Neoliberalni fundamentalizam nametnut kao dogma svetu, ali i tržišni automatizam zasnovan na monetarizmu – doveli su do najveće svetske krize do danas

Prof. dr Slobodan Komazec

PRIVATIZACIJA, RASPRODAJA I UNIŠTAVANJE NACIONALNOG BOGATSTVA

Dosadašnji neoliberalni model „razvoja“ zasnovan na pogubnoj koncepciji brze i sveopšte privatizacije, na razornom konceptu rasprodaj -pozajmi (opljačkaj) – potroši, a pre svega kroz privatizaciju rasprodaj i opljačkaj sve vredno u privredi – doveo je do ekonomsko – finansijskog sunovrata u krizi i socijalni slom društva s ogromnom nezaposlenošću.

Društvena preduzeća u Srbiji su u 2002. godini, kada je počeo ovaj privatizacioni sunovrat, imala 680.000 zaposlenih. U investicije iz privatizacije trebalo je uložiti 1,1 milijardu evra, ali jc uložen simboličan iznos. U socijalni program zadnjih dvanaest godina nije uložen ni jedan dinar. U poslednje četiri godine nije uloženo ništa. Nova ekonomija zasnovana na iluziji vlasništva i privatizacije je velika nacionalna finansijska prcvara. Stoga je i privatizacija postala najveća strateška greška u dosadašnjem razvoju Srbije.

NEOLIBERALNA DIKTATURA SPEKULATIVNOG KAPITALA

„Diktatura privatne svojine razorila je društvo“ (Alen Badju). Dosadašnji neoliberalni model razvoja zasnovan na pogubnoj koncepciji rasprodaj – pozajmi (opljačkaj) – potroši, a pre svega rasprodaj (kroz privatizaciju) sve vredno u privredi, doveo je do ekonomsko-finansijskog sunovrata u krizu i socijalni slom društva s ogromnom nezaposlenošću. Pod „dirigentskom palicom konzervativnih vlada razvijenih zapadnih država“ fridmanovski monetarizam čikaške škole (reganomika, tačerizam) proizvod je interesa krupnog finansijskog kapitala razvijenih zapadnih zemalja i njihovih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka STO).

MMF se usmerio na stabilizaciju i privatizaciju, a ostavio je po strani pitanje siromaštva, nejednakosti i socijalnog kapitala (nezaposlenosti). Ekonomski rast zahteva više od stabilizacije, liberalizacije i privatizacije. Videli smo prethodno o kakvoj se stabilizaciji radi.

Novi kolonijalizam se ostvaruje preko prodora finansijskog kapitala i kupovine vitalnih delova drugih privreda i njihovih bankarskih sistema, ali i kupovinom ili učenom vlada i stranaka na vlasti. Stvaranje „perifernih“ i zavisnih privreda je otvoren proces, koji se često manifestuje kao obično proširenje tržišta za plasman proizvoda i kapitala iz razvijenih , uz gašenje domaće proizvodnje. Radnici postaju običan „dodatak“ i trošak kapitalu, bez vlasničkih prava, a time potpuno bez socijalne i sindikalne zaštite.

. Istorijski sukob interesa rada i kapitala oko raspodele i ciljeva poslovanja odvija se na štetu radničke klase – sa padom učešća najamnina i plata od 15-20% u bruto domaćem proizvodu u poslednjih deset godina. MMF se usmerio na stabilizaciju i privatizaciju, a ostavio je po strani pitanje siromaštva, nejednakosti i socijalnog kapitala i nezaposlenosti. Ekonomski rast kao proces zahteva više nego samo stabilizaciju, privatizaciju i liberalizaciju. To je proces spajanja rada i kapitala u opštem procesu stvaranja vrednosti.

DOMINACIJA FINANSIJSKOG SPEKULATIVNOG KAPITALA

Na svetskoj sceni je istorijski sukob interesa rada i kapitala. Kapital je zadominirao, uz istovremenu dominaciju finansijskog kapitala koji odlazi u spekulativne transakcije umesto realne investicije. Spekulacije i spekulativna ekonomija, profit na spekulacijama, bcrzanske spekulacije zadominirali su svetskom scenom. Virtuelni kapital (finansijski bankarski derivati) određuje ukupna kretanja u privredama. Niko za sada ne postavlja pitanja berzi kao dominantno spekulativnih institucija kapitalizma.

Da bi se ublažili sukobi u kapitalizmu i zainteresovali radnici za korporacije u kojima rade uveden je veliki broj slučajeva da se one daju radnicima na upravljanje (ESOP), ili se radnici uključuju u vlasničke odnose i upravljanje.

Izgleda da je prihvaćena teza neoliberala pod geslom „privatizujte, privatizujte što pre, nije bitno kako to radite, bitno je da to učinite odmah i to radikalno“. Džefri Saks se kasnije odrekao svog stava o privatizaciji i „posuo se pepelom“ tvrdeći da nije trebalo tako provoditi privatizaciju, da je pre trebalo izgraditi sve institucije sistema. Isto tako Milton Fridman korifej i najuticajniji ideolog neoliberlaizma i konzervatizma koji je zapljusnuo svet, a tako nekritički prihvaćen i kod nas, odrekao se svojih osnovnih stavova nakon stoje izazvao teške posledice u privredama u kojima se primenjivao model globalizacije i tržišnog fundamentalizma i liberalnog tržišta – doživeo je „otrežnjenje i osvešćenje“, da li će i nosioci svetskog finansijskog kapitala? Teško je to i gotovo iluzorno očekivati. Privatizacija je već nekoliko godina kao proces krenula uz žalopojke nekih naših ekonomista „reformatora“ da ide dosta sporo i da je gotovo zastala. Nažalost, privatizacija se i dalje nastavila stranom i domaćem spekulativnom kapitalu.

Ovde treba posebno naglasiti da se radi o velikoj, istorijskoj prevari i pljački radničke klase – stvarnog vlasnika (i stvaraoca) kapitala, kojeg drugi sada rasprodaju. A privatizacija državnog (javnog) kapitla uz slabljenje nacionalnih država u drobljenju kapitala i stvaranje nemoćnih država da vode nacionalnu razvojnu i socijalnu politiku. Nametnuta iluzija privatnog vlasništva kroz privatizaciju kolektivnog vodila je u socijalnu dramu i tektonsko raslojavanje stanovništva. Stoga i sve veći zahtevi za revizijom privatizacije, ne samo spekulativnog i tajkunskog karaktera, već uopšte.

PRIVATNI KAPITAL, PROFIT I SOCIJALNA DRŽAVA

Država sa svojom socijalnom funkcijom, koja je strana i neinteresantna privatnom kapitalu (preduzetniku), treba da štiti interese zaposlenih, dok je istovremeno odgovorna za ekonomski razvoj, dužna da preduzetnicima (nosiocima kapitala) osigura povoljne poslovne uslove preko makroekonomske razvojne politike, sigurnosti i stabilnosti poslovanja. To su vrlo složene, odgovorne, a često i kontradiktorne funkcije države (javnog sektora).

U ekonomskoj istoriji nikada privatni kapital nije vodio socijalnu funkciju i brinuo o pravima radnika. On im je profitno – interesno suprotstavljen, a osnova mu je egoizam, individualizam i otuđenost.

Preusmeravanje ekonomije na dominantni privatni kapital i njegov profit ne znači da u stvorenom spekulativnom sistemu i slobodi kretanja (odliva) kapitala rast privatnog kapitala znači i rast društvenog blagostanja. Društveno bogatstvo nije zbir pojedinačnih privatnih bogatstava i kapitala i njihovog potpuno slobodnog raspolaganja. Društveni ciljevi nc moraju (i najčešće nisu) u savremenim državama identični privatnim. Privatnom je isključivo cilj profit i zgrtanje bogatstva, čak i na štetu države (neplaćanje poreza i doprinosa, izvlačenje olakšica), ali i zaposlenja. Nažalost i slabo ili nikakvo plaćanje rada. Savremene države sa otuđenom političkom oligarhijom okrenule su se interesima vlasnika kapitala, a na štetu radnika i zaposlenih, smanjuju svoju socijalnu funkciju i funkciju države blagostanja. Političke strukture na vlasti interesno se povezuju sa vlasnicima privatnog kapitala, stvarajući društvenu klimu – kojom su potčinili sve faktore društva. Privatizacija omogućava mehanizam uzurpacije i prosto otimačine društvenog i kolektivnog kapitala i bogatstva (to je kolektivni kapital), a zatim se otvaraju široki prostori za razmah „privatnog preduzetništva“ i spekulativnog kapitala. Sistem se „zarotirao“ od društvenih i opštih ciljev ai programa razvoja ka privatnom, individualnom, egoističkom i otuđenom sistemu, ogromnih socijalnih razlika.

Poznata je izjava Džefri Saksa: …“vlada mora da ima strategiju razvoja, a to Srbiji nedostaje“…Mnogi sektori ne mogu da se razvijaju samo na privatnim osnovama. Većini sektora su za razvoj potrebne državne investicije infrastruktura, obučeni radnici, izvozna tržišta, privlačenje novih investicija. To ne može da bude prepušteno tržištu, već traži ozbiljnu državnu strategiju“ (NIN, intervju).

I predstavnici stranog kapitala (investitori) tražili su da se usvoji novi Zakon o radu i ukinu brojne poreske olakšice za zaposlene. Verovatno im treba ne samo jeftina, već po mogućnosti besplatna radna snaga, da bi bili profitabilni i zainteresovani za ulaganja. To je ijedan od uslova stranih kreditora Srbiji, kao u Dinkićevim investicijama do sada sa brojnim davanjima (subvencijama) i oslobađanjima stranih investitora.

Normalno je da su radnici protiv novog Zakona o radu, štrajku i stečaju, minulom radu koji gube, uz to opravdano traže da budu uključeni u proces oporavka svojih preduzeća. Sindikati s pravom ističu da je vlast „izigrala radnike“ i već dogovorene principe, uz to obmanjuje javnost da je bilo usaglašeno 90% teksta, što nije tačno.

EFEKTI I POSLEDICE PRIVATIZACIJE – GIGANTSKA VAMPIRSKA HOBOTNICA

Nekritičnim prihvatanjem neoliberalne dogme proveden je radikalni i bolni program privatizacije, a u osnovi grube i organizovane pljačke radničkog kapitala i javnih sredstava. Porazni su rezultati neoliberalnog kapitalizma, posebno kroz proces privatizacije. Plašeći se da ne oteraju strane investitore i ne privuku nove -havo tvrde („bez kojih nema razvoja“ – kako tvrde) provodi se privatizacija, smanjenje domaće potrošnje i uvodi „fleksibilnost rada“ (obaranje cene i troškovi).

Šta do sada imamo kao efekte privatizacije. Prema najnovijim podacima u dosadašnjem procesu privatizacije prodato je 2.428 preduzeća i najveći deo (26 od ukupno 29) banaka. Namera je da se i ove dve-tri državne banke prodaju i odu u ruke stranog kapitala. Ostajemo potpuno bez nacionalnog bankarskog sektora.

Porazni su rezultati tako prihvaćenog neoliberalnog kapitalizma. Država (nosioci vlasti u sprezi sa tajkunima) prodaje tuđu imovinu (radnika, zaposlenih) puni budžet i podržava javnu potrošnju. Prodaja ili gotovo poklanjanje privrednih resursa inostranim prijateljima ili domaćim tajkunima uz provizije je razvijen proces. Dokle se tako može ići? Dok se ne dakle rasproda ostatak preduzeća! Izvršena je dakle nekontrolisana i pogrešna privatizacija. To je bio talas privatnog, neobuzdanog kapitalizma.

Realni kapital preduzeća se stavlja u ruke flnansijske oligarhije, a stanovništvo privremeno preko budžeta „smiruje“. Nema tu socijalne ravnoteže, dok se društvo razbija interesno, čime izostaju bilo kakvi zajednički ciljevi socijalnog ili razvojnog karaktera.

Od prodaje svih 2.428 preduzeća do sada je ostvareno 2.675 miliona evra, to je manje od doznaka naših radnika iz inostranstva u toku samo jedne godine, od čega je u investicije trebalo usmeriti 1.103 miliona. Međutim, investicije u fiksne fondove iznad amortizacije iznose svega oko 2.2% do 4,1% bruto domaćeg proizvoda. Gde su strane direktne investicije koje u ovom periodu (2001-2022) iznose 43,4 milijardi evra? U isto vreme doznake naših iz inostranstva iznose oko 6,3 milijarde evra. Te strane direktne investicije“ su završile preko prodaje preduzeća i banaka u budžetu, a ne u rekonstrukciji i modernizaciji preduzeća i stvarno novih (grinfild) investicija. Kakvi su stvarni efekti privatizacije do sada?

Da navedemo činjenicu da se podaci o privatizaciji kako su nekada javno publikovani više ne objavljuju. Istina, od tada se i dalje vrši proces privatizacije ili još bolje rasprodaje javnog dobra posebno nekoliko vrlo značajnijih sistema.

Polazi se od stava da je proces privatizacije gotovo završen i da više ne postoje brojniji slučajevi koji ulaze u proces privatizacije.

Da navedemo dosadašnje efekte ovog stvarno razornog procesa:

1) Neuspešno je privatizovano 656 preduzeća sa preko 83.000 zaposlenih u njima. Pred stečajem ili likvidacijom nakon privatizacije je bilo 65% preduzeća. Od 5.000 preduzeća u stečaju svega 1% se izvuče.

2) Još posluje, ali otežano 35% privatizovanih preduzeća.

3) Izgubilo je posao oko 400.000 do tada zaposlenih.

4) Bez posla je ostalo u preduzećima privatizovanim po ranijem zakonu 139.000 radnika.

5) Po zakonu iz 2001. godine 259.000 zaposlenih (do kraja 2016. godine).

Društvena (kolektivna) preduzeća su u 2002. godini kada je počeo ovaj privatizacioni sunovrat, imala 680.000 zaposlenih, a sada u njima radi svega 186.000 zaposlenih. U investicije iz privatizacije trebalo je uložiti 1,1 milijardu, ali je uložen simboličan iznos. U poslednje četiri godine nije uloženo ništa.

Domaće investicije do sada nisu oživele, dok domaća proizvodnja zbog ogromnog uvoza (izazvana liberalizacijom uvoza svega i svačega, precenjenim kursom dinara) slabo podržana, sve više malaksava). Koliko je ostalo da radi u sada tuđim privatnim ili stranim preduzećima, bez bilo kakvih prava, ucenjeni i zanemeli (od straha za posao i neizvesnosti). Privatizacija je direktan uzrok visoke nezaposlenosti. Ovo nije samo put u „turbo kapitalizam“, već u najgoru pljačku naroda. Otvoren je proces legalizacije pljačke društvenog kapitala, uz stalni rast nezaposlenosti, siromaštva i bede. Mnogi su svoj kapital stekli krađom, korupcijom i političkim vezama s liderima na vlasti.

,,U poslednjoj deceniji Srbiju je zadesio najgori oblik kapitalizma. Tajkuni oblikuju Srbiju prema meri vlastitih interesa. Obespravljeni i poniženi radnik izložen je svakojakim hirovima i samovoljni novokomponovanih gazda. U tajkunskom srpskom kapitalizmu nema mesta za sindikalno organizovanje, jer, izgleda da bi zaposleni trebalo da budu srećni što uopšte imaju posao…“ (Dr Ljubodrag Savić: Đavo je došao po svoje. Pravda, Beograd, 2012).

Otpisati državna preduzeća kao zastarela i neefikasna je velika greška, nije im ni data šansa za razvoj. Dakle, investicije nisu oživele, proizvodnja nije oživela, nezaposlenost se naglo povećava (400 hiljada), socijalni slom društva je na vidiku, dok restrukturisanje proizvodnje i izvoza izostaje.

Izvoz je visoko precenjenim kursom dinara destimulisan, dok je uvoz prosto eksplodirao, uz uništeni proizvodni sektor. To se posebno ispoljava u 2012., 2013., 2014., 2021. i 2022. godini, kada izvoz pada, dok se uvoz povećava, tako da se proširuje spoljnotrgovinski deficit (4,4 milijarde evra svake godine). Deficit spoljne trgovine u 2022. iznosi 11-12 milijardi evra, dok je prirast bruto proizvoda oko 1,8 milijardi. To su rezultati ovakve „politike efikasnog razvoja“.

Država ne srne dozvoliti da se strateški proizvodi, energenti, sirovine i nacionalna bogatstva, privatizuju ili rasprodaju, a informacioni sistemi (TV, Štampa) prodaju stranom kapitalu. Tada se širi informaciona propaganda u cilju „promene svesti“ i ispiranja mozgova, slamanje otpora i neutralisanje kritičke misli što je u funkciji stvaranja „zombi nacije“, a i poslušničke upravljačke strukture.

To je granica ispod koje se ne srne ići da se ne ugrozi nacionalni suverenitet i budućnost nacije i zemlje. Tako je i za MMF, kao instrument svetskog finansijskog kapitala važno samo da se očuvaju ..monetarni okviri“ ili stabilnost, smanji budžetski deficit i održi tempo privatizacije, sve ostalo je nebitno.

Bez referenduma je radnicima vlasništvo proglašeno društvenim i prodato (predato) strancima i tajkunima čije poreklo kapitala nije istraživano. Zaposleni su time postali najamni radnici (bez bilo kakvih prava ili su se priključili armiji nezaposlenih).

Prevladava grabež za vlašću i materijalnim dobrima. Predajući preduzeća stranom kapitalu ili domaćim tajkunima – domaći vlastodršci dali su im i političku moć i monopol nad svim segmentima javnog života u državi.

Strane korporacije i banke kupuju naša preduzeća jeftino (obezvredjena), a time istovremeno i tržište za plasman svojih proizvoda. „Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija, nisu potrebni keš krediti i stimulisanjc privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o interesima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti. Konačno i možda najvažnije, Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizujc i depolitizuje. Bez toga. nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti“. (Nebojša Katić u „Politici“, Beograd, 27.02 2010).

Nacija i država su stavljeni u potčinjen položaj stranim i domaćim centrima moći, pljačkaškom kapitalu, nepravdi i siromaštvu.

Porazni su efekti ncolibcralnog kapitalizma, posebno kroz proces prodaje preduzeća procesom privatizacije. On je i danas u Srbiji vladajuća ideologija i politička osnova „modela razvoja“. „Mi bez privatizacije ne možemo dalje“ (Vučić). Umcsto etike proizvodnje, novi privatni vlasnici su gasili privredu, otpuštali radnike, menjali namenu proizvodnje preduzeća i spekulisali zemljištem ili jednostavno iskoristili sve dalje pogodnosti i stimulansi i prvom prilikom otišli.

Radnicima su najpre za vlasnike novca oduzeli fabrike. Zatim su ih isterali na ulice, a umesto fabrika izgradili velelepne šoping molove, strane banke, ekskluzivne stanove i vile, bestidno uživajući u svim blagodetima neobuzdanog liberalnog kapitalizma. „Uspostavljen je sistem u kome se moć, samovolja i bogatstvo najbogatijih meri količinom bede najsiromašnijih“ (Dr Lj. Savić, isto, str. 9).

KONCEPT PRIVATIZACIJE – RASPRODAJA BEZ OŽIVLJAVANJA PRIVREDE, INVESTICIJA I RESTRUKTURISANJA

Ideologija brze, radikalne i nekontrolisane privatizacije je stvarni društveni prevrat. To je otrovani put u razaranje nacionalne privrede.

Koncept privatizacije ne samo daje pogrešan s potpuno pogrešnom upotrebom privatizovanih prihoda (budžet, javna tekuća potrošnja), već se radi o otimanju i prodaji imovine (kapitala) kolektiva koji je stvarao taj kapital pod vidom„društvenog vlasništva“. Dodao bih da je to najveća prevara i pljačka radničke klase do sada (zaposlenih). Privatizacija je pretvorena u običnu pljačku i masovne stečajeve preduzeća, a čiji su vlasnici do sada bili zaposleni.

Do sada je prodato 2.420 preduzeća u kojima je bilo zaposleno 340 hiljada. Ostvareni prihodi od privatizacije, videli smo, iznose ukupno 2,6 milijardi evra, od čega je trebalo investirati 1,4 milijarde, a u socijalni program 272 miliona evra. Investicije privrede nisu oživele i kreću se po stopi od privrede oko 14% bruto domaćeg proizvoda, to iznosi svega 3 – 4% iznad amortizacije. Istina je u svemu tome daje uništena do sada izuzetno dobra statistika investicija pa se i podaci o investicijama samo indirektno izračunavaju (preko odobrenih investicionih kredita, što nije isto).

Privatizacija je jedan od slubova neolilbcralizma (koji je doživeo potpuni krah kao koncept) u kapitalizmu, ali i kod nas. I pored toga neki naši ekonomisti tvrde da je „privatizacija bez zamene“ i da je ulazak države u preduzeća istorijski poražen koncept“. Pošto je privatizacija „dosta ogadena“, posebno kada je krenula kriza, treba „ponovo odbranili ideju privatizacije, jer kapitalizam nema alternativu“. Možete samo zamisliti ovakve teorijske i operativne preporuke!

I dalje se tvrdi, gotovo dogmatski, da je „privatizacija srž ekonomskih reformi“. To što nemamo prave države, što je to postala država stranaka na vlasti, interesno privatizovane javne funkcije bez koncepta razvoja i bilo kakve strategije razvoja – to se ne postavlja kao pitanje.

Realni kapital preduzeća (stvarno vlasništvo zaposlenih koji su ga stvarali i uvećavali decenijama) stavlja se u ruke finansijske oligarhije, dok prihodi odlaze u budžet. Preko budžeta se „smiruje“ stanovništvo i gasi (odlaže) socijalna kriza. Međutim, nema socijalne ravnoteže, društvo je interesno razbijeno. Time nestaju i zajednički ciljevi socijalnog i razvojnog karaktera. Društvo i privreda plivaju“ od krize do krize, od jednog do drugog oblika parcijalne ravnoteže, ali u stalno prisutnoj krizi iz koje oni koji vode privredu i društvo ne vide izlaz.

PLJAČKAŠKA PRIVATIZACIJA „REFORMATORA“ I SLOM KIČME EKONOMIJE

Nova religija svemoćnog neoliberalizma i globalizacije – polazi od stava da je „novi“ kapitalizam doneti bogatstvo svima. Novi kapitalizam je u svojoj osnovi globalizam i zapadni „preobraženi imperijalizam“. Ortodoksni neoliberalizam je direktni produkt krajnje ideološke pristrasnosti razvijenih kapitalističkih država i njihovih interesa. „Regenomika“ i „tačerizam“ to najbolje pokazuju svojim rezultatima i posledicama.

Koncepcija privatizacije je otimanje i rasprodaja imovine kolektiva koji je stvarao taj kapital, pod vidom društvenog vlasništva. Zar se privatizacija nije mogla vršiti preko radničkog akcionarstva uz pomoć kredita naših banaka. To je, uostalom omogućeno kriminalnom sloju kojem i nije cilj očuvanje i razvoj firme.

Ovde bih samo dodao daje to najveća prevara i pljačka zaposlenih koji su i stvarali ta preduzeća. Uzmimo samo primer „Sartida“ prodatog sa svim delovima za 23 miliona dolara. Tada se samo njegov stadion nudio na tržištu za dvostruko višu cenu. Ogroman je broj takvih slučajeva (šećerane, duvanska industrija, tekstilna industrija, prehrambena industrija, cementare, Vršački vinogradi, poljoprivredno zemljište, kombinati i dr.).

Treba izvršiti kompletnu reviziju privatizacije, stoje nesporno, ali to će biti moguće samo u slučaju da druge, Stvarno patriotske stranke, dodu na vlast. Do sada je to omogućeno sumnjivom kapitalu, često iz kriminogene zone (čije se poreklo nije ni ispitivalo) da pokupuju obezvređena domaća preduzeća, od kojih je najveći deo otišao u stečaj ili likvidaciju. Čak su i kreditima banaka (pozajmljenim novcem) kupovali preduzeća, a kao garanciju vraćanja (hipoteku) uključili imovinu koju su kupili (koju su visoko procenili u davanju hipoteka), a nisu otplatili. Najveći broj domaćih banaka je odveden u stečaj i likvidaciju, dajući takvim tajkunima kredite, da bi došle strane banke i preuzele monetarno-finansijski sistem.

Dakle, „finansijske“ „pirane“ su pokupovale pozajmljenim ili opljačkanim novcem „društveno“ (radničko) vlasništvo i navukli divovski dug. Tako nešto nije bilo dozvoljeno zaposlenim u preduzećima (radničko akcionarstvo i suvlasništvo u preduzećima u politici razvoja preduzeća).

Privatizacija bez potrebne jasne regulative redovno dovodi do ogoljavanja i uništavanja privrede pre nego do stvaranja kapitala za razvoj. Stvarno je ostvaren program pljačke privrednih resursa. To je korumpirani proces privatizacije i besramno lice preuzetog primitivnog kapitalizma katastrofe.

Pošto je potrošnja u poslednjim godinama za 30 – 33% veća od bruto domaćeg proizvoda, standard i potrošnja stanovništva (zasnovani na kreditima, budžetskim izdacima za lične i socijalne dohotke, doznakama iz inostranstva i sl.) ne mogu se dugoročno održati. To se čak ne može ni kreditima (zaduživanjem) u inostranstvu, jer nisu zasnovani na zdravim osnovama. Uz sve to, kroz orkestriranu medijsku kampanju to se prikazuje kao rezultat uspešnih reformi koje se sprovode u Srbiji“.  0 drugom konceptu privatizacije naši„reformatori“ nisu želi ni razgovarati. Nisu im bili bliski argumenti svetskih ekonomista o pogubnosti prihvatanja takvog koncepta liberalizma u svim privredama u tranziciji. Takav koncept neoliberalizma kroz liberalizaciju, privatizaciju, deregulaciju i stabilizaciju, je program ekonomskog neokolonijalizma.Našim „reformistima“, predstavnicima „proevropske“ i „demokratske“ Srbije takve spoznaje i stavovi svetskih autoriteta ne znače ništa. Mnogi od njih o Evropskoj uniji osim naziva i broja članica ne znaju gotovo ništa! A o stvarnoj egzistencijalnoj i funkcionalnoj krizi EU ne žele ni da čuju.

Ovakva situacija u privredi i društvu se može održati najviše godinu dve kada se prodaju Telekom, EPS, NIS, JAT, Aerodrom, osiguranje, imovina Fonda PIO, imovina sindikata (hoteli, odmarališta), vojna imovina – tada nastaje period kada se neće imati šta prodati. Nastaće padanje „direktnih investicija“, usporavanje privredne aktivnosti i porast nezaposlenosti. Zarade zaposlenih će stagnirati, a prostor za visoke zarade banaka će se suziti, čime će doći do odliva spekulativnog kapitala iz Srbije.

Prezaduženi građani sa visokim kreditima i deviznom klauzulom imaće veliko povećanje dinarskih rata, uz stagnaciju zarada, što vodi krizi finansijskog tržišta i poslovnog bankarstva.

To može da vodi samo u produbljavanje krize kada već imamo nizak nivo privredne aktivnosti, milionsku nezaposlenost, 1.660 hiljada penzionera, ogromnu spoljnu zaduženost i pritisak tereta spoljnih dugova, masovno osiromašeno stanovništvo i proletarizaciju srednje klase. To je normalna posledica lošeg koncepta razvoja i stabilizacije, dopunjena pogrešnom privatizacijom i liberalizacijom tržišta. Otpisati društvena preduzeća kao neefikasna i zastarela je bila velika greška.

Pogrešan model privatizacije i neefikasan model „tranzicije“ (prema kome i čemu ide ta „tranzicija“?) neminovno je doveo do dugoročnog pada industrijske proizvodnje i velikog sloma sektora privrednih preduzeća. Proizvodnja je u 2015. godini dostigla nivo od 40% iz perioda 1998. godine. Dakle, promašena privatizacija, provedena na pogrešan način, nije vodila povećanju efikasnosti i rastu privrede i zaposlenosti, već razvlačenju imovine (kapitala) i opadanju proizvodnje i zaposlenosti.

Neoliberalna privatizacija EPS-a (preko prevođenja na akcionarstvo) je po preporuci MMF, što je sastavni deo projekta organizovanog uništavanja privrede i države. Ne bira se politika rekonstrukcije i novog sistema upravljanja preduzećem – sa novom kadrovskom politikom (stručnjaka, a ne partijskih poslušnika i izvršitelja).

Svetska banka je (sa MMF) već 90-tih godina izradila projekat kako uništiti ekonomiju jedne države, stvoriti je zavisnom o stranom kapitalu i nametnuti joj omču spoljnih dugova (V. Perkins, Bio sam ekonomski ubica).

SLOM NEOLIBERALNOG PROJEKTA, POVRATAK SLOBODE I DUHOVNOG AKTIVIZMA

Dokidanje cksploatatorske i pljačkaške privatizacije bila je nužnost, mada se sa privatizacijom i dalje nastavlja „do okončanja“. Sa ovakvim „rezultatima“ i pogrešnom razvojnom, monetarnom, fiskalnom, spoljnotrgovinskom politikom, raspodelom, investicijama, deviznom i kursnom politikom – jasno nam je kakav nas scenario čeka, ako ova ekipa i dalje bude vodila na ovakvoj strategiji i politici ovu privredu i društvo. Stvorena je, jasno je javnosti, sprega spekulativnih profita, razaranja bez obnove, uz masovno siromašenje. To je sponzorisano razaranje nacionalne ekonomije.

Privatizacija, poznato je, pretvorena je u običnu pljačku, stečajeve i likvidacije preduzeća, čiji su stvarni vlasnici bili do sada zaposleni. Oni su godinama stvarali taj kapital i razvijali svoja preduzeća. Tajkuni su se obogatili na toj neviđenoj pljački radničkog kapitala, čak i uzimajući kredite od banaka i na rate, uz zalaganje kupljenih (neotplaćenih) preduzeća. Bez nužnog referenduma radničko vlasništvo je proglašeno društvenim i prodato (predano) strancima ili poluobrazovanim tajkunima (na zgrnutom i opljačkanom krimi – kapitalu). Time su zaposleni postali najamni radnici, sa neizvesnom budućnošću.

Nema više šta da se prodaje. Na red dolaze Telekom, veliki sistemi, energenti, vodoprivreda, sredstva informisanja, saobraćajnice, PKB, kompleksi zemljšta i sl. Sve to uz „preporuke“ i svestranu pomoć MMF i Svctske banke, a prc svega neodgovorne i nesposobne vlade.

Kroz proces pljačkaške privatizacije preduzeća su najpre oduzeta od zaposlenih (preko proglašavanja njihovih preduzeća kao društveno i ničije vlasništvo, a zatim državno i rasprodato (bez odgovornosti).

Velika podrška privatizaciji kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolija agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to „osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije“. I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. Može li se iz višegodišnje krize u ulaznu razvojnu fazu? Na osnovu kakvog koncepta i modela razvoja? Zadržavanje postojećeg modela i makroekonomske politike vodi daljem produbljavaiiju i produžavanju krize. Model se mora napustiti i izgraditi novi koji će u svim delovima biti usmercn prema sektoru privrede (preduzeća), razvoju i novoj zaposlenosti. Ako se želela stvarna promena vlasničkih odnosa trebao se promeniti sasvim drugačiji model privatizacije – da zaposleni postanu vlasnici (akcionari) preduzeća, a sa svežim kapitalom uloženim od strane zaposlenih, preko povoljnih dugoročnih bankarskih kredita u preduzeća. Tada se otvara proces revitalizacije privrede, a preko njega i domaćih banaka i sektora stanovništva. To je istorijski organski spoj rada i kapitala u preduzeću. Stoga je potrebna revizija svih do sada provedenih privatizacija.

Nema i ne srne postojati daljih privatizacija, posebno strateških preduzeća i privrednih resursa. Treba izvršiti masovnu reviziju privatizovanih preduzeća i sve što nije dalo rezultate, ili je sa sumnjivim kapitalom ili transakcijama, oduzeti i vratiti stvarnim vlasnicima – zaposlenim kroz proces razvoja akcionarstva i potrebnih (kreditnih) sredstava za ostvarivanje tog procesa. Navodim vrlo upečatljiv tekst (Politika: Gde su fabrike Srbi: 14.08.2016.) koji to dobro oslikava: „Malo je privatizovanih fabrika u Srbiji koje mogu da se pohvale da im je proizvodnja stabilna (ili daje uopšte nastavljena). Mnogo je preduzeća koja su bila vodeća u zemlji, a sada su u stečaju (ili su brzo likvidirana), dok im vlasnici ili sede u zatvoru ili sa nanogicama kod kuće. Umesto da se proizvodnja razvija sa kreditima, novac je završio na nekim dalekim ostrvima ili u švajcarskim bankama. Banke su ugašene, radnici su bez posla, a fabrike zarasle u korov“.

Umesto da „tajkuni“ i novokomponovani kapitalisti dobijaju povoljne kredite za kupovinu preduzeća – to su mogli dobiti zaposleni i uložiti ih u svoje fondove preduzeća za razvoj, kao svoj akcionarski kapital. Kredit pretvaramo u kapital preduzeća. Tada je otvoren i proces revitalizacije privrede i domaćih poslovnih banaka.

Istorijski, imali smo šansu da stvarno spojimo rad i kapital u preduzeću (kao ni jedna druga „privreda u tranziciji“), promenimo vlasničke odnose, povećamo interes radnika za razvoj (profit preduzeća i njegovu upotrebu), programe razvoja, vraćanje visoko obrazovanih stručnjaka u privredu, dakle, vraćanje radnika i kapitala u preduzeće, a ne njihovu nezaposlenost, pauperizaciju i potpuno osiromašenje.

Slomljena je industrijska kičma privrede Srbije i Beograda (IMT, IPM. ZMAJ, MINEL, RATKO MITROVIĆ, PARTIZANSKI PUT, BEKO, DP KLUZ i drugi). Nema grada u Srbiji u kojem privreda nije u procesu privatizacije i pljačkom potpuno uništena.

Obaranje cene rada, troškova rada, prava radnika, nastalo nakon privatizacije, ne vodi porastu zaposlenosti, već nesigurnosti zaposlenih, ucenama, gubitku najvećeg dela stečenih prava do sada. To je put u lakše otpuštanje zaposlenih i politika pritiska na nadnice, ali i stvaranje velike nesigurnosti, neizvesnosti kod zaposlenih na određeno vreme, po ugovoru i sl.

Egzistencijalni strah od odmazde javlja se kod radnika koji ga sputava, parališe i urušava svaku kritičku i kreativnu misao. Autocenzura je postala vrlo razvijena društvena bolest koja sve parališe, u stvorenom ambijentu žrtvovana za golu egzistenciju i strah od gubitka posla (a bez društvene zaštite potrebnih institucija). Rastu sukobi vlasničkih interesa.