Jedna od najintrigantnijih ličnosti južnoslovenskih oslobodilačkih pokreta početkom Dvadesetog veka, Mustafa Golubić, Hercegovac iz Stoca, tokom vihora sovjetske revolucije postao je „desna ruka“ Josifa Visarionoviča Staljina za Balkan. Ulogu agenta i „likvidatora“ Kominterne, igrao je skoro nevidljivo. Svoj revolucionarni put počeo je kao član tajne organizacije Mlada Bosna, kasnije kao dobrovoljac u srpskoj vojci u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu te kao član tajne oficirske organizacije „Crna ruka“. Sa njenim starim članovima radio je i na organizaciji prevrata 27. marta 1941. Njegov ideološki „dvojnik“, Pavle Bastajić, jugoslovenski revolucionar, komunistički aktivista i sovjetski obaveštajac, bio je učesnik studentskog pokreta na Zagrebačkom sveučilištu i atentata na hrvatskog bana Cuvaja 1912. godine, a potom dobrovoljac u srpskoj vojsci u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, a kasnije i saradnik sovjetske obaveštajne službe tokom dvadesedih godina prošlog veka. Sveobuhvatan prikaz Golubića i Bastajića, dao je Boris Rašeta, zagrebački novinar i publicista u knjizi iz koje Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka specijalno za svoje čitaoce donosi odabrane delove…

Boris Rašeta

Iz duboke kordunske provincije, gde je lakše sresti vuka nego ovcu, Pavle Bastajić (rođen 12. maja 1890. u Perni, kotar Topusko) otisnuo se na jedno od najčudnijih životnih putovanja koje su ovi krajevi ikada videli. Na Kordunu se živelo u nezamislivoj bedi: mnogočlane porodice prebivale su u kućama sa stokom, u kojima nema ni struje, ni vode. Stoka je u prizemlju, ljudi na spratu: tako je toplije, iako smrdi.

U knjizi Rudolfa Bićanića Kako živi narod iznesen je podatak da čak 70 posto Hrvata tridesetih godina prošlog veka nije imalo krevet. Motivi za beg iz te bede očigledni su i snažni. Te porive s njim dele desetine hiljada mladih. Bastajić se vinuo visoko. Još kao dečak zakucao je na vrata istorije. Bastajić je, kako tačno primećuje pesnik i esejista Đorđe Matić, jedan od retkih ljudi iz ovih krajeva, koji su lično poznavali Gavrila Principa i Josipa Broza, Mustafu Golubića i Dragutina Dimitrijevića Apisa, Vojislava Tankosića i Nikolaja Buharina, Vladimira Iljiča Lenjina i Miroslava Krležu. Ta je poznanstva skupo platio.

Od Kremlja i Pariza do žalosnog, depresivnog vucaranja po rodnom mestu Perni nije prošla ni decenija. Isto tako brzo kako ga je usisala, istorija ga je i ispljunula. ,,Za veliku slavu, velika kazna“, rekao bi De Gol. Dečak je 1902. godine uspešno završio četiri razreda osnovne škole u selu Perni. Bastajićevu porodicu je lokalni sveštenik nagovorio da ga pošalju u gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Odatle je trebalo da ide dalje u bogosloviju. Ali Bastajić je odmah znao da mu sudbina nije namenila oltar. Nakon gimnazije u Karlovcima, koju je s dobrim uspehom i uzornim ili pohvalnim vladanjem završio 1909/1910. godine, upisao je Filozofiju na Sveučilištu u Zagrebu. Mnogo više od filozofije zanimala ga je revolucionarna akcija. Od onda do danas, profil buntovnika u jednom je detalju gotovo uvek isti: to su mladi, pristojni ljudi, deca iz komšiluka, željna pravde ili onoga što vide kao pravdu, bez obzira na cenu. Idealistički teroristi najčešće su neproblematična deca problematičnog sveta. Oni svet vide manihejski: na jednoj je strani patnja, beda, užas, na drugoj raskoš. Gavrilo Princip, najslavniji među njima, na zidu svoje ćelije napisao je reči: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu…“. Tu su oba dela priče, nacionalni (,,po Beču“) i socijalni („plašiti gospodu“). Ovi buntovnici ne žele da čekaju; hoće sad i hoće sve. Oni nisu nalik na druge prekršitelje zakona, ali postoji važna razlika: oni u glavi imaju ideal neke kolektivne pravde, nacionalne, internacionalne ili socijalne, i za njega su spremni da umru i pre no što su počeli da žive. Njih ne goni egoizam niti hedonizam. O njihovom karakteru dobro govori jedna lirska uzrečica iz tih vremena, s početka veka, koja opisuje kakva bi trebalo da bude dobra pesma: „Ili vatru u pesmu ili pesmu u vatru“. Ovi poetski revolucionari, ili revolucionarne poete, time opisuju i svoj životni i politički credo. Sve ili ništa, to je njihova deviza – potpuno suprotno ideji koju će godinama posle izreći jedan drugi buntovnik, Čarls Bukovski: „Svet počinjemo da spasavamo spašavajući jednog čoveka; sve ostalo je ili grandiozna romantika ili politika…“ Ovo su bili grandiozni romantičari, a svi su takvi: Ivo Andrić, Tin Ujević, Rodoljub Čolaković, Miroslav Krleža, Pavle Bastajić.

U dopisu koji je gimnazija „Branko Radičević“ iz Sremskih Karlovaca u martu 1959. poslala Muzeju grada Zagreba piše: ,,Iz glavnih kataloga, zapisnika i protokola, kojima ova škola raspolaže vidi se da je Bastajić Pavle, Paja, rođen 12. maja 1891. godine (po starom kalendaru) u Perni, kotar Topusko, bio đak ove škole od školske 1902/1903. do 1909/1910. godine, i u tom roku završio osam razreda gimnazije i ispit zrelosti. Iz knjiga se vidi da je razrede završavao sa dobrim uspehom, samo je u sedmom razredu imao popravak iz matematike, a u osmom razredu je 1. marta prešao u red privatnih đaka. Nismo mogli da nađemo objašnjenje zbog čega je prešao u red privatnih đaka. U toku celog školovanja imao je uzorno ili pohvalno vladanje, samo je u sedmom razredu imao ocenu dobar (3) ali se nigde ne kaže zašto. Ispit zrelosti počeo je da polaže u letnjem ispitnom roku, pa je odstupio od polaganja usmenih ispita i ispit nastavio u zimskom roku 1911.godine. Ispit zrelosti je položio sa opisnom ocenom „zreo većinom glasova za polazak sveučilišnih nauka“. Stanovao je privatno i u toku školovanja promenio nekoliko stanodavaca, mahom ratara. Od drugog razreda bio je skoro stalno oslobođen školarine, uživao blagodjejanije i bio stipendista Klirikalnog fonda, pak i onda kad je bio privatan učenik….“

„Dragi moj ujače“, piše kasnije s fakulteta iz Zagreba Bastajić ujaku, „…Trebao sam ti se još davno javiti. Odmah u početku onako kako sam kazao. Ali mi je bilo nekako nemoguće. Znaš, sad sam u poslu. Inače ja u Zagrebu živim prilično. Imam što pojesti, a Imam đe leći. Jedem dva puta na dan. U podne i uveče. Doduše, ne bi škodilo kad bi sada ovaj zadnji mjesec imao što da pojedem po jutrima, ali kad nije – nije. Kako može drugije pet-šest stotina tako živjeti, mogu valjda i ja…Za onu stipendiju klerikalnu što sam dobivao u gimnaziji također se ne treba brinuti. Pitao sam ovdje na univerzi ljude koji su je imali nekad ka i ja, pa mi rekoše da ih niko nikad za nju nije pitao i da oni reverzi apsolutno ne vrijede ništa. Tražio sam ovdje u Zagrebu i Adama Kukulja. Ali mi reče jedan obrlajtant da je on premješten u Osijek. Na kraju, dragi moj ujače, ako je moguće, pošalji mi jedno 6 kruna ili 7. Pio bi čaja po jutrima, i onako treba mi da imam uza se koji krajcar. Pozdravljam vas sve skupa. Pozdrav gospodinu Srniću. Tebe ljubi i pozdravlja tvoj Pajo Bastajić stud. phil.“

Student filozofije (uočavamo odmah) ne piše ujaku ništa o

politici, on bi voleo „imati za doručak“ i ,,za čaj“. Značio bi mu „koji krajcar“. Ali, za koliko-toliko uverljivu rekonstrukciju psihološkog profila ovog čoveka, iz ovog pisma možemo ipak iskoristiti dve rečenice. „Pitao sam ljude na univerzi“, kaže Bastajić, „koji su ka ja imali klerikalnu stipendiju, pa mi rekoše da ih niko nikad za nju nije pitao i da reverzi ništa ne vrijede.“ Mladića, dakle, ne zanima obaveza koju je preuzeo niti revers koji je potpisao; nije zahvalan na novcu za školovanje koji mu je neko dao; njega zanima samo to da se te obaveze reši. To ne moramo previše da mu uzmemo za zlo, ali to ipak otkriva neku crtu karaktera. Bastajića zbog toga nimalo ne grize savest, on se ni u jednom trenutku ne pita da li bi taj novac vratio ili ne bi. Nije zgoreg primetiti ni to da je gimnazija u to doba bila vrlo visoka škola; samo su retki sretnici iz tih krajeva imali gimnazijsko obrazovanje. Konačno, ni Crkvu ne zanima previše gde je njen novac – iz pisma saznajemo da ni drugi klerikalni stipendisti nisu polagali račune fondu koji ih je školovao. Ali ni fond se nije zanimao za njih – valjda su računali da Crkvi moraju da se okrenu samo oni koji to osete kao obavezu. Pavla Bastajića očito, kao ni druge buntovnike, ne krasi duh opisan u Veberovoj Protestantskoj etici i duhu kapitalizma (metodični, asketski racionalizam, spremnost na istrajan, dug rad), već u to doba duboko je inficiran virusom revolucije. Balkan je u previranju, Hrvatska kuva, vreme je prevratno. Atentati su standardni alat mladih buntovnika. U romanu „Tajna dimnjaka“ iz 1925, koji je predstavljen kao „romantična priča o imaginarnim balkanoidnim kneževinama u kojima vlada ubilačka atmosfera“, književnica Agata Kristi opisala je mračnjaka Borisa Ančukova, ogorčenog sobara koji sveti svog gospodara. Ančukov vuče poreklo iz „Hercoslovačke“, balkanske državice, čije glavne reke, planine i naselja ne znamo, znamo samo za glavni grad – Bukurešt. Stanovništvo čine, piše Agata Kristi, „Uglavnom razbojnici“, čiji su hobiji „ubistva kraljeva i dizanje rtvolucija“. Agata Kristi je, doduše, nepravedna; u svetu nikada nije bilo toliko političkih atentata kao na prelazu stoleća, ali nisu bili omiljeni samo na Balkanu – ubijalo se svuda, od Meksika do Moskve. Godine 1900. ubijen je italijanski kralj Umberto i ruski ministar Nikolaj Bogolepov, 1901. je ubijen američki predsednik Vilijam Makinli, 1902. ruski ministar Dmitrij Sergejevič Sipjagin, 1903. srpski kraljevski par Aleksandar Obrenović i Draga Mašin, sledećih godina po Rusiji i Finskoj sve pršti od atentata, 1905. godine ubijen je predsednik grčke vlade, 1907. bugarski predsednik vlade, zatim jedan američki guverner, iste godine i persijski predsednik vlade, a iduće, 1908. godine, ubijen je portugalski kralj Karlos i prestolonaslednik Luis Filipe. Regicid (kraljeubistvo) bio je masovna pojava. Godine 1909. likvidirani su gruzijski princ i princ Japana, 1910. ubijen je premijer Egipta Butros Gali, 1911. ubijen je ruski premijer Stolipin, predsednik Dominikanske Republike, premijer Španije. Godine 1913. ubijen je predsednik Meksika Madero, 1913. grčki kralj… Nabrojali smo samo najvažnije atentate: manje važnih bilo je na desetine.

Svi osete kada arhitektura jednog mirnog, vekovima stabilnog sveta propada, tone. Na univerzitetu je sve puno revolucionarne omladine koja svuda oko sebe vidi nepravdu, nacionalnu i socijalnu, i s tom nepravdom želi da prekine jednom zauvek. U Hrvatskoj je naročito omrznut ban Cuvaj, on je crvena krpa mladih Hrvata i Srba, među kojima su mnogi raspoloženi fanatično jugoslovenski. Pavle Bastajić vidi u Srbiji stožer ujedinjenja Južnih Slovena, ali ta je pojava potpuno nadetnička. Tin Ujević tada piše, i izražava mišljenje mnogih, ovako: – Jugoslavijo! U ružičasta jutra i ljubičaste večeri, iz okova u tamnicama i sa slamnica u bolnicama, tvoje ime treperi na žegućim usnama, tvoja slika izlazi pred obmanute zjene. Jugoslavijo! Ti si postala vjera onih koji su dugo stradali, i žarom prvih kršćana, za tobom se vapije u našim katakombama i iz naših krvavih arena. Jugoslavijo! Tebe se ljubi i zbog tebe se pati, i ako si obmana, ti si veličanstvena i tvoja ljepota vrijedi zanosa i žrtve…

Bastajićev rođak Dušan Rkman, u biografskom tekstu koji je objavila zagrebačka „Prosvjeta“, opisuje kako je Bastajić ušao u prvu veliku akciju: „…U to vreme, 1912. godine, u Zagrebu je bila jaka struja nacionalne omladine, revolucionara, Hrvata i Srba, među kojima je Bastajić bio vrlo aktivan. Među njima se rodila ideja o atentatu na bana Cuvaja (kao, austro-mađarskog „guvernera“)… Za Slavka Cuvaja Krleža je napisao da je bio „krvolok i tiranin svog vlastitog naroda, koji je za odlikovanje dosljednog provođenja antislavenske politike i za promicanje tuđinske vlasti dobio barunsku titulu…“

Malo je poznato, uzgred budi rečeno, da je i Tin Ujević te 1912. imao intenzivne kontakte sa srpskim tajnim službama, odnosno, najpoznatijom zavereničkom grupom Crnom rukom pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Iako ne postoje dokumenti koji bi dokazali da je bio i član, očito je bio čovek na kojeg se računalo, piše teatrolog Jasen Boko, pa nastavlja: „…Držao je borbene govore, pisao političke pamflete u kojima je Srbiju nazivao južnoslovenskim Pijemontom i više je puta zbog svoje političke aktivnosti završio u zatvorima u kojima je do tada ukupno već proveo šest meseci…Tin 1912. godine u Beogradu provodi šest meseci, jer je kao opasan revolucionar prognan iz Hrvatske. Tamo se često sastaje sa članovima Mlade Bosne, između ostalog sa Gavrilom Principom, i ne razgovara sa njim o lirskoj poeziji…“. Ujević se sastaje sa Lukom Jukićem i Bogdanom Žerajićem, koji je 1910. pokušao da ubije austrijskog guvernera Bosne i Hercegovine, barona Marijana Varešanina, ali nije uspeo pa je izvršio samoubistvo. Žerajićev je čin dao primer mnogim istomišljenicima. Gavrilo Princip o njemu je napisao svoju jedinu pesmu: „Al’ pravo je reko pre Žerajić, soko sivi, ko hoće da živi nek mre, ko hoće da mre nek živi!“ Neposredno pre atentata na Cuvaja, Luka Jukić boravio je u Beogradu kod Tina Ujevića. Osim što je spavao kod njega, Jukić je kod Tina došao da nabavi oružje! Da li mu ga je dao Tin ili neko drugi, ostalo je nepoznato, ali je kasnija istraga „K&K“ monarhije pokazala da je Jukić oružje nabavio u Beogradu…Tin Ujević zbog toga beži u Francusku, gde na kratko postaje pripadnik Legije stranaca. On je u tom smislu samo najizvrsniji reprezent idealističkog zanosa koji se proširio na celom balkanskom jugu i u kojem, prema običaju, učestvuje manjina, izrazita elita, koja će svojim idealima uskoro biti pogođena kao kletvom. Ivo Andrić, još jedan zaverenik, intelektualac koji je upoznao policijske progone, o tom je idealizmu ostavio upečatljiv zapis: „…Ne žaleći se i primajući hod događaja i red stvari u ljudskoj sudbini, ne tražeći od novog naraštaja više razumevanja nego što on može da ga ima, mi, iz 1914. godine, upiremo danas jedan drugom pogled u oči i sa žarom, ali i s tom dubokom melanholijom, tražimo oono naše iz 1914. godine…“

Pobudu za atentat na bana Cuvaja studenti su dobili nakon posete Beogradu. Luka Jukić, Pavle Bastajić, Oskar Tartalja i drugi upoznali su se u tom gradu sa vođama Crne ruke. Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, šef srpske vojne obaveštajne službe i jedan od ključnih ljudi atentata na Franca Ferdinanda, držao im je motivacione govore, a major Vojislav Tankosić probirao kandidate za akcije. Čini se da su upravo tada u Crnu ruku primljeni Bastajić i Tartalja. Oni su od organizacije dobili bombe i revolver za atentat. U tim okolnostima Bastajić upoznaje i Mustafu Golubića. U tekstu „Bečke godine mojih roditelja“, Vera Mujbegović, tuzlanska istoričarka ovako opisuje Golubića: – Centralna, pitoreskna, vanserijska ličnost bečkog kruga ljevičarskih studenata bio je nesumnjivo Mustafa Golubić, zvani Mujke. I poslije mnogo godina, u Tuzli, pri svakom spomenu njegovog imena roditelji su nekako spuštali glas i spominjali ga s pijetetom…Mujke je rođen 1890. u Stocu na Bregavi, kao treće dijete Muhameda i Nure. Rano se odlučio za revolucionarnu aktivnost, najpre kao „mladobosanac“ sklon Srbiji, zatim u grupi „Ujedinjenje ili smrt“. Prema kazivanju savremenika bio je „uzor hrabrosti, inteligencije, dobrote i lakoće pri učenju jezika“. Prihvaćen kao „mladobosanac“ u Beogradu, maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji, upisao najpre Tehnički, a zatim Pravni fakultet. Kao član dobrovoljačkog odreda Voje Tankosića, šetao je po Beogradu u pelerini, sa fesom na glavi i bio iskušavan na sve moguće načine, sve u želji za rušenjem Austrougarske…Između ostaloga, skočio je sa Željezničkog mosta u Savu. U grupi i Bogdanom Žerajićem, Vladimirom Gaćinovićem i Pavlom Bastajićem, poslije pokušaja atentata na Oskara Poćoreka, stupio je u vezu s Apisom.

Ponovno je postao dobrovoljac 1914/1915. Krenuo je najpre u Rusiju, a posle u rat. Sa nekoliko muslimana Mustafa je prošao kroz Albaniju. Životno je zamerio zbog Apisa kralju Aleksandru, svedočio je u korist Apisa i lično se sreo sa kraljem Aleksandrom i zapretio mu da će ga ubiti. Solunski proces, koji je, čini se, bio presudan ili bar jako važan u političkom zaokretu Mustafe Golubića i Pavla Bastajića, bio je montiran. Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, voda tajnog oficirskog udruženja „Crna ruka“, optužen je za navodnu zaveru protiv dinastlje i regenta Aleksandra Karađorđevića. Istraga protiv Apisovih pristalica pokrenuta je u aprilu 1917. godine. Apis, Ljubomir Vulović i Rade Malobabić osuđeni su na smrt. Optuženi u procesu u kojem nije saslušan nijedan svedok obrane, nisu mogli da angažuju adlvokate po svojoj volji. Golubić je odbio da lažno svedoči. Proces je obnovljen u SFRJ u Junu 1953. (na ideju Tita i Rankovića), a ishod je bila rehabilitacija svih osuđenih. Apis i „crnorukci“ bili su protiv Karadordevića, protiv Austrije, manje protiv Nemačke, a iz „Crne ruke“ se formirala i jaka posada crvenih revolucionara poput Golubića i Bastajića. Osuđen 1917. na godinu dana, Golubić beži iz zatvora, interniran je na Krfu i u Africi, da bi se 1919. ponovo našao u Beogradu. U Beču je njegov ceterum censeo bio da „kralja treba ubiti“, što su studenti slušali kao neku vrstu uzrečice, od koje je Mujke kasnije odustao… I Pavle Bastajić odustao je od atentata na Cuvaja. Od prvog političkog ubistva te 1912. spasila ga je samo kocka. Čak i doslovno. O pripremama za atentat na bana Cuvaja, pričao je Pavle za vreme boravka u Topuskom, u konfinaciji 1939/1940. godine. Po povratku u Zagreb, njih šestorica ili sedmorica, odlučnih na atentat na Slavka Cuvaja, bacali su kocku i Luki Jukiću je pripalo da izvrši glavnu ulogu. Priprema se otezala desetak dana i čekao se zgodan trenutak za atentat, a dotle je Jukić, psihički uzbuđen, otkrio zaveru mnogim drugovima i studentima kojima nije smeo. Tako je priprema atentata došla i do policije. Ona ih je pratila svaki dan i vrebala momenat da ih pohapsi. Jukić je odgovaran od atentata, sa preporukom da se svi raziđu iz Zagreba za izvesno vreme. Ali, to je kod Jukića izazvalo revolt. Nije dozvolio da ga nagovore da odustane. Nekoliko dana uoči atentata, iz Beograda je stigla preporuka da se odustane od akcije, a Bastajiću je u stan došao Jovo Miodragović, poverenik „Narodne odbrane“ za Hrvatsku i saopštio mu da je stigla poruka da odmah beži u Beograd. Bastajić je pokušao Jukića da odvrati od planirane akcije, ali nije uspeo. Bombe koje je imao bacio je u Savu pa produžio vozom za Beograd. Da izbegne policijske kontrole na granici, sledeći dan je preplivao Savu kod Zemuna sa spakovanim odelom privezanim za leđa. Nije se Pavle dugo zadržao u Beogradu. Ubrzo se javio i otišao kao dobrovoljac i član Crne ruke u četu Vuka Popovića Luneta, koja je vodila borbu protiv Turaka u Prvom Balkanskoim ratu…

(Nastavak u sledećem broju)