Veliki je problem kako sa inflatornog finansiranja preći na zdrav novac. Monetarno „pumpanje „deluje kao droga.

Prof. dr Slobodan Komazec

Budžetska makrostrategija i razvojno – stabilizacioni budžetski mehanizam potpuno su derogirali klasičnu budžetsku neutralnost i politiku stalne budžetske ravnoteže. Pokriće budžetskog deficita emisijom novca dovodi do porasta novčane mase i pokretanja spirale inflacije tražnje i inflacije troškova. Dakle, rast budžetskog deficita ubrzava rast novčane mase, dovodi do pritiska na finansijskom tržištu i rasta kamatnih stopa. Da li će doći do rasta novčane mase i kamatne stope, ili porasta samo jednog elementa, zavisi od toga da li monetarna politika koristi strategiju kontrole nivoa kamatne stope ili kontrolu novčane mase.

I u slučajevima kada nema kreiranja novca za pokriće deficita budžeta postoji indirektna veza između njih. Deficitarno finansiranje i politika skupog novca usmerena na stabilnost cena u dužem periodu su u koliziji. Preterano trošenje države, pre ili kasnije, dovodi do visoke realne kamate, a u otvorenoj privredi i visokog realnog deviznog kursa domaće valute i precenjenog kursa, da bi se održala stabilnost cena i platno – bilansna ravnoteža.

Obveznice državnih zajmova mogu se javljati u centrlanoj banci, poslovnim bankama, penzionim fondovima, korporacijama i kod fizičkih lica. Prihvatanje državnih vrednosnih papira od centralne banke dovodi do dopunske emisije novca. Dolazi do poznatog procesa monetizacije javnog duga. Stalni rast budžetskog deficita i emisija novih zajmova postaju simbol krize budžetske politike i nestabilnih državnih finansija.

Sistem pokrića budžetskog deficita, povećanjem poreza i povećanjem zaduženosti države na finansijskom tržištu, najčešće su korišćeni oblici finansiranja budžeta. Ekonomska politika prednost daje drugom metodu. Porast poreza na dohodak ili PDV ograničava profit i ugrožava akumulaciju (štednju). Deficitno finanisranje prikupljanjem slobodnog kapitala na finansijskom tržištu ne zahteva povećanje poreza. Ono nema neposredan odraz na profit i privatne investicije, jer prikuplja slobodan novčani kapital kojim se finansiraju državni rashodi, ali vodi porastu kamate i „istiskivanju“ privatnih investitora.

Državne obveznice (javnog duga) prodaju se na finansijskom „otvorenom tržištu“, uz relativno više kamatne stope u odnosu na druge subjekte, što može da prouzrokuje privremeni rast kamatnih stopa. Međutim, rast kamatne stope često je praćen strogom kontrolom ponude novca i kontrolom kretanja monetarne mase, čime se kamatne stope stabilizuju, a često, odlukama centralnih banaka i obaraju (zavisno od ocene stanja konjunkture).

Proces stalnog kumuliranja duga je prisutan u svim privredama, ali je evidentno da je rast duga brži od rasta realnog društvenog proizvoda i godišnje stope inflacije, što vodi porastu učešća javnog duga u bruto proizvodu. Državni dug je, velikim delom, pokriven iz emisije novca centralne banke, što je dovodilo do opšte finansijske napregnutnosti, neravnoteže robnih i kupovnih fondova na tržištu, neravnoteže proizvodnje i potrošnje – što sve dovodi do inflacionih pritisaka. Interesantan je primer Italije. Nestabilnost privrede, porast nezaposlenosti i kriza 2008-2010. dovele su do visokog budžetskog deficita, uz nagli rast državne zaduženosti. Iskorišćcnost sredstava na tržištu kapitala nateralo je državu da se obrati centralnoj banci. Deficit se pokrio emisijom novca od 42% do 63%. To je dovelo do značajnog porasta novčane mase u opticaju i povećanja stope inflacije, ali i do velikog rasta javnog duga i deficita budžeta. Rast državnog duga praćen je rastom novčane mase iznad proizvodno-trgovinskih transakcija, dovodi i do narušavanja zakona novčanog opticaja.

Rast državnih rashoda, deficita budžeta i javnog duga, ali i državnog intervencionizma ekonomskom politikom, stvara ideologiju antietatizma, kritiku neokejnzijanizma i državne intervencije, uz narastanje „ekonomije ponude“ i neoliberalizma u ekonomskoj teoriji. Svedoci smo takve ideologije i politike u poslednjoj deceniji razvoja. Dakle, da li će javni dug i budžetski deficit delovati inflatorno ili neutralno u privredi, zavisi od toga ko su osnovni držaoci obligacija javnog duga! Inflatorna, deflatorna i neutralna delovanja javnog duga, s obzirom na upisnike duga, obradili smo u ranijim prilozima o teorijama fiskalne politike, tako da taj problem ovde nećemo šire istraživati.

INFLATORNO STVARANJE AKUMULACIJE I INFLACIONA PRESIJA

Monetarna iluzija, ukoliko postoji, osnova je za produktivno korišćenje inflacije. Upravo je monetarna iluzija osnova na kojoj se razvija, inflatorno finansiranje, koje su mnoge države uspešno koristile.

Nerazvijene zemlje, skoro bez izuzetka, koriste inflaciju kao metod stvaranja akumulacije. Zbog bržeg porasta cena od doholka stanovništva, u infiacionom procesu dolazi do snižavanja realne potrošnje i do povećanja akumulacije (štednje). Porast novčanih dohodaka stvara iluziju o porastu životnog standarda, naročito u početnoj fazi manifestovanja inflacije, i ako se, ustvari, radi o metodi prisilnog ograničavanja potrošnje i preraspodele dohotka u korist akumulacije. Mnogi teoretičari u razvijenim zapadnim zemljama, prisustvo inflacije smatraju imanentnim procesu ekonomskog rasta, a glavna teškoća se vidi u merama njenog obuzdavanja kako bi se sprečila da uzme nepoželjno brzi tok i intenzitet koji bi izazvao ozbiljnije poremećaje u privredi. Na toj liniji pravi se razlika između inflacione presije i prave inflacije, jer se smatra da je inflaciona presija neizbežan pratilac ubrzanih ulaganja za sprovodenje investicionih programa razvoja, ukoliko za njihovo finansiranje nisu angažovana inostrana sredstva. Inflaciona presija razvija se u inflaciju samo kad nije ometena monetarnim i fiskalnim merama, direktnom kontrolom ili uvoznim viškovima (deficitom spoljne trgovine). „Stoga vlade nerazvijenih zemalja, verovatno, neće moći da izbegnu inflacionu presiju, jer izvlači iz domaće proizvodnje proizvode koji moraju da se izvoze“. Mora se voditi računa da se povećanje izvoza ostvaruje sa što manje negativnih efekata za nacionalnu privredu (ekspanzija proizvodnje primarnih proizvoda; uključivanje u izvoz proizvoda koji ranije nisu bili izvoženi; povećanje vrednosti izvoznih proizvoda daljom preradom, poboljšanjem kvaliteta, standardizacijom, boljim serviranjem i pakovanjem; preuzimanjem usluga u spoljnotrgovinskoj razmeni, što su ranije obavljale industrijalizovane zemlje, naročito transport, špediciju, osiguranje, bankarski servis i sl.)

MONETARNO FINANSIRANJE PRIVREDNOG RAZVOJA I OŽIVLJAVANJE PRIVREDE

S obzirom na nevedene okolnosti, teško je u potpunosti, odricati inflacione metode u finansiranju privrednog razvoja. U datim uslovima, politikom monetarne ekspanzije mogu se pokrenuti na proizvodno korišćenje neangažovani faktori proizvodnje. Ukoliko deficitno (inflatorno) finansiranje dovede do povećanja proizvodnje robe i usluga za ličnu potrošnju i investicije, povećanje monetarne mase, praćeno porastom cena, dobija svoju protivtežu u porastu proizvodnje. Krajnji efekat inflacije izraziće se u punijem korišćenju raspoloživih proizvodnih faktora i proširenju apsorpcione moći unutrašnjeg tržišta.

Nerazvijene zemlje moraju naročito voditi računa da inflacija ne poprimi neželjene efekte i izmakne kontroli. One, pre svega, moraju obratiti pažnju na izbor investicija koje se finansiraju iz emisije. Deficitarno finansiranje infrastrukture ili prolongirano finansiranje kapitalnih investicija, čije se efektuiranje provlači na drugi tog, svakako će imati inflatorne posledice. Zatim, nužno je voditi računa da preraspodela, koja nastaje pod delovanjem inflacije (ograničavanje potrošnje i brže formiranje kapitala) ne garantuje sama po sebi racionalnu upotrebu tako stvorene akumulacije. Adekvatnim fiskalnim i drugim merama treba sprečiti odlivanje kapitala u spekulativne kanale i nebitnu potrošnju vlasnika preduzeća kojima je porast cena povećao profite. Mnogi ekonomisti smatraju da bi bilo opravdamo preduzimanje mera kontrole nad kretanjem nominalnih najamnina i cena osnovnih artikala široke potrošnje, da bi se osujetila dublja negativna delovanja inflacije i upadanje u uzlaznu inflacionu spiralu: nadnice – cene.

Tada dolazi do paralelnog kretanja novčanih (kupovnih) fondova, s jedne, i robnih, s druge strane. Ravnoteža se postiže, ali na znatno višem nivou razvoja i nacionalnog dohotka. Krajnji efekat inflacije izraziće se u punijem korišćenju raspoloživih proizvodnih faktora i proširenju apsorpcionc moći unutrašnjeg tržišta, porastom proizvodnje i zaposlenosti.

Pristalice kontrolisanc inflacije ističu da bi u mnogim nerazvijenim zemljama rigorozna antiinflaciona politika i politika stabilnih cena i stabilnog kursa izazvala stagnaciju, znatno veću nezaposlenost i uzdržavanje od inicijativa i poslovnog rizika. Inflacioni proces deluje, dakle, stimulativno na ekonomski razvoj. „Zaustavljanje inflacije značilo bi zaustavljanje samog razvoja“. Inflaciono (deficitarno) finansiranje se podržava i iz političkih razloga, jer političke i socijalne opasnosti od posledica do kojih dolazi u slučaju stagnacije jedne privrede, često su mnogo veće od delovanja i posledica inflacije. U ovim zemljama, uglavnom nisu razvijeni institucije i instrumenti koji bi omogućavali razvoj u uslovima stabilnih cena. Najčešće isticani argument u prilog „strukturne inflacije“ je da ekspanzija novčane (monetarne) mase podstiče, a često i daje početni impuls inflaciji, ali ako se višak novca koristi za produktivne ciljeve, to isto tako podstiče ekonomski razvoj. Treba, dakle, razlikovati „produktivnu“ od „neproduktivne“ emisije novca. Mnogi autori ukazuju i na štete od kontrolisanc inflacije, jer se porast investicija obično oseća u neproizvodnim sektorima (spekulativno gomilanje zaliha, kupovina zemljišta, deviza, luksuzna stambena izgradnja, izvoz kapitala i dr.) umesto da se povećana realizacija koristi za osnivanje, modernizaciju ili proširenje postojećih proizvodnih kapaciteta. Osnovno je ovde i drugo pitanje, naime, kako će se koristiti i gde će se koncentrisati povećani nominalni nacionalni dohodak. Ako se celokupan povećani dohodak upotrebi za porast plata, ili za investicije (posebno neproizvodne), nastupiće spiralni tok inflacije, a on će se moći ograničavati tek onda – kada nove investicije počinju izbacivati nove proizvode ili usluge. Ta koncepcija ne postavlja pitanje kojom brzinom se akumulira novčana ekspanzija, jer je osnovno pitanje u kom pravcu se vrši i za šta se koristi emisija novca i kredita. Kvalitetni ciljevi monetarne politike dolaze do znatno većeg izražaja od kvantitativnih ciljeva, jer se uz podsticanje stope rasta i zaposlenosti (preko odgovarajućeg podsticaja investicija) deluje i na strukturu ekonomskog razvoja. Poznato je da sam razvojni proces i proširena reprodukcija stvaraju potrebu za novom emisijom, da bi formiranjem monetarne mase zadovoljavale povećane potrebe vezane za porast BDP i nacionalnog dohotka. Osim toga, privredni razvoj izaziva i konstantno potiskivanje naturalne privrede i sve širu primenu monetarno – tržišnih transakcija.

U Srbiji je od 2014. godine došlo do značajnog zaokreta u vođenju monetarne politike od izrazito restriktivne, do ekspanzivne politike.

Godišnji porast novčane mase (M1) je mnogo brži od godišnje stope nominalnog rasta BDP. Vodi se izrazito ekspanzivna ili „relaksirajuća“ monetarna politika i bolje snabdevanje privrede novcem. Pri tome se postavljaju i dva pitanja: prvo, kojim se to tokovima stvara dodatna masa novca, i drugo, kakav je raspored novčane mase po sektorima i kako je u tome privredni sektor prošao. Koliko je stvarno privredni sektor snabdeven novcem? Ako je stepen monetizacije ukupne privrede (svih sektora) narastao u 2019. na 16,8%, a u sektoru preduzeća na svega 5,6 – 6,2 %, očito je da je raspored novčane mase neadekvatan. Privredni sektor i dalje oskudeva u likvidnim sredstvima, uz to nije u stanju u postojećem finansijskom sistemu da zadrži novac u sopstvenoj cirkulaciji.

U politici podrške privredi i bankama u uslovima nove korona – krize i opšteg zastoja u 2020. godini Narodna banka je povećala dinarsku i deviznu likvidnost banaka (za podršku privredi i stanovništvu), preko repo kupovine državnih hartija od vrednosti u dinarskim i deviznim svop operacijama. Bankama je u martu 2020. obezbedeno na tri meseca dinarska likvidnost od 14,9 milijardi (u zamenu za 127 miliona evra) uz kamatu od 0,88%. Nakon toga u dve repo kupovine HOV države na sedam dana 4,7 milijarde dinara, a na tri meseca 20,5 milijardi. Bankama je time obezbedeno 41,1 milijardi dinara.

Sada se postavlja osnovno pitanje – kako će banke usmeravati ova sredstva i šta privreda u dubokoj krizi i opštem zastoju poslovanja može učiniti u tako kratkim rokovima? Privredi treba dugoročni kapital i finansijska stabilnost i sigurnost. Kratkoročnim operacijama se to ne može osigurati. Time samo privremeno popušta „finansijski grč“ privrede. Potreba veće monetizacije privrede dolazi do sve većeg izražaja, pri čemu uloga novca, kao aktivnog faktora razvoja, poprima sve šire razmere i stvarnu primenu.

PRIVREDNA AKTIVNOST I NOMINALNI MONETARNI RAST

Teško je u određenim uslovima u potpunosti odricati inflacione metode u finansiranju privrednog razvoja. U datim uslovima politikom monetarne ekspanzije mogu se pokrenuti na proizvodno korišćenje neangažovani faktori proizvodnje. Ukoliko deficitarno (inflaciono) finansiranje produktivno upotrebljeno dovede do povećanja robnih fondova za ličnu potrošnju i investicije, povećanje novčane mase, koje je praćeno rastom cena, dobija svoju protivtežu u porastu robnih fondova.

Nerazvijene zemlje se moraju čuvati tzv. iluzije novčanog vela, jer su opasnosti od inflacije, kada ona preraste iz „male“ u „veliku“ brutalnije i teže. Proizvodnja nerazvijenih zemalja je rigidnija, manje elastična u reagovanju na promene efektivne tražnje, nego što je to slučaj sa privredama koje su diverzifikovane i razvijene. Nerazvijene zemlje sa svojom rudimentarnom privredom izložene su stalnom prisustvu uskih grla (nedostatak kapitalne opreme, reprodukcionih materijala, kvalifikovane radne snage, energije i sl.), koje nije moguće otkloniti delovanjem monetarnih faktora i monetarnom politikom.

Opšte je mišljenje da, kad prede određene razmere, inflacija postaje opasnija bolest u nerazvijenim zemljama i zbog činjenice što je ekonomski i administrativni mehanizam ovih zemalja manje efikasan kod obuzdavanja nabujale novčane tražnje. Inflacija se onda obrće u faktor koji ometa formiranje i racionalnu upotrebu akumulacije. Ona podstiče spekulativne i nebitne transakcije (spekulativni stokovi zlata, deviza, operacija sa nepokretnostima), uništava duh štednje kod sitnih štediša, a dekuražira štednju stanovništva koje raspolaže srednjim ili visokim dohocima. Zatim, povećava se tražnja uvoznih proizvoda, podstiče bežanje kapitala iz zemlje i smanjuje interes inostranstva za investiranje, što dovodi do brzog pogoršavanja već postojeće neravnoteže platnog bilansa. U ekstremnim slučajevima inflacija može da izazove kvantitativno smanjenje ponude robe. U stvari ako je porast cena prehrambenih proizvoda viši od cena drugih proizvoda, proizvođači su podstaknuti da sami troše više ili, ako je inflacija potisnuta, tada robe nestaje sa tržišta i iz radnji, proizvodnja se može smanjiti, jer proizvođačima se može više isplatiti da redukuju proizvodnju nego da čuvaju sve veće količine novca. U daljoj konsekvenci, inflacija destimuliše i investicije u poljoprivredi, a umanjuje i korišćenje zamljišta za proizvodnju razvijajući sklonost ka njenoj upotrebi kao pogodnog oblika spekulativnog vlasništva.

Sa gledišta razvoja, posebno su značajne posledice koje izaziva inflacija na rentabilitet pojedinih privrednih aktivnosti i na investicionu strukturu. Sa dugoročnog aspekta, treba naročito voditi računa o činjenici da inflacija destimuliše investicije sa dugim horizontom uključujući i investicije u ljudski faktor, favorizuje ulaganje u objekte koji se brže efektuiraju, zatim u zalihe i druge oblike investicija kratkog roka. Isto tako, zbog inflacionog rizika izbegavaju se investicije u objekte koji su vezani za proizvodnju takvih proizvoda i usluga za koje postoji kontrola ili regulisanje cena. To se, pre svega, odnosi na investicije u oblasti privredne i socijalne infrastrukture. Ne iscrpljujući ovim sve negativne posledice po razvoj koje jače izražena inflacija kumulira u nedovoljno razvijenim zemljama ovde nije posebno ukazano na negativne efekte na distribuciju dohodaka i bogatstva. Može se, bez sumnje, prihvatiti stanovište, da se inflacija, koja nije zadržala umereno i kontrolisano delovanje, ne može miriti sa politikom ostvarivanja brzog ekonomskog razvoja.

Ako pređe određene „dozvoljene“ i tolerantne granice i postane kumulativni proces sa tendencijom stalnog ubrzanja (inflatorna spirala) tada su negativne posledice daleko veće od eventualne koristi. Države obično pribegavaju određenim antiinflacionim merama kako bi sprečile kumulativni tok inflacionog procesa i ograničile nepovoljna delovanja inflacije. Težište tih mera je ograničavanje i regulisanje novčanog opticaja (restriktivne monetarne mere, gde se obično koriste: povećanja eskontne stope, stope obavezne rezerve, regulisanje uslova kredita, selekcija kredita i dr.), odnosno ograničavanja tržišta, mada se često preduzimaju i mere povećanja ponude.

U nekim zemljama se primenjuju i mere direktne kontrole, medu koje možemo istaknuti sledeće:

1)Globalna ili selektivna kontrola cena;

2)Ograničavanje izvoza pojedinih proizvoda;

3)Alokacija i racionalizacija pojedinih proizvoda;

4)Kontrola plata i investicija i njihovo ograničenje;

5)Smanjenje, odnosno eliminisanje budžetskog deficita, preko ograničavanja rashoda, uz porast javnih prihoda (ovo je snažno sredstvo u ograničavanju budžetske inflacije).

Danas se, međutim, vrši sinhronizacija više mera monetarne i fiskalne politike, ali i sve razvijene politike dohodaka u ovim zemljama, što je često i pretpostavka adekvatnog i uspešnog korišćenja inflacionog (deficitarnog) sistema finansiranja.

„ČIŠĆENJE“ BUDŽETA U FUNKCIJI NJEGOVOG RAZVOJNOG DELOVANJA

Fiskalna funkcija budžeta u privredi je i danas uglavnom dominantna. Na čisto fiskalne potrebe kod nas otpada preko 82% rashoda budžeta. Samo na socijalne transfere odlazi između 41% i 66% budžetskih rashoda. Ako se tome doda, kako smo videli, i kamata na javne dugove, tada na ove svrhe otpada između 46% i 73% ukupnih budžetskih rashoda. Sigurno je da je time funkcija potrošnje iskrivljena, bez nužnog preusmeravanja sredstava na investicije i brojne stimulativne instrumente podsticanja ekonomskog rasta i zaposlenosti rada i kapaciteta. Nonnalno je da u ukupnoj funkciji potrošnje:

Y = C + I + G

dominira javna potrošnja (G), a u okviru ovog oblika potrošnje njen potrošno – inflatorni oblik:

G = Gc + Gi + Gg

Dakle, jasno je da dominiraju oblici Gc i Ga rashoda budžeta.

Plate zaposlenih i druga lična primanja, zajedno sa materijalnim troškovima, predstavljaju ona mesta gde se može restriktivno delovati, odnosno, izvršiti prekompoziciju osnovnih pozicija budžeta sa ovih namena na razvojne i stabilizacione ciljeve države. No, to traži restikciju administracije i njenu veću efikasnost.

Međutim, kada se od bruto plata oduzmu svi doprinosti i porezi na lične dohotke tada se ovo učešće svodi na dvostruko niže procente. Bilo bi interesantno izvršiti analizu mesečnih uplata u budžete, ali i isplata, posebno iz razloga što se najveći deo odnosi na tekuće, odnosno mesečne izdatke (plate, materijalni troškovi, penzije, društvena briga o deci i sl.). Time se ova sredstva brzo vraćaju (kao potrošnja ili kupovina roba i usluga u privredi), čime se ponovo, preko poreza na lične dohotke u privredi i sektoru stanovništva, odnosno poreza na dodatu vrednost, akciza i sl. vraća nazad u budžet (a delom se preliva preko doprinosa u socijalne fondove).

Pojedine vrste budžetskih rashoda potupno različito deluju u pogledu trošenja, efekata koje daju u privredi, vraćanja u sektore potrošnje (na tržište roba i usluga), ali i na funkciju potrošnje, investicija, dohodaka i efekte multiplikatora i akceleratora. Sve to treba imati u vidu kada se raspravlja o budžetskim prihodima i rashodima. Dinamika priliva, zadržavanje sredstava, odliva i trošenja, održavanje likvidnosti, usklađenost priliva i odliva i dr. su elementi sa kojima se mora računati kada se raspravlja o savremnim budžetima i fondovima socijalnog osiguranja.

U toku provođenja tekuće budžetske politike sredstva sa jednih pozicija privremeno se prenose i koriste na drugim pozicijama, čime se usklađuje dinamika priliva i korišćenja, uz postizanje izvesne elastičnosti u korišćenju i dinamici sredstava, ali i vremenskog internog usklađivanja priliva sredstava i njihovog namenskog korišćenja. To znači da je za bilo kakvu politiku restrukturacije, elastičniju fiskalnu politiku i nove funkcije javnog sektora, nužno izvršiti reformu ukupnog finansijskog sistema, a posebno sistema raspodele. Bez toga svaki pokušaj i zagovaranje ograničavanja javnih sredstava svodi se na voluntarizam sa potpuno neizvesnim efektima u privredi i društvu. Istovremeno, interesantno je videti učešće javne potrošnje u kupnoj funkciji potrošnje, javnih investicija u ukupnim investicijama, dohodaka zaposlenih u javnom sektoru u ukupnim dohocima i primanjima u privredi, broj zaposlenih u odnosu na ukupan broj zaposlenih u privredi, odnose cena usluga i proizvoda u javnom sektoru i drugim sektorima, budžetske odlive u pojedine sektore privrede, prikrivene deficite u javnom sektom, ali i tokove i odnose sa bankarskim sistemom (depoziti, krediti, likvidna sredstva). Radi se, dakle, o kompleksnoj analizi javnog sektora, posebno ako se želi njegova funkcija prebaciti sa ličnih rashoda i socijalnih funkcija na razvojne i podsticajne funkcije budžeta.

Inače, stalni zahtevi brojnih ekonomista, za smanjenje javnih rashoda i poreza, bez takve dublje funkcionalne i strukturne analize, sa brojnim direktnim i indirektnim efektima javnih prihoda i rashoda u privredi, ne idu dalje od običnih proklamacija i nagađanja. Država, preko budžetske politike, mora se sve više pretvarati u preduzetnika, uz komercijalizaciju velikog dela rashoda budžeta, posebno u funkciji stimulisanja investicija u privredi i pokretanja ekonomskog razvoja, odnosno očuvanja stabilnosti odnosa u privredi i na tržištima. Stoga bi bilo potrebno odvojiti investicioni i razvojni deo budžeta od budžeta tekuće potrošnje i socijalnih izdataka. Tu se tada može naći mesta za politiku finansiranja obnove gradova, saobraćaja, elektrifikacija, informacione tehnologije, poljoprivrede i sl. Sada je izdvojen samo agrarni budžet i to nedovoljno.

Apriorističko odbacivanje deficita budžeta kao velikog zla, koje će ugroziti stabilnost privrede (mada ga sve zemlje imaju, ali i različito finansiraju), uz pogrešno vodenu politiku novca, kredita i kamata, potpunu stihiju u raspodeli, sigurno je da može da završi u inflatornoj spirali, jer se ne zna upravljati javnim dugom, a još manje novcem i kreditom. Tu su promašaji i neznanja gotovo katastrofalni. Privreda u krizi, neiskorišćeni kapital i kvalifikovani rad, nestanak nužne kontrole u društvu, pad efikasnosti naplate poreza na oko 30 – 40% (umesto nekadašnjeg automatizma, koji je osiguravao naplatu i do 94% fiskalnog kapaciteta), izbegavanje uplate doprinosa, korišćenje kredita za isplate ličnih dohodaka, za plaćanje poreza i doprinosa i sl., vodi pravoj finansijskog anarhiji. Nikakav fiskalni i poreski sistem tu ne može biti efikasan.

Kada bi se efikasnost naplate poreza povećala, a najveći deo sive ekonomije (koji se računa na 35 -40% društvenog proizvoda, mada je to teško, osim indirektno, izračunati) uveo u legalnu ekonomiju, došlo bi do proširenja poreske osnove i broja obveznika, ali uz snižavanje poreskih stopa sada visoko opterećenih obveznika. Ovde nije napravljen nikakav pokušaj, mada je i ovo područje moguće efiksano regulisati. Ovim smo istovremeno tražili i odgovor na osnovno pitanje: da li je moguće (i gde, na kom segmentu) smanjenje fiskalne presije, za koju se mnogi često i nekritički, bez dublje analize, „zalažu“. Gde bi završila oslobođena sredstava sniženih poreza? Ona bi delila sudbinu ostalih u preduzećima – odlazila bi u lične dohotke, materijalne troškove, kamate i dr. Oslobođena sredstva poreza i doprinosa ex ante bi morala da se usmeravaju u fondove za razvoj preduzeća (akumulaciju, štednju), a ne da ulaze u sferu raspodele. Paralelno s tim i kreditnu masu moramo dovojiti od dohotka i „drugih sredstava“ iz raspodele. Ako se to želi moguće je zadržati izdvajanja na prošlogodišnjem nivou, a oslobođena sredstva namenski koristiti u preduzećima za razvoj i investicije. U sledećoj fazi, uz oživljavanje investicija, proizvodnje, raspoloživog dohotka i dr. moguće je povećati masu javnih sredstava uz menjanje njihove strukture i upotrebe. Paralelno s tim treba dati odgovori na prirodu i transparentnost osnovnih pozicija budžeta i njegovog socijalnog dela posebno. Da li se zna strateška stvar – kako odvojiti cirkulaciju kredita od dohotka i raspodele? Kako povećati trajni obrtni kapital preduzeća? Kako uopšte povećati kapital i finansijsku snagu preduzeća? Kako upravljati novcem i kreditom, a da njihovo širenje ne dovede automatski do širenja inflacije? Pristupi javnom sektoru su potpuno „izvrnuti“! Stoga se i ne mogu naći rešenja.

Potrebna je vrlo razvijena i razrađena parlamentarna kontrola (koja može biti, što je i bolje, potpuno nezavisna) budžetskih rashoda i ukupne budžetske politike, što bi olakšalo rad Parlamenta pri donošenju i usvajanju budžeta, ali i u povremenim kontrolama do usvajanja završnog računa budžeta. Tada bi otpale brojne nedoumice i čista nagađanja u vezi javne potrošnje i javnog sektora u privredi, uz već poznate višegodišnje zahteve za snižavanjem učešća javnih rashoda u društvenom proizvodu, odnosno smanjivanja poreske presijc, posebno sektora privrednih preduzeća. Nije toliko bitna masa javnih sredstava, već njihova struktura, raspolaganje i efikasna upotreba, dok troma, glomazna i neefikasna državna administracija postaje najveći kočničar nužnih dubokih reformi i zaokreta u privrednom sistemu i vođenju makrockonomske razvojne i stimulativne politike. Stalni i sve veći pritisak javne potrošnje i poreskih izdavanja dovode do otpora daljem rastu u svim privredama, ali i preteranom ukupnom zahvatanju države i državnoj „neprivrednoj i neracionalnoj potrošnji“. Istovremeno se javlja i kritika državne regulativne funkcije, posebno izdvajanja za socijalne izdatke, regionalni razvoj, zaštitu okoline i dr., jer to navodno „smanjuje efikasnost kapitala“, vodi opadanju produktivnost rada i opštem padu profitne stope i mase dohotka za raspodelu (društvenog proizvoda). Ograničavanje javnog sektora, snižavanje poreza biznisu, smanjenje regulativne ekonomske funkcije države, treba da osigura širi prostor za privatni kapital i privatnu inicijativu. Ovaj novi konzervitivizam, kako se obično naziva, narastao kao otpor daljem širenju države blagostanja i ekonomije blagostanja, znači oštro suprotstavljanje kejnzijanskoj ekonomskoj doktrini deficitarnog budžetskog finansiranja – koja fiskalnim podsticajima, javnim rashodima i ekspanzivnom monetarnom politikom treba da oživi privrednu aktivnost i spreči ulazak privrede u fazu recesije. Taj monetarizam „ekonomije ponude“ i „racionalnih očekivanja“, kao nova dokrina, trebao je da napravi novi zaokret u ekonomskoj misli i strategiji od javnog sektora ka privatnom sektoru. Ona u osnovi znači povratak neoklasičnoj teoriji i politici, povratak „magičnoj snazi tržišta“, slobodnoj privatnoj inicijativi, ekonomskoj dinamici proizvođača, ali i filozofiji racionalnog ponašanja pojedinaca i inherentnoj stabilnosti privatnog sektora. „Magična snaga tržišta“ je u potpunom raskoraku sa stvarnim odnosima u ekonomijama razvijenih kapitalističkih država. Više ideološko insistiranje na slobodi tržišnih odnosa, praćeno je sve više ograničenim delovanjem tržišta, manipulacijom ponudom i tražnjom od strane monopola i države, što je posebno izraženo u međunarodnim ekonomskim odnosima. „Slobodan pristup tržištima, otvorena vrata za inostrano privatno investiranje, sloboda privatne preduzimljivosti, propagira se da bi se time omogućila ekonomski i finansijski ojačanim snagama i razvijenim zemljama dominacija nad slabijim i zato zavisnim zemljama“. To je dokrina lažnog liberalizma koja osigurava finansijski i tehnološki ncokolonijalizam razvijenih država. Budžetski deficit može predstavljati efikasan instrument ubrzavanja ili oživljavanja ekonomskog rasta i smanjenje nezaposlenosti. Metod finansiranja deficita budžeta je posebno značajan, naročito u fazi širenja inflacije, stoje u mnogim razvijenim državama dovelo do odvajanja centralne banke od državne blagajne.