Povod za pisanje knjige polemika „Besmislena YU-ratovanja 1991-1995″, autor Ilija Radaković, general-pukovnik, diplomata i narodni heroj iz Drugog svetskog rata, nosilac Partizanske spomenice 1941. odlikovan sa 17 jugoslovenskih i niza stranih ordena i medalja, našao je u publicističkom pokušaju poslednjeg načelnika Generalštaba JNA, Veljka Kadijevića, u kome je on, pod naslovom  „Moje viđenje raspada“, nastojao da objasni uzroke rata i raspada Jugoslavije. Radaković u ovoj svojoj knjizi-odgovoru donosi manje poznate ili potpuno nepoznate činjenice o uzrocima i posledicama ratnih razaranja 1991-1995. Mada ni Kadijević ni Radaković više nisu živi, tek danas, u državno-političkim relacijama naroda nekadašnje SFRJ, ova knjiga rasprava o njenom kraju dobija na važnosti. Iz tog razloga, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi njene najvažnije delove…

Ilija T. Radaković

Bivši jugoslovenski diplomata i jedno vreme ministar spoljnih poslova SFRJ, MirkoTepavac, pred kraj života je napisao: „Srbija je očistila Hrvatsku od Srba. Sama Hrvatska, ako je i želela, to ne bi smela ni mogla da učini da Srbija nije podigla Srbe protiv njihove hrvatske domovine…Mada Hrvatska ne može jedina odgovarati za taj greh Srbije, može i mora da ispravi svoje grehe prema Srbima. „

Tuđmanova vlast nije smela, a ne sme nijedna druga u budućnosti negirati prava Srba. Srbi nisu smeli da negiraju suverenost Hrvatske. Tuđman i Rašković (HDZ i SDS) su zajednički rušili demokratske snage u Hrvatskoj, pa pošto se nisu usaglasili na vreme, rasli su ekstremizmi na obe strane i onda su se problemi počeli rješavati silom. Prenošenjem rata u BiH, bez obzira na trenutni prekid u Hrvatskoj, sve se više otežavao opšti položaj Srba u Hrvatskoj. Ekstremni Srbi u Hrvatskoj nisu išli samo na to da odbrane krajeve sa većinskim srpskim življem, već su ofanzivom, i uz pomoć JNA u jednoj fazi rata, hteli da uzmu što više teritorija.

U rat sa svim snagama išlo se onda kada su se Srbija i JNA uvjerile da samo ustankom Srba, kao oblikom rata, ne mogu razbiti Hrvatsku. Vojna strategija srpske strane, u prvoj fazi rata, bila je da se ustankom i stvaranjem srpske države u Hrvatskoj, prvenstveno uz pomoć JNA, zauzmu Baranja i dio istočne Slavonije – taj najbogatiji dio zemlje i stavi pod kontrolu cio tok Dunava i da se izbije na Neretvu. Uporedo se vršilo i etničko čišćenje i rušenje, što je predstavljalo osnovu strategije i taj cilj je, posmatrano sa srpske strane, ispunjen. Hrvatska strana je pokušala to da odbrani i zaustavila je rat, ne na Dunavu, nego na liniji ispred Osijeka, Vinkovaca i Županje i na Neretvi. Srpska strana nije uspela preseći Hrvatsku na liniji Okučani-Pakrac-Virovitica. Srpska strana, podržana od JNA, uspela je izbiti, najgrublje rečeno, na donji tok Kupe, ali bez Sunje, Siska, Karlovca, Ogulina i do Gospića i tu liniju hrvatska strana je počela da učvršćuje.

Crnogorsko-srpska strana sa JNA, uzela je na jugu Konavle i došla do Dubrovnika; bila je nadmoćna, a hrvatska strana se povlačila. Krajem novembra 1991. cilj JNA i paramilitarnih snaga je i dalje bio linija Virovitica-Karlovac-Karlobag, zauzeti Osijek, Sisak (preko Kutine), Karlovac, Zadar-Dubrovnik. Za takav cilj je postavljen odgovarajući raspored snaga, ali nije realizovan. Karakteristika ove faze rata 1990. i 1991. su ofanziva JNA i dela Srba iz Hrvatske i defanziva hrvatske vojske, sa zauzimanjem garnizona JNA. Stvoren je širok front, koji je, s obzirom na odnos snaga, strategijski bio mnogo nepovoljniji za srpsku stranu, pogotovu kada je, bez većeg prisustva jedinica JNA, srpska strana praktično obrazovala samo jednu liniju odbrane, sa malom dubinom i „paučinastim“ rasporedom. Takav strategijski položaj nije bio jednostavan ni za hrvatsku stranu. Decembra 1991. penzionisani general moje generacije kaže: „Dobijen je rat za Srbiju od Timoka do Kupe. Rat je opravdan, mada osvajački.“ Na pitanje šta ja mislim – rekao sam: „Da li je dostignut stategijski cilj i da li je rat završen. Brzo ćemo se uvjeriti da će rat u Hrvatskoj biti izgubljen.“

Od samog početka bilo je jasno da se Krajina i njena vojska (najprije operativne zone, pa korpusi) ne može održati, jer je bila neprirodno stvorena, nejaka i teritorijalno rastegnuta, izuzev u istočnoj Slavoniji, koja je direktno naslonjena na Srbiju. Od 1991. do 1995. Srbi u Krajini postepeno su zaboravljani i prepuštani sami sebi, što je povećavalo demoralizaciju tamošnjeg stanovništva. Pokazale su se nesposobnost i nevoljnost trupa Ujedinjenih nacija da ostvare zaštitu. Porazno su delovali ignorancija Beograda i Pala, koji su izmanipulisali Srbe u Hrvatskoj, i strah od rata u Srbiji.

Sve je to na kraju omogućilo „Oluju“ (avgusta 1995), koja predstavlja laku vojničku pobedu HV-a, poraz Vojske Krajine, ali i najveći politički poraz Srba i poraz Hrvatske. Bilo je to potpuno etničko čišćenje, koje je obavila Hrvatska uz pomoć ekstremnih Srba. Zajedno su tako zadovoljili želju F. Tuđmana, koji je egzodus velikodušno pomagao, a pri tom licemerno pozivao Srbe „da ostanu“. Prestonica Krajine (Knin) je prva pala, i to ne samo zbog tako postavljenog cilja hrvatske strane. Oko 11.000 m2 vraćeno je u sastav Hrvatske države. Krajina je gotovo ostala bez Srba, a od onoga što je ostalo, mnogo je poubijano. Broj ubijenih posle „Oluje“ izgleda da je približan broju poginulih u borbi.

Rat u Hrvatskoj, uprkos svemu što se dogodilo, nije bio sukob srpskog i hrvatskog naroda.

HDZ i SDS su bile i ostale nacionalističke stranke, a SDS je kao takva i nestala. Bilo im je zajedničko to što žele da sruše komuniste, a nacionalistički nastup bio je karakterističan za obe strane. Retorika SDS i Raškovića išla je od kulturne na političku autonomiju, zajednicu šest opština, do formiranja „državotvornog“ nacionalnog veća. Događaji su se brzo odvijali: prvo, HDZ sprečava referendum Srba koji je pravno neupotrebljiv, zatim SDS organizuje otimanje oružja i formira naoružane grupe, a Hrvatska organizuje zaplenu oružja rezervne milicije i kupuje oružje vani.

Svaka akcija i postupak sa jedne strane izazivao je reakciju na drugoj i koristio se kao povod za pojačanu propagandu i širenje straha. Najjednostavnije rečeno, za ovo su krive vođe HDZ-a i SDS-a i njihovi sufleri. Kada se ispucala sva municija srbovanjem i hrvatovanjem, dolazi do nasilne homogenizacije „svi Srbi u jednoj državi“ i „hrvatski suverenitet na celokupnoj teritoriji“. Raste strah, što razbuktava mržnju jednih prema drugima. Počinje terorizam – teroristi i provokatori angažuju se na obe strane.

Da li su svi Hrvati neprijatelji Srba i svi Srbi neprijatelji Hrvata? Nisu. Oko pobune dela Srba u Hrvatskoj nema dileme. Tvorci i očevi pobune su van Knina i Srba u Hrvatskoj.

Mnogi se spore oko datuma početka pobune. Jedni smatraju da je sve počelo 17. avgusta 1990. barikadama oko Knina, drugi da je to maj 1990. kada je bio tzv. Sabor Srba u Srbu, treći pišu da je to 24. mart 1990. – miting na Petrovoj gori, (gdje glavna zvezda, penzionisani general Dušan Pekić, ostavlja utisak da želi da diriguje iz štaba pobune). Neki misle da je to prvi miting u Kninu februara 1990, pobuna TVIK-a i Kistanjska „Zora“, a neki opet smatraju da je to 4. juli 1989. kod Lazarice na Kosovu Polju. Rat počinje kada se ozbiljnije puca (a to se dogodilo 1990), i ne počinje odmah, već uz kraće ili duže pripreme.

Dakle, nesporno je da je raspad SFRJ u Hrvatskoj počeo ratom u Kninskoj krajini po velikosrpskom konceptu. Odatle se proširio na nacionalno izmešana područja i sve drugo, pa i kasnije stvorena osovina Beograd-Knin-Pale, predstavlja samo njegov nastavak.

Tuđmanov režim je tvrdom nacionalističkom linijom i isprovocirao i stvorio uslove za pobunu Srba u delovima Hrvatske. Ustavni poredak Hrvatske je bio ugrožen na najgrublji populistički način.

Razrada generalne ideje, njeno „prizemljenje“ na konkretno tlo i realizacija, povjereni su „krajinskom ideologu“, dr Jovanu Raškoviću, koji će povezati Knin i zvanični Beograd. Za političku i vojnu operativu nađeni su ljudi odgovarajućeg profila i određene faze su poverene Milanu Babiću. Goranu Hadžiću, Milanu Martiću, Miletu Mrkšiću i drugima, pri čemu se, u većini slučajeva, bez obzira koliko oni pokušavali da se nametnu i da deluju kao nezavisne vođe, na njih računalo na ograničen rok i to uz uslov apsolutne poslušnosti. Logikom jedne nerazumne politike, svi su se oni, pre ili kasnije, našli u makazama prvobitnih i u novonastalim okolnostima isforsiranih direktiva, što ih je činilo nepodobnim, budući da im je rok upotrebe brzo isticao.

JNA je, praveći planove da uhapsi generala Špegelja, snimila i film o njemu januara 1991. Tačno je da je Špegelj pravio planove, naoružavao i uvozio oružje, da mu je Tuđman dao poverenje, da je formirao ZNG kao embrion hrvatske vojske. Ali je tačno i to da je taj isti i takav Špegelj relativno brzo zamenjen. JNA je tim filmom pomogla njegovu smenu. Posle Špegelja dolazi dr Stipe Džodan, koji je zbog nacionalšovinizma bio u zatvoru šest godina i 1971. postao „hrvatski mučenik“. Tuđman ga imenuje za ministra odbrane u vreme rata u Sloveniji, čime je najavio šta želi da radi. Njegove parole u predizbornoj kampanji 1990. obećavaju „hrvatsku lisnicu u hrvatskom džepu“, „hrvatsku strojnicu na hrvatskom ramenu“ i „Hrvatsku do Zemuna“. Skupljao je novac po Americi, Kanadi, Nemačkoj i kupovao oružje. Dakle, Džodan je u leto 1991. ministar na čelu odbrane Hrvatske. Džodan i njegovi saradnici opravdali su povjerenje više nego Špegelj i Boljkovac.

Strategija JNA u tzv. ratu „niske intenzivnosti“ propala je zbog težnje da sruši novostvorene vlasti, a homogenizirala je Hrvatsku. Rat dobija karakter osvajačkog rata za teritorije, a za Hrvatsku postaje odbrambeni i narodni – „domovinski“. Tim ratom JNA je učvrstila Tuđmana i postala nepoželjna. Hrvatska politika je napravila dosta grešaka, a najveće je počinila zato što nije bila u stanju da predvidi agresivne strategije i što je potcjenjivala značaj srpskog pitanja u Hrvatskoj.

Mirovni plan Z-4 iz septembra 1994. (Zagreb + Amerika + Rusija + Evropska unija + Ujedinjene nacije – preko ambasadora), ili „Nacrt sporazuma o Krajini, Slavoniji, južnoj Baranji i zapadnom Sremu“ predviđao je autonomiju za 11 opština oko Knina i Gline sa dosta elemenata državnosti u okviru Republike Hrvatske. Predviđao je i demilitarizaciju Krajine u roku od tri do pet godina, ali sa svojom policijom, prema etničkom sastavu stanovništva iz 1991. godine. Na istoku (Slavonija, zapadna i istočna) predviđao je lokalnu samoupravu pod hrvatskom upravom. Tu bi upravljale snage Ujedinjenih nacija do pet godina, uz demilitarizaciju tog područja za tri meseca.

Kod rukovodstva Krajine plan je naišao na odbojnost, čak su odbili da prime i kopiju tog plana, a Slobodan Milošević je odbio da primi tvorce plana Z-4 rečima da „neće da interveniše u dijalogu Knina i Zagreba, jer nije ključni elemenat u pregovorima“. Tadašnji predsednik Krajine Milan Martić je izjavio: „Republika Srpska Krajina nije ni razmatrala plan Z-4, niti je meni poznato šta sve sadrži… RSK se neće vratiti u Hrvatsku. Imamo snaga da sve ovo privedemo kraju i da se suprotstavimo i jačem neprijatelju nego što je Tuđmanova Hrvatska, da bismo jednog dana živeli u zajedničkoj državi svih Srba.“ Ovu izjavu je dao kada je bio u društvu sa Radovanom Karadžićem. Kasnije su plan Z-4 odbili: Borislav Mikelić, Udruženje Srba iz Hrvatske u Beogradu, Mihajlo Marković u ime SPS-a, Vojislav Šešelj, Vojislav Koštunica, Patrijarh Pavle i Zoran Đinđić u nešto blažoj formi.

Plan Z-4 podržali su i izjavili da ga treba prihvatiti: Građanski savez Srbije i Srpski pokret obnove, izjavama Žarka Koraća i Vojislava Vukčevića. Ovakav odnos prema planu Z-4 iskoristio je Franjo Tuđman i 1. maja 1995. zauzeo zapadnu Slavoniju, a kasnije išao i dalje. Plan Z-4 nije bio antisrpski plan i, da je bilo pameti, trebalo ga je prihvatiti, jer bi mirno rešenje zasnovano na njemu donjelo daleko manje bolne posljedice za Srbe u Hrvatskoj.

Kakva je bila sudbina Pete zagrebačke armijske oblasti i Vojno-pomorske oblasti u Splitu? Operativni deo komande 5. armijske oblasti, pod generalom Avramovićem, seli se iz Zagreba na poligon Slunj, odatle na Kozaru, a potom se deo te komande uklapa u komandu 2. armije u Sarajevu. Za načelnika štaba te armije postavljen je general Dobrašin Praščević, a za pomoćnika za politički rad ranije zarobljeni general Milan Aksentijević. Sličnu sudbinu doživljava 5. vazduhoplovni korpus koji se seli iz Zagreba u Bihać, a potom u Bosnu. Delovi 32, 10. i 13. korpusa učestvuju u ratu u Sloveniji, povlače se u Hrvatsku, a potom delovi 13. korpusa u istočnu Hercegovinu; 32. korpus biva blokiran i zarobljen, a 10. je nestao negde na Kordunu i Baniji.

Organizacija Vojno-pomorske oblasti se također rasula. Postepeno su nestajali vojno-pomorski sektori Pula i Šibenik i Kninski korpus. Taj korpus koji je kasnije služio kao osnova za formiranje Vojske Krajine, samostalno deluje u ratu u Hrvatskoj i Bosni, ali i on konačno nestaje. Nestaju i svi kasnije formirani operativni zonski štabovi i, na kraju, 7. severno-dalmatinski, 15. lički, 18. zapadno-slavonski, 21. kordunaški, i 39. banijski korpus i 11. baranjsko-sremski korpus Vojske Krajine sa komandantom Milanom Martićem i načelnikom GŠ generalom Miletom Mrkšićem.

Ako se prihvati sentenca da nam je istorija učiteljica, za tragičnu sudbinu Srba i Krajine nije teško pronaći primere u prošlosti. Svetozar Pribićević, koji je jedno vrijeme bio sa Pašićevim radikalima i srpskom dinastijom, kada je pao u nemilost kralja Aleksandra, rekao je: „Bili smo ludi i nismo slutili kuda idemo! Vođa hrvatske opozicije Stjepan Radić je razumeo kraljeve metode i zato je ubijen 1928.“ Pribićević se 1925. razišao sa kraljem, a 1927. odbio unitarizam, da bi 1929. bio uhapšen i konfiniran u Brus (Srbija). Iz Čehoslovačke ke tada intervenisao predsednik Tomaš Masarik i Pribićević je iz Brusa stigao u Prag. Sreo se sa Ivanom Meštrovićem, Prežihov Vorancom i Miroslavom Krležom.

Nikola Pašić je osudio Svetozara Pribićevića zbog unitarizma i Stjepana Radića za zalaganje za samostalnost Hrvatske u okviru Jugoslavije. Svetozar Pribićević je u knjizi „Dictature du Roi Alexandre“ 1933. osudio diktaturu. U pomenutoj knjizi, pored ostalog, rekao je: „Pomagao sam im stvarati veliku Srbiju, a oni su me odbacili. Ponašaju se kao Mrnjavčevići u srpskoj narodnoj pesmi – gradili su grad na Bojani; to što su po danu napravili, vila im je to noću porušila. To da u temelje zidaju ljudske glave ne pomaže im.“

O metodama srpskih ideologa i političara iz Beograda mogu, ako hoće, da govore Srbi iz Hrvatske (oni koji su još živi, prim. red.), koji su sa njima sarađivali: Milan Martić, Milan Babić, Borislav Mikelić, Mile Mrkšić, Goran Hadžić, Dušan Pekić i drugi. Svi su oni iskorišćeni, sa mogućnošću da se nađu u Hagu. Niko od njih ni po čemu nije pribićevićevskog kova; možda je Tuđman pojavom dr Raškovića slutio mogućnost da još jednom može da se dogodi Pribićević, ali to se, sticajem okolnosti, nije ostvarilo.

Isto tako, niz ratobornih hrvatskih nacionalista, ni malo dostojnih Stjepana Radića, među kojima su Franjo Tuđman, Vice Vukojević, Dalibor Brozović, Gojko Šušak, Šime Džodan, Vladimir Šeks, Merčep, Mate Boban i drugi, uključujući i neke „vojskovođe“, zaslužili su da se u Hagu pridruže generalu Blaškiću, koga su možda tamo i poslali da sami tamo ne bi išli, ali teško da će ova žrtva biti dovoljna.

Najpre, 1991/92. Hrvatsku, odnosno Republiku Srpsku Krajinu je napustila JNA, a kasnije su pobegle i paravojne snage dr Šešelja, Arkana i drugih – najvatreniji zagovornici Velike Srbije, i ostavili na cedilu Martićevu i Mrkšićevu vojsku, koja je nestala 1995. godine, kada je hrvatska vojska počela „oslobađati“ taj dio Hrvatske.

Franjo Tuđman je bio dvoličan, a takvi su bili i oni ekstremni Srbi. Nestali su Srbi iz Hrvatske (a zna se da je među njima mali broj „četnika“, kao što je i mali broj Hrvata „ustaša“). Nestaće i F. Tuđman, ne samo zbog „Oluje“, nego i zbog oduzimanja imena Trgu žrtava fašizma u Zagrebu, zbog poistovećivanja Srba sa SDS, zbog svog dela odgovornosti za rat, zbog dogovora oko podele Bosne i Krajine, zbog dovođenja ustaša na značajna mesta u Hrvatskoj, zbog Merčepa i sličnih, zbog masakra Srba kod Gospića i drugdje. Nestaće zbog svog cinizma pre „Oluje“, kada je tvrdio da srpskom stanovništvu garantuje sva prava. Da li su djelovi Like, Korduna, severne Dalmacije i Banije žrtvovani nagodbom bezobzirnih političara za komad Podunavlja i uski pojas Podrinja?

Političari i vojnici iz tzv. Srpske Krajine su nestali i snose deo odgovornosti. Izgon i samoizgon Srba iz Hrvatske je gori od svih seoba i egzodusa Srba u istoriji. Sudbina tih krajeva, koji su sada mrtvi, jeste i biće dugo zasebna tema. Pitanje Srba u Hrvatskoj ostaje i dalje jedno od najvažnijih pitanja Hrvatske. Zašto su se digli, zašto su podneli velike žrtve, zašto su isterani ili napustili Hrvatsku, zašto je to jedan od najvećih gubitaka ovog rata? Ostalo je još od 150 do 180.000 Srba (3% od ranijih 12%), malo se, do sada, vratilo, a koliko će se još vratiti?

Sukob Srba i Hrvata 1990-1995. je najteži međunacionalni sukob u istoriji, neuporedivo teži nego onaj iz II svetskog rata. U“ „Oluji“ su nestale dve paradržave – RSK i Republika Zapadna Bosna, koju je Fikret Abdić proglasio u vreme srpskih ofanziva. To je radikalno promenilo geostrategijski izgled Hrvatske i BiH.

SRJ i Srbija za poraz krive RSK, jer nije prihvatila plan Z-4, a onda Karadžića, koji nije pomagao RSK i nije pristao na podelu 51:49%. Druga strana, RSK i RS optužuju Srbiju i SRJ što nisu poslale pomoć. Srbi iz Hrvatske sa pravom optužuju i Miloševića i Karadžića. Razbijenoj vojsci RSK je rečeno da će se reorganizovati u Bosanskoj krajini. Od toga nije ostalo ništa – ona se jednostavno raspala i pretvorila u izbeglice. Slab otpor te vojske i povlačenje su u prvom redu posledica strategijske odluke da se ona povuče.

„Olujom“ je zatvoren krug – najpre su Srbi progonili (1990-1992) Hrvate, a onda Hrvati Srbe 1995. Taj deo Hrvatske ostaje kao spomenik suludom projektu etničkog čišćenja. Dalja dejstva Hrvatske vojske i vojske u BiH 1995. zaustavljena su Dejtonskim sporazumom, a da toga nije bilo, poraz bi bio još veći.

Za Tuđmana se često govori da je Titov general, mada je dobro poznato da je to davno prestao da bude, da je po Titovom nalogu poslat na raspored Vladimiru Bakariću, da je u Titovo vreme bio osuđivan i zatvaran. A kada je došao na vlast, samo je potvrdio da je upravo žestoki protivnik osnovnih postavki Titove koncepcije i njegovog dela. Rušeći ono što je Tito stvarao, Tuđman je kao i sadašnja aktuelna hrvatska vlast živeo u pogrešnom uverenju da je „Lijepa naša“ ojačala, a ona je oslabila. Grešio je Tuđman kad je smatrao da je Hrvatska jača bez Srba, grešio kad sam sebe uverava, pokušavajući i druge da uvjeri, kako su iz Hrvatske pobegli ili oterani „četnici“. Na ovaj ili onaj način, Hrvatsku je napustio najveći dio Srba, partizana i njihovih potomaka, baš onih koji su se u Drugom svetskom ratu borili, a posle njega zalagali za jaku Hrvatsku i predstavljali most za integracije na širim prostorima, prirodno i istorijski upućenim na zajedništvo.

Jer, sada ispražnjeni srpski krajevi u Hrvatskoj (Ličko Kamensko, Petrova Gora, Šamarica, Bukovica, Papuk…) bili su centar antifašističke borbe, koja je i Hrvatskoj i hrvatskom narodu značajno pomogla da opere obraz od ustaštva kojem se Tuđman danas klanja. Teško je zato poverovati da će on ikada obići opustošene partizanske krajeve Hrvatske i kleknuti na stara i nova groblja Srba i Hrvata, kao što je to učinio Brant. Njemu su od moralnog čina bile značajnije zastave, crveni tepisi, šarene uniforme i medalje. Samo posle „Oluje“ odjednom je podelio 168.487 odlikovanja. Više medalja zakačio je i sam sebi. Svoja nova odličja, međutim, ne bi trebalo da se mešaju sa onim starim, partizanskim, bio bi to pravi sarkazam a ne samo paradiranje karikature od ličnosti i morala, koju on zapravo predstavlja.

U petogodišnjem ratu (1990-1995) u Hrvatskoj, stotine hiljada ljudi primorani su bili da napuste svoje kuće. U Lici je takvih bilo s obe strane. Najpre su 1990. i 1991. „otišli“ Hrvati iz Ričica, Lovinca, Podlapače, oko Plitvica do Plaškog i deo Srba iz okoline Gospića i Otočca. A kasnije, 1995. godine, gotovo svi Srbi iz Plaškog, preko Dabra, Škara, Ličkog Osika, Divosela, Metka, sa tzv. prve proklete linije – crte do izvornih delova Zrmanje, Butušnice, Krke, Cetine, Une, Drenovače i Ličkog Petrovog Sela. Posledice su više nego strašne i stalno nateruju na razmišljanje o uzrocima i likvidaciji posledica. Uzroci ovako dramatičnog egzila su u strategiji etničkog čišćenja sa obe strane.

Totalno je narušena etnička slika naše Like. Zaokupljeni smo pitanjem o povratku izbeglica, tog uslova svih uslova da Hrvatska bude pravna i prava država – a ona to sada nije. Lika bez Srba nije Lika. Ratne rane nisu zacijeljene. Vjerujem u neke promjene i povratak barem 50% jednih i drugih. Koliko budućnost Like i Srba zavisi od njih samih, koliko od vlasti u Hrvatskoj, a koliko od međunarodne zajednice? Od sva tri faktora, a prvenstveno od prva dva (samih Srba i Hrvata), jer su oni i tim redom krivi i odgovorni za takav svoj položaj, koji nikad nije bio teži, bez obzira što su hrvatsko-srpski unutrašnji sukobi u Hrvatskoj imali izvorište spolja.

Nastavak u sledećem broju)