Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demoktaskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini strsani proizvod u trećoj deceniji davdeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnh izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio Luka Mitrović

Oktobra meseca 1985. godine, 2016 Srba sa Kosova i Metohije uputilo je skupštinama SR Srbije i SFR Jugoslavije Peticiju, kojoj su se kasnije pridružile hiljade potpisnika- u kojoj je izloženo nepodnošljivo stanje srpskog naroda na Kosovu, sa zahtevom da se radikalnim merama obezbede sva ustavna prava i zaustavi njegov izgon sa svog ognjišta.

Sve one koje potresa stradanje Srba i drugih nacionalnosti na Kosovu i Metohiji, sve one koje brine sudbina Srba i Jugoslavije, svakom kome nisu zamrli savest i osećanje odgovornosti, zapanjila je i porazila reakcija vlasti na ovu Peticiju – preteći odgovor zvaničnika Kosova i stav najodgovornijih u Srbiji i Jugoslaviji. Oni kojima bi trebalo da je prva briga sudbina svog naroda, oglušuju se o njegov očajnički krik i probuđenu svest, nemaju saosećanja za žrtve ni odlučnosti da spreče stradanja, osporavaju mu pravo da iskaže osećanje istorijskog bespuća, na koju je doveden bez svoje krivice i da od svoje države traži pomoć i zaštitu.

Zahtev za pravdom i ravnopravnošću u ovoj Peticiji – plebiscitu, osuđuje se kao neprijateljski akt i kvalifikuje kao pobuna, umesto da bude podsticaj da se vlasti preispitaju, otrezne i uvide da je obespravljenima isteklo vreme i već pokušavaju da se sami organizuju i preuzmu odgovornost za svoju sudbinu.

Jer, nijedan narod se ne odriče svog opstanka i tu srpski narod nije i neće biti izuzetak. U proteklih dvadeset godina sa Kosova i Metohije iseljeno je oko 200.000 ljudi više od 700 naselja etnički je „očišćeno“ iseljavanje se nastavlja nesmanjenom žestinom. Kosovo i Metohija postaju „etnički čisti“, agresija prelazi granice Pokrajine.

Zato je politička osuda Peticije neposredan povod za nas dole potpisnike da se obratimo javnosti pozivajući je da podrži njene zahteve za korenitom promenom stanja na Kosovu i Metohiji. Politički razum nalaže da se na vanrednim sednicama Skupštine SFRJ I Skupštine SR Srbije što pre razmotri Peticija Srba sa Kosova i preduzmu hitne i efikasne mere s ciljem da se okonča istorija jednog dugog, pogubnog genocida na evropskom prostoru. Kao što se zna iz istorijske nauke i još neugašenog pamćenja izgon srpskog naroda sa Kosova i Metohije traje već tri veka. Promenili su se samo zaštitnici nasilnika, mesto Otomanske Imperije, habsburške Monarhije, fašističke Italije i nacističke Nemačke – albanska država i vladajuće institucije Kosova. Umesto nasilne islamizacije i  fašizma – staljinizovani šovizam. Nov je jedino spoj plemenskih omazda i genocida maskirnog marksizmom.

Siluju se starice i monahinje, pretuca nejač, oslepljuje stoka, zidaju štale od nadgrobnih spomenika, skrnave i sramote crkve i istorijske svetinje, tolerišu privredne sabotaže, nagone da u bescenje prodaju svoju imovinu. Istragi nisu izloženi samo ljudi, nego su ugroženi Srbija, Jugoslavija i mir na Balkanu.

Ako bi se ostvarilo „etnički čisto Kosovo“ neminovne su nove nacionalne i državne konfiguracije, koju bi balkanski prostor pretvorio u potencijalno ratno žarište i ugroziti mir u Evropi. Pod plaštom borbe protiv ‘velikosrpskog hegemonizma’, već decenijama traje montirani politički proces srpskom narodu i njegovoj istoriji. Prvi cilj etnički čisto Kosovo, a zatim dalja osvajanja srbijanskih, makedonskih i crnogorskih teritorija. Nema nacionalne manjine u svetu koja ima veća ustavna prava, a njeni predvodnici i ideolozi uvode je u nacionalnu avanturu u kojoj sve može da izgubi.

Odsustvo zakonitosti, blagonaklonost vlasti prema zločinu i zločincima, kvalifikovanje teških krivičnih dela kao prekršaji, organizovanje zuluma, zataškivanje nepravdi, neravnopravnost građana u zapošljavanju i školovanju „umirivanje javnosti“ lažnim obećanjima, „ideološko tumačenje“ i priznavanje nasilja, izjednačavanje vapaja žrtava smišljenošću zločinca i slične pojave i sve to u suštini znači zloupotrebu ustavnog prava na autonomiju. Slučaj Đorđa Martinovića postaje slučaj celog srpskog naroda na Kosovu. Sličnog zločina među zločinima teško da ima ili da se čitav pravni poredak jedne zemlje upregne da taj zločin sakrije, takvog primera sigurno nema.

Ohrabruje se neprijatelj i daje legitimnost njegovim „argumentima“ i ciljevima kao da je istina na drugoj strani i kao da nemamo čvrsto uverenje i jasan stav. Poverenjem u laž i sumnjom u istinu od koje se i međunarodna javnost, koja kao da pokazuje veće razumevanje za genocid progonitelja nego za sudbinu prognanika.

Godine 1981. javno se priznalo da se pravo stanje na Kosovu krilo i krivotvorilo, podstakla se nada da toga više neće biti. Već pet godina smo svedoci neprekinutog bezvlašća i sloma nade u promenu društvenih i međunacionalnih odnosa na Kosovu i u Metohiji. Drakonskim kažnjavanjem omladine, verbalnom „diferencijacijama i ideološkim praznoslovljem idejne vođe ističu alibi za održavanje svojih pozicija“.

Svim neravnodušnim ljudima ove zemlje odavno je postalo jasno da genocid na Kosovu ne može biti suzbijen bez dubokih društvenih i političkih promena u celoj zemlji. A te su promene nezamislive bez promene i u odnosima SAP i SR Srbije, odnosno SFR Jugoslavije.

Genocid ne može biti onemogućen politikom koja ga je omogućila, politikom postepene predaje Kosova i Metohije Albaniji, kapitulacijom bez potpisivanja kapitulacije koja vodi u politiku nacionalne izdaje. Ako bi Kosovo i dalje ostalo samo problem Srbije, ono će postati najveće razočaranje srpskog naroda u jugoslovensku zajednicu. Srpski narod se u svojim oslobodilačkim ratovima borio i za Albance, a nesebičnom materijalnom pomoći od 1945. godine do današnjih dana dao dovoljno dokaza da mu je stalo do slobode, napretka i dostojanstava albanskog naroda.

Mi ističemo da ne želimo zlo i nepravdu albanskom narodu i zalažemo se da za njegova demokratka prava, tražeći ravnopravnost za srpski i ostale narode na Kosovu, među njima vidimo i albanski narod. Ograđujemo se i osuđujemo sve nepravde koje su bilo kada sa srpske strane učinjene albanskom narodu. Zahtevamo pravo na duhovni identitet, odbranu osnova srpske nacionalne kulture i fizički opstanak svoga naroda na svojoj zemlji. Zahtevamo da se odlučnim merama, brigom i voljom čitave Jugoslavije, zaustavi albanska agresija na Kosovu i Metohiji, da se demokratskim reformama uspostavi čvrst pravni poredak i svim građanima obezbede jednaka prava, da se prestane s unutrašnjim podrivanjem granica Jugoslavije, da se garancijom građanske sigurnosti i političkih sloboda povrati poverenje i zadobije podrška Evrope i sveta.

U Drugom delu Memoranduma SANU (nastalog povodom ustavnih promena I stanja na Kosovu) piše između ostalog:

„Mnoge nevolje koje muče srpski narod iznikle su u nedaćama koje su zajedničke svim jugoslovenskim narodima. Međutim, srpski narod pritiskuju i druge nedaće. Dugoročno zaostajanje razvoja privrede Srbije, neregulisani državno-pravni odnosi sa Jugoslavijom i pokrajinama, kao i genocid na Kosovu, učvrstili su se na političkoj sceni sa udruženom snagom koja čini situaciju napetom, ako ne i eksplozivnom. Ova tri mučna pitanja, koja proizlaze iz dugoročne politike prema Srbiji, svojom dramatikom ugrožavaju ne samo srpski narod, već i stabilnost čitave Jugoslavije. Zbog toga se ona moraju naći u središtu pažnje. Nije trebalo mnogo znanja i podataka da se utvrdi dugoročno zaostajanje privrede Srbije. Ipak je to zvanično učinjeno tek u Planu 1981 – 85, u kome je bilo zapisano da će se u tom razdoblju preduzimati mere za zaustavljanje takve tendencije. Ta je obaveza brzo pala u zaborav. Petogodište je prošlo u novom preispitivanju da li Srbija gubi korak u razvoju. Nalazi su, međutim, argumentovano potvrdili ono što se i ranije znalo, da se po relevantnim pokazateljima njena privreda stalno kreće ispod jugoslovenskog proseka uz sve veće zaostajanje.

Usporeniji razvoj nije imao dovoljno snage da savlada ekonomsku nerazvijenost na delu njene teritorije na kojoj živi 1,5 miliona stanovnika sa narodnim dohotkom po stanovniku preko 30% nižim od odgovarajućeg dohotka u tri nedovoljno razvijene republike. Ispitivanja nisu ostavila ni trunku sumnje da je relativno zaostajanje Srbije prvenstveno nastalo zbog manjih investicija po stanovniku, a ne zbog slabije efikasnosti investicija.

Prema statističkim podacima efikasnost investicija je u Srbiji kroz čitav posleratni period niža samo od one u Sloveniji a tokom poslednje decenije (period 1976-1983) najviša je u Jugoslaviji. Veća efikasnost mogla je samo delimično nadoknaditi gubitak društvenog proizvoda zbog manjih investicija, ali nije bila u stanju da spreči formiranje vrednosti osnovnih sredstava po stanovniku na nivou od svega 80,5% jugoslovenskog proseka, što je čak niže od Crne Gore i Bosne i Hercegovine, dvaju republika koje imaju status nerazvijenih.

Tokom čitavog posleratnog perioda privreda Srbije je bila izložena neekvivalentnoj razmeni. Aktuelni primer takve razmene je niska cena električne energije koja se u velikim količinama isporučuje drugim republikama.

Instrumenti i mere tekuće ekonomske i kreditno-monetarne politike, a naročito doprinos Fondu federacije za razvoj privredno nedovoljno razvijenih područja su u novije vreme najvažniji činioci njenog relativnog zaostajanja. Doda li se tome da su najrazvijenije republike, zbog oskudice sredstava akumulacije Srbije, sa svojim kapitalom ušle u njenu privredu (poljoprivreda, prehrambena industrija, trgovina i bankarstvo), dobija se slika jedne podređene i zapostavljene privrede u okviru jugoslovenskog prostora.

Dosledna diskriminacija privrede Srbije u posleratnom periodu ne da se potpuno razjasniti bez uvažavanja međunacionalnih odnosa između dva rata kako ih je videla i ocenjivala Komunistička partija Jugoslavije. Na te poglede odlučujuće je uticala autoritativna Kominterna, koja je u naporima da ostvari svoje strateške i taktičke zamisli na međunarodnom planu težila razbijanju Jugoslavije.

Povođenje za tezom o sučeljavanju srpske „ugnjetačke“ nacije nasuprot „ugnjetenih nacija“ dovelo je do odstupanja od marksističkog učenja o klasnoj podeljenosti svake nacije pred političkim pragmatizmom, koji je, u nastojanju da koristi međunacionalna trvenja, potisnuo u pozadinu klasni internacionalizam.

To donekle objašnjava zašto se KPJ nije potrudila da sopstvenim istraživanjima dođe do prave istine o ekonomskoj prirodi međunacionalnih odnosa. Ocena tih odnosa, koja se svodi na to da je politička hegemonija srpske buržoazije praćena i odgovarajućom ekonomskom dominacijom Srbije, preuzeta je, ustvari, od separatistički orijentisanih građanskih partija. Ni pre, ni posle rata KPJ nije bila voljna da neposrednim saznanjima utvrdi pravo stanje, niti da ulazi u bilo kakvu raspravu koja bi mogla dovesti u pitanje davno date ocene i zauzete stavove na kojima je istrajala sve do danas.

Doslednost je bila utoliko neobičnija što se i bez posebnih studija, elementarnim uvidom u osnovne pokazatelje nivoa razvijenosti u popisnoj 1948. godini moglo ustanoviti da Srbija nije mogla imati ekonomski privilegovan položaj između dva rata. Na zaostajanje u industrijalizaciji je jasno ukazivao nalgašeniji agrarni karakter njene privrede.

Učešće poljoprivrede je bilo veće, a udeo industrije u formiranju društvenog proizvoda manji nego u jugoslovenskom proseku. KPJ ne samo što na osnovu svih činjenica nije revidirala svoju ocenu, već nije poklonila ni najmanju pažnju radovima naučnih ustanova u kojima je već početkom pedesetih godina dokumentovano utvrđen bitno drugačiji ekonomski položaj Srbije između dva rata. Uporno ponavljanje predratne ocene tokom četiri decenije ukazuje na izuzetno veliku političku i ekonomsku zainteresovanost da se takva pogrešna ocena održi.

Postojeće depresivno stanje srpskog naroda, sa sve žešćim ispoljavanjima šovinizma i srbofobije u nekim sredinama, pogoduje oživljavanju i sve drastičnijem ispoljavanju nacionalne osetljivosti srpskog naroda i reagovanjima koja mogu biti zapaljiva, pa i opasna. Dužnost nam je da nijednog trenutka i ni u jednom slučaju ne previdimo i ne potcenimo te opasnosti. Ali pri tom se, u principijelnoj borbi protiv srpskog nacionalizma, ne može prihvatiti vladajuća ideološka i politička simetrija u istorijskim krivicama. Odbacivanje te simetrije kobne po duh i moral, sa oveštalim nepravdama i neistinama, uslov je za mobilnost i delotvornost demokratske, jugoslovenske humanističke svesti u savremenoj srpskoj kulturi. Što građani i radnička klasa nisu u Saveznoj skupštini zastupljeni u odgovarajućim većima i ne može se pripisati samo favorizovanju nacionalnog, već i težnji da se Srbija dovede u neravnopravan položaj i na taj način oslabi njen politički uticaj. No najveću nevolju čini to što srpski narod nema državu kao što je imaju svi ostali narodi.

Istina, u prvom članu Ustav SR Srbije sadrži odredbu da je Srbija država, ali se neizbežno postavlja pitanje kakva je to država koja se proglašava nenadležnom na sopstvenoj teritoriji i koja nema na raspolaganju sredstva da zavede red na jednom delu svog područja, da obezbedi ličnu i imovinsku sigurnost svojih građana, da stane na put genocidu na Kosovu i zaustavi preseljenje Srba sa vekovnih ognjišta. Takav položaj pokazuje politiku inkriminacije prema Srbiji, pogotovo ako se ima u vidu da je Ustav SFRJ nametnuo unutrašnju federalizaciju kao trajan izvor konflikata između Uže Srbije i pokrajina.

Agresivni albanski nacionalizam na Kosovu ne može se suzbiti ako Srbija ne prestane biti jedina republika čije unutrašnje odnose uređuju drugi. Ustavom SFRJ formalno utvrđena ravnopravnost svih republika u stvarnosti je obezvređena nametanjem Republici Srbiji da se odrekne dobrog dela svojih prava i ovlašćenja u korist autonomnih pokrajina, čiji je status u najvećoj meri regulisan Ustavom federacije. Srbija mora otvoreno reći da joj je to urađenje nametnuto. To se naročito odnosi na položaj pokrajina realno promovisanih u republike koje se osećaju neuporedivo više kao konstitutivan element federacije nego kao deo Republike Srbije. Pored toga što nije vodio računa o državi srpskog naroda, Ustav SFRJ je stvarao i nesavladive teškoće njenom konstituisanju. Radi zadovoljenja legitimnih interesa Srbije neizbežno se nameće revizija tog Ustava“.

Dobrica Ćosić je dao Obrazloženje predloga: „… Živimo u državi u kojoj odavno nismo saglasni ni kada je stvorena, ni zašto je stvorena, ni kako dalje da postoji. Za svetsku, evropsku i srpsku istoriju. Jugoslavija postoji od 1918. godine: za većinu, ili za skoro sve ostale jugoslovenske nacije i nacionalne manine, Jugoslavija je stvorena 1943, i to u Jajcu, a za neke tek na Brionima 1974. godine. Sa takvom istorijskom i političkom svešću, ovakva Jugoslavija teško može dalje da postoji bez snažne vojne i policijske sile, dakle, kao država bez slobode i demokratije. Po mom razumevanju istorije, mi smo do ovoga dana imali četiri osnovna državno-politička oblika Jugoslavije: Kraljevinu Jugoslaviju do 1941. god: avnojsku, odnosno sovjetsko-partizansku. do Staljinove agresije pedesetih godina: Jugoslaviju demokratsko-samoupravne transformacije, čiji je kraj 1968 godine, i četvrtu, brionsku Jugoslaviju, koja započinje svoje uspostavljanje Ustavnim amandmanima 1968. godine i , konačno, konstituiše se Ustavom i ZUR-om 1974. godine, oktroisanim, praktično nepromenljivim Ustavom, koji pri kraju XX veka, i to u Evropi u ime socijalističke revolucije i samoupravnog socijalizma vaspostavlja, zaista, valjda jedinu nepromenljivu, večnu. odnosno ‘božju državu’ modernim jezikom kazano ‘birokratsko kraljestvo’.

Sadašnja, brionska Jugoslavija, u poslednjoj deceniji upala je u agoničnu krizu ljudskoj većini postaje nepodnošljiva i biće sve nepodnošljivija. Jugoslovenska nesreća ima i apsurdne vidove: Jugoslavijom su najnezadovoljniji narodi koji su od nje najviše dobili i kojima je u njoj još uvek najbolje: za Jugoslaviju je danas još uvek najviše onaj narod kome kome je u njoj najgore. Jugoslavensko društvo je proglašeno samoupravnim, a ono je, ustvari, partokratsko i monopolno-oligarhijsko. (…)

Jugoslavija se proglasila zemljom u kojoj je najidealnije rešeno nacionalno pitanje, a u njoj su decenijama najveće nacionalne imigracije i etnocentričke koncentracije u Evropi posle Drugog svetskog rata. (…) Da ovde zastanem sa nabrajanjem jugoslovenskih orginalnosti i s tugom u duši izgovorim najteže: Jugoslavija je danas težak balkanski bolesnik i neizvesno društvo. Što u Evropi ima, verovatno, slična samo još dva-tri takva bolesnika i slična beznadežna društva, to je najniža uteha našem nespokojstvu i nezadovoljstvu sobom.

Usudiću se da kažem, sadašnji sacijalni, nacionalni, politički i moralni motivi i razlozi za revolucionarnu promenu postojećeg poretka, nisu istorijski i ljudski manji od revolucionarnih motiva i razloga moje generacije kad je krenula na rušenje Kraljevine Jugoslavije i u slobodu. (…) Ne mogu da utulim svoju uverenost da zvanični predlagači ustavnih promena- izražavajući i braneći svoje politokarske, oligarhijske i partikularne interese, osvojene nacionalne i ekonomske hegemonije, politički monopol, nasleđena autokratska prava i birokratske privilegije – nisu spremni da išta bitno menjeju, jer svaka demokratska, temeljna i institucijalna promena postojećeg poretka donosi im gubitak osvojenih pozicija. Da zlo bude veće, odbranu postojećeg Ustava zastupa čak javnost nekih nacija, odnosno njihovi reprezentativni politički i intelektualni predstavnici, tvrdeći da time brane svoju autonomiju, demokratska prava i osvojeni državni suverenitet, sasvim ravnodušni što njihovu autonomiju, demokratska prava i državni suverenitet nema i Srbija.

Iz sasvim razumljivih razloga, otpor radikalnim promenama postojećeg ustavnog poretka i takozvanih ‘osnovnim deljenjima’ pružaju i političke birokratije nerazvijenih republika i Kosova, koje se s razlogom plaše da im se izmaknu ove pozicije koje možemo nazvati jugoslovenskim privilegijama nerazvijenih i siromašnih.

Tim regresivnim snagama sa provincijsko – karijerističkom afektivnošću, pridružuje se i birokratsko vojvodstvo Pokrajine Vojvodine. Sudbina Jugoslavije, verujem, rešavaće se u sukobu regresivnih, konzervativnih snaga vlasti i njihovih saveznika, koje će svim raspoloživim sredstvima i represijama braniti postojeći poredak, i onih demokratskih i reformatorskih, umnih i moralnih snaga našeg društva, koje se bore za prosvećeni, civilizovani, pluralistički socijalizam, za moderno društvo i demokratsku Jugoslaviju. U konfrontaciji tih snaga, konfrontaciji koja će, na našu nesreću, imati pre svega nacionalni okvir, a mnogo manje jugoslovenski opseg, razgorevaće se permanentan ideološko-građanski rat, odvijaće se sve žešća drama ove brionske Jugoslavije, drama čiji su ishodi u doglednom vremenu politički neizvesni, a po mom uverenju u konačnijem raspletu sa jednakim su i tragična i oslobodilački za mlade generacije i našu decu.“

(Nastavak u sledećem broju)

A 1.

„Prazno brbljanje o jedinstvu“

Drago Jančar, predsednik slovenačkog PEN piše: „U poslednje vreme nam se kao organizacija, a ne kao organizam, nameće nekakva jugoslovenska nadnacija. Ta nadnacija nema iza sebe ni srpsku srednjovekovnu kulturu, ni hrvatsku renesansu, ni slovenački barok i protestanizam, ali iza sebe bez sumnje ima političku moć i raspolaže jednostavnim rešenjima. O njoj najviše vole da govore generali. Njena jedina supstanca su šuplji stadionski i štafetni rituali, prazno brbljnaje o jedinstvu“.

(Književne novine, Beograd, 15. novembar i 1. decembar 1987.)