Povod za pisanje knjige polemika „Besmislena YU-ratovanja 1991-1995″, autor Ilija Radaković, general-pukovnik, diplomata i narodni heroj iz Drugog svetskog rata, nosilac Partizanske spomenice 1941. odlikovan sa 17 jugoslovenskih i niza stranih ordena i medalja, našao je u publicističkom pokušaju poslednjeg načelnika Generalštaba JNA, Veljka Kadijevića, u kome je on, pod naslovom „Moje viđenje raspada“, nastojao da objasni uzroke rata i raspada Jugoslavije. Radaković u ovoj svojoj knjizi-odgovoru donosi manje poznate ili potpuno nepoznate činjenice o uzrocima i posledicama ratnih razaranja 1991-1995. Mada ni Kadijević ni Radaković više nisu živi, tek danas, u državno-političkim relacijama naroda nekadašnje SFRJ, ova knjiga rasprava o njenom kraju dobija na važnosti. Iz tog razloga, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi njene najvažnije delove.

Ilija T. Radaković

Uporedo sa vojnim pripremama besmislenog rata, sve strane su intenzivirale političke pripreme za ratni sukob. U to se umešala i međunarodna zajednica, pokušavajući da ga spreči kompromisom. U decembru 1991. je Predsedništvo BiH podnelo Evropskoj zajednici (EZ) zahtev da i BiH prizna kao nezavisnu i suverenu državu.

U beogradskim opozicionim krugovima tada su postojale snage za koje je bilo prihvatljivo konfederalno preuređenje. Sa tom idejom je, 11. januara 1992, došao u Sarajevo i Vuk Drašković i predložio Radovanu Karadžiću da potpiše ugovor, po kome bi Srbija, Crna Gora, Makedonija i Bosna i Hercegovina obrazovale „konfederaciju južnobalkanskih država“, u kojoj će svaka članica biti suverena, ali će i konfederacija, takođe, biti suverena: Karadžić je taj predlog odbio, jer, po mišljenju Draškovića, ti su „ljudi bili rešili da počne rat po svaku cenu, jer je to veliki žrec zla iz Beograda zahtevao i plan je već ranije bio sklopljen“ („Srpska reč“, Beograd, 10. maj 1993).

Rukovodstvo Republike Srpske i njegovi pokrovitelji u Beogradu više nisu bili spremni ni na kakav kompromis. Dr Jovan Rašković je, na YUTEL-u i u sarajevskom „Oslobođenju“ izašao sa stavom da Srbi u BiH „nemaju čega da se boje u eventualno nezavisnoj Bosni“ i da čak imaju „interes da podržavaju nezavisnost BiH“ (T. Loza, „Nedjelja“, 26. januar 1992).

U Bosanskoj krajini pojavile su se kritike postupaka R. Karadžića, a dr Nikola Koljević je tih dana „iskočio iz monolitnog srpskog stroja“, nazvavši proglašenje Republike Srpske „neustavnim potezom“.

To je bio izraz kratkotrajnog kolebanja. Rukovodstvo SDS je nastavilo akcije na dezintegraciji BiH, a Beograd je, blokadom na isporuke hrane i prekidom platnog prometa pojačavao pritisak na BiH sa ciljem da ista ostane u tzv. krnjoj Jugoslaviji. U rastakanju BiH, SDS je glavne napore prenela na dezintegraciju Sarajeva, kao administrativnog i političkog centra Republike, koji je imao deset opština, od kojih četiri prigradske (Pale, Trnovo, Hadžići i Ilijaš). U Sarajevu je živelo, prema popisu stanovništva marta 1991. godine, 525.980 stanovnika (6,6% Hrvata, 49,3% Muslimana, 29,9% Srba, 10,7% Jugoslovena i 3,5% ostalih). Proces razbijanja ove multietničke zajednice počeo je pobedom nacionalnih stranaka na izborima.

Prvi korak učinjen je (maja 1991), kada je Skupština opštine Pale odlučila da se otcepi od grada i priključi tzv. SAO Romanija, a 3. januara 1992. i opština Ilidža (10,3% Hrvati, 42,2% Muslimani, 37,2% Srbi, 7,6% Jugosloveni i 1,9% ostali). Kasnije je to učinila i opština Ilijaš (6,8% Hrvata, 42,2% Muslimana, 45,1% Srba, 4,6% Jugoslovena i 1,3% ostalih). Odbornici SDS izglasali su izlazak tih opština iz dotadašnjih društveno-političkih zajednica i priključenje SAO Romaniji.

Razbijanje BiH po nacionalnim kriterijima se pravdalo i ekonomskim motivima. U sarajevskom slučaju, međutim, nisu se krili pravi, politički ciljevi. Njih je, u jednom napisu („Naša borba“, 24. mart 1995), o susretu sa R. Karadžićem i dr N. Koljevićem, tim „jezivim parom, profesorom engleske književnosti i psihijatrom“, sledećim rečima opisao američki ambasador Voren Zimerman: „Karadžić je razgovor počeo tiradom kritika na račun Evropljana…i žalopojkama na to što su SAD tako slepe, pa napuštaju tradicionalne saveznike Srbe. Onda je…krenuo da pravda sve što radi.“

„Morate da razumete Srbe“ – rekao je Zimermanu. „Oni su vekovima bili žrtve izdaje. Danas oni ne mogu da žive s drugim narodima.“

Karadžić je izjavio da će prestonica Srpske Republike biti Sarajevo, koje će „biti podeljeno na muslimanski, srpski i hrvatski deo, pa ni etnička grupa neće morati da živi ili radi zajedno sa drugima“. Takvu su sudbinu namenili Sarajevu protagonisti velikosrpskog projekta u budućoj „jugoslovenskoj“ državi.

Međutim, dok su bile u toku pripreme da se definitivno dovrši – milom ili silom – podela BiH između upravljača u Beogradu i Zagrebu, problemi su se javili zbog bosanske HDZ, ali i zbog stava međunarodne zajednice prema podeli BiH. Deo rukovodstva HDZ oko Stjepana Kljujića, bio je protiv podele BiH. Tuđmanu i istomišljenicima iz proustaškog krila HDZ BiH smetala je „bosanska“ struja u stranci, naročito kada se založila za referendum o nezavisnosti BiH. Zbog toga će Kljujić biti zaobiđen u razgovorima sa SDS (u Zagrebu) februara 1992. U HDZ BiH pobedila je manjina, vezana uz Tuđmana i snage koje su radile na podeli BiH. Na zahtev Predsedništva BiH o priznavanju BiH za nezavisnu i suverenu državu, međunarodna Badinterova arbitražna komisija dala je pozitivni odgovor „ukoliko građani Republike na referendumu potvrde takvo opredeljenje“. Stav arbitražne komisije su podržale SAD, Francuska, Velika Britanija, Nemačka, Italija, Turska i nekoliko drugih zemalja. Prihvatajući međunarodnu podršku, Skupština BiH je (bez poslanika SDS-a) donela odluku da se na referendumu izvrši izjašnjavanje o nezavisnosti i suverenitetu BiH.

Protiv su bili SDS (i njeni mentori iz Beograda) i vrhovništvo HDZ, u Zagrebu i Grudama (stvarno sjedište BiH HDZ), jer su i jedni i drugi bili svesni da će se većina građana BiH izjasniti protiv velikosrpskog i velikohrvatskog projekta.

Oko referendumskog izjašnjavanja je izbio sukob u HDZ BiH. Zagreb i njegovi štićenici u BiH su pokušali da u tekst uključe i nacionalistički obojena pitanja i da mu na taj način izmjene smisao i svrhu. Međutim, pod pritiskom katoličke crkve i demokratskih snaga iz hrvatskog nacionalnog korpusa, taj je manevar propao. SDS je bojkotovala referendum, jer nije bila spremna da se sukobi sa voljom svoje biračke baze pod međunarodnom kontrolom, zbog koje su mogućnosti manipulisanja bile ograničene. Na referendumu (29. februara i 1. marta 1992), glasalo je 63,44% građana, od kojih su 99,4% podržali opredeljenje za suverenu i nezavisnu BiH. SDS nije priznala referendum.

Da bi obesnažili rezultate referenduma i proveli svoje ciljeve, vrh Srbije i njihova ekspozitura na Palama rešili su da BiH, pre nego što dobije međunarodno priznanje na osnovu rezultata referenduma, stave pod svoju kontrolu na taj način što će pučem oboriti Predsedništvo i Vladu BiH. Do sada su se pojavila u javnosti tri strana izvora sa komentarima o tom puču. Dr Paulo Shoupa piše: „Nije jasno kakvu je ulogu Karadžić igrao u događajima u martu 1992. koji su doveli do izbijanja i širenja građanskog rata. Nema sumnje, pokušaj udara u Sarajevu bio je njegovo maslo…“ Taj autor konstatuje: „Paradoksalno je da se JNA pokazala kao ozbiljna prepreka za ostvarenje plana koji su Milošević i Karadžić smislili da bi srušili Vladu u Sarajevu, početkom marta 1992.“

U članku „Zarobljeni um“, autor A. Tompson tvrdi: „… U martu 1992, mesec dana pre srpskog napada, ekstremno srpska partija R. Karadžića, SDS, pokušala je da izvede puč u Sarajevu…“ („Naša borba“, februar 1995). Kasnije, V. Zimerman u feljtonu („Partneri u zločinu“), svedoči da su Milošević i Karadžić pokušali 2. marta 1992. da izvrše puč u Sarajevu („Naša borba“, 13. marta 1995).

Na drugi dan referenduma (1. marta), na Baščaršiji, ubijen je jedan svat (barjaktar) i ranjen pravoslavni sveštenik. Izvršioci su, iako poznati, ostali van dohvata pravde. Posle tog ubistva, „… grad se u kratkom roku ispraznio, da bi potom, po sarajevskim ulicama, kako će reći Velibor Ostojić, iz rukovodstva SDS, ‘spontano’ nikle barikade, prvo ‘srpske’, a potom i ‘muslimanske'“. „Prvi rafali su počeli zasjecati noć…“, a u Skupštini BiH se za to vrijeme održavao koktel.

„U toku noći mobilizovali su se svi koji su na ovaj ili onaj način došli do naoružanja…Paralelno sa ovim aktivnostima u Sarajevu, širom BiH, takođe, ‘spontano’, postavljene su barikade, a u Bosanskom Brodu stvar su malo ubrzali, pa se uskoro otvorio pravi rat, sa nekoliko žrtava…“ R. Karadžić se neočekivano javio iz Beograda. Rekao je „da je mnogo grešaka učinjeno, a da su naročito grešili EZ i A. Izetbegović. Sada ljudi žive pod pritiskom i mislim da ne možemo izbeći međuetnički i religiozni rat…“ (Zehrudin Isaković, „Vreme“, 9. mart 1992).

Komandant 2. armije, general Milutin Kukanjac, tim povodom je izjavio: „… Poznati referendum u režiji A. Izetbegovića, završen je 1. marta 1992. On je izazvao spontane reakcije Srba, koji su iz straha od napada Muslimana u noći 1. i 2. marta podigli barikade na ulicama Sarajeva. Međutim, naša komanda je uspela da spreči oružani sukob…“ (M. Mišović, „Borba“, 23. novembar 1993).

Drugog marta SDS i SDA demonstracijama su odmeravale snagu u blokiranom gradu. U taj sukob umješali su se građani, spontano ili organizovano, koji su pokušali da rasture neke barikade. Međutim, dočekani su vatrom, od koje su ranjena četiri lica. To je zaustavilo demonstrante, ali građani su iz zapadnog Sarajeva krenuli ka centru. „Poput bujice, kolona se uvećavala. Tkala se sarajevska plišana revolucija. Kada je ‘savladana’ najveća prepreka na Pofalićima, put je bio otvoren prema centru grada, pa tako i za uspeh akcije. Te noći se tiho šaputalo da Predsedništvo, Vlada i ostali organi vlasti ‘moraju pasti’. Ipak, neko je ljude te noći neprimetno i bezglasno poveo, prvo pored zgrade Skupštine, pa potom i Predsedništva, ostavljajući tako za neka druga vremena da se uradi ono što se baš te noći možda moralo uraditi“ („Vreme“, 9. mart 1992)

Dva glavna rivala, sarajevske događaje su objasnila sa svojih pozicija. Vođstvo SDA – koje se, ishodom referenduma osećalo ojačanim – podizanje barikada je povezalo sa izjašnjavanjem za nezavisnu BiH, a ubistvo na Baščaršiji je osudilo i ocenilo kao provokaciju. Portparol te stranke, Irfan Ajanović, izjavio je: „… Mi smo ljubavlju, slogom, zajedništvom pobedili silu. Mladost Sarajlija je to dokazala kada je više od deset hiljada Sarajlija srušilo barikade. To je srušilo barikade a ne dogovor koji je postignut u Predsedništvu BiH. Na kraju krajeva, bilo je mnogo nacionalno izmešanih barikada…U Dobrinji, Vogošći, čujem i na Kozjoj ćupriji. Tamo su i Srbi, i Muslimani, i Hrvati bili na barikadama da Sarajevo čuvaju od četnika V. Šešelja…Mi smo zadovoljni ponašanjem Armije“ („Vreme“, 9. mart 1992.)

Rukovodstvo SDS bilo je nezadovoljno ishodom puča. U glasilu „Javnost“ izneta je hronologija događaja. U pretposlednjem pasusu stoji: „19,30 h. Naredba ljudima sa svih gradskih barikada da se mirno povuku. Doviđenja, bezimeni heroji, srpska braćo, junaci. Doviđenja u sledećem ratu! Biće toga, znamo mi njih, ali neka znaju i oni nas!“ (15. mart 1992)…

Posle neuspelog puča u Sarajevu, širom BiH su se umnožavali oružani incidenti. Protagonisti rata su ih izazivali kako bi stvorili uslove za upotrebu vojne sile. Tim povodom je Stranka demokratskih promena (23. marta 1992), na konferenciji za štampu (dr Zlatko Lagumdžija), ukazala da se „smišljeno i koordinirano potpaljuje ratni požar po dobro poznatom scenariju, a republička Skupština se ne sastaje, Vlada je nemoćna, a MUP paralisan. To je žalosna slika stvarnosti i još jedna pogubna posledica politike nacionalnih stranaka“, koje deluju po principu „što gore to bolje – njihov jedini politički program, mržnja – jedina im je ideologija, a sila oružja – jedini politički argumenat“.

Dr Lagumdžija je pozvao demokratske snage da se okupe oko građanskog fronta (bloka), istakavši da tu inicijativu podržavaju i mnogi vanstranački orijentisani građani; da je programu bloka očuvanje celovite BiH, formiranje nove prelazne vlade, raspisivanje prevremenih izbora i razoružavanje nacionalnih i drugih paravojnih formacija. On je tom prilikom osudio umešanost Hrvatske i Srbije u sukobe u BiH i zatražio od JNA da sarađuje i sa republičkim vlastima („Borba“, mart 1992).

Narednih dana, opozicione stranke se još odlučnije angažuju protiv uvlačenja BiH u ratnu katastrofu. Ukazivale su na nedoslednost nacionalnih stranaka, na kontradiktornu poziciju SDA u zalaganju za građansku republiku, konfuziju u redovima HDZ, koja je u početku bila „ključni Karadžićev adut za etničku kartografiju“, na destruktivno ponašanje SDS i na to da u BiH ne vladaju nacionalne stranke, već da su pravi gospodari Milošević, Tuđman, JNA i međunarodna zajednica. Ratni protagonisti nisu odustajali od svog cilja. Tek obrazovana Vlada Republike Srpske stavila je, na prostorima koje je kontrolisala, miliciju i organe bezbednosti pod svoju kontrolu, odstranjujući pripadnike nesrpske nacionalnosti.

Smotra novoformiranih (srpskih) milicijskih jedinica izvršena je, uz intoniranje „Bože pravde“, marta na Sokolcu, a aprila u Trebinju. U Sarajevu je održan protestni skup (4.000 do 5.000) milicionera protiv nacionalnih podela u BiH i u samom MUP-u. „Borba“ je (2. aprila) objavila: „Strah od opšteg krvoprolića poprimio je juče među Bosancima i Hercegovcima gotovo panične razmere. Juče u Sarajevu, panično su se pakovali koferi sa najnužnijim stvarima i bežalo – neko u matični nacionalni kraj, neko – po istoj logici – u sigurniji kvart. Sarajevski fakulteti su bukvalno opusteli, kafane takođe…“ I dalje: „Stranačko – nacionalne vojske su uglavnom na položajima i u gradovima i u selima, pripravne da zapucaju…“

Oglasili su se Narodni front i Centar za antiratnu akciju, a ponovo se (3. aprila), građanima obratila SDP BiH, sa porukom: „Ne preostaje nam ništa drugo nego da, udruženi oko demokratskih snaga u svim mestima i gde god to možemo, oborimo opštinske vlade i druge raznorazne institucije i umesto njih izaberemo privremene, svenarodne organe vlasti“ – jer je – „na Bosnu i Hercegovinu izvršena klasična spoljna i unutrašnja agresija“ („Borba“, 4-5. april 1992)

Iako se ratni požar širio u mnogim krajevima, Sarajevo je postajalo najvažniji centar oružanih sukoba. Posle proglasa SDP, Predsedništvo BiH je objavilo mobilizaciju TO (zbog upada paravojnih formacija u Bijeljinu i zločina koje su počinile u tom gradu), sa čime se nisu saglasili B. Plavšić i N. Koljević i zatražilo od JNA da TO vrati naoružanje i vojnu opremu. Alija Izetbegović je uputio poziv građanima da ne idu u rat („niko vas ne može naterati da dignete ruku na komšiju“), pripadnicima JNA da budu lojalni BiH i da „znaju da će se ona odnositi prema njima onako kako se oni u ovim teškim trenucima budu odnosili prema njoj“, a porodicama žrtava koje su pale u Bijeljini izrazio je saučešće.

Biljana Plavšić je poručila „da je jedina briga Predsedništva BiH da se sačuva mir, dok se ne nađe političko rešenje…“, a muslimanskim vernicima je čestitala Bajram („Borba“, 4. april 1992.)

Rukovodstvo SDS i general M. Kukanjac nisu verovali u miran rasplet sukoba, a RS je izdala naređenje da se u sredinama zahvaćenim nemirima aktiviraju krizni štabovi TO, CZ i rezervne milicije srpskog naroda („Politika“, 5. aprila 1992).

U noći između 4. i 5. aprila, specijalne milicijske jedinice i formacije tzv. zelenih beretki zaposele su republički MUP, nekoliko milicijskih stanica i vitalne objekte u Sarajevu. Ministarstvo odbrane BiH naredilo je starešinama TO da se potčine starešinama javne bezbednosti, a Vlada BiH je obavestila UN i više vlada stranih država o vojnim merama koje je preduzela. Obratila se i vladama Srbije, Crne Gore i Hrvatske, sa zahtevima da se uzdrže od političkih i drugih aktivnosti. Pozvala je građane da se BiH brani „kao naša zajednička domovina“.

Počelo je okupljanje građana pred Skupštinom BiH. Na jednu od kolona koja se kretala na to zborište, otvorena je vatra sa Grbavice. Upravo kada je na trgu pred Skupštinom BiH počinjao protest, kilometar-dva dalje od tog mesta, oko 17 časova, specijalci iz milicije, jedinice TO i 2-3 tenka (imala ih je samo JNA) pod kontrolom Republike Srpske, napali su na Vracama školu MUP-a, ovladali ovim lokalitetom i najvažnijim topografskim objektom na južnoj ivici Sarajeva. Taj prvi ratni okršaj bio je dobro proračunat, jer se sa Vraca štiti i kontroliše put Pale-Trebević-Lukavica (gde su se nalazile oklopne i jedinice PVO sarajevskog korpusa), a u isto vreme se iz tog rejona može proći ka Vogošći i izvršiti presecanje grada.

U vreme borbe na Vracama i dok je trajao miting pred Skupštinom BiH, nad Sarajevom su se pojavili „migovi“ Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Te događaje prenosila je televizija. Okupljenim građanima pred Skupštinom BiH tada su se obratili glumci Rade Šerbedžija i Josip Pejaković, profesor dr Zdravko Grebo i drugi. Obrazovan je „Koordinacioni odbor građanskog otpora“, a deo građana je zaposeo zgradu Skupštine. Formulisan je zahtev da Skupština izglasa nepoverenje aktuelnoj Vladi, da se obrazuje Vlada nacionalnog spasa i prekine rat. Toj akciji pridružili su se Reformisti Srbije, Beogradski krug, Centar za antiratnu akciju, Republikanski krug, UJDI i Civilni centar otpora (svi iz Beograda).

Dok se to događalo ispred i unutar Skupštine, u TV studiju su okupljeni lideri tri nacionalne stranke, komandant Druge armije i šef misije EZ za BiH. Iznuđena je saglasnost da ne prekidaju pregovore dok ne postignu dogovor. Tu je stigao i general UN Satiš Nambijar, komandant UNPROFOR-a, i uputio apel građanima da sačuvaju mir, odlože oružje i pomognu da se obnovi mirovni proces.

Međutim, te poruke nisu uticale na dalji tok događaja. Pucalo se na sarajevskim ulicama, a ne samo na Vracama. Tanjug je emitovao, a „Politika“ prenela da su tog dana, prema podacima iz sarajevskih medicinskih ustanova, u neredima i puškaranju, „kada se kolona nenaoružanih građana sukobila sa naoružanim ekstremistima, 4 osobe izgubile život, a 21 lice je teže i lakše povređeno“.

Rasplet dramatičnih zbivanja Mostar i Jajce pokušali su 5. aprila razrešiti manifestacijama mira. Mostarci su izrazili bunt protiv protagonista „političkih odluka kojima im se umesto bolje budućnosti nude bratoubilački rat i ratna stradanja“. Jajce se oglasilo „pevajući pesmu ‘Jugoslavijo’ i kličući ‘nećemo podele, hoćemo mir’, ‘ne daj se Bosno’ i ‘ostavke, ostavke’, a ulicama tog grada večeras se kreće kolona građana na čijem se čelu nosi fotografija Josipa Broza Tita…“ („Politika“, 6. aprila 1992).

Noć između 5. i 6. aprila u Mostaru i Jajcu protekla je bez oružanih sukoba, u Sarajevu su zaraćene strane težile da stvore što bolje uslove da narednih dana zagospodare gradom. O akcijama JNA u tim aprilskim danima u Sarajevu podatke je dao general Kukanjac: „Blokadom Sarajeva, koja je početkom aprila izvršena po mom naređenju, i stavljanjem aerodroma ‘Butmir’ pod našu komandu, želeli smo: da sprečimo ulazak ustaških, HOS-ovskih i drugih hrvatskih bandi iz Mostara i muslimanskih ekstremista iz Zenice i Tuzle u Sarajevo, jer smo dobili pouzdano obaveštenje da te snage pripremaju pokret na Sarajevo…“ (M. Mišović, „Borba“, 19. novembra 1993).

U atmosferi neizvesnosti, Sarajevo je dočekalo 6. april, dan na koji je 1945. oslobođeno od fašizma. Borbe su utihnule, a od jutra počele su pristizati mase građana na trg ispred Skupštine BiH. Priključivale su se i kolone koje su dolazile iz drugih gradova, probijajući blokadu oko grada. Masa se pretvorila u „svenarodni parlament“ i tražila smenu vlasti nacionalističkih stranaka i obrazovanje Vlade narodnog spasa. U Tuzli je demonstriralo oko trideset hiljada ljudi, u Doboju oko deset hiljada, u Travniku – više hiljada, u Modriči – preko pet hiljada, a u Bihaću – oko dvanaest hiljada. Na svim skupovima su bile jugoslovenske i BiH zastave, slike Josipa Broza Tita i zahtevi da se zabrane nacionalne stranke, da njihove vlasti podnesu ostavke, da se obrazuje Narodna vlada – za zajednički život, a protiv nacionalnih podela i za jedinstvenu BiH.

U ratnom ambijentu, kada su pred auditorijem od oko šezdeset hiljada ljudi izgovarane poruke mira, iznenadno je na goloruke građane otvorena snajperska vatra iz hotela „Holidej in“, gdje se, u prethodna dva mjeseca, nalazio Krizni štab SDS BiH.

„…Strah i panika neočekivano se pretvaraju u odlučnost bespomoćnih da goloruki krenu prema ‘Holidej inu’.“ Stigli su tamo, a onda je počeo okršaj specijalne jedinice MUP BiH sa teritorijalcima. Nakon 15 minuta javljeno je da je 8 terorista uhvaćeno, da ih u hotelu ima još i da se po hodnicima i sobama vodi pravi rat…’ („Borba“, 7. aprila 1992.)

Kasnije su objavljena imena terorista, a među njima su bili i telohranitelji Karadžića i Koljevića. Posle te borbe, na trgu je uspostavljena ranija atmosfera, a u zgradi Skupštine je obrazovan Komitet nacionalnog spasa u koji su delegirane 22 ličnosti raznih nacionalnosti i političkih opredjelenja. RTV Sarajevo je počelo da emituje program sa natpisom na ekranu: „NARODI BiH UJEDINITE SE PROTIV RATA, NEMOJTE PUCATI!“

U javnosti se pojavio i proglas Saveza rezervnih starešina za BiH, koji je potpisao dr Nenad Kecmanović, sa zahtevom da JNA stupi u odbranu Sarajeva ili da podeli oružje građanima da brane grad, da ostavke podnesu i Vlada i Predsedništvo BiH, a da na čelo Vlade narodnog spasa dođe Fikret Abdić.

Uspostavljena je veza između Izetbegovića i generala Kukanjca. Prvi je tvrdio da se na grad vatra otvara sa pet stotina mjesta, a drugi – da JNA nema nikakve veze sa tim. Predsedništvo BiH je naredilo prekid vatre, s tim da posebna komisija utvrdi ko je pucao, da se u Sarajevu zavede vanredno stanje i policijski čas i prihvatilo zahtev za prevremenim izborima u BiH.

U proglasu SDA tog dana se isticalo da su u odbranu grada ustali branioci Sarajeva. „To su dobrovoljci – mladost Sarajeva – koji pod komandom Kriznog štaba i Patriotske lige BiH brane svaki pedalj napadnutog grada.“ Dok su trajali žestoki okršaji za odbranu Sarajeva, tzv. Savezna skupština na Marindvoru veštom manipulacijom pred TV kamerama, čitavu noć i dan, izjednačava heroje i zločince. Televizija Sarajevo je malom broju vještih manipulatora dala veliki prostor: „Zajednički cilj je jasan – ostaviti BiH bez Vlade i Parlamenta na dan kada treba biti međunarodno priznata…“ Osim toga, u tom proglasu se kaže: „…samozvani parlament ulice zloupotrebio (je) opravdani bunt naroda i pred očima miliona građana BiH započeo rušenje legaliteta i ustavnosti BiH“ („Srpski teroristi napali Sarajevo“, „Borba“, 7. aprila 1992.) Izetbegović je (6. aprila 1992), na TV Sarajevu izrazio žaljenje „što se događanje građana pretvorilo u agitaciju za jednu stranku i jednu ideologiju“.

Sud o sarajevskim događajima dao je 6. aprila i Radovan Karadžić, ali preko Radio Beograda. Optužio je Izetbegovića i njegovu stranku i podsetio na njihovu pretnju da će – ako se ponove martovske barikade – u odbranu Sarajeva pozvati 200 do 300 hiljada ljudi.

Karadžić je proteste protiv rata nazvao haosom koji je izazvan „da bi se prisilila Evropska zajednica da prizna Bosnu i Hercegovinu“ („Borba“, 7. aprila 1992). Sutradan je EZ (8. aprila 1992) priznala BiH, težeći da zaustavi rat. Iako nije postigla cilj, ta odluka je bitno uticala na okončavanje političke akcije koju su pokrenule i vodile opozicione stranke radi spriječavanja rata.

(Kraj u sledećem broju)