U konačnom zbiru događaja nakon 13 godina Vučićeve diktature, nema nijednog od njih koji nije bio ispunjen prevarama, pljačkama, lažima, kriminalnim poslovima, progonom građana i medija, veleizdajničkim poslovima, tajnim ugovorima, nerazjašnjenim ubistvima, zatvaranjima bez suda, suspenzijom zakona, Ustava, stvaranjem „koalicije“ sa mafijom i teškom kompromitacijom države Srbije na međunarodnoj sceni. Došlo je vreme da plati cenu za sve što je dovelo ovu državu i njene građane u stanje ekonomskog sloma i nove izolacije od ostatka sveta. Plan da podeli i sruši Srbiju za tuđe interese, plan da svoju kriminalnu radikalsko-naprednjačku družinu predstavi kao „novu elitu“, plan da prevari i one koji su ga upregli u ovaj monstruozni posao, sve je to propalo. Svet ide dalje, Srbije ide dalje, ali on nema kud. Dalje ne može.

Luka Mitrović

Tiranin u odlasku, u času kad se suočava sa svojom sudbinom, po pravilu liči na poslednje sate teškog bolesnika pred smrt: odjednom „ozdravi“, vrati mu se „snaga“ i poput obezglavljenog petla i dalje maše krilima, mada će uskoro završiti u loncu. Tako je i Aleksandar Vučić, tog jutra, 20. januara 2026. godine, odjednom bio zaposednut nenadanim optimizomom pa je odmah dojavio svojoj propagandi: „Počeli smo da radimo na planu – Srbija do 2035. godine!“ U nastavku je objasnio o čemu je reč: („Radićemo na očuvanju mira i brzo rastuće ekonomije“). Predstavljen je krajem januara i niz notornih laži odlazećeg tiranina…Izneo je navodno ambiciozne planove za budućnost zemlje: ispunjavanje kriterijuma za EU članstvo i uspešno organizovanje EXPO 2027. Istina je da se sprema prekid pregovora sa Srbijom oko pridruživanja EU. Istina je da se spremaju rezervni kandidati za njegovu organizaciju (Sjedinjene Američke Države (Minesota), Tajland (Puket), Španija (Malaga).

Srpski diktator je najaviio „ispunjavanja svih kriterijuma za članstvo u Evropskoj uniji do kraja 2026. godine“. To je takođe ordinarna laž kako je već rečeno. „Postavio“ je navodno ambiciozan ekonomski cilj: dostizanje bruto domaćeg proizvoda (BDP) po glavi stanovnika od približno 15.250 evra do 2027. godine, kao „značajan skok“ u odnosu na trenutno stanje. A, stanje nikad nije bilo gore, jer je počeo da koristi robne rezerve i još traži njihovo povećanje za 150%! Tvrdi ovaj bolesni idiot da je stopa nezaposlenosti u Srbiji trenutno oko 8,2 procenta, te da ono predstavlja „značajno poboljšanje“ u odnosu na prethodne godine i „ukazuje na pozitivan trend u srpskoj ekonomiji“. Istina je da u Srbiji oko dva miliona ljudi nije zasposleno. Snalaze se kako znaju.

Nema nikakve sumnje da je ovaj teški psihički bolesnik istovremeno do koštane srži zao i pokvaren, osvetoljubiv i sujetan, narcisoidan i zgrožen svojim likom istovremeno. Takođe, nema dileme da je to osoba koja patološki mrzi i Srbiju i Beograd i sve što u Srbiji vredi, od najboljih ljudi do najboljih prirodnih resursa.

Niko u istoriji savremenih osvajača Beograd nije ovoliko mrzeo taj grad. Čak je nacistička Nemačka u vreme okupacije Srbije izgradila kružni tok na Slaviji, gvozdeni most na Savi (koji je srpski diktator uklonio jer smeta „investiciji“) i niz drugih zgrada i objekata koji postoje i danas.

U kultnom filmskom spektaklu „Alexanderplatz“, slavnog režisera Rajnera Vernera Fazbindera, ključna scena dešava se na centralnoj železničkoj stanici u Berlinu kad se sa moćnog razglasa čuje na nemačkom jeziku „Pao je Beograd!“ U legendarnom delu Jaroslava Hašeka, „Dobri vojnik Švejk“, komični junak u Austrougarskoj uniformi, iz invalidskih kolica, diže štaku u vis i „komanduje“ carskoj vojsci pokličom: „Na Belgrad!!!“

U brojnim drugim umetničkim ali i ozbiljnim istorijskim svedočanstvima, ima bezbroj scena u kojima razni osvajači sličnim pokličima jurišaju na Beograd. Ipak, moćni duh Beograda, odolevao je, borio se i uvek herojski vaskrsavao iz pepela, uprkos tome što je tokom 7.000 godina njegove veličanstvene istorije na njegovoj teritoriji vođeno neverovatnih 115 ratova, a grad je čak 44 puta rušen do temelja.

Razbojnička vlast Aleksandra Vučića je ušla u ovu zločinačku statistiku, sa idejom da sruše Beograd do temelja.

Ovih dana, u sumrak mafijaškog režima Aleksandra Vučića, jedan slobodoumni Beograđanin, zapisao je u očaju sledeće redove: „Beograd je pao. Ne pod tuđom čizmom, nego pod sopstvenim ološem. Šetališta su razvaljena, klupe polomljene, obale zatrpane smećem i kanalizacijom. Grad koji je preživeo ratove, opsade i bombardovanja, danas razaraju korumpirani političari i bande koje štiti vlast. Mafija puni džepove, dok se Beograd raspada kao leš na letnjem suncu. Kriminalci peru milione, dok deca gaze po šutu i otrovu…Kalemegdan još stoji, a sa njega Pobednik posmatra kako su oni za koje je nekada borba imala smisla – sada pretvoreni u nemoćne robove. Nema više neprijatelja spolja. Naš neprijatelj je ovde, među nama, drži govore o patriotizmu, dok otima sve do čega stigne…“ 

Pokušaj da padne čitava Srbija, nije mu uspeo. Otpor je veliki, masovni. Sad je na sceni Vučićev pad. Ako zajedno sa njim ne padne radikalska mafija, klerikalna mafija, narko mafija i sve druge mafije „zamotane“ u parolu „Živela Srbija“, bitka će potrajati. Jer, zločinačka ideja podele Srbije na interesne zone Zapada i Istoka, koju je Vučić sprovodio, imala je za cilj nestanak bilo kakve suverene Srbije.

 Nije to po prvi put. Srbija je uvek bila „na sred puta“ velesilama i imperijama, kako sa Zapada tako i sa Istoka.

U 21. veku, razaranje Srbije njenim pretvaranjem u koloniju bez sopstvene industrije, bez svoje ekonomije, diplomatije pa čak i kulture, bilo je planirano. Nimalo slučajno, srpski diktator Aleksandar Vučić je 2012. godine dospeo do najviših državnih funkcija kako bi obavio veleizdajnički posao podele i pljačke ove države.

Gorka je istina da je usaglašenim stavovima takozvane „narodnjačke“ većina u Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji sa jedne strane, u rusko-kineskih interesa sa druge strane, došlo i do saglasnosti oko njegovog „psihološkog profila“, idealnog kao korisnog idiota za obe strane.

„Naš zadatak je da uradimo naš deo posla“, urlao je srpski diktator naprednjačkom članstvu po halama srpskih gradova. U godinama koje su usledile, njegova uloga je bila da u Srbiji „obezbedi ambijent“ za brzo sticanje ekstraprofita, za laku i brzu eksploataciju najboljih prirodnih resursa (pijaća voda, retki minerali, najbolje poljoprivredno zemljište, šume), i da preda rudnike, elektroprivredu, naftnu industriju, železare i sve industrijske zone u ruke stranih kompanija i stranih državnih korporacija…Sve je obavio kako je i zamišljeno, u rekordnom roku i po cenu robovlasničkog odnosa novih vlasnika Srbije, prema njenim radnicima, omladini, poljoprivrednicima, stručnjacima i svim drugim slojevima srpskog društva.

Pre jedne decenije, 2016. godine, stvorena je u kući A. Vučića u Jajincima strategija potpune likvidacije Beograda kao glavnog grada a kasnije i čitave Srbije, donošenjem takozvanog Plana generalne regulacije, kojima su postavljene osnove za masovnu gradnju na Makišu ugrožavanjem glavnog gradskog vodovoda, kao i ukidanje Luke Beograd, potpuno uklanjanje pruge iz Savskog amfiteatra, zatvaranjem centralne Železničke stanice Beograd i pripremanjem terena oko Kalemegdana za pravljanje čudovišnog Beograda na vodi, a kasnije i Marine Beograd na Dunavu ispod Kalemegdana („projekat“ koji je u toku).

Faraonske ideje bolesnoig idiota prenete su i na Novi Sad, gde se uz naprednjačku logistiku doselila mafija iz „srpskih zemalja“ koja se u kratkom roku brutalnom pljačkom obogatila. Ti novi multimilioneri i milijarderi na Tatarskom Brdu, Veterniku i drugim novosadskim naseljima, postali su strah i trepet u Vojvodini i glavni oslonac Aleksandru Vučiću i njegovom radikalsko-naprednjačkom režimu. Isto ili slično desilo se u svim većim gradovima u Srbiji, sa većom ili manjom kriminalnom strukturom u svakom delu društva, direktno pod konrolom Aleksandra Vučića i njegove naprednjačko-radikalske mafije.

Naprednjačka stranka iz 19. veka odstupila je sa vlasti 1888. godine, i tadašnji kralj je morao da abdicira, ali mnoge posledice naprednjačke politike bile su nepovratne i ostale do dan danas. Narod se tada, krajem 19. veka, sa njima surovo obračunavao i po Beogradu i po čitavoj Srbiji. Jahali su ih, gonili i prebijeli, zatvarali i na druge načina ponižavali. Bes naroda i želja za osvetom bili su ogromni.

Od takve reakcije naroda, sasvim opravdano, smrtno je uplašen i samozvani „vođa“: tresu mu se gaće i loše spava. Najbolji izbor koji ima je da ode do zatvora bez otpora.

Ono što ga čeka biće mala satisfakcija narodu Srbije, ali, biće to dan oslobođenja i kraj najmračnijeg perioda u savremenoj istoriji ove evropske države, pred kojom tek predstoji „čišćenje kuće“ od zla koje ga je snašlo.