Povod za pisanje polemičke knjige „Besmisleni JU ratovi 1991-1995″, autor Ilija Radaković, general-potpukovnik, diplomata i nacionalni heroj Drugog svetskog rata, nosilac Partizanske spomenice 1941. godine, odlikovan sa 17 jugoslovenskih i nizom stranih ordena i medalja, pronađen je u novinarskom pokušaju poslednjeg načelnika Generalštaba JNA, Veljka Kadijevića, u kojem je on, pod naslovom „Moj pogled na raspad“, pokušao da objasni uzroke rata i raspada Jugoslavije. U ovoj knjizi-odzivu, Radaković donosi manje poznate ili potpuno nepoznate činjenice o uzrocima i posledicama ratnih razaranja 1991-1995. Iako ni Kadijević ni Radaković više nisu živi, tek danas, u državno-političkim odnosima naroda bivše SFRJ, ova književna rasprava o njenom kraju dobija na značaju. Iz tog razloga, Magazin Tabloid donosi njene najvažnije delove u nekoliko nastavaka…

Ilija T. Radaković

Rat u Bosni i Hercegovini mora se posmatrati u vezi sa ratom u Hrvatskoj. Ratni ciljevi, i u ovom slučaju, bili su određeni silama koje su razbile jugoslovensku državu, a početak datira iz vremena pre raspada SFRJ i otvaranja jugoslovenske krize, koja se intenzivirala nakon izbora u Sloveniji i Hrvatskoj 1990. godine, kada je aktuelno pitanje reorganizacije jugoslovenske državne zajednice prema dve opcije: federalnoj ili konfederalnoj.

Nova vladajuća elita u Sarajevu takođe je bila svesna sporazuma u Karađorđevu i Belju. Njeni srpski i hrvatski eksponenti stajali su iza svojih mentora iz Beograda i Zagreba, dok su oni iz muslimanskih redova pružali otpor ovim namerama. Povodom ovog srpsko-hrvatskog sporazuma, Alija Izetbegović je izjavio: „… Hrvatska i srpska strana su se toliko zaplele u svoju isključivost da gotovo nema izlaza. Međutim, ključ rata ili mira drži Milošević“, i dalje: „… Uostalom, nama je ponuđena neka vrsta muslimanske države i mi smo je odbili“. Na pitanje novinarke (Dragice Pušonjić): „Ko vam je to ponudio?“, Izetbegović je odgovorio: „Oni su bili delitelji Bosne i Hercegovine, a delitelji su – kao što znamo – Milošević i Tuđman. Mi smo tada jasno i nedvosmisleno odgovorili: želimo građansku republiku Bosnu i Hercegovinu, jer, budimo jasni, to je jedino realno i moguće“ („Borba“, 16. avgust 1991)

Širok sloj vladajućih i opozicionih pristalica nacionalne države u kojoj bi živeli svi Srbi bio je svestan da se to može postići samo ratom. LJudi iz tih krugova, ranije, a posebno u proleće 1991. godine, „govorili su u odajama Patrijaršije, ponavljajući procene akademskog memoranduma, da rat za Veliku Srbiju neće odneti više od 70 hiljada srpskih života“ (Dragan Veselinov, „Borba“, 20-21. avgust 1993)

U okviru ovog ratnog cilja podrazumevalo se uključivanje („uramljivanje“ – prema planu „RAM“) Bosne i Hercegovine u novu srpsku državu, koja bi teritorijalno podsećala na onu iz programa četničkog pokreta iz 1941. godine, što je pokušao da ostvari u Drugom svetskom ratu (Zbirka dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom XIV/l, dok. br. 6 i br. 34).

Nacionalističko rukovodstvo Hrvatske (na vlasti od aprila 1990. godine) imalo je na umu ne samo nezavisnu hrvatsku državu, odvojenu od SFRJ, već i aspiracije prema Bosni i Hercegovini. Kao minimum, zahtevalo je da Hrvatska dobije ono što je sporazumom Cvetković-Maček iz 1939. godine dodeljeno Banovini Hrvatskoj, koja je obuhvatala trinaest bosansko-hercegovačkih okruga (Dragan Čičič, „NIN“, 28. jun 1991).

Glavni rušitelji SFRJ pokušali su da pomire ove suprotstavljene ciljeve. Na sastanku predsednika Srbije, Slobodana Miloševića, i predsednika Hrvatske, Franje Tuđmana, 25. marta i u aprilu 1991. u Karađorđevu i Belju, koliko je do sada poznato, glavne teme razgovora bile su podela Bosne između Srbije i Hrvatske i svrgavanje Anta Markovića sa čela SIV-a. Od proleća 1991. do danas, štampa je objavila nekoliko spekulacija o tome šta se dogodilo u Karađorđevu i Belju. Prvi nagoveštaj da je dogovorena podela Bosne i Hercegovine dao je Tuđman u londonskom „Tajmsu“, kada je izjavio da bi, radi rešavanja jugoslovenske krize, najbolje bilo podeliti tu jugoslovensku republiku. Poznato je, međutim, da je ova izjava – čim je naišla na negativne reakcije u javnosti – pripisana jednom od njegovih savetnika. U junu 1991. godine, zagrebački listovi „Globus“ i „Danas“ objavili su članke i komentare, čak i mape o podeli Bosne i Hercegovine.

O razgovorima u Karađorđevu govorio je i dr Dušan Bilandžić, Tuđmanov zvanični savetnik i učesnik u radu grupe stručnjaka zaduženih za ponudu rešenja za srpsko-hrvatski spor („Oslobođenje“, 22. septembar 1991). U zagrebačkom „Slobodnom tjedniku“ (septembar 1991), pod naslovom „Pregovarao sam sa Miloševićem o podeli Bosne“, Bilandžić je izjavio i sledeće: „Srbija je otvoreno rekla hrvatskoj strani da cela Bosna i Hercegovina, osim zapadne Hercegovine, mora pripadati Srbiji. Na pitanje šta se desilo sa rezultatima Drugog svetskog rata, kojim su stvorene sve republike, uključujući i Bosnu i Hercegovinu, Srbi su rekli da ne priznaju pravo građana Bosne i Hercegovine da ni pod kojim uslovima imaju svoju državu.“ Rečeno je i sledeće: „Čak i da Jugoslavija ostane kao federacija, mi Srbi ne priznajemo avnojevske granice. Hrvatska strana, iznenađena krutim memorandumskim stavovima srpske delegacije, prekida razgovor…“ Tekst se nastavlja navodeći da je hrvatska strana ušla u ove pregovore „sa željom da izbegne rat oko Bosne i Hercegovine i da postigne sporazum koji bi omogućio i Srbiji i Hrvatskoj da mirno osnuju svoje nacionalne države…“.

Dobar poznavalac jugoslovenskih poslova, dr Bogdan Denić, kada ga je novinar pitao: „Da li verujete u ono što Ivan Zvonimir Čičak tvrdi, da postoji sporazum između Tuđmana i Miloševića o podeli Bosne?“, odgovorio je: „Taj sporazum postoji, ali nije formalizovan ni u jednom dokumentu. To je jedan od razloga zašto ne funkcioniše bolje nego što funkcioniše. Bolje bi funkcionisalo da su se konkretnije dogovorili. Tuđman je mnogo manje vešt političar od Miloševića i ne čuje ono što ne želi da čuje…“ (Dragan Bisenić, „Borba“, 9. jul 1993).

Tuđmanovi saradnici, Stipe Mesić i Josip Manolić, oglasili su se (nakon što su se rastali sa Tuđmanom) o pregovorima u Karađorđevu. Mesić je izjavio da je Borisavu Joviću predložio da se obave razgovori između njega i Tuđmana, s jedne strane, i Jovića i Miloševića, s druge strane, kako bi se izbegao rat. Milošević je prihvatio inicijativu, i sam se sastao sa Tuđmanom u Karađorđevu. Mesić tvrdi da ne zna „o čemu su pregovarali, ali je bilo jasno kako su se procesi odvijali i kako je rat eskalirao“ (Paripović, „Borba“, 14-15. maj 1994). U pismu Tuđmanu (16. april 1994), Manolić je konkretan i kaže: „… od početka ste išli na podelu Bosne i Hercegovine sa Srbijom. Zalepili ste se za Miloševićev lepak u Karađorđevu i to ste pokušavali do kraja…“ („Politika“, Beograd, 20. april 1994).

Sporazum o podeli Bosne i Hercegovine je takođe uvršten u izveštaj Helsinškog komiteta za ljudska prava. U njemu se navodi: Postoje podaci da je podela po principu 70:30 odsto u korist Srbije dogovorena u Belju i Karađorđevu, pre početka oružanog sukoba, sa jasno izraženom vizijom srpskih stručnjaka da na toj teritoriji više neće biti muslimana…“ („Naša borba“, 4. april 1995)

Iako su pregovori o podeli Bosne počeli u Karađorđevu, uz obezbeđenje i druge usluge koje je pružao vojni establišment, general Kadijević nije rekao ni jednu reč o njima. On je (svesno) ostavio u mraku glavne protagoniste raspada Jugoslavije. Taj „zaborav“ ili „propust“ nije bio posledica neznanja i nedostatka informacija, već namerni čin prikrivanja glavnih aktera jugoslovenske tragedije.

Ima razloga za verovanje da je srpska strana odustala od daljih pregovora nakon razgovora u Belju, jer je prihvatila opciju da se Sloveniji dozvoli izlazak iz SFRJ, a da se vojno pobedi nova vlast u Hrvatskoj i uspostave nove granice na pomenutoj liniji Virovitica-Karlovac-Karlobag. Čak i tada je u srpskom establišmentu, kako u vladajućim strukturama, tako i u opoziciji (sa izuzetkom uskog kruga demokratski orijentisanih pojedinaca i grupa), već bio dogovoren ili prećutno prihvaćen konsenzus o srpskim nacionalnim ciljevima i o ratu kao sredstvu za njihovo postizanje.

Rat u Hrvatskoj je privremeno ostvario deo velikosrpskog projekta do kraja 1991. godine. Prihvatanjem Vensovog plana, srpski režim je stvorio uslove za ostvarivanje maksimalističkih ciljeva. Međutim, priznanjem Hrvatske i Slovenije (januar 1992), ova sigurnost je dovedena u pitanje. Ceneći novu realnost i težeći da ojačaju svoje pozicije preko Drine, vladajući krugovi u Srbiji su odlučili da obnove pregovore o podeli Bosne i Hercegovine. Ima razloga da se tvrdi da je inicijativa došla sa hrvatske strane. Uoči Nove 1992. godine, Tuđman je izjavio „da podelom Bosne i Hercegovine treba zadovoljiti srpske nacionalne težnje, a oslabio bi se i pritisak za proširenje Velike Srbije na hrvatsku teritoriju“ (R. Arsenić, „Politika“, 10. januar 1992). To je bio signal za nove pregovore. U Zagrebu su se sa Tuđmanom i njegovim saradnicima sastali dr Nikola Koljević i Franjo Boras (SDS i HDZ iz Bosne i Hercegovine). Prema onome što je procurelo u javnost, složili su se da „turska imperijalna tvorevina nestane“ i da se, kako je Tuđman izjavio, „u BiH osnuje nekoliko srpskih, nekoliko hrvatskih i više od jednog, ali svakako ne manje od dva, kantona za zalutale i neposlušne muslimane…“ (Tihomir Loza, „Nedelja“, Sarajevo, 26. januar 1992). Sudeći po stavovima koje su zauzele delegacije SDS-a i HDZ-a BiH, može se zaključiti da je postignut načelni dogovor, a pošto teritorijalna pitanja nisu dogovorena, obe strane su se u tu svrhu sastale u Gracu (Austrija).

Nakon što je u Hrvatskoj uspostavljeno primirje, Evropa je, prateći aktivnosti glavnih protagonista rata, primetila i javnosti objavila informaciju o polučasovnoj zajedničkoj šetnji Miloševića i Tuđmana (9. februara 1992) u parku palate Egmont u Briselu (nakon 9. sednice Karingtonove konferencije o Jugoslaviji), povezujući ovaj razgovor sa nastavkom sporazuma o podeli Bosne, koji su započeti u Karađorđevu (M. Klarin, „Borba“, 8. april 1992).

U februaru 1992. godine, Josip Manolić i Radovan Karadžić su se (tajno) sastali u Gracu. Ovaj sastanak je ipak snimljen i došao je do javnosti  („Vreme“, Beograd, 9. mart 1992. i „Nedelja“, 15. mart 1992.).

Zapadne diplomate su naišle na mapu podele Bosne i Hercegovine, nacrtanu u Gracu, što je podstaklo njihovu odluku da ubrzaju priznanje Bosne i Hercegovine, verujući da će to sprečiti njenu podelu i rat (Milena Dražić, intervju sa Horstom Grabertom, „Borba“, 20-21. mart 1993). Izgleda da se pregovarači nisu složili oko nekih regiona u dolini Save (tzv. koridor) i Kupreškoj visoravni, te su zbog ovih područja izbili oružani sukobi između snaga Republike Hrvatske i Hrvatskog veća odbrane (HVO), s jedne strane, i jedinica JNA, s druge strane. Oni su počeli 20. marta, kada je, zapravo, i počeo rat u Bosni i Hercegovini.

Sledeći sastanak u vezi sa podelom Bosne Karadžić je imao u Gracu (5. maja 1992), sa Matom Bobanom („Borba“, 6. i 15. maja 1992). Tada su regulisana neka aktuelna pitanja (razgraničenje u Hercegovini i uspostavljanje prekida vatre) i stvorena je osnova za kasniju koordinisanu akciju SDS-a i HDZ-a na podeli Bosne i Hercegovine.

Pripreme za rat obuhvatile su veći deo Bosne i Hercegovine. U istočnoj Hercegovini, (srpske) paravojne formacije preuzele su kontrolu nad saobraćajem, uz podršku organa unutrašnjih poslova pod kontrolom SDS-a. Isto su učinile i (hrvatske) paravojne jedinice u zapadnoj Hercegovini. Mobilizacija je sprovedena sa obe strane Neretve. Početkom jula, delimična mobilizacija je izvršena i u Bosanskoj Krajini.

Predsedništvo Bosne i Hercegovine (muslimanski i hrvatski deo) imalo je rezervisan ili negativan stav prema vojnim pripremama i upotrebi JNA sa teritorije Bosne i Hercegovine u ratu u Hrvatskoj. Zatraženo je da se odloži slanje regruta u JNA. To je dovelo do naglog pogoršanja odnosa između nacionalističkih stranaka, posebno između SDS-a i HDZ-a. U Bosni i Hercegovini postojao je snažan otpor njihovoj ratnoj politici (antiratni skup u Sarajevu, upad u Parlament tokom sednice, a velike grupe građana iz Sarajeva, Zenice, Jajca, Doboja, Brčkog i drugih mesta marširale su ka Beogradu.)

Vojno rukovodstvo je antiratne akcije videlo kao prepreke koje su kvarile njegove operativne zamisli.

Od jula 1991. godine ratni sukobi u Hrvatskoj, gde je srpsko stanovništvo bilo u većini, se šire. Proširili su se i na bosanska pogranična područja u dolini Une (Bosanski Novi i Bosanska Kostajnica). Umnožili su se i incidenti (Vlasenica, Teslić, Modriča, Gradačac, Velika Kladuša itd.) između JNA i policije i lokalnih vlasti.

Grupisanje JNA za operativne poduhvate iz Bosne i Hercegovine na pravcima Bosanska Gradiška-Virovitica, Bihać-Karlovac-Zagreb, Mostar-Split i iz Herceg Novog i Trebinja prema Dubrovniku i dolini Neretve, izazvalo je rasplamsavanje međuetničkih i međuljudskih odnosa u Bosni i Hercegovini, ali i u Srbiji i Crnoj Gori. Za planirane operacije bilo je potrebno dovesti nove jedinice JNA ili popuniti postojeće rezervistima iz Srbije i Crne Gore ili iz regiona Bosne i Hercegovine, gde bi se mogli mobilisati i motivisati za rat u Hrvatskoj.

U takvim okolnostima, Predsedništvo BiH zauzelo je antiratni stav i otpor pružilo je mobilizaciji i slanju regruta iz drugih republika u jedinice JNA na teritoriji BiH, sa čime se Nikola Koljević i Biljana Plavšić nisu slagali. Isticano je da BiH, sa 32.000 policajaca i 100.000 rezervista i TO, može da obezbedi mir na svojoj teritoriji. Generalštab JNA ignorisao je stav Predsedništva BiH, ali je odlučio da jedinice JNA u BiH popuni delom rezervista iz Srbije i Crne Gore, koji su počeli da pristižu u BiH sredinom septembra 1991. godine. Neki od ovih rezervista bili su agresivni i izazivali su incidente, a slično su se ponašali i pojedinci iz jedinica Užičkog i Titogradskog (Podgoričkog) korpusa, koji su (u septembru 1991. godine) izbili u istočnu Hercegovinu. To je naišlo na osudu dela javnosti. Mirovnjaci iz Titograda ocenili su da „slanje crnogorskih rezervista van Crne Gore i nedolično ponašanje u Hercegovini znači uvlačenje ove republike u građanski rat“ i da je „crnogorski režim time prešao iz ratnohuškačkog u stvarno ratno stanje…“ („Borba“, 25. septembar 1991).

Sa ratom u Hrvatskoj, pogranična područja Bosne i Hercegovine suočila su se sa prvim talasom izbeglica: u dolini Une, stanovnici srpskih naselja sklonili su se u susedne bosanske krajeve; ispred jedinica JNA u istočnoj Hercegovini, stanovnici muslimanskih i hrvatskih sela pobegli su u Mostar, Split i Dubrovnik. Početkom oktobra, jedinice Titogradskog korpusa uništile su selo Ravno. Istovremeno, ispred paravojnih formacija HVO, počeo je egzodus srpskog stanovništva iz Mostara i Čapljine u istočnu Hercegovinu.

U Bosanskoj Krajini, ratni problemi su se rešavali – sa stanovišta potreba JNA i političkih snaga kojima je služila – uspešnije nego u bilo kom drugom delu Bosne i Hercegovine. 12. septembra je sprovedena opšta mobilizacija, kojoj se odazvalo srpsko stanovništvo. Peti korpus JNA (Banjaluka) je izrastao u najjaču operativnu jedinicu i u jesen 1991. postigao je zapažene rezultate u Zapadnoj Slavoniji.

Tokom ovog perioda rata u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini je „vladao haos na svim nivoima“. Vlada se nije slušala, policija je oklevala da razoruža pripadnike paravojnih formacija, koji su sve više postajali paralelni „čuvari reda“. U septembru 1991. godine, republičko Ministarstvo unutrašnjih poslova je objavilo da je BiH puna oružja, koje je podeljeno po etničkim linijama.

Zbog svih ovih problema, u Sarajevu je održan sastanak (15. oktobra 1991.) između Predsedništva i Vlade Bosne i Hercegovine (B. Plavšić, N. Koljević i drugi). Bosanska strana je izrazila uveravanja da se ništa neće preduzeti protiv JNA, a Kadijević je obećao da će učiniti sve da spreči širenje ratnih sukoba na Bosnu i Hercegovinu. U saopštenju sa tog sastanka navedeno je da će JNA obezbediti međuetnički mir u Bosni i Hercegovini i razoružati paravojne formacije. Kadijević je u svojoj knjizi prećutao taj sastanak i njegove rezultate.

Samozvani četnički komandant V. Šešelj došao je u Trebinje u novembru 1991. godine „da izvrši smotru jedinica JNA“, što je verovatno najsramotnije poniženje od 1945. godine koje je doživela pobednička armija iz Drugog svetskog rata.  Ovaj naizgled marginalan slučaj pokazao je koliko je napredovala saradnja između vladajućeg režima u Srbiji i vojnog rukovodstva sa pronacističkom strankom.

Nakon poraza i napuštanja Slovenije i delova Hrvatske, Generalštab JNA je zaključio da u Bosni i Hercegovini treba da budu prisutne jake snage radi bezbednosti i podrške snagama u Srpskoj Krajini. Krajem 1991. godine odlučeno je da se snage na teritoriji Bosne i Hercegovine, Zapadne Slavonije, Baranje, Korduna, Like i Kninske Krajine objedine pod komandom novoformirane 2. armije, čiji je komandant bio general Milutin Kukanjac.

U to vreme, komanda 5. vojne oblasti (Zagreb) je već bila raspuštena, a delovi 13. korpusa (iz Rijeke) stigli su iz Slovenije i Hrvatske u Hercegovinu, 10. zagrebačkog korpusa u Bihać i 14. ljubljanskog korpusa u Zenicu i Doboj. Operativno područje 9. kninskog korpusa prošireno je na južne delove Bosanske Krajine do linije Bosansko Grahovo-Livno-Kupres. 5. korpus RV i PVO su prebazirani iz Hrvatske u Bihać i Banjaluku. Tako je u januaru 1992. godine na teritoriji Bosne i Hercegovine okupljeno osam korpusa JNA (sarajevski, tuzlanski, banjalučki, bihaćki, hercegovački, užički, titogradski i 5. korpus kopnene vojske i vazduhoplovstva).

JNA je iz rata u Hrvatskoj izašla sa teškim moralnim teretom zbog saradnje sa paravojnim formacijama četničkih karakteristika, obračuna sa civilima, uništavanja naselja (Vukovar, Dubrovnik, Konavle itd.), istorijskih spomenika, bogomolja i drugih objekata. Pod uticajem HDZ-a, a još više zbog zločina koje su počinile neke njegove jedinice u Hrvatskoj, uništenja i prisvajanja Dubrovnika „kao prestonice srpske Hercegovine i Crne Gore“ i ponašanja u Hercegovini, većina Hrvata u Bosni i Hercegovini doživljavala je JNA kao okupatorsku vojsku (S. Cerović, „Vreme“, 9. decembar 1991).

Pored JNA, u BiH je postojala još jedna, važna strateška komponenta vojne moći: snažni kapaciteti vojne industrije i infrastrukture za rat, a snage koje su upravljale tim potencijalima imale su veliku prednost. U Novom Travniku nalazila se fabrika (sa evropskim mogućnostima) za proizvodnju artiljerijskog oruđa, u Vogošći (blizu Sarajeva), Goraždu, Konjicu i Bugojnu – preduzeća za proizvodnju municije i minsko-eksplozivnih sprava; u Vitezu – proizvodnja eksploziva, u Sarajevu – fabrike za proizvodnju sklopova za tenkove, transportere, optičke i druge instrumente; u Mostaru – fabrika za trenažne i borbene avione i helikoptere. U Banjaluci – fabrika za proizvodnju elektronskih uređaja i instrumenata. U Hadžićima (blizu Sarajeva), Travniku i Banjaluci postojali su remontni zavodi za održavanje i popravku raznih vrsta borbene opreme, a u Rajlovcu (blizu Sarajeva) – zavod za potrebe Vojske i Rajlovca. Iako su vitalne instalacije, objekti i tehnička dokumentacija 1991. godine preseljeni iz nekih od ovih fabrika u Srbiju i Crnu Goru, u Bosni i Hercegovini je ostao snažan vojno-industrijski potencijal. Stoga će držanje ili oduzimanje Goražda, Konjica, Viteza, Bugojna, Novog Travnika ili Vogošće najčešće biti usmereno na sticanje kontrole nad proizvodnjom vojnih fabrika.

JNA je u Bosni i Hercegovini izgradila komandnu infrastrukturu, sposobnu za delovanje čak i u uslovima nuklearnog rata. U oblasti Sarajeva nalazio se komandni punkt za operativno-strateško komandovanje, a oko Han Pijeska (ispod planine Žepa) komandni punkt za strateško-operativno komandovanje. U Foči i Konjicu izgrađeni su podzemni objekti za rad vojnih ili saveznih institucija. U oblasti Bjelašnice izgrađen je komunikacioni centar velikih mogućnosti, povezan sa manjim centrima i TV relejima i repetitorima. Izgrađena je mreža aerodroma sa radarskim i drugim instalacijama – aerodromi kod Bihaća (sa podzemnim hangarima), Tuzle, Mostara i Banjaluke, i aerodrom civilnog vazduhoplovstva kod Sarajeva. Velike rezerve ratne opreme na teritoriji Bosne i Hercegovine bile su od velikog značaja za oružanu borbu.

Poseban vojni faktor u BiH bile su paravojne formacije pod kontrolom tri nacionalne stranke, odnosno njihovih mentora iz Srbije i Hrvatske. Zbog specifične prirode rata, ove neregularne jedinice imale su veći značaj i ulogu od njihove snage. NJihova svrha je bila da podsticaju, iniciraju i rasplamsavaju oružane sukobe i da obavljaju „prljave“ zadatke (masakri stanovništva, druge vrste nasilja i etničko čišćenje regiona od stanovništva suprotstavljenih strana). Na muslimanskoj strani, njihov zadatak je bio da budu jezgro otpora i da služe za organizovanje Armije Republike BiH. Neke od muslimanskih paravojnih jedinica su takođe vršile nasilje. Potpuniji podaci o organizaciji, broju i naoružanju paravojnih jedinica koje su formirane u BiH, ili koje su stigle iz Srbije, Crne Gore i Hrvatske, nedostaju, jer su formirane tajno, najčešće u saradnji sa policijom i komandama JNA, Hrvatske vojske ili bezbednosnim agencijama koje su bile u službi nacionalnih stranaka.

Krajem 1991. godine u Bosni i Hercegovini je legalizovana trgovina oružjem, koje je unošeno kroz mnoge kanale i iz raznih izvora: iz skladišta JNA, preko ratnog plena od sukobljenih strana u Hrvatskoj, iz Srbije, Crne Gore i inostranstva.

Javno se govorilo i pisalo da se naoružavanje paravojnih formacija vrši na partijskoj osnovi. Pristalice SDS-a su dobijale oružje i opremu od JNA, iz Srbije i Crne Gore. Oružje za oružane snage HDZ-a stizalo je iz inostranstva i od jedinica hrvatske vojske. Pristalice SDA su dobijale oružje iz islamskih zemalja preko Turske i Sandžaka. Policija u Sarajevu (na Bistriku) je 1991. godine četiri puta otkrila rakete u civilnim kamionima (umesto banana), koje su u Bosnu i Hercegovinu stizale iz Bara (Crna Gora)! Stručnjaci za trgovinu oružjem tvrde da glavni akteri, koji su po pravilu ostajali u senci, nisu imali nikakve „nacionalne“ predrasude. Oni iz muslimanske zajednice prodavali su oružje i srpskim i hrvatskim paravojnim formacijama. Srpski „patrioti“ su naoružavali muslimansku „Patriotsku ligu“ i Paragine „HOS“ (Hosovice).

U okviru neposrednih ratnih priprema, radove na utvrđivanju izvodile su jedinice JNA i paravojne formacije HVO i HOS i u zapadnoj Hercegovini i u srednjoj Bosni. Najsumnjivija aktivnost bila je određivanje topografskih tačaka oko Sarajeva, posebno raspoređivanje vatrenih položaja za artiljerijske i raketne sisteme oko Crepoljskog i Bukovika.

General Đurđevac, komandant Sarajevskog korpusa, tvrdio je da su ti radovi u funkciji potreba protivvazdušne odbrane. Ali to nije moglo da prevari ni domaću, a još manje evropsku javnost.

(Nastavak u sledećem broju)