i „posuđeni“ modeli iz drugih država ne mogu se nekritički i neproučeno automatski preuzimati. Kritika „neefikasnosti“ neokejnzijanske i neomonetarističke teorije i politike danas sigurno stoji, međutim treba uzeti u obzir činjenicu da su se iz osnova promenili fundamentalni odnosi u nacionalnim privredama, kao i u svetskoj privredi.

NOVI KOLONIJALIZAM, MONETARIZAM I SISTEM EKSPLOATACIJE

Da pogledamo sada šta se događa u državi izvoznici demokratije i liberalizma u svet. Kakvi su odnosi u društvu, ponašanja i koncentraciji kapitala, socijalnoj strukturi društva i naraslim konfliktima i suprotnostima – koji su doveli na sam rub egzistencije to i slična društva na zapadu.

Nije reč uopšte o demokratiji i slobodi; „osim o američkoj slobodi,, pristupa tuđim resursima, pre svega sirovinama i nafti. Jedino u staje Amerika ozbiljno ulagala bila je vojna moć. Tako je stvorena najsofisticiranija „mašina za ubijanje u svetu“. Takav pristup je funkcionisao, ali samo neko, istorijski kratko vreme.“ (B. Nad, isto).

Međutim, posledice delovanja američkog imperijalizma su gotovo tektonski poremećaji u svetu. To je ekonomija u kojoj dominira domaća potrošnja (i to na kreditnoj ili dužničkoj osnovi), dok su ulaganja u javne investicije i društveni standard nesrazmerno mala. Potrošnja (tekuća) ide od 75 -80% bruto proizvoda, uz pomoć velikog uvoza, dok je američke kapital imao pristup (dolarom i silom) jevtinim resursima u svetu – sirovinama, energentima, tržištima i radnoj snazi. „Zato je Amerika napadala, bombardovala i destabilizovala državu za državom“. „Kina se izvozom kapitala SAD pretvorila u američku fabriku“, pri čemu je cela (SAD) ekonomska baza propadala, posebno putevi, bolnice, škole, univerziteti i druge socijalne institucije. Ne ulaže se u ništa stoje zajedničko ili kolektivno.

Društveni odnosi su degradirani na otuđenost, individualizam, sebičnost i neznanje, a prvim udarom kriza na površinu društva izbija siromaštvo, gnev, neznanje, iznenađenje i neverica. Da li još neko želi da se ugleda na ovakav sistem liberalizma i da pode tim putem? Neki autori su to nazvali „američki idiotizam“. Pod nazivom IDIOT (grčki) sadržan je nestanak interesa za javno dobro i opštu korist, već isključivo sebična korist, interes i profit. Pri tome je „postalo normalno biti agresivan, surov i neprijateljski nastrojen prema drugima“.

Društvena sigurnost je nestala, dok nasilnici osvajaju položaje u društvu i državi. To se prenosi i na međunarodne odnose SAD, gde se laserski navođenim bombama upravlja iz neke sobe u SAD i razaraju imovina i vrednosti u izabranim državama koje su stavljene na listu „američkih prioriteta ili od nacionalnog interesa“. Nasuprot tome, prosečan građanin nema zdravstvenu zaštitu, mogućnost za penzionisanje i kvalitetno obrazovanje, ali i radno mestu i sigurnost.

Ogromna izdvajanja za vojne potrebe dovela su do toga da je više od 80% stanovništva u državi, koja je postala prezadužena, došlo u stanje prezaduženosti i na ivicu stalnog siromaštva, bez mogućnosti da se nešto uštedi. Život na dug je postao stvarnost. SAD je postala „prva siromašna bogata država u svetu“. Raslojavanje u društvu dobila je neslućene razmere. Formiran je uski sloj ultrabogatih, upravo klasa milijardera, ali na spekulacijama, naduvavanjem „finansijskih mehurova“, berzanskim i bankarskim finansijskim spekulacijama, masovnim prodajama brojnih droga i dr. To je sve odvojeno od realne ekonomije i stvaranja nacionalnog bogatstva. Savremena stvarnost SAD je „kolaps privrede i društva, demagogija, dezinformacije i propagandni rat – u stvaranju totalno zaglupljenih masa (korona kriza je poslednji pokušaj kontra revolucije neoliberalnog globalizma). Razvejana je iluzija „sjajne američke ekonomije“. Sjajna ekonomija stvarno prezadužene države preko noći se u korona krizi srušila kao kula od karata. Kao da se pred nama odmotava film katastrofe. Jer, do sada neprikosnovena inperija doživljava svoju unutrašnju imploziju.

„Grabežljiva“ kapitalistička ekonomija SAD nije uspela da obezbedi zadovoljenje osnovnih potreba sopstvenom stanovništvu. Narasla anarhija i nekontrolisano ponašanje, nepovercnje u institucije i sistem, koindiciraju sa najvećim zdravstvenim i najdubljom ekonomskom krizom u istoriji SAD. Dugo potiskivani gnev se izliva na ulice gradova preteći da se kao rušilački talas pretvori u desfunkciju državnih institucija i same države (dezintegracija). Ogromne preraspodele bogatstva (astronomsko bogatstvo uskog sloja, a potpuno osiromašene mase) dovode do bujanja snaga klasnog sukoba – koji se često javlja kao rasni sukob. Sve su češće tvrdnje da „američko društvo nezaustavljivo klizi u bezvlašće“. Pala je maska sa ideologije „slobodne liberalne demokratije“ j – koja je bila isključiva roba za izvoz u druge države.

Konačno, SAD su postale „društvo duboko ogrezlo u nasilju, korupciji i bezobzirnom iskorištavanju, i to ne od danas, ni od juče, takva je Amerika oduvek bila“. (B. Nad)

GLOBALNA DOMINACIJA ZAPADA U NAMETNUTOM LIBERALIZMU

Kakvi su odnosi do sada razvijenog državnog intervencionizma u privredi i liberalizmu?

Da lije finansijska imperija i dalje zadržala snagu da se nameće svetu kao jedinstven koncept?

Državna intervencija u privredi je nužnost u otklanjanju slabosti tržišnog mehanizma, koji bi s jedne strane privredu mogao odvesti u visoku inflaciju i preteranu konjunkturu, a sa druge u veću krizu i nezaposlenost.

Automatizma i potpuno slobodno (liberalnog) tržišta više nema, posebno iz razloga što se na svim tržištima javljaju privredni subjekti, država i stanovništvo, ali i snažni međunarodni monopoli i oligopoli.

Državni intervencionizam nastao širenjem kejnzijanske doktrine anticikličnog i antikriznog delovanja države (radi otklanjanja slabosti tržišnog mehanizma i slabosti stihijskog ponašanja privatnog kapitala) vodili su porastu javnih rashoda države. Stavljanjem pod državnu kontrolu svih vitalnih segmenata privrede, socijalnog sistema, sigurnosti, podsticanja privatnog preduzetništva, preraspodele dohodaka i osnovnih mera makroekonomske politike, te „poslovnog okruženja“ u kojem privredni subjekti treba samostalno da se ponašaju, vezano je za sve brži apsolutni i relativni rast državnih prihoda i rashoda.

Stalni i sve veći pritisak javne potrošnje i poreskih izdvajanja dovode do otpora daljem rastu poreza u privredi, ali i preteranom ukupnom zahvatanju države i državnoj „neprivrednoj i neracionalnoj potrošnji“ kako to često ističe. Istovremeno se javlja i kritika državne regulativne funkcije (potreba za socijalne izdatke, regionalni razvoj, zaštitu okoline i dr.), jer to smanjuje efikasnost kapitala, dovodi do opadanja produktivnosti rada i opšteg pada profitne stope i mase profita.

Sada se zahteva ograničavanje javnog sektora, snižavanje poreza biznisu i smanjenje regulativne ekonomske funkcije države, što treba da osigura širi prostor za privatni kapital i privatnu inicijativu i veći profit.

Dakle, štednjom iz nove krize, ali kojom štednjom? Ovaj „novi konzervativizam“, kako se obično naziva, narastao kao otpor daljem širenju države blagostanja i „ekonomije blagostanja“ znači oštro suprotstavljanje kejnzijanskoj ekonomskoj doktrini deficitnog budžetskog flnansiranja-koja fiskalnim podsticajima, javnim rasliodima i ekspanzivnom monetarnom politikom treba da oživi privrednu aktivnost i spreči ulazak privrede u fazu recesije. Taj monetarizam „ekonomije ponude*’ i „racionalnih očekivanja“, kao nova doktrina, trebalo je da napravi zaokret u ekonomskoj misli i strategiji od javnog ka privatnom sektoru, od javnog neproizvodno – socijalnog ka privatno – profitnom sistemu. Ona, u osnovi, znači povratak neoklasičnoj teoriji i politici, povratak „magičnoj snazi tržišta“, slobodnoj privatnoj inicijativi, „ekonomskoj dinamici proizvođača“, ali i filozofiji racionalnog ponašanja pojedinaca i „inherentnoj stabilnosti privatnog sektora“ (Fridman). Država treba da smanji svoje rashode i ograniči svoje mešanje u privredu. To će umesto nje činiti odnosi ponude i tražnje i privatni kapital pod motivom profita. Današnjim neoliberalnim vladama je najveće svetogrđe zagovarati ekonomski protekcionizam i eventualni „ekonomski patriotizam“.

MAGIČNA SNAGA TRŽIŠTA I DOKTRINA LAŽNOG LIBERALIZMA

Magična snaga tržišta je u potpunom raskoraku sa stvarnim odnosima u ekonomijama razvijenih kapitalističkih država. Više ideološko insistiranje na slobodi tržišnih odnosa praćeno je, sve više, ograničenim delovanjem tržišta, vrlo razvijenim proktekcionizmom razvijenih, manipulacijom ponudom i tražnjom od monopola i države, ogromnim subvencijama izvoznicima, što je posebno izraženo u međunarodnim ekonomskim odnosima i internacionalizaciji kapitala i korporacija.

Multinacionalne kompanije sele proizvodnju i ulažu kapital tamo gde su sirovine, energetika, jevtina radna snaga, velika poreska oslobađanja i stimulacije i sl. Na taj način prestaje da deluje automatizam domaćeg tržišta i igra ponude i tražnje. To se odnosi i na državnu intervenciju u regulisanju cena; stimulacijama, subvencijama, obaveznom otkupu, robnim rezervama i sl. Slobodan pristup tržištima, otvorena vrata za inostrano privatno investiranje, sloboda privatne preduzimljivosti, propagiraju se baš zato da bi se time omogućili ekonomski i finansijski jačim snagama i zemljama dominacija nad slabijim i zato zavisnim zemljama. To je doktrina lažnog liberalizma koji osigurava finansijski i tehnološki neokolonijalizam razvijenih država.  Finansijski kapital (najčešće fiktivnog oblika, bez dodira sa nacionalnim dohotkom) osvaja svetska tržišta, deluje na investicije i strukturu razvoja država u koje odlazi. Oplodnja kapitala je odvojena od realne ekonomije. Finansijska ekonomija i spekulativni kapital dominiraju. Profitna stopa je nekoliko puta viša u finansijskoj sferi u odnosu na realnu sferu. Finansijski kapitali su „pobegli“ u finansijsku spekulativnu sferu (berze i finansijska tržišta).