Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka odlučio je 5. marta 1981. godine, na sednici u Zagrebu, da se pripremi „Bela knjiga“ o Jovanki Broz. Za izradu tog dosijea angažovane su sve obaveštajne službe i ostale državne institucije, uključujući i pojedince iz partijskog vrha. „Bela knjiga“ je imala za cilj da „obuhvati sva raspoloživa saznanja o odnosu Jovanke Broz prema drugu Titu, njenom ponašanju prema osoblju u rezidencijama Predsednika Republike, o sukobima sa pojedinim ličnostima i postupcima koji su doveli do toga da je drug Tito morao da de facto prekine zajednički život sa njom“. Izveštaj je pripreman više od pet godina, ali nikada nije zvanično prezentovan. U arhivi Saveta za zaštitu ustavnog poretka, koji je objedinjavao sve obaveštajne službe SFRJ, ostao je zabeležen kao „Fascikla 36“.

U nekoliko narednih brojeva, Magazin Tabloid će objaviti sadržaj „Bele knjige“ o Jovanki Broz.

Sveukupno stanje i odnosi, sumnjičenje kadrova na radu u Rezidenciji za prisluškivanje razgovora i za špijunažu, uticaj Jovanke Broz na kadrovska i druga rešenja, ne samo u rezidencijama nego i šire, određeni spoljni uticaji na odnose u Rezidenciji i pokušaji njenog mešanja u državničke i političke poslove i odluke postali su ozbiljna smetnja, pa je Predsednik SKJ Josip Broz Tito 22. januara 1974. godine formirao Komisiju SKJ.

U Komisiju su određeni potpredsednik Predsedništva SFRJ Rato Dugonjić, za predsednika, a za članove: Stevan Doronjski, Todo Kurtović i Fadilj Hodža, članovi Izvršnog biroa Predsedništva SKJ; a iz JNA general-pukovnici Miloš Šumonja, Džemil Šarac i Ivan Kukoč.

Komisija je imala zadatak da utvrdi pokušaje pojedinaca izvan Rezidencije koji posećuju Jovanku Broz da utiču na atmosferu i odnose u Rezidenciji; da sagleda i oceni optužbe koje je Jovanka Broz iznosila o specijalnom savetniku Predsednika Republike i Vrhovnog komandanta oružanih snaga za pitanja bezbednosti, general-pukovniku Ivanu Miškoviću; da sagleda opšte stanje i odnose u Rezidenciji i mogućnosti za poboljšanje organizacije i rada službi koje neposredno rade za potrebe Predsednika Republike.

Predsednik Republike je pre početka rada Komisije primio Ratu Dugonjića i izneo mu razloge zbog kojih je odlučio da formira Komisiju. Ukazao mu je na delikatnost i složenost rada Komisije, na mogućnost postojanja klapa koje pokušavaju da utiču na Jovanku Broz, što utiče na atmosferu u Rezidenciji. Predsednik Republike je zahtevao da se ispita ko stoji iza toga i sa kakvim ciljem i da se obave potrebni razgovori sa svim ljudima o kojima se radi, kao i da se o svemu upozna on lično i Predsedništvo SKJ.

Pre početka rada Komisije SKJ, predsednik Komisije Rato Dugonjić je razgovarao sa Jovankom Broz. U tom razgovoru ona je iznela da je Služba bezbednosti u Rezidenciji okrenuta prema njoj, da je prati i da prikuplja informacije o tome šta radi i govori i slično, sve u cilju da je diskredituje u očima Predsednika Republike. Iznela je svoje mišljenje da je Služba bezbednosti SR Srbije (Slavko Zečević) u dosluhu sa Službom bezbednosti Armije, u kojoj je Ivan Mišković i dalje prisutan.

Jovanka Broz je tvrdila predsedniku Komisije da ima dokumentaciju koja sadrži teške optužbe na rad generala Miškovića, kao i da ima značajne podatke i o nekim drugim važnim pitanjima. Dalje je rekla da je Služba bezbednosti u Armiji slaba, da je okrenuta i prema civilima, i da iz te službe „otiču informacije u nenadležne pravce“. Tom prilikom je pravila aluzije i na saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala armije Nikolu Ljubičića.

Predsednik Komisije je tražio da Jovanka Broz ustupi Komisiji dokumentaciju o kojoj govori i da joj tako olakša rad. U tom razgovoru i u toku rada Komisije Jovanka Broz nije ni na njegova ponovljena traženja ustupila dokumentaciju za koju je tvrdila da poseduje.

U centru optužbi koje je iznosila Jovanka Broz bio je general Ivan Mišković kao organizator i inspirator svih protivzakonitih radnji protiv nje, a u konačnoj liniji i protiv Predsednika Republike. U vezi s tim, iznela je da je Mišković prelazio svoje nadležnosti, da je u Službu bezbednosti doveo rođake i prijatelje, uglavnom Slavonce, da se bavilo ozvučavanjem rezidencije, praćenjem njenog kretanja, otvaranjem njene pošte, vrbovanjem osoblja i sl. Smatra da je Ivan Mišković nacionalista, da je njegov brat Milan takođe nacionalista i produžena ruka svoga brata, da takve snage i dalje aktivno deluju u SR Hrvatskoj. Međutim, ne postoji dokumenat o sadržini ovog razgovora, jer nije sačinjen ni zapisnik ni beleška. U vezi sa tim Fadilj Hodža je na zajedničkoj sednici Predsedništva SFRJ i Predsedništva CK SKJ 8. jula 1980. godine rekao da im je Rato Dugonjić taj razgovor prenosio sa suzama u očima, jer mu je bilo teško da supruga druga Tita ima takav odnos prema Titu i prema tadašnjem rukovodstvu, „posebno ako se ima u vidu da Rato Dugonjić nije neki slabić kome suze lako idu“.

Komisija je u toku januara, februara i marta 1974. godine vodila razgovor ili uzela izjave od 23 lica koja su se nalazila na određenim dužnostima u Rezidenciji ili su te dužnosti obavljali u ranijem periodu. Iz raspoložive dokumentacije proizilazi da je Komisija vodila razgovore i uzela izjave od sledećih lica: general-pukovnika Ivana Miškovića, specijalnog savetnika Predsednika Republike i Vrhovnog komandanta oružanih snaga za pitanja bezbednosti; pukovnika Nikole Marića, načelnika Odeljenja bezbednosti Komande 5. armije; pukovnika Drage Jovanovića iz Uprave bezbednosti SSNO; pukovnika Veljka Dimića, ađutanta Vrhovnog komandanta; general-potpukovnika Stjepana Domankušića, načelnika Uprave bezbednosti SSNO; pukovnika Pepe Šeparevića, načelnika Odeljenja bezbednosti Kabineta Predsednika Republike; Aleksandra Šokorca, šefa Kabineta Predsednika Republike; Aleksandra Petrovića, funkcionera Savezne skupštine; pukovnika Ivice Zbiljskog, iz Rezidencije Predsednika Republike; pukovnika Koste Jeličića, ordonansa Vrhovnog komandanta oružanih snaga; Bose Lojović, službenika u Kabinetu Predsednika Republike; pukovnika Marka Agbabe, vozača Vrhovnog komandanta oružanih snaga; pukovnika Anđelka Valtera, načelnika Odeljenja bezbednosti Kabineta Predsednika Republike; i general-potpukovnika Brune Vuletića, načelnika Kabineta Vrhovnog komandanta.

Komisija je obavila razgovore i sa generalom armije Ivanom Gošnjakom, ranijim saveznim sekretarom za narodnu odbranu, generalom armije Nikolom Ljubičićem, saveznim sekretarom za narodnu odbranu; Lukom Banovićem, saveznim sekretarom za unutrašnje poslove; Slavkom Zečevićem, republičkim sekretarom za unutrašnje poslove SR Srbije; i Silvom Gorencom, podsekretarom za poslove Službe državne bezbednosti u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove.

Na osnovu građe koju je prikupila Komisija SKJ produbljena su saznanja o pokušajima mešanja Jovanke Broz u državne i političke poslove Predsednika Republike, o odnosu prema osoblju u rezidencijama i Kabinetu Predsednika Republike i njegovim saradnicima, kao i o njenom odnosu i ponašanju prema Predsedniku Republike.

U izjavi pukovnika Veljka Dimića, ađutanta Vrhovnog komandanta oružanih snaga, datoj Komisiji SKJ, između ostalog, navodi se da je Jovanka Broz govorila da se vrši prisluškivanje u Rezidenciji, da se ona i Predsednik Republike prate i da se, u odnosu na to, ništa nije promenilo ni posle Četvrtog plenuma. Pri tome je navela kako je pukovnik Anđelko Valter (načelnik Odeljenja bezbednosti Kabineta Predsednika Republike) zahtevao od vozača (pukovnika Marka Agbabe) da se preko putnih lista prati kuda ona putuje.

Pukovnik Pepo Šeparević, u razgovorima sa članovima Komisije SKJ, izjavio je da je došao do uverenja da se u Rezidenciji nije ništa moglo uraditi a da Jovanka Broz za to ne zna; ona nije dala saglasnost da se oko Rezidencije urade televizijski i signalni sistem obezbeđenja, iako se Predsednik Republike sa tim složio; da nikada nije obilazila osoblje u kuhinji, što je Predsednik Republike inače činio i pokazivao puno pažnje prema tom osoblju; da je bilo slučajeva kada nije bilo nikoga da pripremi hranu za Predsednika Republike, tako da su morali kuvati pukovnik Anđelko Valter, načelnik Odeljenja bezbednosti Vrhovnog komandanta ili lekar.

Znajući za osetljivost Predsednika Republike na te probleme (nepopunjenost, neurednost, prljavština, ostajanje bez najnužnije posluge u Rezidenciji i slično), on je izražavao bojazan da „neko nije namerno jurišao na Predsednika Republike“. U vezi s tim, više ađutanata je znalo reći da će takvo stanje u Rezidenciji „smanjiti život Predsedniku Republike“, da će ga to „doći glave“ i sl.

Marko Vrhunec, lični sekretar i šef Kabineta Predsednika Republike, u svojoj izjavi datoj Komisiji SKJ6, između ostalog, iznosi da organizacija službi u Rezidenciji nije bila takva kako je to bilo nužno. Zbog otpuštanja i neblagovremenog prijema kuvara, konobara i spremačica, ponekad nije bilo nikoga da spremi hranu, posluži, pospremi sobe i slično. Iznosi da je Jovanka Broz predloge za popunu ovih službi radnicima često odbijala.

Jovanka Broz je govorila da je vojska, odnosno njena bezbednost preuzela dominantan uticaj oko i u Rezidenciji, da se ona prisluškuje i špijunira, da pojedinci rade u korist stranih obaveštajnih službi, itd. Jednom prilikom je rekla da će u vezi s tim tražiti komisiju ili „četvrti plenum“. Sa tom njenom izjavom Vrhunec je „upoznao Predsednika Republike u proleće 1972. godine“. Tito je na to rekao: „To su gluposti“.

U vezi sa primedbama koje je Jovanka Broz davala na rad vojne službe bezbednosti, Vrhunec smatra da možda tu nekog uticaja ima i 21. sednica Predsedništva SKJ u Karađorđevu, „što je za nju bila neka vrsta šoka, jer je bila u dobrim odnosima sa Perom Pirkerom, Savkom Dabčević-Kučar i Mikom Tripalom, a bila je protiv toga da se Predsedniku Republike daju žalbe upućene iz Podravske Slatine“. U vezi s tim, on dalje iznosi da je Jovanka Broz mislila da „sama može da odredi šta je dobro a šta nije, pa možda iz bojazni da se otkrije da ako kod tih njenih odluka negde pogreši, a to može da utvrdi vojna bezbednost“. Vrhunec je izneo da se Stevo Krajačić vrlo često javljao telefonom Jovanki Broz i dolazio kod nje.

Aleksandar Šokorac, u izjavi datoj Komisiji SKJ, navodi da je organizacija rada u Rezidenciji bila na najnižem nivou, da nije postojala ni adekvatna zaštita Predsednika Republike, da u Rezidenciji nije bilo najnužnije posluge (kuvara, konobara, spremačica i sl.), što se odražavalo na raspoloženje i zdravlje Predsednika Republike. Sve predloge oko popune Rezidencije odgovarajućim kadrovima Jovanka Broz je redovno odbijala, pa je predložio Komisiji SKJ da se nešto hitno preduzme, „jer nije siguran da se u ovakvoj dezorganizaciji ne može nešto krupno desiti“.

Šokorac ističe da je Jovanka Broz imala mnogo primedbi na organizaciju i rad službi u rezidencijama, posebno na Brionima, da nije dozvoljavala da se sprovedu odluke „sa Brda“ o reorganizaciji službi u rezidencijama, te da mu je često govorila o špijuniranju i prisluškivanju u Rezidenciji. U vezi s tim, iznosila je kako su prisutni tragovi Ivana Miškovića i Anđelka Valtera „koji i dalje rade“.

General armije Nikola Ljubičić, savezni sekretar za narodnu odbranu, u razgovoru sa Komisijom SKJ?, između ostalog, iznosi da je vojnoj organizaciji velike probleme pričinjavalo opšte stanje u Rezidenciji, a povezano s tim i stvaranje uslova Predsedniku Republike za normalno obavljanje njegovih državničkih funkcija, kao i njegova lična bezbednost. Ukazuje da je opšte stanje u Rezidenciji bilo takvo da se nije mogla garantovati bezbednost Predsednika Republike i da su, po njegovim saznanjima, na Rezidenciju vršeni i spoljni uticaji, ali da o tome malo zna. U više navrata o tome je razgovarao sa Vrhovnim komandantom, koji je uvek pokazivao dobru volju da se stvari srede, ali kada je nešto trebalo konkretno realizovati onda se odustajalo od odluka, „jer su ga ubedili u suprotno“.

Ljubičić je naveo da ga je Vrhovni komandant jednom prilikom pitao: „Ko obaveštava Jovanku Broz o nekim stvarima?“, a zatim rekao: „Jovanka ima jednu grupu bivših udbaša koja je dobro obaveštava o događajima u Hrvatskoj“ (mas-pokret). Na Ljubičićevu konstataciju da vojna organizacija nije sa tim upoznata, Vrhovni komandant nije tražio da se to ispita.

Ljubičić dalje iznosi da je Jovanka Broz o svemu bila u toku, da se u Rezidenciju moglo ulaziti samo po njenom odobrenju i bez saglasnosti nadležnih službi iz Rezidencije. Tako je, na primer, Stevo Krajačić u Rezidenciju mogao dolaziti u svako doba, a ona ga o mnogo čemu konsultovala.

Ljubičić je ukazao Komisiji SKJ da su se preko Jovanke Broz uručivala i neka pisma iz JNA za Vrhovnog komandanta i da ga je zaobilazila kada je primala pojedine pripadnike JNA (pukovnik Rusić). S tim u vezi, on je istakao: „Ako će se neko iz JNA žaliti Jovanki Broz i ona o tome odlučivati – onda nema JNA“. On je dalje izneo da je Jovanka Broz noću obilazila straže oko Rezidencije, a od komandanta Gardijske brigade je tražila da on poseti tu brigadu i „vidi kakva je“. Pošto je odbio njen zahtev, Ljubičić smatra da ga i zbog toga ona „ne podnosi“ i često napada.

Pukovnik Ivica Zbiljski, u svojoj izjavi datoj Komisiji SKJ°, između ostalog, navodi da su zahtevi Jovanke Broz da se uradi nešto što je inače bilo nerealno unosili nervozu u Rezidenciji, a posebno njene izjave da je prisluškuju i da je u to umešana Služba bezbednosti JNA. Zbiljski iznosi da je, zbog radova u Rezidenciji, moralo dolaziti i do pomeranja PTT instalacija, pa i u kancelariji Jovanke Broz, što je ona pripisivala da se to čini radi prisluškivanja. O svim tim radovima on je redovno referisao Predsedniku Republike, a nekada i Jovanki Broz, pa smatra da je otuda i dolazilo do njenih primedbi i prigovora na njegov rad.

Izjavu Zbiljskog o izvođenju radova i promeni instalacija u rezidencijama, uz prethodnu saglasnost Predsednika Republike potvrđuje i pukovnik Kosta Jeličić, ordonans Vrhovnog komandanta. On ukazuje da je Jovanka Broz često govorila o prisluškivanjima u Rezidenciji i da je to povezivala sa promenama instalacija i slično.

(U sledećem broju: Drugarica je mnogo teška)