Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije, mada je doživeo potpuni slom u svim segmentima. Jasno je jer „uspon fundamentalizma slobodanog tržišta doveo do narastanja  rušilačkog kapitalizma“.

Prihvaćeni (ili nametnuti) model privrednog rasta je pogrešan, uništava privredu i stvara ogromnu nezaposlenost, vodi do destrukcije proizvodnje, uz ogroman rast neproizvodne partijske birokratije. Sve poluge razvoja i socijalne politike preuzimaju nosioci stranog i domaćeg finansijskog kapitala. Strateški opšti državni interesi su potisnuti od strane separatističkih i uskostranačkih interesa. Razvoj je postavljen na osnovne „poluge“ neoliberalizma:

1)Privatizacija (brza, opšta i nekontrolisana) u osnovi pogrešna i antirazvojna, liberalizacija svih tržišta (posebno tržišta kapitala, uvoza, novca i robnih tržišta),

2)Decentralizacija i defiskalizacija (sa smanjenom razvojnom ulogom države, ali uz proces opšte decentralizacije i regionalizacije); ravnoteža budžeta i platnobilansnih odnosa. Tržišni fundamentalizam je kao filozofija zadominirao, uz dominantan oslonac na uvoz kapitala (zaduživanje u inostranstvu) i „uvoz razvoja“. Stvara se model „zavisnog razvoja“, „nadzirane ekonomije“ od strane finansijskog kapitala razvijenih (i njihovih institucija), a to je siguran put u produbljavanje i produžavanje krize do ekonomske katastrofe.

Zašto dolazi do paralize privrednog, socijalnog i društvenog sistema? Kako se provodi koncept zapadnog liberalno – imperijalnog i kolonizatorskog sistema? Na sceni je proces neoliberalnog porobljavanja, eksploatacije i novi oblik programirane kolonizacije niza država u svetu. Imperijalni sistem stvoren na zapadu stvara sve elemente dominacije, eksploatacije niza država u svetu, uz nametanje modela neoliberalizma stvaranjem otvorenih, nezaštićenih i visoko zavisnih država od stranog (zapadnog) kapitala. Državama ,,u usponu“ ili davno kolonizovanim i nerazvijenim privredama nudi se model zasnovan na danas neefikasnom neomonetarizmu i neokejzijanizmu – koji dodatno razaraju ove ekonomije i društva.

Kriza savremenog kapitalizma i proces njegovog razaranja praćeni su sve višom stopom inflacije i visokom nezaposlenošću. Države nemaju odgovor na bazi dosadašnje teorije i politike na nove izazove krize. Oslonac i traženje „rešenja“ u enormnoj emisiji novca, obaranju kamate na nulu (ili negativnu) samo produbljava krizu, povećava inflaciju i povećava socijalnu destrukciju društva.

U radu se istražuje zbog čega su do sada dominantne ekonomske teorije postale neadekvatne i „prevaziđene“ i zbog čega se države okreću svojim specifičnostima u traganju za rešenjima svoje krize i inflacije.

Mnoge države ulaze u stagnaciju, druge u stngflaciju, a treće u stampflaciju.

Stoga će borba protiv savremene krize i inflacije biti izuzetno teška i dugoročna.

Trebalo bi posebno navoditi daje emisija novca narasla preko 40 puta, a realni rast privrede 8-10 puta. Da inflacija u SAD nije zvanična 8 – 9% već preko 20%. Inflacija se otrgla kontroli u SAD. Spoljno – trgovinski i budžetski deficiti su zaista astronomski. Javni dug je porastao do gotovo 32 biliona, a ukupni dugovi (dužnička ekonomija) svih sektora dostižu preko 420 biliona dolara. Slična su vrlo nepovoljna kretanja u krizi u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Portugaliji, Turskoj i drugim državama. Prisustvujemo krahu zapadnog modela i civilizacije zasnovane na kolonijalizmu i pljački drugih država.

Nemačka je ušla u krizu, javlja se nekonkurentna privreda, zaposlenost opada, bankroti se umnožavaju, korišćenje kapaciteta opada, dok NATO lideri narodu nameću depresiju.

TRŽIŠNI FUNDAMENTALIZAM I ŠOK TERAPIJA – PUT U KOLONIJALNI POLOŽAJ NERAZVIJENIH PRIVREDA

Malo je poznato da je sastavni deo Mastrihtskog sporazuma upravo ncolibcralni model:

1)Stabilnost cena je osnovni cilj makroekonomske politike,

2)Visok stepen autonomije centralne banke (i njena, u osnovi, stabilizaciona politika cena i kursa),

3)Obaveza objavljivanja ciljane stope inflacije,

4)Redovno objavljivanje Izveštaja o inflaciji.

Neoliberalne dogmate, koje su se nametnule društvu, ne dozvoljavaju ekonomiju opšteg blagostanja i države blagostanja. Siromaštvo se povećava, vrši veliko raslojavanje društva, stalni je rast masovne nezaposlenosti, drastičan pad broja stanovnika, enormno zaduživanje u inostranstvu, oduzimanje vlasničkih prava i ekonomsko – socijalne sigurnosti. Narasta problem isplata penzija, socijalnih usluga, razaranje sistema obrazovanja, kulture i zdravog načina života i komunikacija. To je u osnovi rušilački kapitalizam potčinjavanja i zavisnosti (eksploatacije). Eksperimenti sa šok – terapijom dovode do sve širih međusobnih konflikata, otuđenosti, kriminala, korupcije – dakle traumatične situacije koje postaju svakodnevnica. Time se brišu sve perspektive bolje sutrašnjice. Cvetanje endemske korupcije ruši sve stubove pravne države i socijalne politike. Funkcionisanje radikalne kapitalističke ekonomije sa šok terapijom se i dalje nastavlja kroz permanentnu dugoročnu krizu.

Političari i vlasti koriste stanje straha i dezorijentacije nastale šokom i neizvesnošću da proguraju šok terapiju s radikalnim „bolnim programom privređivanja“, što je u stvari „teška operacija bez anastezije“.

Uloga države u privredi (neophodna i dalje u svim zemljama) „zamenjena je mantrom (svetom formulom) slobodno tržišta“. Upravo je potreban radikalno drugačiji pristup ekonomskom razvoju i stabilizaciji privreda, sa prenošenjem težišta na ekonomski rast (bez čega nema ni trajne stabilizacione privrede). Liberalizacija nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. Za ogroman broj ljudi to znači siromaštvo, a za zemlje politički i socijalni haos. Socijalna infrastruktura se ruši u svakoj državi pod naletom neoliberalizma. Raslojavanje dobija neviđene razmere.

Sve to ukazuje na teške probleme s kojima se suočavaju sve privrede u tranziciji, koje su redom ušle u krizu razvoja, da se mora pronaći novi poslovni razvojni model.

Izbor strategije razvoja na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji novca, obaranju investicija, likvidacijama preduzeća, izbacivanje „tehnoloških viškova“ zaposleni iz privatizovanih ili nelikvidiranih preduzeća, uz neto odliv kapitala, smatram, strategija je produbljavanja krize, a ne razvoja.

Monetarnom i fiskalnom politikom (njihovim brojnim merama) treba snažno podstaknuti proizvodnju, posebno pripremu za izvoz i izvoz (uostalom ne ide sva proizvodnja na izvoz, već njen manji deo, ostala je za domaće tržište).

Naravno, problem je šta izvozili i pod kojim uslovima. To je potpuno drugačija koncepcija od preporuka MMF – tog zagovornika interesa krupnog finansijskog kapitala. Sve zemlje koje su dosledno provodile njegove preporuke (u pogledu monetarne politike, kamate, kursa, budžetske i platno -bilansne politike) doživele su kolaps proizvodnje, visoku nezaposlenost, oštru deflaciju, visoke kamate, uz veštačku stabilnost cena i deviznog kursa.To ne može biti osnovni cilj makroekonomske politike, posebno u jednoj nerazvijenoj i krizom slomljenoj privredi. Taj „univerzalni lek“ MMF u najvećem broju zemalja je pravi „otrov razvoja“. Neoliberalska doktrina omogućava da razvijene zemlje u procesu globalizacije povećaju svoje bogatstvo i ostvaruju dominaciju nad manje razvijenim privredama. To je poseban oblik ekonomskog imperijalizma.

Nametnuta finansijska deregulacija oduzima državama moć kontrole nad kamatnim stopama – koja je poverena, navodno, nezavisnim centralnim bankama ( koje su pod kontrolom MMF i svetskih bankara), a to predstavlja i kraj samostalne monetarne politike. Fluktuacije kamatnih stopa (date osamostaljenim stranim bankama na domaćem tržištu na odlučivanja), fluktuacija kursa, liberalna poreska stopa, laka i slobodna repatrijacija profita na finansijskim ulaganjima – dovode do sumanute trke za profitom i finansijskim spekulacijama. Širi se raskorak (neravnoteža) između finansijske i realne sfere ekonomije, uz eksplozivan rast finansijske sfere. Finansijski i bankarski inženjering kombinuju, mešaju i čine sve složenijim mešavinu međusobnog uticaja deviznog kursa, kamatne stope, berzanskog kursa, indeksacije, kredite i svopove i opcije. Brzo se razvija spekulativna ekonomija s novim instrumentima i derivatima ( prvog, drugog i trećeg reda), odnosno bankarskim proizvodima. Time su finansijska tržišta postala velika i nekontrolisana arena za masovne spekulacije. Berze su postale specifične kockarnice s ogromnim tuđim novcem. Stvaraju se globalizovane flnansije. Štetni karakter berzanskog poslovanja postao je duboko antiekonomski i otežava normalno

funkcioni sanje privreda. To je sistem ogromnih spekulativnih preraspodela, ali i stvaranja sve veće mase spekulativnog virtuelnog ili fiktivnog kapitala. Stvorenje mehanizam za enormno bogaćenja uskog kruga spekulanata, ali i za izbijanje povremenih kriza kada berze ovakvim poslovanjem postaju epicentri nastajanja kriza.

Ovaj pogubni proces predstavlja ključni kredo neoliberalizma: ekstremna koncentracija finansijskog kapitala, uz veliku gramzivost kroz finansijske spekulacije vlasnika kapitala.

Realna ekonomija se napušta i prepušta procesu stalnog propadanja.

Nasuprot tome, razvila se haotična finansijalizacija ekonomije koja jedino proizvodi nestabilnost i haos u međunarodnim odnosima, što se pretvara u pravi „civilizacijski haos“.

SLOM NEOLIBERALIZMA, POVRATAK I USPON

 EKONOMSKOG SUVERENITETA DRŽAVA

Neoliberalizam je kao poplavni talas, koji je u povlačenju ostavio iza sebe mnogo prljavih nanosa i otpadaka, koje sada treba sistematski uklanjati.

Ogromnim finansijskim sredstvima (derivatima novca) i emisionim injekcijama sistem kapitalizma je doveden do ruba propasti. Sve se čini da se sačuva srž zapadnog (bankarsko – spekulativnog) kapitalizma. Traže se nekakve „oplemenjene“ verzije atlantskog kapitalizma, tip „kreativnog kapitalizma“ (Bil Gejts), ali i „kapitalizma sa savešću“ (Dejvid Kameron) ili čak „moralnog kapitalizma“ (Sarkozi). Svi polaze od toga da je „sebičnom“ kapitalizmu odzvonilo. Posebno se zagovara „nordijski kapitalizam“ – koji umesto protekcionizma (koji narasta) i nacionalizacije (banaka i strateških korporacija) zagovara kapitalizam otvoren globalizaciji (dakle, i dalja promocija neoliberalizma) sa privremenom presudnom ulogom države (još značajno prisutna „socijalna država“ ili država blagostanja). Traži se nekakav model „idealnog kapitalizma“, mada on kao svet dominacije novca i finansijskog kapitala, profita i otuđenja, jednostavno nije moguć. Dolazimo interesantnog stava da je „kapitalizam bolest čovečanstva“ (Alen Badu, filozof).

Sve su brojniji kritičari doktrine o slobodnom tržištu. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju u 2014. godini je francuski ekonomista Zan Tirol (Jean Tirole). Nagrada je data „za analizu tržišne moći i regulativa“. Oblast njegovog istraživanja je industrijska organizacija i bankarski i finansijski sektor, ,,s posebnim interesom na regulisanje velikih korporacija i neuravnoteženih tržišta“. Regulativa (veća) se odnosi na banke i druge finansijske institucije. Ova nagrada se vezuje za dva aktualna problema savremene krize i regulisanja:

1)Svetska finansijska kriza je najvećim delom rezultat neregulisanih

finansijskih tržišta i bankarskog poslovanja, koje je praćeno socijalizacijom gubitaka u propalim bankama, bez kažnjavanja njihovih menadžera (čak i uz dodelu ogromnih bonusa),

2)Nastojanje razvijenih privreda da rigoroznom regulativom poslovanja banaka i finansijskih tržišta spreče izbijanje nove finansijske krize, odnosno ako u nekoj državi izbije kriza da se spreči efekat prelivanja krize preko finansijskog tržišta na druge države. Gubitke će snositi akcionari banaka a ne budžeti kroz direktne intervencije u spašavanju velikih banaka, odnosno stanovništvo kroz visoku inflaciju izazvanu enorninim upumpavanjem novca centralne banke, sve u cilju sprečavanja kolapsa bankarskog sektora i finansijskdg sistema u celini.

Očito je da savremeni politički „zemljotresi“ i otkrivanje teških posledica modela neoliberalizma u ekonomiji, gotovo sve države okreće ka traženju drugih modela razvoja i makroekonomske politike.

Velika socijalna raslojavanja u zapadnim državama, sve veće siromaštvo masa, nezaposlenost, nesigurnost na poslu, otuđenost, razočarenje sistemom i dr. stvorile su veliki masovni otpor takvom kapitalizmu katastrofe (uništitelju države blagostanja). Socijalni potresi, štrajkovi, socijalni bunt i političko nezadovoljsvo ruše ovu trvdavu liberalizma i pljačkaškog kapitalizma – sve do temelja.

Masovni protestni pokreti, izborni rezultati i rušenja niza vlada do sada, ali i sledećih na redu (Grčka, Italija, Španija, Francuska, V. Britanija, Austrija, Nemačka, Portugalija, Holandija, Belgija, ali i SAD) pokazuje da je ovom „pljačkaškom kapitlizmu“, kakav je do sada bio, zaista odzvonilo. Svet se pri tome, plaši od strane „čuvara“, „postojećeg“, sistema „ultradesnicom“, fašističkim pokretima, razarajućom ideologijom i sl. koji nastaju i narastaju kao otpor masa ovom otuđenom i pljačkaškom globalizovanom kapitalizmu katasrofe.

Nije to fašizam i ultra desnica, već su to državotvorni i socijalni pokreti, kao osnova novog sistema koji treba graditi.

U svemu tome jasno izbija na površinu gotovo opšti stav o nužnosti povratka ka „ekonomskom nacionalizmu i patriotizmu“, sve većoj potrebi samostalnosti država (državnog i monetarnog suvereniteta) u vođenju njima podešene specifične razvojne i socijalne politike, a to je najveći udarac globalizovanom kapitalu i procesu „poništavanja“ nacionalnih država. Dobro je da je došlo do sloma ovog masovno naturenog svetu i potpuno promašenog globalnog eksperimenta.

SUKOB RADA I KAPITALA – DOMINACIJA FINANSIJSKOG SPEKULATIVNOG KAPITALA

Na svetskoj sceni je u novoj krizi i pokušajima njenog prevladavanja istorijski sukob interesa rada i kapitala. Kapital je zadominirao, uz istovremenu  dominaciju finansijskog kapitala koji odlazi u spekulativne transakcije, umesto u realne investicije. Spekulacije i spekulativna ekonomija, profit na spekulacijama, berzanske spekulacije, zadominirali su svetskom scenom. Virtuelni kapital (finansijski bankarski derivati) određuje ukupna kretanja u privredama. Niko za sada ne postavlja pitanja berzi kao dominantno spekulativnih institucija kapitalizma. Ranije, da bi se ublažili klasni sukobi u kapitalizmu i zainteresovali radnici za korporacije u kojima rade, uveden je veliki broj slučajeva da se one daju radnicima na upravljanje (ESOP), ili se radnici uključuju u vlasničke odnose i upravljanje.

Opšte prihvaćena teza neoliberala, kojima je osnovni stub neoliberalizma bio privatizacija, njihov zahtev je „privatizujte, privatizujte što pre, nije bitno kako to radite, bitno je da to učinite odmah i to radikalno“ doveo je do pravog tektonskog poremećaja odnosa rada i kapitala.

Džefri Saks se kasnije odrekao svog stava o privatizaciji i „posuo se pepelom“ tvrdeći da nije trebalo tako provoditi privatizaciju, da je pre trebalo izgraditi sve institucije sistema. Isto tako Milton Fridman korifej i najuticajniji ideolog monetarizma, neoliberlalizma i konzervatizma koji je zapljusnuo svet, a potpuno nekritički prihvaćen i kod nas, odrekao se svojih osnovnih stavova nakon što je izazvao teške posledice u privredama u kojima se primenjivao model globalizacije, tržišnog fundamentalizma i liberainog tržišta – doživeo je „otrežnjenje i osvešćenje“, da li će i nosioci svetskog finansijskog kapitala? Teško je to i gotovo iluzorno očekivati.

Treba posebno naglasiti da se kod nas radi o velikoj, istorijskoj prevari i pljački radničke klase – stvarnog vlasnika (i stvaraoca) kapitala, kojeg drugi sada rasprodaju. Nametnuta iluzija privatnog vlasništva, kroz privatizaciju kolektivnog, vodila je u socijalnu dramu i tektonsko pomeranje odnosa rada (zaposlenih) i kapitala.

Klasični liberalizam i kapital – odnos, raspao se upravo zbog toga što nije uspeo da razreši neka ključna pitanja funkcionisanja kapitalizma: automatizam tržišta, punu zaposlenost, uravnotežen razvoj i sve češće krize uzrokovane hiperprodukcijom kapitala (pod dominantnim uticajem profitnog motiva). Država u krizi pod uticajem kejnzijanizma (državnog intervencionizma) preuzima socijalnu i redistributivnu funkciju, „koriguje“ tržišni mehanizam, vrši alokaciju resursa za koje nije zainteresovan privatni kapital pod isključivim motivom profita.

Nalet neoliberalizma pod „dirigentskom palicom“ konzervativnih vlada razvijenih zapadnih država (reganomika, tačerizam) proizvod je pada efikasnosti kapitala u matičnim državama, a to znači i interesa krupnog finansijskog kapitala i razvijenih zapadnih zemalja, ali i njihovih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka, BIS, STO). Novi kolonijalizam se ostvaruje preko prodora finansijskog kapitala u svetsku ekonomiju i kupovine vitalnih delova drugih privreda i njihovih bankarskih sistema, ali i kupovinom ili učenom vlada i stranaka na vlasti. Stvaranje „perifernih“ i zavisnih privreda je otvoren proces, koji se često manifestuje kao obično proširenje tržišta za plasman proizvoda i kapitala iz razvijenih, uz gušenje domaće proizvodnje.

Radnici postaju običan „dodatak“ kapitalu bez vlasničkih prava, a time potpuno bez socijalne i sindikalne zaštite. Istorijski sukob interesa rada i kapitala oko raspodele i ciljeva poslovanja odvija se na štetu radničke klase – sa padom učešća najamnina i plata od 10 – 15% u bruto domaćem proizvodu u poslednjih deset godina.

MMF se usmerio na stabilizaciju i privatizaciju, a ostavio je po strani pitanje siromaštva, nejednakosti i socijalnog kapitala (nezaposlenosti). Ekonomski rast zahleva mnogo više od stabilizacije, liberalizacije i privatizacije.

Rad gubi sve više značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Društvo se degeneriše u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanju neproduktivnog kapitala.

„Ekstremna koncentracija finansijske moći, deregulisana tržišta kapitala i apsolutna vladavina novca, jeste to što odlikuje ultraliberalizam. Cena toga je da mali broj privilegovanih ima sve, socijalno je neodrživa: mnogi neće imati skoro ništa. Da bi nekolicini biti otvoreni svi horizonti, ogromnoj većini će perspektive biti očaj i strepnja. (A. Radović: Sumrak liberalizma i kako izaći iz krize, NIN, 8. avgust 2008. str. 27. Isto, str. 27. Videti Ang i Eva Jargi: Bankari protiv čovečnosti, prevod, Beograd, 2012)

Ne treba biti veliki stručnjak da bi se zaključilo da su taj koncept i politika neodrživi. Oni su pogubni pre svega za zaposlene, koji su pod sve većim pritiskom – sve siromašniji – sve zaduženiji, ali na dugi rok i za finansijske moćnike koji maksimalnom eksploatacijom radne snage guše sopstveno tržište. ,,U toj perverznoj konfiguraciji – novac je taj koji kroji prava i dostojanstvo čoveka“.

Slom ekonomija je sledeća faza, dok je socijalni bunt narastao na oštar sukob radnika i finansijskog kapitala (bankstera). Radi se o dubokoj strukturi i institucionalnoj krizi samih osnova čisto profitnog kapitalizma danas.

Diktatura kapitala je zamenila nekadašnja „diktaturu proletarijata“- žrtve su opet iste: ogromna većina ljudi. Slom ekonomija je sledeća faza, dok je socijalni bunt narastao na oštar sukob radnika i finansijskog kapitala (bankstera). Radi se o dubokoj strukturnoj i institucionalnoj krizi samih osnova čisto profitno“ kapitalizma danas. Neograničena sloboda tržišta kapitala stvara velike mogućnosti eksploatacije zaposlenih (rada). Finansijski novi gospodari sveta se naravno plaše ljudskih prava, jer je očigledno da bi ekonomska i socijalna politika, koja ih dosledno poštuje, ozbiljno ugrozila dominantni ultraliberalni poredak.

 Takva politika bi kroz pravedniju raspodelu bogatstva, obezbedujući više posla, bolje zarade i šire socijalno pokriće i sigurnost, zadovoljila vitalne potrebe svih dmštvenih slojeva. Ta raspodela je, naravno, u potpunoj suprotnosti sa liberalnom strategijom maksimalne „koncentracije kapitala i profita“. Koncentracija i međunarodno povezivanje kapitala, uz narastajuću tehnologiju, vode „istiskivanju“ do tada zaposlenih.

Nezaposlenost, koja dobija razmere prave pandemije, nema karakter ciklične, već strukturne nezaposlenosti, tako da problem dobija gotovo dugoročan karakter. To će zaoštriti do krajnjih granica i prihodnu stranu budžeta (što se već događa). Nezaposlenost će se i dalje produbljivati, što postaje jedan od najtežih dugoročnih problema. Privreda nije efikasna i ne izlazi iz krize, ako je nezaposlenost velika i ima tendenciju stalnog rasta.

Nezaposlenost u državama EU i u SAD se naglo povećala. U mnogim državama stopa nezaposlenosti je u godinama nove krize gotovo udvostručena (vrlo su ilustrativni slučajevi Grčke, Irske, Italije, Portugala, Španijc, Bugarske, Kipra, Mađarske, Poljske, Rumunije). Nezaposlenost radne snage postala je masovna pojava. U EU ona je dostižegla 26 miliona (10,2%), a u evrozoni 19 miliona(12,8%).

KRIZA FINANSIRANJA JAVNOG SEKTORA, DUGOVI

 I KONCEPCIJA ŠTEDNJE

1) PONIŠTAVANJE DOSTIGNUĆA SOCIJALNE DRŽAVE

U „lečenju“ krize javnog sektora u kapitalizmu danas kroz koncepciju štednje, najveći deo se svodi na „stezanje kaiša“ zaposlenih u javnom sektoru, smanjenje socijalnih rashoda, sužavanje prava zaposlenih, smanjenje plata i penzija, otpuštanja – dakle narastanje armije nezaposlenih i socijalno ugroženih. „Štednja i smanjenje javne potrošnje nigde nisu delovali kao rešenje.

MMF je to pokušao u L. Americi i Aziji i svaki put se krenulo u recesiju, a posle recesije u depresiju“.

Štednja neće podstaknuti ekonomski rast i zaposlenost, jer je kratkoročni cilj „trojke“ poništavanje socijalne države i poraz sindikalnog pokreta, a to znači da su u funkciji krupnog finansijskog kapitala. Posleratni socijalni kapitalizam i socijalno – tržišno društvo je nešto drugo u odnosu na današnji brutalni kapitalizam. Apsolutizacija tržišnog automatizma podrazumeva privatizaciju, deregulaciju i apsolutnu slobodu kretanja kapitala, razaranje socijaine države, javnih službi i svega onoga što je vezano za „državu blagostanja“.

Destruktivna pravila tranzicije kroz privatizaciju dovela su i do velike preraspodele bogatstva. Radnicima su uskraćena elementarna radna i socijalna prava. Naličje npr. „poljskog ekonomskog čuda“ je da većina zaposlenih ima oročen ugovor (ugovor na određeno vreme, za određene poslove i sl.) i da masovno dobijaju otkaz. Ovako je zaposleno čak 27% svih zaposlenih. Stoga nezaposlenost naglo raste. Plaća se skupa cena eksploatacije u tranziciji. Razvija se haotični kapitalizam. Zaposleni i nezaposleni postaju kolateralna šteta takvog kapitalizma. Scenario narastanja krize se doslovno ponavlja. Porast dugova, porast budžetskog deficita, bankarska slabost, nelikvidnost, nezaposlenost, kriza javnog sektora i dr.

Portugal i niz drugih država EU su u dubokoj krizi, očekuje se novi talas otpuštanja i stezanja kaiša. Do 2015. godine npr. Portugal je trebao da uštedi 4,8 milijardi evra. Stanovništvo je do sada drastično osiromašilo, državne škole su sve skuplje, dok je gradski prevoz postao luksuz. Penzioneri će morati da plaćaju progresivan porez (izuzeti su samo oni s najnižim primanjima). Dodatno smanjenje potrošnje i porast štednje su „potrebne kako bi se izbegao krah“ (Pedro Koeljo, premijer). Slično je i u Španiji, a slučaj Grčke je drastičan.

Finansijska aristokratija u Briselu nametnula je Grčkoj režim najsurovijeg programa štednje, što je dovelo do masovnih demonstracija, generalnih štrajkova i često potpune blokade javnih (državnih) funkcija.

Nastao je drastičan pad životnog standarda, plate i penzije padaju za 30%, javne službe su u stanju kolapsa. Stoga nezaposlenost raste do 27%, uz pad BDP godišnje između 6% i 7%. Gasi se i zatvara stotine hiljada manjih radnji i trgovina.

2) NEZAPOSLENOST I ŠIRENJE STRAHA ZA EGZISTENCIJU

Nezaposlenost je poslala najveći problem, uz sve veće socijalne potrese i štrajkove ugroženog radništva. „Evropi ne preti revolucija zbog nezaposlenosti“ (Politika, mart 2013). Posebno se ističe da Samit EU nema ni jedan zaključak o podsticanju privrednog rasta. Velika nezaposlenost i recesija vode smanjenju budžetskih prihoda, što povećava budžetski deficit i dovodi do narastanja javnog duga.

Srednja klasa je gotovo uništena, dok se u EU oseća totalno preplašeno i nesigurno, gotovo u panici i potpunoj neizvesnosti (uz sve veću nezaposlenost). Ona je izgubila stabilnu socijalnu državu („državu blagostanja“), stabilan radni odnos, radnička prava, slobodu govora, slobodu udruživanja i mogućnost zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko sada oslabljenih sindikata. Krupni finansijski kapital je u ofanzivi i ruši sve barijere pred sobom.

Narastaju svi elementi finansijskog imperijalizma. Nastaje sistematsko uništavanje tekovina „socijalne države“. Stvarna levica nikada nije bila potrebnija, ali ne na starim idejama koje više ne funkcionišu u novim uslovima. Kakva je to levica sa neoliberalizmom u makroekonomiji? Internacionalizovani kapital ne bira sredstva u slamanju snage zaposlenih, dok nezaposleni i nemaju nikakva prava i moć.

Istanjila se industrijska radnička klasa (zbog pada industrijske proizvodnje u bruto domaćem proizvodu za 8-15%), dok su se intelektualci u krizi „prodali“ kapitalu. Na koga da računa i s kim da se organizuje nova levica nasuprot krupnom internacionalizovanom kapitalu? Šta to „nova levica“ nudi da bi privukla mase, dobila vlast i izvršila suštinske i duboke reforme društva i privrede u korist privrede, zaposlenih i stanovništva? Da li je to uopšte levica koja svoj koncept razvoja bazira na neoliberalizmu i globalizaciji?

PAD UČEŠĆA DOHODAKA ZAPOSLENIH U NACIONALNOM DOHOTKU I OBARANJE PLATA I NADNICA

Nastanak i razvoj nove finansijske i ekonomske krize aktivirao je poznati scenario u opštoj teoriji kriza – pad vrednosti akcija, zajmova i životnog osiguranja, pad cena stanarina i kuća, gubitak radnih mesta, povećanje poreskog tereta i pad stope privrednog rasta u negativnu zonu. Kriza otvara prostor spekulativnom kapitalu koji doživljava ogroman, gotovo eksplozivni rast. Realna potrošnja se smanjuje. Američka privreda, gde je počela nova kriza, koja „kao sunđer upija strani kapital“ doživljava priliv finansijskog kapitala, dok opreznost banaka i visoki rizici u krizi smanjuju plasmane banaka. Likvidnost banaka se u krizi usiljeno povećava – da bi se „održalo na površini“. Potrošnja i globalna tražnja u SAD i EU naglo padaju, a praćeni su ogromnom nezaposlenošću i svakodnevnim gubitkom radnih mesta.

1) RECESIJA ILI DEPRESIJA – SVE JE TO KRIZA

Srednja preduzetnička klasa stvara bogatstvo i bruto domaći proizvod u korist penzionera, državnih službenika i primalaca socijalne pomoći – dakle izdržavani deo populacije koji postaje sve veći u razvijenim privredama. Gubi se sigurnost radnog mesta, dok raste zaposlenost po ugovoru i na određeno

vreme.. Interesantan je slučaj Poljske, koja je u okviru svetske krize ušla u duboku krizu. Nezaposlenost je naglo povećana, dok preko 27% ukupno zaposlenih radi po ugovoru na određeno vreme. Zaposleni masovno ostaju bez posla. Gotovo identičan je slučaj u najvećem broju država EU. Dakle, nastankom krize nezaposlenost se naglo povećava sa tradicionalnih 5-6% u SAD na preko 10-12% u 2022. godini. To dovodi i do otežanog vraćanja kredita, mase nenaplativih kredita i nelikvidnosti banaka, uz produbljavanja kreditne krize. Kriza se širi i na bankarski sektor i berzansko poslovanje.

U dosadašnjem razvoju kapitalizma (na zapadu) kapital je vodio obaranju najamnina u nacionalnom proizvodu na nekoliko načina:

1)Dislokacijom industrija u nerazvijene zemlje s jevtinom radnom snagom u trci za profitom (uz pad učešća industrije u formiranju domaćeg bruto proizvoda),

2)Konkurencijom jevtine uvezene radne snage,

3)Inflacijom i obaranjem realnih najamnina i plata,

4)Nesigurnošću radnog mosta, slabim sindikatima, tako da je zaposlenim najvažnije zadržati radno mesto i po cenu smanjenja zarade ili privremenog

odricanja od zarade „da bi se finansijski stabilizovala korporacija“.

Finansijski krupni kapital ne strepi od socijalnog bunta i sloma sistema. U traganju za jevtinom radnom snagom kapital se seli iz države u državu. Sindikati i štrajkovi nisu više opasni. Opada cena radne snage. Lomi se socijalna kičma preko nezaposlenosti ili nedovoljne zaposlenosti. Zaposleni pristaju na ucene. Važno je sačuvati radno mesto – po svaku cenu. Restrukturisanje privreda pod neoliberalnom dogmom (posebno privatizacija) „oslobađaju“ veliki deo slobodne (od rada), dakle nezaposlene, radne snage. Slab i trom privredni rast (recesija) ne ublažava nezaposlenost i socijalnu nesigurnost. Oni se stalno povećavaju. Multinacionalni kapital u procesu globalizacije „proizvodi tamo gde su najniže nadnice, prodaje gde je roba najskuplja i gde se piaćaju najniži porezi“. „Krupni kapital“ sve više izbegava plaćanje poreza u nacionalnim državama – što produbljava krizu i deficite javnog sektora.

Neoliberalni digitalni kapitalizam dovodi do brzog propadanja čitavih grana privrede. Međunarodne korporacije se šire, stapaju, dele ili propadaju velikom brzinom, tako da postoji velika neizvesnost da li će zaposleni zadržati radno mesto. Sukob interesa rada (zaposlenih) i krupnog finansijskog kapitala dobija egzistencijalne razmere.

Socijalna funkcija države do sada je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profitabilnosti. Bez socijalne funkcije države, istopljene štednje, bez podrške sindikata, stvara se velika nesigurnost zaposlenih. Izloženost pritisku i ucenama od strane poslodavaca i nosilaca kapitala je naglo povećana.

Menja se i zakonska regulativa u korist preduzetnika i nosilaca kapitala, tako da se dodatno povećava nesigurnost i neizvesnost radnika. Proces liberalizacije tržišta rada sada nastavlja raniju politiku liberalizacije tržišta kapitala i bankarskog poslovanja (koji su i osnovni uzrok krize).

Velika konkurencija na tržištu rada i brutalni uslovi rada vode „isisavanju“ profita i viška rada. Jaz bogatih i siromašnih se širi kao spirala otuđenosti i socijalnih potencijalnih konflikata.

Veliki rast nezaposlenosti „mogao bi da dovede do prezaposlenosti vlasti“. Štrajkovi već potresaju mnoge zemlje. U mnogima se presecaju nacionalne saobraćajne i druge vitalne arterije. Nezaposlenost će rasti i kada privreda izađe iz globalne recesije. „Nezaposlenost je najpotresnija od svih socijalnih beda“, ali, ipak, otkazi pljušte na sve strane više nego ikada od Drugog svetskog rata do sada.

2) GLOBALIZOVANI KAPITALIZAM I PREKARIJAT

U savremenom globalizovanom kapitalizmu proletarijat se transformisao u „prekarijat“ (trajno i sveopšte stanje nesigurnosti, čiji je cilj da se radnici primoraju da prihvate eksploataciju) (Gaj Standing: Prekarijat – nova opasna klasa, London, 2011.

Videti vrlo interesantan rad A. Grubačić: Globalizacija nepristajanja, Svetovi, str. 11-21). To je ogromna masa radnika na minimalcu, na određeno vreme, mladi obrazovani, ali prezaduženi kreditima, sa kratkotrajnim ugovorima, za razliku od ranijih generacija sa stalnim zaposlenjem, osmočasovnim radnim vremenom, godišnjim odmorima, zdravstvenim i penzionim osiguranjem. Današnjim radnicima u postindustrijskom globalizovanom kapitalizmu nestaje koncept stalnog radnog mesta. Ostaje mu samo – nesigurnosti i neizvesnost (Asbjorn. Val: Uspon i pad države blagostanja, Oslo. 2012. godina.).

Izloženi su fleksibilnoj eksploataciji (nesigurno radno mesto, nesigurne i neredovne plate), niska primanja, na margini društva, izložen i visokim troškovima života i kreditima koje ne može da otplaćuje To im je nametnuo neoliberalizam. EU uz to agresivno zastupa interese kapitala. Neoliberalni koncept i štednja ugrađeni su u EU, a ona se okrenula kao supranacionalno telo pre svega u interesu finansijskog kapitala. U tom pravcu ide i stvarna eksploatacija dužničkog ropstva“ svih država u krizi. Dakle, nacionalnih ekonomija i društva vodi sigurno u novi finansijski kolonijalizam.

„Učešće najamnina i plata u bruto nacionalnom proizvodu, videli smo, smanjeno je u ovim državama u poslednjih 15 godina za gotovo 15% (sa 68% na 54%), za koliko je povećano učešće bruto profita (kamata, rente i dr.).

Socijalna infrastruktura je potpuno poremećena u odnosu na ravnotežno stanje, što poništava snage koje žele promene.