Privatnim sporazumima, bez ustavnih ovlašćenja, Aleksandar Vučić je doprineo zaokruživanju nezavisnosti lažne albanske republike Kosovo. Stranim kompanijama je prodao državne resurse. Kršeći zakone, štitio je, pa i nagrađivao počinioce najtežih krivičnih dela. Zarad političke i lične finansijske koristi pravio je spletke u kojima je i svog političkog oca Šešelja optuživao za naručivanje ubistava. Haškom tužilaštvu je predao spisak dobrovoljaca Srpske radikalne stranke, a pomagao je i u lovu na generala Ratka Mladića. Vučićeva privatna biografija do detalja je opisana u Krivičnom zakoniku Republike Srbije. Uskoro, čim dođe do promene vlasti, Vučić će morati da odgovara za sva krivična dela koja je izvršio ili naručio.

Predrag Popović

U Krivičnom zakoniku gotovo da nema dela za koje nije odgovoran Aleksandar Vučić, kao naručilac ili direktni izvršilac. Čak i da se ne pominju zločini, koje je počinio tokom prvog boravka na vlasti, od 1998. do 2001, Vučić je u poslednjih 14 godina izvršio toliko krivičnih dela da bi i doživotna kazna zatvora bila suviše blaga.

Sposoban da shvati značaj dela i da upravlja svojim postupcima, svestan da je njegovo delo zabranjeno i sa namerom da ga izvrši, Vučić je organizovao kriminalnu grupu, koja je ugrozila ustavni poredak Srbije i teritorijalnu celovitost prodajom i predajom Kosova i Metohije. Državne interese je ugrozio i omogućavanjem kineskim kompanijama da realizuju svoje poslovne interese u istočnim delovima Srbije. Interesi privatne kompanije Zi Đin proglašeni su „javnim interesom“ kako bi mogla da se sprovede eksproprijacija zemljišta koje se nalazilo u vlasništvu građana Srbije. Nezakonitim odlukama, Vučić je pokušao da obezbedi uslove za otvaranje rudnika litijuma u Jadarskoj dolini, u interesu privatne kompanije Rio Tinto, a na štetu građana Srbije.

Nekoliko pojedinaca, grupa i građanskih udruženja podnosilo je krivične prijave protiv Vučića zbog takvih postupaka, ali nijedna nije procesuirana. Krivični zakonik, u Glavi XXVIII – „Krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije“ – u četiri člana (305, 306, 307 i 308) definiše krivična dela „Ugrožavanje nezavisnosti: protivustavan pokušaj da se Srbija dovede u položaj potčinjenosti ili zavisnosti prema drugoj državi“; „Priznavanje kapitualcije“; „Ugrožavanje teritorijalne celine“; „Napad na ustavno uređenje“. Kolokvijalno, ta dela se nazivaju veleizdajom. Od 1952. godine, u Srbiji nikada nijednom političaru na državnoj funkciji nije suđeno za ta krivična dela, za koja su zaprećene kazne i do 15 godina zatvora. Naprotiv, naprednjačka vlast je, pozivajući se na druge članove Krivičnog zakonika, pokretala na desetine sudskih postupaka protiv novinara i ostalih građana, koje je optuživala za „pozivanje na nasilno rušenje ustavnog uređenja“.

Vučić je u odlučujućoj meri doprineo učvršićavanju državnosti albanske republike Kosovo. Bez ustavnih ovlašćenja, zarad političke i finansijske koristi, pravio je sporazume koji nisu ratifikovani u Narodnoj skupštini, ali su primenjeni na terenu.

Sa istim motivima, kako bi ostvario političku i novčanu korist, Vučić je prodavao i izdavao i konkretne ljude. Pet godina je huškao Tomislava Nikolića protiv Vojislava Šešelja. U jesen 2008, kad je konačno došlo do njihovog razlaza i raspada Srpske radikalne stranke, Vučić se ponudio Šešelju da posreduje u pregovorima sa Nikolićem. Šešelj mu je odgovorio: „Toma me izdao, a od izdajnika je gori samo onaj ko nudi pomirenje„. Razotkriven i odbačen, Vučić je poveo monstruoznu kampanju protiv Šešelja. Dvostrukog kuma i političkog oca da je iz haškog pritvora, preko supruge Jadranke, naručivao ubistva. Po Vučićevim rečima, Šešelj je prvo naručio likvidaciju novinara Dejana Anastasijevića, a onda i Tomislava Nikolić.

Čak je tvrdio da je Šešelj angažovao Luku Bojovića da ubije Nikolića. Niti su Vojislav i Jadranka Šešelj, uključujući i Bojovića, odgovarali za naručivanje ubistva, niti Vučić za lažno prijavljivanje. Danas svi lepo sarađuju, samo je Nikolić malo skrajnut od valova.

Zloupotrebom uticaja, Vučić je štitio izvršioce najtežih krivičnih dela. Javno, na konferenciji za medije, rekao je da „ne da Gašića i Lončara“, koji su osumnjičeni za nezakonite postupke, koji su doveli do pada helikoptera i smrti sedmoro ljudi.

Vučić je na isti način zaštitio Zorana Babića od odgovornosti za ubistvo Stanike Gligorijević, kao i Aleksandra Mitrovića za smrt maloletne Andree Bojanić. Vučić štiti Milana Radoičića od optužbi za ubistvo Olivera Ivanovića i terorističku akciju kod Banjske, u kojoj su ubijeni jedan Albanac i trojica Srba.

U poslednjih godinu i po dana, Vučić je direktno stimulisao svoje „lojaliste“ da automobilima udaraju i nanose teške telesne povrede studentima i građanima, koji su blokirali saobraćaj na 16 minuta, u znak saučešća sa porodicama 16 žrtava masovnog ubistva pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice. Ovlašćenja predsednika države je iskoristio da abolira od krivične odgovornosti nekoliko zločinaca, koji su izvršavali njegova naređenja. Abolirao je i četvoricu kriminalaca, koji su u Novom Sadu brutalno pretukli jednu studentkinju. Policajcima, koji su se isticali brutalnošću, Vučić je dodelio ordenje, više činove i komandna mesta u službi.

Nagrada čeka i kriminalce iz Bezbednosno informativne agencije, koji su špijunirali studente, opozicione političare i pobunjene građane preko nezakonito upotrebljenog sistema Pegasus.

Podlost, licemerje, cinkarenje i laganje nisu krivična dela, ali jesu osnovni supstrati Vučićevog karaktera. U vreme krvavog raspada SFRJ, Vučić je bio među najistaknutijim ratnim huškačima. Pozivao je Srbe da idu na ratište, da ubijaju i ginu. Kasnije, kad su se ratni rezultati svodili u haškim optužnicama i sudskim procesima, Vučić je učestvovao u lovu na Srbe, koji su bili osumnjičeni za ratne zločine.

Jedan od istražitelja Haškog tužilaštva, koji je 2003. godine radio u njihovoj Kancelariji u Beogradu (V.V, državljanin Slovačke), novinare je obavestio o istrazi zločina u Srebrenici. Prema njegovim navodima, Vučić mu je omogućio kontakte sa nekoliko bivših pripadnika Desetog diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske, koji su bili osumnjičeni da su učestvovali u dva masovna streljanja Muslimana u Srebrenici. Među osmoricom pripadnika Desetog odreda, za koje se tvrdilo da su 16. jula 1995, u selu Pilice, streljali oko 1.200 zarobljenih Muslimana, nalazio se i Dražen Erdemović, koji je izručen Haškom tribunalu u vreme dok je Vučić bio član vlade Mirka Marjanovića. Haški istražitelj V.V. je tvrdio da mu je Vučić rekao da su za taj zločin odgovorni komandiri Dragomir Pećanac i Milorad Pelemiš. Za drugo streljanje, koje je nad 39 zarobljenika izvršeno 23. jula 1995, bili su osumnjičeni Pelemiš i Petar Salapura. Vučić je, navodno, rekao da „zna za Salapuru“, ali nema saznanja o tome ko su bili neposredni izvršioci streljanja.

Kao dokaz Vučićeve saradnje sa Hagom, istražitelj V.V. je novinarima dao fotokopiju spiska dobrovoljaca Srpske radikalne stranke, za koji je tvrdio da je dobio od Vučića. Na prvom listu papira, naslovljenog kao „Upis dobrovoljaca za odlazak u Knin“, nalazi se 16 imena. Uz potpis svakog dobrovoljca nalazi se i broj telefona, a kod nekih i kućna adresa. Na spisku se nalaze Nenad V, Ljubiša V, Željko M, Dragan V. i ostali, većinom iz Beograda. Haškom tužilaštvu su ti podaci bili potrebni u pripremi optužnice protiv Šešelja. Nije poznato da li su tužioci saslušali te ljude i njihove iskaze upotrebili u dokaznom postupku protiv Šešelja.

Bruno Vekarić, portposarol srpskog Tužilaštva za ratne zločine, još pre deset godina je rekao da su Vučić i Nikolić sarađivali u lovu na Radovana Karadžića i Ratka Mladića. S obzirom da je Vekarić poznat kao patološki lažov, možda je izmislio i ovu optužbu na račun Vučića i Nikolića. Međutim, takva saznanja je imao mnogo kredebilniji svedok, major Jovo Đogo, koji je bio prvookrivljeni u sudskom postupku protiv tzv. Mladićevih jataka. Đogo se tokom jednogodišnjeg pritvora teško razboleo. Kada je pušten da se brani sa slobode, autor ovog teksta mu je ponudio da piše kolumnu u dnevnom listu Pravda, čiji je nezvanični vlasnik bio Vučić. U jednom od čestih razgovora, kada je pomenuto teško materijalno stanje starije žene, koja je takođe bila okrivljena kao „Mladićev jatak“, predložio sam Đogu da se obrati za pomoć Vučiću. Đogo je to odlučno odbio. Na konkretno pitanje „da li to znači da nema poverenja u Vučića“, major je odgovorio: „Ne, nemam!“ Nije hteo da kaže zašto nema poverenja, ali sigurno su razlozi bili krajnje ozbiljni.

U to vreme, dok je „glavni jatak“ otvoreno sumnjao u njega, Vučić je lepio plakate sa napisom „Bulevar Ratka Mladića“, koga je nazivao herojem, koji je spasio srpski narod sa one strane Drine.

Vučić je sve sumnje oko svog odnosa prema Mladiću otklonio pre nekoliko dana, posle generalove smrti. Zabranio je da se Ratko Mladić sahrani uz državne i vojne počasti, a rekao je da ne može lično da prisustvuje sahrani jer mu tog dana u goste dolazi „dragi prijatelj, predsednik Uzbekistana“. Naravno, baš briga Vučića za Uzbekistanca. Na sahranu nije smeo da dođe kako se ne bi zamerio mentorima iz Evropske unije. Kao i sve ostale, i ovu odluku je doneo isključivo zarad vlastite političke i lukrativne koristi.

Zbog novca, da bi zgrnuo što više, Vučić je prodao Kosovo, Šešelja, Mladića, sve i svakoga. Na taj način je ličnu biografiju prilagodio Krivičnom zakoniku. Uskoro, čim dođe do promene vlasti, Vučić će dobiti priliku da, u skladu sa odredbama Zakona o krivičnom postupku, odgovara za ova i mnoge druga krivična dela.