Povod za pisanje polemičke knjige „Besmisleni jugoslovanski ratovi 1991-1995″, autor Ilija Radaković, general-potpukovnik, diplomata i narodni heroj iz Drugog svetskog rata, nosilac Partizanske spomenice 1941. godine, odlikovan sa 17 jugoslovenskih i nizom stranih ordena i medalja, pronađen je u jednom publicističkom pokušaju poslednjeg načelnika Generalštaba JNA, Veljka Kadijevića, u kome je on, pod naslovom „Moj pogled na raspad“, pokušao da objasni uzroke rata i raspada Jugoslavije. U ovoj knjizi-odgovoru, genegarl Radaković donosi manje poznate ili potpuno nepoznate činjenice o uzrocima i posledicama ratnih razaranja 1991-1995. Iako ni Kadijević ni Radaković više nisu živi, tek danas, u državno-političkim odnosima naroda bivše SFRJ, ova rasprava o njenom kraju dobija na značaju. Iz tog razloga, Magazin Tabloid donosi njene najvažnije delove u nekoliko nastavaka…

Ilija T. Radaković

Nakon što je narodni heroj i general Gojko Nikoliš bukvalno biio izviždan na mitingu u beogradskom „Sava“ centru (godinu dana pre početka rata, 29. juna 1990. godine) („Zvižduci su bili upućeni meni, a aplauz odobravanja Tuđmanu“, kasnije je napisao Nikoliš), dnevne novine „Borba“, od 3. i 4. jula 1990. godine, objavile su duži tekst tim povodom.

Prema tom tekstu,Gojko Nikoliš se predstavio okupljenima rekavši: „Rođen sam u čisto srpskom selu u Hrvatskoj. Moj otac je pravoslavni srpski sveštenik… Gimnaziju sam pohađao u Karlovcu i Sremskim Karlovcima. Medicinski fakultet u Beogradu. Komunističkom pokretu sam se pridružio 1935. godine, ali ne ničim regrutovanjem, već potrebom mog unutrašnjeg duhovnog bića u to vreme. Kao interbrigadni dobrovoljac, učestvovao sam u Španskom građanskom ratu, a od 1941. do 1945. u Domovinskom vojsci. Posle 50 godina partijske službe, osetio sam potrebu da vratim crvenu knjižicu.“

Za ovo predstavljanje dobio je blagi aplauz.

Ja (Ilija T. R.) slobodan sam da dopunim ovu kratku biografiju. Nikoliš je nacionalni heroj. U NOR-u je bio načelnik sanitetske službe Vrhovnog štaba (Tito i Gojko Nikoliš bili su jedini koji nisu menjali stavove tokom rata.).

Dugi niz godina, u dva navrata, bio je načelnik Sanitetske uprave JNA. Koča Popović, Danilo Lekić, Dušan Kveder, Gojko Nikoliš, Peko Dapčević (svi „Španci“) i neki drugi napustili su JNA zbog diplomatije – poznata intelektualna elita ratne i posleratne JNA. General Nikoliš je takođe bio akademik SAP, zajedno sa Dobricom Ćosićem i Jovanom Raškovićem (koji je predsedavao sastankom na kojem je njihov kolega izviždan, a da oni nisu reagovali nijednom rečju!).Šta je Gojko Nikoliš rekao na tom sastanku? Što se tiče položaja Srba u Hrvatskoj, rekao je:„To je strategija denacionalizacije i asimilacije… Savremena strategija hrvatskog rukovodstva (Tuđmanov dolazak na vlast) prema Srbima predstavlja tihi, tajni genocid… Ustav Hrvatske je, blago rečeno, nejasan i dvosmislen.“

Po pitanju autonomije za Srbe u Hrvatskoj, Nikoliš kaže da je reč o „kulturnoj autonomiji, ali i oslanjanju na najveća dostignuća hrvatske kulture… Svako učvršćivanje u čistu srpsku kulturu smatram štetnim i bez perspektive za same Srbe“.Rekavši ovo, izvižduju ga glasnim protestima. Uprkos tome, Gojko nastavlja:„Kada danas ovde govorimo o kulturnoj pomoći iz Srbije, preporučujem oprez i razum, jer svaki pristup ovom problemu sa pozicije strasti šteti Srbima i favorizuje strategiju članova ENDEZE.“

Govoreći o reviziji granica Srbije i vojnoj intervenciji „sve do reke Kupe“, Nikoliš to smatra „ludim i samoubilačkim za Srbiju…“.U ovom trenutku, Nikoliša su prekinuli vici: „A to je neki general!“, „Oni su nas doveli do ovog stanja!“.Nikoliš je zamolio predsednika da smiri publiku, što nije učinjeno, već je umesto toga upozoren da skrati svoj govor.

Akademik Nikoliš je mirno i sa osmehom napustio govornicu i nije uspeo da saopšti svoje sledeće predloge za rešavanje problema Srba u Hrvatskoj.Predlozi su bili: „Oslonite se na sopstvene snage Srba u Hrvatskoj“, „Vratite nekadašnja kulturna prava, barem ona iz vremena Austrougarske monarhije“. „Oslonite se na demokratski orijentisane Hrvate, jer takvih ima… savez sa demokratskim Hrvatima..“, „Ne treba da prihvatimo HDZ-ove metode pretnji i pritiska, već da radimo suprotno, kao što su partizani uvek radili i pobeđivali…“, „Želeo bih da vas podsetim na Gandijevu moćnu strategiju (Nikoliš je bio ambasador u Indiji) i taktiku nenasilja kojom je uspeo da protera moćnu Britansku imperiju.“

U zaključku je ponovio Nikoliš„jedinstvo među Srbima i jedinstvo delovanja sa demokratskim Hrvatima na platformi ljudskih prava je neophodno kako bi se branila upravo ta prava, a protiv svakog nasilja.“

Sve ovo je javno izjavio Gojko Nikoliš 29. juna 1990. godine, a 3. i 4. jula iste godine je objasnio i proširio svoje stavove u otvorenom pismu akademiku Jovanu Raškoviću i prijateljima. Iz tog pisma citiram sledeće:„Zvižduci u moju korist bili su aplauz odobravanja Tuđmana.“ „Voleo bih da vidim te heroje na Jelačićevom trgu u Zagrebu. Lako je biti velikosrbin usred Beograda…“ „Pasivnost dvojice harizmatičnih srpskih vlasti – lidera u borbi za slobodu misli i izražavanja, po imenu Jovan Rašković i Dobrica Ćosić, je neshvatljiva.“ „Svidela vam se ta galama velikosrpskih ratnika. Vuka Brankovića je trebalo pronaći i žigosati. Vođe napreduju na ‘izdajnicima’…“ „Čak nas ni savez sa modernim pravoslavljem neće spasiti. Ovo više nije isto pravoslavlje koje je igralo istorijski pozitivnu nacionalnu ulogu u vreme ropstva pod Turcima… Današnje pravoslavlje, po mom mišljenju, sve više klizi u stranačku politiku i klerikalizam. Takvo pravoslavlje ne mogu da prihvatim…“

Obraćajući se Jovanu Raškoviću, koji je frenetično pozdravljen na skupu, Nikoliš je, između ostalog, izjavio:„Okrenuli ste se protiv komunista… nehumano je od vas kao psihijatra da ne priznajete etičku vrednost komunista… i time se pridružujete današnjoj antikomunističkoj histeriji koja nikome ne donosi nikakvo dobro.“

O teritorijalno-političkoj autonomiji Srba u Hrvatskoj pisao je:„Ne vidim mogućnost povlačenja bilo kakvih jasnih geografsko-nacionalnih granica… u šahovskoj tabli, gde su srpska i hrvatska sela pomešana, a gradovi multinacionalni.“U istom pismu, Nikoliš ponavlja:„Smatram da je vojna intervencija Srbije sve do Kupe zaista samoubistvo Srbije.“.. i „za prvu kap krvi, bilo čiju, u takvoj akciji, propagandisti ove ideje bi snosili smrtnu odgovornost“. A kada je nacionalni heroj ovo rekao, nastala je urnebesna galama sa… „sram vas bilo, generale“. Nikoliševo otvoreno pismo – počeo je sa: „Živeli, elito!“, a završio se sa „Živeli, prijatelji!“.

To je bilo u junu i julu 1990. godine, a Nikoliš je 1992. godine otišao u Francusku i tamo umro, 300 kilometara daleko od Pariza, bez generalske penzije koja mu je oduzeta, i sahranjen na malom lokalnom groblju 1995. godine, slomljen, pored bolesti i starosti, potučen jasnom slikom besmislenog rata i tragedije naroda Jugoslavije.

I Koča Popović,Čuveni general, nacionalni heroj i vojskovođa, učesnik Španskog građanskog rata na strani Internacionalnih brigada, francuski student, beogradski intelektualac, sledbenik umetničkog „nadrealističkog kruga“ i posleratni diplomata, nije prošao ništa bolje od svog ratnog druga generala Nikoliša.

Koča Popović je uoči rata u Jugoslaviji poslao upozorenje o tome šta bi se moglo dogoditi. U pismu direktoru „Borbe“, urednicima i redakciji, od 1. decembra 1989. godine, u vezi sa insceniranim i neuspelim mitingom u centru LJubljane (Slovenija) koji je inscenirala (Miloševićeva propaganda), kaže sledeće:

„…Poštovanom direktoru i redakcijskom kolegijumu,

Molim vas da ovaj moj kratki komentar objavite u vašim novinama. Razlog je neuspeli „miting istine“ u Ljubljani. Neću ovde raspravljati ko je i u kojoj meri odgovoran za nesrećan preokret događaja (iako imam svoje mišljenje). Potpuno je besmisleno koristiti lažni razlog, kao što je „miting istine“ za tako veliku galamu. Razlozi su mnogo dublji. Nečija jednonacionalna „istina“, samom činjenicom da je takva, ne može biti istina. Ona potiskuje razboritost slobodnih građana. U sadašnjoj situaciji, jedino što preostaje jeste da se kompetentni predstavnici dve strane sastanu i pokušaju da pronađu neku vrstu zajedničkog jezika, i tako spreče dalje međusobno urušavanje…“.

Još pre pripremljenog mitinga takozvane „antibirokratske revolucije“ u Ljubljani 1989. godine, Koča Popović je javno govorio „o slomu“. Dve godine kasnije, Koča je ponovo govorio, ovog puta šire, ne isključujući „krv do kolena“ u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosovu, koja se „silom može smiriti samo privremeno“. Šta je Koča Popović rekao u ovoj fazi jugoslovenske krize? „Mnogi su otišli, a ostao je samo Marko (Nikezić) – praznina za koju nema zamene“. Po njegovom mišljenju, Nikezić je bio racionalniji od njega, a Koča „pribraniji“ i nastavio je:„Politika koja nas je bacila u nacionalističke proračune nije uvezeno zlo, već je naše ogledalo i naša najdestruktivnija nit, jer smo toliko necivilizovani u masama da manipulacija ne uspeva“.

O najuticajnijim nacionalnim vođama, Koča kaže:„Poznati su po svom verovanju u silu i propagandu i teško im je da tolerišu neistomišljenike.“Koča pronalazi sličnosti između Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana. On je i dalje bio uveren da je nacionalizam negacija demokratije. Na pitanje da li idemo ka građanskom ratu, odgovara: „Moguće je, ali to ne bi bio klasičan građanski rat u kome bi se borili delovi iste nacije. Oružani sukob između naših nacionalizama bio bi građanski rat unutar Jugoslavije, a ne u republikama.“

Govoreći o liderima na srpskoj i hrvatskoj strani, Koča tvrdi: „Ne verujem da su vođe toliko čiste, pre bih rekao da su pomešane, jedna polovina njihove glave radi manje-više uspešno, a druga, koja zahteva mudrost, državnički uvid u odnosu na budućnost – takoreći, je na nuli.“

Na pitanje da li vidi ljude sposobne da pronađu političko rešenje u srpsko-hrvatskom čvoru, koji zlobno steže stisak nacionalističkog samouništenja, Koča odgovara: „U ovom trenutku, ne vidim ubedljiv razlog da verujem u mirno rešenje. Hrvatski i srpski nacionalistički lideri mogu, zaista, pokušati da postignu kompromis, ali, uglavnom, na račun drugih.“

I konkretnije: „Ne isključujem mogućnost da će Bosna platiti ceh.“

Na pitanje da li isključuje mogućnost sporazuma o autonomiji za Srbe u Hrvatskoj, Koča Popović je gotovo kategoričan: „Ne smatram ga perspektivnim“….Na pitanje šta bi JNA uradila, Koča razmišlja: „Ne znam šta će vojska da radi u međuvremenu. Kažu da će ostati svuda. Ali šta bilo koja vojska može da uradi protiv takvog upornog jednoumlja? Zar njeni uspesi neće biti veoma privremeni, sa toliko negativnih posledica za budućnost da to nije rešenje. Zar se sama vojska neće izložiti opasnosti od raspada? Kosovo, možda, može biti okupirano, ali Hrvatska (i Bosna) svakako ne mogu.“

Govoreći o „aktivnoj pasivnosti“ u sprečavanju rata putem „svesnog obuzdavanja“, Koča daje pozitivnu ocenu vojske, ali zaključuje: „Ne verujem da vojska sama po sebi može bilo šta postići, jednostavno zato što sila, kao takva, ništa ne rešava….Ishod zavisi od političkog odnosa snaga, jer glavni centri moći ostaju u glavnim republikama na osnovu i pod kontrolom nacionalističkih pokreta i programa, a oni su sve više zavisni od napadača nacional-šovinističkog divljanja, sve većih i teško naoružanih proustaških i pročetničkih, spremnih na sve agresora, čija je orijentacija u suštini fašistička.“

U intervjuu za „Nedelju“ (23. jun 1991), Koča Popović je još oštriji i konkretniji: „Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene svesti.“ Koča je ljut što „pokušavaju da rasparčaju Bosnu, da je rastrgaju“, a i dalje veruje da je Bosna „veoma važna tačka za budućnost Jugoslavije“.

Koča se ljuti na Dobricu Ćosića i kaže: „Kakav Ćosić. Ćosić je Srbenda. A ja nisam Srbin. Ja sam Srbin po rođenju, inače sam Jugosloven.“

Najzanimljivije mišljenje ovog kosmopolite je o nacionalnim strankama, gde kaže: „Nacionalne stranke nisu moj izbor. Ne mislim da neće, nažalost, ostati na vlasti, ali znam sigurno da svoju ideologiju neću graditi ni na opanki ni na šajkači“, i nastavlja: „HDZ je pobedio u velikoj meri zahvaljujući Miloševiću. On je bio glavni faktor uspeha te pobede jer je tako loše vodio srpsku politiku da ih je podsticao na svaki način da traže utočište u nacionalizmu.“

Govoreći o budućnosti Srbije, Koča kaže: „Kakva budućnost. Budućnost Srbije je daleka. Srpsko-hrvatski spor je toliko dubok da će trebati oko 50 godina da se zaborave jame… i njihova restauracija.“

Pod naslovom „Apel 55 generala“, ovaj tekst je objavljen u „Borbi“, 27, 28. i 29. oktobra 1990. godine, a takođe i u „Slobodnoj Dalmaciji“ i „Novom forumu“. Bio je to i jedan od predratnih apela za mir:

„Zabrinuti zbog opšte situacije u zemlji i posebno u delovima severne Dalmacije i Like, obraćamo se narodu ovih krajeva, a istovremeno i vlastima i rukovodstvima političkih partija, sa apelom da se prevaziđe stanje opasne konfrontacije i isključivosti, koje život u ovom regionu čine sve nepodnošljivijim i ozbiljno utiču na destabilizaciju Hrvatske i Jugoslavije. Ne dozvolimo nacionalističko-ekstremističkim snagama unutar HDZ-a i SDS-a da zloupotrebe krizu u zemlji, sopstvene nacije, rezultate izbora, tešku ekonomsku situaciju i, kroz negativne postupke i greške u funkcionisanju društvenih institucija, razbiju jedinstvo naša dva naroda.“

Učinimo sve što možemo da otklonimo sve uzroke ovakvog stanja stvari, stvarne, stvorene i izmišljene podele i barikade, kako bi svi ljudi, ne samo u ovom regionu, mogli da žive i stvaraju u miru, građanskom redu i ljudskom dostojanstvu.

O svakom problemu, svakom spornom pitanju treba razgovarati mirno, na svim nivoima (od lokalnih zajednica do federacije) i bez uslova. Treba voditi mirne razgovore o svemu što je dovelo do podela i što ih zloslutno produbljuje. Jer samo razgovori sa puno tolerancije, međusobnog poštovanja i poverenja mogu dovesti do smirivanja, stabilizacije situacije i zajedničkih rešenja, pre svega za ekonomske i druge zajedničke probleme. Zaustavimo zagrejane i destruktivne pojedince i grupe koji pozivaju i vode samo na barikade, a ne na mirne razgovore. Ako neko od pokretača ovih sukoba, netolerancije i mržnje veruje da će pobediti nacionalističkim metodama, grdno se vara. Samo razum i građanski mir mogu pobediti, a pobednik, kao i u ratu za nacionalno oslobođenje, biće samo dobri hrvatsko-srpski i srpsko-hrvatski odnosi zasnovani na međusobnom poverenju, ravnopravnosti i slozi.

Čvrsto smo posvećeni i uvereni u uspeh samo onih programa koji zastupaju, neguju i razvijaju srpsko-hrvatske i hrvatsko-srpske odnose harmonije, saradnje, jednakosti, zajedničkog života i napretka.

Nasilje nikada nije rešilo nijedan problem nigde. Civilizovana država se uspostavlja samo eliminisanjem necivilizovanih postupaka i ponašanja.

Oduvek smo ovde bili zajedno. Toliko smo izmešani i isprepleteni da je svaka podela nemoguća. U ime tog jedinstva, odlučno smo protiv bilo kakvih teritorijalnih prekrajanja i etničkih podela, na ovom prostoru, i u Jugoslaviji. Tako branimo i u novim uslovima razvijamo principe ZAVNOH-a i AVNOJ-a, koji izražavaju vekovne težnje i suštinske interese naših naroda. Svaki pokušaj podele i prekrajanja neminovno vodi građanskom ratu. A šta bi rat značio, posebno u našem vremenu, mi ratnici znamo bolje od onih koji ga danas podstiču. Od 1941. do 1945. godine uspeli smo da prekinemo kataklizmu bratoubilačkog rata kroz jedinstvo Srba i Hrvata, kroz zajedničke ličko-dalmatinske i dalmatinsko-ličke partizanske jedinice, u kojima su se Hrvati i Srbi borili ne samo protiv fašističkog osvajača, već i protiv svih koji su mu pomagali, protiv izdajnika među hrvatskim i srpskim narodom. Imamo pravo i pozvani smo da i ovog puta upozoravamo na opasnosti koje nam prete.

Dosta manipulisanja ljudima! „Ne zaboravimo: narod nikada ne započinje krvavu dramu.“ On samo plaća za gluposti pojedinaca i grupa.

Poštujmo kulturne i istorijske vrednosti, karakteristike i tradicije drugih kako bismo imali moralno pravo da i sami budemo poštovani, posebno zato što smo zajedno stvorili mnoge vrednosti i kao takve su nedeljive.

Svi smo odgovorni za slogu, za mir i demokratiju. Ali, za prestanak žestokih sukoba, za oslobođenje od strepnje i straha, za okretanje razvoju i prosperitetu, odgovornost prvenstveno i više od bilo koga drugog leži na državnim organima i partijskim rukovodstvima. Angažujmo se do krajnjih granica moći razuma, svi oni, a ima ih najviše, kojima je stalo do demokratske Like i Dalmacije, do demokratske Hrvatske i Jugoslavije. Pobedimo ekstremiste i izazivače svim demokratskim sredstvima. Izađimo iz ovog nedostojnog stanja konstruktivnim radom na sprovođenju reforme društva i države, koja će nas brže i čvršće integrisati unutar zemlje, sa Evropom i svetom. Podelama i isključivošću, koje pripadaju davno prošlim vremenima, nećemo zaslužiti njihovo poštovanje niti spremnost da nas prihvate kao partnere.

Ne zaboravimo da su Republika Hrvatska (i naše druge republike) i zajednička Jugoslavija previše složene da bi bile unitarno-centralističke ili separatističke države. Intenzivirajmo demokratizaciju. Nacional-republikanski, separatistički ili bilo koji drugi unitarni koncepti ne smeju baciti ovaj proces u drugi plan. Mi ratnici želimo da se Republika Hrvatska konstituiše na demokratski način i da kao takva rešava aktuelne i druge probleme u sebi i da uđe u rešavanje jugoslovenske krize.

Verujemo da ovu našu posvećenost deli većina naših drugova (i veliki broj onih sa kojima se nismo konsultovali), kao i njihove porodice, mladi i svi razumni ljudi. Ljudi ovih regiona mogu računati na našu podršku i pomoć.

Ratni drugovi, Dalmatinci i Ličani, Srbi i Hrvati, general-admirali u penziji: Alujević inž. Žarko, Babić Petar, Basta Milan, Blažević dr Slava, Bogunović Pero, Borić Nikola, Burčul Milan, Bjedov Stevo, Damić Ante, Deak Ante, Dimić Veljko, Dokmanović Stevo, Dude Branko, Durbaba Jošo, Gašparov dr Anton, Jukić Augustin, Kalođera Marko, Kleut dr Petar, Kovačić . Vuk, Karmelić Stipe, Kukoč Ivan, Kuprešanin Milan, Ostojić Mario, Orhanović Marko, Pecotić Bogdan, Pavela Ranko, Pezelj Vlado, Peko Bogdan, Radaković Ilija, Santini Edo, Stupar Bogdan, Šever dr Bude, Šijan Milan, Šurkalo Dinko, Toplak Ferdo, Trgo Fabijal, Dušan, Uzela Vlac, V. Vlajko, Vuletić Bruno, Vilović Tihomir, Žužulj Josip, Jovica Grković, Jozo Grubelić, Ante Gvardiol, Šime Ivas, Đoko Jovanić, Zdravko Lončar, Branko Ljubić, Vlado Maričić, Milorad Miščević, Stevo Opsenica i Llubo Truta.

(Kraj)