Dragomir Anđelković

U očekivanju izbora i promena na čelu države do kojih će pre ili kasnije doći (možda već i na krilima protesta zbog očekivanog režimskog ekstremnog prekrajanja narodne volje), važno je raditi na osmišljavanju nove spoljnopolitičke strategije Srbije.

Mi smo se često u vezi sa tim kretali između dve krajnosti. Jednu čini „buzdovan diplomatija“, a ona podrazumeva nerazumno srljanje u sukobe sa jačima od sebe, uz ogromne šanse da se preko trnja stignemo do groblja ili, i to u boljem slučaju, da pobeda ako je ipak izvojujemo bude toliko skupa da umnogome izgubi smisao (pogotovo kada i nju posle iracionalno proćerdamo, kao što je bilo sa plodovima našeg krvlju zalivenog trijumfa u Prvom svetskom ratu, koje smo sumanuto uložili u rizičnu igru jugoslovenskog ruleta).

Drugi ekstrem je tzv. „vazelin diplomatija“. Ona označava besramno dodvoravanje srpskog establišmenta globalnim moćnicima (ili bar nekima od njih), uz olako prepuštanje vitalnih nacionalnih interesa, kako bi „naše“ vladajuće strukture dobile podršku da kao neka vrsta neokolonijlanih namesnika egoistično eksploatišu srpski narod. One se strancima „uvlače“ da bi imale priliku da gaze i pljačkaju Srbe, a ne da bi za naš narod u svetskim okvirima izvukle išta dobro. To je ono što danas besramno radi Vučić sa svojom SNS falangom.

Ponekada se, gle paradoksa, „buzdovan politika“ i „vazelin diplomatija“ ukrste, tako što za račun jednih velikih inostranih igračka (prodajući im srpsko topovsko meso), donosioci odluka u Beogradu gurnu naš narod u sukob sa drugim opasnim stranim faktorima. Taj slučaj smo imali 27. marta 1941. godine, kada su od strane britanskih službi kupljeni naši oficiri i političari, podržani od velikog dela poslovično emotivno usplahirenog naroda, njega odveli na klanicu a sami se munjevito spakovali i pobegli iz zemlje umesto da podele sudbinu sunarodnika koje su osudili na „junačko“ stradanje.

Bilo je i perioda kada su  „naši“ zvaničnici uistinu vodili pragmatičnu politiku, ali onda kada je to bio najjasniji slučaj ona, nažalost, suštinski nije bila srpska već je ispala planski antisrpska. Da bismo prosuđivali o karakteru spoljne politike, i nju ocenili kao nacionalno efektnu, suštinski je bitno dubinski sagledati da li je država bila srpska ili su srpske zemlje tek činile deo (makar i dominantan) neke šire tvorevine, kao što je bio slučaj sa Socijalističkom Jugoslavijom.

Jugo-boljševički diktator J. B. Tito je i te kako bio vešt u međunarodnoj sferi, ali država koju je predvodio bila je od temelja do krova izgrađena na antisprstvu (stvaranje lažnih nacija na račun naše, nakaradna adminstrativna podela srpskih zemalja koja je polako prerastala u državnu, gaženje srpske tradicije i identiteta). Šta nam onda znači njen spoljnopolitički pragmatizam? Ništa dobro.

Samo to da su titoistički vlastodršci mogli dalje da lete na našu štetnu na krilima međunarodne podrške. Vladajuće strukture su dobile veći manevarski prostor da realizuju ono što je koristilo njima i njihovoj ideologiji, a nama učinile više zla nego Turci tokom više vekova otomanske okupacije!

Da i ubuduće ne bi bili žrtva maliciozne vlasti koja makar po pitanju Kosova nastavlja Brozova srbofobna zlodela, bitno je da sadašnju kartel ekipu koja u lično-partijskom interesu vodi „vazelin diplomatiju“, smene oni koji će na prvo mesto staviti nacionalne interese. No, pri tome će to raditi promišljeno, a ne tako da odemo u takođe štetnu krajnost – čak ako i je i iskrena a ne maska za služenje nekim drugim strancima – „buzdovan diplomatije“.

A kakva bi naša spoljnopolitička strategija trebalo da bude, s obzirom da smo nejaka i napaćena zelja koja uprkos tome mora da štiti svoje vitalne interese, možemo da naučimo od nekih azijskih zemalja, većih i moćnijih od nas, ali ipak svesnih da su male kada se nađu u areni sa ogromnim a besnim slonovima.

Imam u vidu ono što se  naziva „bambus diplomatija“. Njena potka je ideja da treba tražiti mogućnosti za kontrolisano savijanje u dodiru sa snažnijima od sebe, ali tako da se izbegne pucanje onoga do čega je naciji stalo, već kako bi se manjim ustupcima ili fleksibilnim aranžmanima (često i lukavim „makijavelističkim“ igrama, koje koliko god da su neprimerene u privatnom životu, poželjne su u geopolitici) baš to zaštitilo.

Poučne primere kako to u praksi izgleda, pritom u dužem periodu a ne tek u vidu povremenih svetlih epizoda u mraku, pruža nam istorija Kraljevine Tajland od kada se ona susrela sa evroatlantskim silama, koje već vekovima u raznim vidovima pokušavaju da oblikuju živote drugih naroda izvlačeći iz toga maksimalnu korist za sebe.

Tajland je jedna od retkih – bukvalno na prste jedne ruke mogu da se izbroje – država Azije i Afrike koje su tako, u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, uspele da sačuvaju nezavisnost.

Čim su tajlandski vladari shvatili kako Zapad funkcioniše, u skladu sa tim su poveli aktivnu politiku. Ajde, to što su vešto balansirali između dve kolonijalne imperije – britanske (pod čijom kontrolom je bila susedna Burma kao nadogradnja indijskih poseda Londona) i francuske (Pariz je u regionu zaposeo Vijetnam, Kambodžu i Laos) – između kojih su bili uklješteni. Tu nije bilo ničeg novog. Vekovima su slične stvari rađene kada se radilo o Kini i drugim od Tajladna (tada se zvao Sijam) u nekom periodu jačih država Dalekog Istoka.

Ono što je bilo inovativno, to je usmerenost ka pridobijanju već „demokratski“ razbuđene evropske javnosti. Dok su ograničenim ustupcima (prepuštanjem nekih teritorija, trgovinskim i drugim aranžmanima) Francuskoj i Velikoj Britaniji vlasti Tajlanda kupovale vreme, strateški su radile na smanjivanju manevarskog prostora tih sila da u pogodnom momentu ipak pokore i raskomadaju tu azijsku zemlju.

U (Geo)Politici ogromnu ulogu igraju razne „dobronamerne“ priče kojima se prikrivaju interesi, odnosno nepravda koja se radi njih čini. U skladu sa tim u vremenu kojim se sada bavimo, kolonijalne sile su svojim narodima plasirale propagande ideje da osvajaju zaostale prostore kako bi tamo donele civilizaciju. Nema tog naroda koji i samom sebi a kamoli drugima želi da prizna da je otimač, već i za pljačku traži uzvišene izgovore.

Da bi ih eliminisali, tokom druge polovine 19. veka kraljevi Tajlanda ubrzano evropeiziraju svoje dvorove od arhitekture, preko odevanja do protokola. Uče i lično zapadne jezike i na druge načine se evropski obrazuju. Modernizuju i državni aparat te vojsku, svesni da neće stići da ih tako dovoljno ojačaju da odbrane zemlju, ali primarni cilj im je bio da i preko toga ostave civilizovani utisak.

Na bazi rečenog kraljevi kreću u svoje evropske turneje, sa brojnim posetama evropskim prestonicama od Rusije do Velike Britanije. Pri tome se ne ograničavaju samo na odnose sa tamošnjim dvorovima i generalno administracijama, već su bili usmereni i ka medijima te na druge načine građanstvu. Namera je bila da se predstave kao svojevrsni kulturni „počasni“ Evropljani Azije, te da rašire i učvrste uverenje da je besmisleno zagovarati eksternu evropeizaciju njihove države.

To je dalo rezultat i Tajland je preživeo do početka Drugog svetskog rata. Tada se u njegovu borbu za opstanak umešao i Japan, sa svojom geopolitičkom racionalizacijom osvajačke politike, kao navodnog stvaranja porodice naroda Azije koja teže oslobođenju od evropske i američke kolonijalne dominacije. Tu je Bangkog ponovo pokazao svoje spoljnopolitičko umeće ili, kako bi to „zlobnici“ rekli, veštinu prevrtljivosti.

Dok je na piku japanske moći pao u zagrljaj velikog azijskog brata, paralelno je stvarao privid da u zemlji postoji jak pokret otpora takvoj politici. Nije da među tajlandskim moćnicima nije bilo i iskrenih sukoba oko toga kom carstvu se privoleti, ili tačnije upotrebe oprečnih geopolitičkih koncepcija da bi se ojačala lična pozicija, ali su pre svega na veliku scenu nacionalnog političkog teatra usaglašeno savili predstavu skoro pa malog građanskog rata oko orijentacije zemlje. Iskrena razmimoilaženja bila su kontrolisana i podređena dogovorenoj nacionalnoj kombinatorici, a propagandno predstavljena kao velika nacionalna borba za bolju budućnost.

Dok je premijer šurovao sa Japanom, dvor je tajno radio sa Amerikancima i Britancima te usmeravao operetski „pokret otpora“. Kakva je igra bila u pitaju vidi se i po tome što je kolaboracionistički lider iz ratnog vremena, posle njegovog okončanja i navodnog ličnog „suočavanja sa odgovornošću“, opran i relativno brzo ponovo postao premijer, a dok je prethodno imao vlast ništa ozbiljno nije radio protiv „dvorskih gerilaca“ koji su kasnije isplivali na površinu i sa Amerikancima napravili pakt te spali i svog „protivnika“ i zemlju.

Slično se Tajland i danas postavio. Ta država je od kraja Drugog svetskog rata – znači preko hladnoratovske ere i perioda američke globalne dominacije posle raspada SSSR-a do današnjeg doba asimetričnog policentrizma – saveznica Vašingtona. Ali to je taman onako kako je bila i klijent Japana od 1940. do 1945. Čim je Tokio počeo da posustaje, Bangkok je jače vrdao, da bi onda i izašao iz sfere njegovog uticaja.

Po tom modelu on i danas uz vojnopolitičku saradnju sa SAD, prioritetno gura ekonomske veze sa Kinom (čak i po cenu američkih kaznenih carina) a zbog brojnih ruskih turista i snabdevanja naftom, ne obazire se na zapadne sankcije Rusiji. Dok imperijalni karavani prolaze, Tajlanđani sa njima prave razne kombinacije, grleći se „partnerski“ sa najmoćnijim njihovim predvodnicima, dok već razmatraju ko će im dugi postati ključni prijatelj u budućnosti, a najbolje je ako što duže u isto vreme mogu da sede na više stolica bez opredeljivanja.

Pri tome Tajlandu niko ne ugrožava teritorijalni integritet kao što je slučaj sa Srbijom, kojoj vodeće zapadne sile otimaju Kosovo i Metohiju. Bangkok se bori da toj zemlji bude boje na osnovu onoga što može da izvuče od velikih sila, a mi moramo da delujemo da ne izgubimo sve do čega nam je stalo na kosovsko-metohijskom ali i nekim drugim poljima. I pri tome da ne podlegnemo staroj boljki, koju simboliše pozicija „što im je rekao“, koja se svodi na isprazne prkosne gestove i reči zbog kojih posle ispaštamo, a ne na produktivne poteze da se nešto za naciju stvarno postigne.

U skladu sa tim studentski pokret je na potezu, da konačno razradi svoju spoljnopolitičku doktrinu, ali i pristup kosovskom pitanju, tako da deluje operativno u duhu nacionalnog pragmatizma. Nemoguće je pomiriti anti-Srbiju i patriotsku Srbiju, iako to neki pokušavaju, a treba imati u vidu da ne samo što je moralno boriti se za svoj narod i njegovu državu a ne protiv njih, već i ogromna većina srpskog naroda tako nešto želi pa je to jedini put ka izbornom i svakom drugom unutrašnjopolitičkom uspehu. Zato ne treba ni kalkulisati sa onim što je drago raznim mrziteljima svega srpskog; daleko im „lepa“ kuća.

Spoljnopolitička odmerenost je ipak potrebna, ali ona ne treba da proizlazi iz nepostojeće potrebe da oni budu privučeni, već iz želje da se po razumnoj ceni nešto dobro stvarno uradi za svoju zemlju. Iskustvo niza uspešnih azijskih nacija, a ne samo Tajlanda, sažeto u ideji „bambus diplomatije“, vrlo je inspirativno da se razradi održiv, nacionalan ali krajnje odmeren, plan delovanja u globalnoj areni, sa kojim bi studentska lista (ali ne samo ona) trebalo da ide na izbore i zatim u postizbornu borbu za jednako bitno, demokratsko i nacionalno, oslobođenje Srbije!