U novoj krizi, ali i prethodnoj iz 2008. godine, pred gotovo sve države postavio se problem: kako zaustaviti privredni pad, opšti zastoj (regresiju), ogromnu nezaposlenost rada i kapitala, ali i kako otkloniti budžetski deficit i uopšte finansirati javnu potrošnju. Padom bruto proizvoda i gotovo nestankom štednje (akumulacije) iz raspodele nacionalnog dohotka javlja se i problem kako održati investicije kada nema štednje, odnosno iz kojih sredstava finansirati investicije i gotovo blokirani (regresivni) razvoj. Mnoge države su preko svojih centralnih banaka prešle na masovnu emisiju novca u cilju spašavanja banaka, berzi, budžeta, finansijskih tržišta, ali i za finansijsku podršku nelikvidnoj i posustaloj privredi. To je bio prvi korak u korišćenju deficitarnog finansiranja, jer inflatorno finansiranje kao drugi oblik je teško primenljiv metod zbog neolibcralnog modela stabilizacione politike i borbe protiv inflacije. Osnovno pitanje koje se sada postavlja je kako se koristi ovaj mehanizam deficitarnog finansiranja, ude odlazi emitovani nnyac bez pokrića; da li u privredni sektor ili u spekulativnu ekonomiju i kakve efekte daje u oživljavanju privrede, investicija i zaposlenosti. O tim brojnim i složenim efektima ovde želimo da izvršimo dublje istraživanje.

Prof. dr Slobodan Komazec

BUDŽETSKI DEFICIT, EKONOMSKI RAST I NJIHOVI FUNKCIONALNI ODNOSI

U savremenim privredama nastali su gigantski budžetski deficiti. Zašto dolazi do deficita, kako deluje i kako se finansira?

Da li je moguće podsticati ekonomski rast budžetskim deficitom? Da li postoji mogućnost aktiviranja faktora rasta, ostvarivanja dinamičkog rasta impulsiranog budžetskim deficitarnim finansiranjem, bez pokretanja inflacije? Da li budžetski deficit per definitione vodi inflaciji? Sve su to pitanja na koja treba znati odgovore pre nego što se pristupi „proizvodnom“ korišćenju deficitarnog budžetskog finansiranja. Da lije deficitarno finansiranje izabrana politika ili je to iznuđeno u savremenim privredama pogođenim teškom krizom?

Zbog navedenog potrebno je prethodno da vidimo samu prirodu budžetskog deficita i mehanizam njegovog stvaranja.

Deficit budžeta može biti posledičan, kao rezultat već ostvarenih prihoda i rashoda, gde su ostvareni rashodi veći od prihoda. Uglavnom se radi o neplaniranom deficitu.

Deficit može biti i unapred planiran – kada se prihodi i rashodi „podešavaju“ tako zacrtanom (planiranom) deficitu. Od navedenog zavisi i sistem finansiranja budžetskog deficita. Naime, ako je deficit posledičan i nastao kao rezultat već izvršenih prihoda i rashoda – tada se u osnovi pokriva sam deficit i naknadno „uravnotežava“ budžet.

Ukoliko se u sklopu fiskalne i makroekonomske politike države deficit unapred planira i ulazi se sa deficitom, tada se finansiranje deficita vrši preko većih planiranih rashoda od prihoda. U osnovi se ne finansira deficit kao takav, već pojedine ukalkulisane rashodne pozicije budžeta.

Istovremeno postoji i nekoliko vrsta deficita budžeta:

-primarni deficit, kao rezultat viška redovnih javnih rashoda od redovnih (poreskih) prihoda,

-sekundarni deficit, kao dospele otplate iz spoljnih dugova u toku godine (što je predmet „dopunskog“‘, a ne redovnog finansiranja),

-bruto deficit, kao zbir primarnog i sekundarnog deficita koje treba isfinansirati.

1) BUDŽETSKI DEFICIT U KLASIČNOJ TEORIJI I POLITICI

Dominantan stav klasične ekonomske teorije u pogledu budžetskog deficita je da deficit treba izbegavati i da treba voditi politiku uravnoteženih budžetskih prihoda i rashoda. Osnovni argumenti za ovakav stav su:

1)Država kao ekonomski subjekat se ne razlikuje od pojedinca i njenih rashodi treba da se kreću u granicama prihoda iz istih onih razloga zbog kojih i pojedinci svoju potrošnju moraju da drže u granicama prihoda. U protivnom, oni ubrzo zapadnu u finansijske teškoće (načelo: što važi za pojedinca, važi i za državu); Osnovu ovog stava čini poznata klasična „teorija stalne budžetske ravnoteže“;

2)Država treba da svoju potrošnju prilagođava prihodima. Pri tome, prihodi treba da se kreću paralelno sa privrednim kretanjima, tako da budžetski prihodi i rashodi ne utiču na ova kretanja (ograničavajuće).

3)Deficit budžeta znači zaduženje države, a to predstavlja prenošenje tereta sadašnje veće potrošnje na buduće generacije, što se ne može prihvatiti kao opravdano;

4)Deficit budžeta znači višak domaće tražnje robe i usluga, što u osnovi predstavlja inflatorni pritisak nastao budžetskom potrošnjom (budžetska inflacija),

5)Deficit državnog budžeta po pravilu vodi dodatnoj emisiji novca, što takode doprinosi razvoju inflacije.

6)Deficit znači da država neracionalno upravlja rashodnom stranom budžeta ili je privreda ušla u krizu te izostaju javni prihodi.

2) SAVREMENA TEORIJA I POLITIKA BUDŽETSKOG DEFICITA

Savremena ekonomska teorija (u bitno različitim uslovima) odbacuje ove stavove klasične ekonomske teorije prema budžetskom deficitu (ili suficitu) i javnim zajmovima države kojima se ovaj deficit finansira:

1) Država kao ekonomski subjekt bitno se razlikuje od pojedinog ekonomskog subjekta, kako sa gledišta strukture rashoda, tako i sa gledišta strukture prihoda. Budžetski rashodi su namenjeni zadovoljenju opštih interesa zemlje, čime je predodređen i karakter njenih prihoda, kao i odnos između prihoda i rashoda;

2)Budžetski deficit ne mora da znači višak tražnje iznad ponude, pa ni izvor inflatornih pritisaka (na primer, ako je deficit posledica smanjenja budžetskih prihoda, a ne dodatnog povećanja budžetskih rashoda);

3)Budžetski deficit ne mora da vodi monetarnoj ekspanziji. Ovaj deficit može da se finansira korišćenjem finansijske štednje stanovništva (i/ili drugih sektora), sa neutralnim efektom na količinu novca; To vodi preraspodeli dohodaka i kupovne moći.

4)Budžetski deficit može nastati i uz smanjenje javnih prihoda i rashoda, ali je sniženje prihoda veće.

5)Bitna je i struktura i dinamika javnih rashoda.

U uslovima krupnih oscilacija u privrednim kretanjima i složenim privrednim (i socijalnim) odnosima, savremena fiskalna teorija i praksa imaju aktivan pristup prema budžetskom deficitu, postavljajući budžetski deficit u širi okvir: ekonomski, socijalni, politički itd. Najznačajnija konsekvenca ovakvog pristupa je da budžetski deficit predstavlja relativnu kategoriju, čiji efekti zavise od niza uzročno povezanih okolnosti. Govoreći veoma uprošćeno, u ovom pogledu se posebno ima u vidu:

1)Tekuća konjunkturna kretanja (privredni uspon ili privredno

usporavanje), kretanje cena, itd., u kojima se budžetski deficit pojavljuje kao

instrument pozitivne ili negativne korekcije tekućih kretanja (na primer,

budžetski deficit u uslovima privrednog opadanja može doprineti privrednom

oživljavanju, ali u uslovima privrednog uspona može doprineti „pregrevanju“

tokova privredne aktivnosti, odnosno podsticanju inflacije).

Budžetska makrostrategija, budžetski mehanizam i budžetska politika se iz osnova menjaju u odnosu na klasičnu budžetsku neutralnost i ortodoksni budžetski program. Strukturni budžetski deficit postaje dominantan i aktivna budžetska politika u procesu razvoja.

2)Budžetski deficit (ma koliko logički opravdan u konkretnim uslovima) ne može se posmatrati izolovano od drugih mera ekonomske politike (naročito monetarne politike, ali i spoljnih finansija i visine javnog duga).

3)I kod budžetskog deficita (kao i kod drugih ekonomskih odlučivanja) treba postaviti pitanje alternativnih mogućnosti, tj. da li se u strukturi budžetskih prihoda i rashoda, koji imaju za posledicu budžetski deficit, može naći neka druga struktura prihoda i rashoda (i odnos između prihoda i rashoda budžeta) koja ima pozitivan efekt? U ovom okviru su naročito značajna sledeća pitanja:

1. „Da li budžetski deficit (ako se oceni da je potreban) treba da se ostvari

povećanjem rashoda ili smanjenjem prihoda? Očigledno je da treba očekivati različite efekte ako je deficit budžeta posledica povećanja budžetskih rashoda, odnosno smanjenja (ili usporavanja) budžetskih prihoda;

2. Kakva je struktura budžetskih prihoda (po vrstama poreskih

instrumenata, po grupama ekonomskih subjekata), koji se budžetski izvori

prihoda ublažavaju i koje grupe subjekata smanjuju svoje poresko

opterećenje: privreda, domaćinstvo, itd?;

3. Kakva je struktura budžetskih rashoda (naročito: investicije) i koji se rashodi povećavaju – u slučaju nastanka deficita putem povećanja budžetskih rashoda;

4. Od posebnog značaja su izvori finansiranja budžetskog deficita, koji uglavnom mogu biti:

-Krediti centralne banke (deficitarno finansiranje iz primarne emisije),

-Krediti ostalih monetarnih institucija (poslovnih banaka);

-Krediti nemonetarnih finansijskih institucija;

-Izdavanje obveznica javnog duga (države) i prodaja na finansijskom

tržištu,

-Inostrano zaduženje (uzimanje stranih kredita za finansiranje rashodne strane budžeta).

Korišćenje različitih izvora finansiranja deficita budžeta može imati i različite efekte (pre svega, dodatno kreiranje novca i uticaj na preraspodelu nacionalnog dohotka), ali je osnovno pravilo da će ovi efekti zavisiti od primene drugih mera ekonomske politike. Najmanje negativne konsekvence se mogu očekivati od finansiranja deficita budžeta putem izdavanja obveznica, a zatim korišćenjem kredita nemonetarnih finansijskih institucija. Korišćenje kredita monetarnih institucija, naročito centralne banke, nosi potencijalni rizik dodatne monetarne ekspanzije i usled toga ga treba primeniti kao krajnje rešenje, uz primenu drugih mera koje treba da spreče monetarne efekte kreditiranja deficita budžeta putem ovih institucija (na primer, odgovarajuće smanjivanje kreiranja primarnog novca puteni drugih tokova kreiranja ovog oblika novca).

Dakle, budžetskom deficitu i deficitarnom finansiranju se sada elastičnije pristupa pre svega uzimajući u obzir privrednu situaciju (uspon, kriza, zastoj, depresija, nezaposlenost, inflacija i dr.) i vođenje budžetske politike u zavisnosti od toga, ali i izabranog sistema finansiranja deficita.

Tezom o „efektu istiskivanja“ (crowding – out effect), izložena pre više od šezdeset godina prihvaćena od strane monetarista, tvrdi se da celokupna javna potrošnja koja je finansirana iz štednje (akumulacije), a ne putem kreiranja novca centralne banke, dovodi do porasta kamatnih stopa i istiskuje ekvivalentan obim potrošnje privatnog sektora privrede, tako da je ekspanzioni efekat budžetskog podsticaja ravan nuli. Međutim, dejstvo javne potrošnje na dohodak zavisi od kamatne elastičnosti investicione tražnje i tražnje novca.

Razlog za ovo je dvostruk: prvo, u frazi recesije javlja se štednja iz predostrožnosti, koju preduzeća ne koriste i koja je na raspolaganju državi za finansiranje njenog deficita, drugo, vremenska zaostajanja u reakcijama kamatnih stopa i investicija u odnosu na ispoljene tendencije u kretanju investicija, daleko je od toga da su zanemarljiva.

Razlikovanje između finansiranja putem štednje i putem kreiranja novca poneki put je teško uočiti. Tako, kupovina državnih kratkoročnih hartija od vrednosti od strane nekog finansijskog posrednika, koji za tu svrhu koristi štedne depozite iz svog potencijala, može da dovede tu finansijsku instituciju u poziciju da ponudi manje sredstava na novčano tržište. To će uticati na porast kamatnih stopa, ukoliko centralna banka ne kupi hartije od vrednosti i tako kreira novac. Složenost finansijskih tokova teži da zamagli jasno razlikovanje između finansiranja državnog budžeta na osnovu sredstava štednje (akumulacije) i finansiranja na bazi kreiranja novca od strane centralne banke (primarne emisije).

Odlučivanje u pogledu izvora finansiranja deficita budžeta nije bez određenih ograničenja: u uslovima razvijene privrede, sa razvijenim finansijskim tržištem, okviri odlučivanja u ovom pogledu su svakako širi nego u uslovima manje razvijenih privreda, sa uprošćenom finansijskom strukturom i stalno većom tražnjom finansijskih sredstava od njihove ponude. Poseban slučaj predstavlja korišćenje inostranih kredita za finansiranje budžetskog deficita. Osnovni stav u ovom pogledu je da se inostrano zaduženje može koristiti u slučajevima kada je deficit posledica investicija i za finansiranje ovih investicija (iako ovde ostaje nejasan niz elemenata koji čine ovakvo rešenje opravdanim: na primer, da li je deficit posledica investicija ili previsokih izdataka za ostalu potrošnju, koji ne ostavljaju dovoljan prostor za investicije); Naravno, to je moguće sagledati iz visine rashoda za investicije u budžetu.

BUDŽETSKI DEFICIT, MONETARNO FINANSIRANJE DEFICITA I FISKALNA POLITIKA

Veoma je značajno koliko može da iznosi budžetski deficit i zajam države za pokrivanje budžetskog deficita, posmatrano u odnosu na bruto domaći proizvod, visinu budžetskih prihoda, akumulaciju, obim finansijskih tokova itd.? Ovo pitanje nema egzaktan odgovor: odgovor zavisi od konkretnih uslova svake privrede. U ovom pogledu se kao najznačajniji kriterijumi mogu da pomene: iznos i porast nominalnog društvenog proizvoda, ponuda finansijskih sredstava za finansiranje deficita budžeta, koja pored ostalog zavisi i od sektorskog rasporeda formiranja štednje i investicija (odnosno, od asimetrije njihovog rasporeda po pojedinim ekonomskim subjektima – tj. od finansijske štednje), od strukture finansijskih institucija i od konkretne tražnje finansijskih sredstava od strane privrede i drugih korisnika. Iskustvo pokazuje da su određene zemlje mogle da održavaju permanentni budžetski deficit (koji je uz to participirao sa visokim procentom u društvenom proizvodu) bez porasta cena, inflatornih očekivanja ekonomskih subjekata (primeri SAD i Nemačke). U drugim zemljama (Francuska) postojanje malog deficita državnog budžeta bilo je, u osnovi, protumačeno kao faktor porasta cena, sa težnjom da usmeri očekivanja ekonomskih subjekata u inflatornom pravcu.

Paralelno sa prihvtanjem budžetskog deficita kao važnog instrumenta ekonomske politike u savremenim uslovima, teorija i praksa naglašavaju potrebu pažljivog odmeravanja upotrebe ovog instrumenta, kako bi se izbegle moguće negativne posledice njegove neadekvatne upotrebe. U ovom pogledu treba posebno imati u vidu sledeće moguće negativne posledice neadekvatne upotrebe budžeta kao instrumenta ekonomske politike:

1) Povećanje tražnje robe i usluga iznad planiranih okviru, što može da deluje na porast cena, smanjenje izvoza, povećanje uvoza i na taj način

prouzrokovati više negativnih nego pozitivnih efekata;

2)Finansiranje budžetskog deficita kreditima centralne banke (ako prouzrokuje veće kreiranje primarnog novca od potrebnog) vodi visokoj monetarnoj ekspanziji, sa poznatim posledicama na porast tražnje robe i usluga, cene i platni bilans;

3)Usmeravanje budžetskog deficita na povećanje potrošnje, bez odgovarajućeg smanjenja (usporavanja) potrošnje na drugim sektorima, vodi smanjenju štednje i usporavanju privrednog razvoja;

4)Finansiranje deficita budžeta može prouzrokovati znatne

poremećaje u tokovima finansiranja privrede. U slučaju deficita usled

dodatnog povećanja potrošnje i pojave države kao tražioca kredita, smanjuju se okviri finansiranja privrde. To može uticati na usporavanje investicija i privrednog rasta (ukoliko stimulativni efekti državnog zajma ne prouzrokuju odgovarajuće povećanje štednje). U slučaju budžetskog deficita usled smanjenja oporezivanja, opasnost poremećaja je manja, ali nije isključena.Uovom slučaju je logično očekivati da pojava države kao tražioca kredita bude praćena (usled povećanja akumulacije privrede kao posledice smanjenja oporezivanja) redukcijom tražnje kredita od strane privrede i stanovništva u sličnom iznosu. Međutim, i ovde se može postaviti pitanje: da li se i tada ne remete tokovi finansijskog posredovanja, tj. da li je (posmatrano po pojedinim ekonomskim subjektima) usaglašen raspored smanjenja mogućnosti dobijanja bankarskih kredita, s jedne, i povećanja akumulacije,s druge strane. Zbog toga, čak i u ovom slučaju potrebno je obezbediti potrebne korekcije poremećaja koje izaziva pojava države na finansijskom tržištu(na primer: selektivnim obezbeđenjem finansiranja prioritetnih potreba privrede).To je svakako praktično pitanje, koje treba rešavati odgovarajućim  merama u  konkretnim okolnostima svake privrede.

EFEKAT DEFICITA BUDŽETA U INTERNOJ I EKSTERNOJ EKONOMIJI

Efekti deficita budžeta u internoj i eksternoj ekonomiji su vrlo značajni. Deficit, videli smo, nastaje kada su javni prihodi manji od javnih rashoda (T<G). To predstavlja negativnu javnu štednju, koja smanjuje domaću bruto štednju (stanovništva i preduzeća). Deficit time apsorbujući postojeću štednju smanjuje ponudu zajmovnih sredstava, povećava kamatu i dovodi do „istiskivanja“ privatnih investicija.

Visoka kamata ograničava investitore da pozajmljuju na finansijskom tržištu. Budžetski deficit istiskuje domaće investitore, jer država može da ponudi više kamata od drugih investitora.

U otvorenoj privredi javljaju se i dodatni efekti budžetskog deficita. Porast kamate dovodi do smanjenja odliva kapitala. Investiranje u inostranstvo je manje atraktivno. Nasuprot tome, veće kamate privlače inostrane investitore koji žele da ostvare veći profit (uz sve druge pogodnosti i stimulanse).

Budžetski deficit utiče i na devizno tržište, posebno preko smanjenog odliva i uz veći priliv inostranog kapitala. Smanjena ponuda domaćeg novca „uz porast inostrane mase prilivenog kapitala dovodi do aprecijanja deviznog kursa. Aprecijanje domaćeg kursa dovodi do poskupljenja domaćih proizvoda (u izvozu), izvoz opada, dok uvoz raste. Dakle, u otvorenoj privredi deficit budžeta dovodi do povećanja realne kamatne stope, istiskivanja domaćih investicija, apricijacije valute i deficita trgovinskog bilansa.

U našoj finansijskoj literaturi i makroekonomskoj politici nažalost, i dalje se polazi od klasičnog stava da budžet mora biti uravnotežen i da se javni rashodi moraju pokrivati redovnim javnim prihodima, bez budžetskog deficita. Ovo posebno u situaciji kada gotovo sve zemlje imaju budžetski deficit, uz to i razvijeno finansijsko tržište i bankarski sistem, strogu pravnu regulativu i „pravnu državu“, te javnu kontrolu budžeta. Da li je ova teza i politika u uslovima višegodišnje krize, nedovoljne nacionalne štednje i niskih dinarskih depozita banaka ispravna? Ona, očito je, vodi produbljavanju krize, a ne oživljavanju investicija i privrednog rasta. Nije se napravio potreban iskorak od klasičnog (državnog, fiskalnog) budžeta? Da li je budžetski deficit (kontrolisan i ograničen, rezultat, pre svega, proizvodne funkcije i podsticajnih mera budžetske politike) ex ante štetan i vodi isključivo u inflaciju? Sa ovakvim budžetima i strukturom javne potrošnje to se i može očekivati. Sada se najveći deo krivice za slabe efekte programa razvoja i stabilizacije prebacuje upravo na izostalo „fiskalno prilagođavanje“, i „velike poreske i druge javne zahvate“. U postojećem finansijskom sistemu i sistemu raspodele svako snižavanje poreza i doprinosa završava u finalnoj potrošnji, a ne u porastu štednje privrede i stanovništva, odnosno porastu investicija.

Sigurno je da je budžetski deficit i rezultat veoma narasle javne potrošnje koju teško može da prati rast javnih prihoda. Ovo posebno iz razloga što je narasla i fiskalna presija (poreski teret) te je teško, politički „opasno“ povećavati poreze, zbog čega sc države orijentišu na „dopunske“ izvore u finansiranju budžeta.

Učešće javne potrošnje u bruto proizvodu poraslo je sa 10,4% iz 1870. na 28,4% u 1960., a zatim na 47,7% u krizi 2009. godine. U mnogim državama to učešće prelazi i 50%. Uz veliki rast učešća budžetskih rashoda u bruto proizvodu došlo je i do velikih promena u njihovoj strukturi – sa porastom socijalnih, investicionih i vojnih rashoda. Sve je povezano sa „državom blagostanja“ i vrlo razvijenim državnim intervencionizmom u privredi i društvu.

Država postaje najodgovorniji subjekt za razvoj privrede i društva, posebno na području razvojne, stabilizacione i redistributivne politike. Rešavajući takve izazove i probleme, države uz redovne poreske prihode koriste i visoko razvijen sistem deficitarnog finansiranja. O njemu će ovde biti izvršena dublja analiza.

DEFICITARNO FINANSIRANJE U RAZVIJENIM I NERAZVIJENIM PRIVREDAMA

Deficitarno finansiranje razvoja, paralelne sa rastom državnog intervencionizma i stalnim prisustvom nezaposlenosti i inflacije u svim privrdama, već dugo pred ekonomsku teoriju postavlja pitanje: koliko, kada i kojim sistemom može ovaj metod se može koristiti kao stimulans ekonomskog razvoja? Kada, koliko i kojim sistemom koristiti deficitarno finansiranjc kao izvor fiansiranja privrednog razvoja (investicija). Dileme i kontroverzni stavovi su i dalje prisutni, posebno u pogledu korišćenja ovog mehanizma u razvijenim, a posebno nerazvijenim privredama. Veliki deo teoretičara delovanje savremene inflacije i procesa deficitarnog finansiranja vidi kao metod „prisilne štednje“, odnosno istiskivanje štednje kompresijom realne tekuće potrošnje stanovništva, odnosno drugih neprivrednih sektora. Ovo se posebno odnosi na uslove kontrolisane i blage inflacije. Tvrdi se da „dobro dozirana monetarna ekspanzija može poslužiti ne samo kao metod finansiranja investicija, nego kao metod razbijanja inercije, otklanjanja neke stagnantne i pretežno naturalne privrde“.

Deficitarno finansiranje u nerazvijenim privredama, posebno metodom emisije novca centralne banke (izvan finansijskog tržišta) redovno je dovodilo do pokretanja cena, širenja inflacije, porasta troškova i velike preraspodele dohodaka, uz pritisak javnog sektora koji je redovno koristio deficitarno finansiranje za pokrivanje ne samo budžetskog deficita, već i redovnih budžetskih rashoda. Ako se pokušalo emisijom novca pokrenuti investicije i proizvodnja u tim privredama, to je zbog sledećih specifičnosti redovno izostajalo:

1) Proizvodnja je malo elastična na promene monetarnog rasta i

druge monetarne stimulanse (obaranje kamatne stope, sniženje obavezne

rezerve, usmeravanje plasmana banaka i sl.)

Novi odnosi i nedovoljnost domaće proizvodnje i ponude robe sigurno je doveo u ekonomskoj teoriji do zaokreta od „ekonomije tražnje“ prema „ekonomiji ponude“ koja danas dominira. Marksistička ekonomska teorija u kritičkoj analizi kapitalizma danas upravo ovde ne nalazi prave odgovore na pitanje: šta se to događa sa savremenim kapitalizmom?

2) Mere, instrumenti mehanizmi potrebni za kontrolu inflacije, odnosno za njeno savladavanje, kod manje razvijenih država, manje su razvijeni ili uopšte nisu razvijeni. Jer, postoje i drugi brojni uzroci inflacije, a ne samo monetarni faktori.

3) Poverenje u monetarnu stabilnost i njene institucije su slabije, a i stepen monetizacije privrede je daleko manji ili nerazvijen. Kontrola i usmeravanje monetarnih i finansijskih tokova je slaba karika sistema;

4) Finansijski mehanizam i finansijsko tržište su nerazvijeni;

5) Reakcije na izmene deviznih prilika su veće i opasnost od bekstva kapitala je veća;

6) Bankarski mehanizam je nerazvijen, ili u rukama stranog kapitala;

7) Destimulacija domaće štednje je veća nego u razvijenim privredama, što uz veću stimulaciju inostranih investicija i priliva kapitala, dovodi do nastajanja opšte neefikasnosti domaće proizvodnje i privrede, uz visoku spoljnu zaduženost;

8) U ovim privredama redovno se javlja „platno – bilansna barijera“ koja onemogućava širu primenu politike finansiranja porastom svih fondova preko dodatnog uvoza;

9) Ove privrede su visoko zavisne i optrećene inostranim dugovima. Odliv i spekulativno begstvo kapitala su veoma prisutni. Veliki broj ekonomista polazi od stava da je umerena inflacija istorijski potreban oblik „prinudne štednje“ za stvaranje dopunske akumulacije u savremenim uslovima razvoja zemalja u razvoju. Osnovni pitanje koje se nameće jeste veća ili manja mogućnost utvrđivanja granice kada prinudna štednja inflacijom počinje remetiti proizvodni proces, što jc veoma složeno, možda i nemoguće utvrditi zbog delovnja brojnih faktora, u procesu ekonomskog rasta.

Privreda se brzo privikava na politiku jeftinog novca i od nje sve više zavisi, dok je svi subjekti predviđaju i ugrađuju u svoje aktivnosti – jedno je od stavova protivnika ofanzivne i stimulativne monetarne politike.

Poznato je da je hiperinflncija u Jugoslaviji, Čileu, Mađarskoj, Rusiji, Izraelu, Venecueli, Argentini, Nemačkoj i Boliviji imala razorno delovanje na proizvodnju i ekonomski rast. Suprotno tome u Brazilu stopa inflacije od 30% godišnje nije ograničavala stopu rasta od 5,5%, dakle brz ekonomski razvoj. Istovremeno, Argentina sa približno istom stopom inflacije, nije zabeležila takvu stopu rasta, već znatno nižu. Turska se stopom inflacije od 7% godišnje ostvarje stopu ekonomskog rasta od 6,5%. Japan je u poslednjim godinama, uz stopu inflacije od minus 1,5% ostvario stopu rasta od 1%, dakle veoma spor ekonomski razvoj, što znači da se već nekoliko godina nalazi u recesiji.

Mnogi autori ističu pozitivno delovanje „prinudne štednje“ formirane inflacijom (radi se o padu realne potrošnje u uslovima inflacije i preraspodele sredstava „ostvarenih“ inflacijom. Osnovno je pitanje u tome kome odlazi i za šta se koriste sredstva „inflatornih dobitnika“). Ovo se posebno odnosi na vreme kada se privreda nalazi u početnoj fazi restrukturisanja i kada se radi istovremeno o tipu kontrolisane i blage inflacije. „Dobro dozirana monetama ekspanzija može poslužiti ne samo kao metoda finansiranja investicija, nego i kao metoda razbijanja inercije i otklanjanja neke stagnantne i pretežno naturalne privrede“.

Takvi autori se zalažu za „optimalan stepen inflacije“, ističući pre svega sva njena pozitivna delovanja. U tom pravcu ističe se nekoliko pozitivnih oblika delovanja deficitarnog finansiranja (mada deficitarno finansiranje ne mora da bude inflatorno):

1) Olakšanje formiranja sredstava prema potrebama razvoja, što će omogućiti državi da poveća nadnice i cene kapitalnih dobara u javnom sektoru, bez izazivanja odgovarajućih smanjenja potrošnje u drugim sektorima;

2) Inflacija u prvoj fazi stvara „iluziju novca“ (monetarnu iluziju) koja nominalnim rastom plata povoljno utiče na porast proizvodnje, jer podstiče radnike na intenzivniji rad, čak i uz opadajućc realne nadnice. Danas je teorija manje spremna da prihvati postojanje „iluzije novca“ i u ovim zemljama (poznata „iluzija novčanog vela“), što je zamenjeno teorijom inflatornih očekivnja i anticipiranog rasta i nadnica i drugih oblika dohodaka.

U razvijenim kapitalističkim privredama, a posebno u nerazvijenim, postoje u toku depresije znatni neiskorišćeni   proizvodni potencijali i nezaposlena radna snaga. Stoga, „stvaranje“ štednje ex nihilo kroz dodatnu emisiju novca za finansiranjc investicija (preko budžeta ili javnih investicija), je prvi korak u oživljavanju investicione potrošnje i dodatne zaposlenosti (i lične potrošnje). Taj proces deficitarnog finansiranja ( ex nihilo) podržan od centralne banke može se vršiti i preko poslovnih banaka, namenski i konkretno za određene prioritetne investicije. Samo sc sada postavlja pitanje: da li dati prioritet javnim investicijama (ukoliko su povezane sa privatnim) ili čisto privrednim investitorima u politici stimulatornog razvoja. Isto tako, da li se investicije oslanjaju na domaće faktore ili su visoko uvozno zavisne. Sve zavisi od izabrane strategije razvoja. Samo sada se postavlja ključno pitanje: kakve su to investicije, proizvodne, neproizvodne, infrastrukturne, kratkoročne ili dugoročne, visoko uvozno zavisne ili sa aktiviranjem domaćih resursa. Kada se zagovara deficitarno finansiranje izvesticija mora se unapred znati njihova struktura i poznati „period maturizacije ili sazrevanja“ investicija i njihovi konačni efekti. Odnosno, kada počinju odbacivati prve rezultate takve investicije.

Investiciona ekspanzija povećava zaposlenost, a to, sa svoje strane, izaziva povećanje proizvodnje i bolje korišćenje kapaciteta. Situacija je u tom pogledu drugačija u neravzijenim zemljama. Ovde hronično postoje neiskorišćeni industrijski kapaciteti i nezaposlena radna snaga, ali „oni su neiskorišćeni ne toliko zbog nedostatka tražnje, koliko zbog nedostatka štednje, uvoznog reproduktivnog materijala i disproporcija u proizvodnoj strukturi, pa i najmanji porast tražnje veoma brzo dovodi industrijsku proizvodnju do gornje granice proizvodnje, uz slabe mogućnosti poljoprivredne proizvodnje koja prevladava u proizvodnoj i potrošnoj strukturi nedovljno razvijenih zemalja. „Dalji porast kupovnih fondova prouzrokovaće porast cena, jer su kratkoročne mogućnosti povećanja proizvodnje iscrpljene“. Dakle, porast tražnje u ovim zemljama povećava cene, ali ne i proizvodnju i povećano korišćenje kapaciteta i zaposlenost radnika.

Danas se sve više pokazuje velika rezervisanost prema inflaciji kao metodu finansiranja ekonomskog razvoja, čak i u uslovima umerene inflacije. Tako su i kontrolisane inflacije, koje se preporučuju, od velike štete za nerazvijene zemlje. U većini njih postoji tendencija da investicije idu prema spekulativnom nagomilavanju zaliha, a ne prema osnivanju ili proširenju kapaciteta. Štaviše, eksportne industrije, čije su cene određene na spoljnom tržištu, suočavaju se sa stalno rastućom domaćom cenom i troškovima proizvodnje. One time postaju sve više nekonkurentne i nerentabilne, što otežava problem platnog bilansa. Fabrike, koje su podignute u periodu visokih troškova, postaju nerentabilne u periodu niskih cena.

INFLATORNO FINANSIRANJE RAZVOJA

Pod određenim, veoma specifičnom uslovima, ističe se, može biti mesta inflacionom finansiranju ekonomskog razvoja, a to znači sledeće:

„Ako država preuzme na sebe veliki deo programa ekonomskog razvoja, ukoliko ona taj deo programa efikasno ostvaruje, nezavisno od budžeta, ako je ona u mogućnosti da reguliše privatne investicije, sprečavajući nepoželjnu alokaciju privatnog kapitala i zahtevajući da se privatna preduzeća prilagode programu razvoja, ako je uprkos inflatornom pritisku u stanju da spreči kumulativan porast cena racionisanjem potrošnje, plafoniranjem cena i dr., ukoliko može da kontroliše strukturu i obim uvoza, ukoliko je, drugim rečima, država sposobna da sprovodi program razvoja, na način na koji su razvijene zemlje vodile svoje ratne privrede u toku drugog svetskog rada – ili da se poslužimo izrazom prof. Galbraita, ukoliko je ona u stanju da upravlja „neuravnoteženom privredom“ – onda, postoji jak argument za inflatorno finansiranje“ (B. Higins: Finanzing Economic Development).

Daleko sigurniji put, po njegovom mišljenju, jeste da je takva država sigurno u stanju da upravlja neuravnoteženom privredom i da finansira svoj razvoj bez pribegavanja deficitarnom finansiranju.

Deficitarno i inflatorno Finansiranje razvoja nije isto. Deficitarno finansiranje se vezuje za ekspnazivnu politiku centralne banke u finansiranju budžeta, dakle pokrića javnih rashoda čistom emisijom centralne banke, dok se inflatorno finansiranje svodi na delovanje inflacije kroz preraspodelu nacionalnog dohotka sa potrošnje na štednju. Naime, padom realnih primanja stanovništva u inflaciji dohodak se preusmerava na štednju (neutrošeni dohodak u tekućoj potrošnji). Ovde je osnovno pitanje u delovanju inflatorne presije i preraspodele gde odlazi tako neutrošeni dohodak. Dolazi li do porasta investicija, uz realni pad tekuće potrošnje stanovništva ili države u funkciji potrošnje Y=C+I+G. U tom slučaju se mora voditi računa o strukturi i efikasnosti (kvalitetu i efektima) investicija. Ako novac odlazi u dugoročne i neproizvodne investicije, efekti u razvoju uglavnom izostaju, ali se javlja dodatni efekat finalne tražnje i nov inflatorni pritisak preko troškova, dohodaka zaposlenih i konačno javnih rashoda. Takav sistem deficitarnog finansiranja uglavnom generiše inflaciju i nove prcraspodclc. Inflatorna spirala se širi, a proces prevaljivanja inflacije vodi stalnom i sve bržem rastu cena.

Postoje i druga slična shavatanja koja problemu inflacionog finansiranja i samoj inflaciji pristupaju, pre svega, sa političke strane. Pri tome se obično konstatuje da bi bilo moguće zamisliti posebne okolnosti kada bi bilo moguće deficitarno finansiranjc potpuno brižljivo odabranih projekata, ali ograničenih kako po obimu, tako i po vremenu, a to znači investicije koje će relativno brzo dati nove proizvode za tržište (povećavajući ponudu robnih fondova). Tek takve investicije ne bi izazvale inflaciju, ali bi ubrzale ekonomski rast. To je u osnovi produktivno i razvojno usmereno deficitarno finansiranje.

Međutim, osim nekih izuzetaka, finansiranjc sredstvima koja ne predstavljaju realnu akumulaciju (štednju), sigurno će, pre ili posle, voditi ozviljnom porastu cena (inflaciji), osim u slučaju da se radi o proizvodnim investicijama kratkih rokova i brzih efekata u ponudi robnih fondova. Naravno, ovde ostaju i dalje strukturni problemi formiranja ponude i trošenja roba.

Ovde se opravdano postavlja pitanje: zbog čega danas sve zemlje primenjuju deficitarno finansiranje, bilo kroz sistem budžetskog deficita, bilo kroz sistem emisije bankarskih kredita iznad stvarnih „potreba“ proizvodnje i prometa. S druge strane, u sistem emisije primarnog novca „ugrađen“ je kanal deficitnog finansiranja onog trenutka kada je kao jedan od kanala primarne emisije izabrana promena deviznih rezervi. Time je cx ante onemogućeno paralelno kretanje robno – novčanih odnosa unutar nacionalne privrede i emisije novca. Postavlja se pitanje: kako bi delovalo takvo deficitarno finansiranjc kada bi se preusmerilo s finansiranja države (budžetski deficit) ili eksterne privrede, na sistem finansiranja proizvodnih projekata relativno kratkog roka izgradnje, brzih efekta u dohotku i novom zapošljavanju i robnim fondovima na tržištu. U tom slučaju, u jednoj planskoj privredi radilo bi se samo o anticipiranom obliku akumulacije (štednje) koji bi dao odgovarajuće efekte pre stvarne akumulacije iz raspodele nacionalnog dohotka.

Ovde se deficitarnim finansiranjem emisijom novca stvarno anticipira nacionalna štednja nastala iz raspodele stvorenog nacionalnog dohotka, tako da se ne mora čekati dug period da se formira kroz raspodelu potrebna nacionalna štednja. To je dug i spor proces i potpuno neizvestan, povezan sa celim nizom faktora razvoja i raspodele. Stoga se u teoriji smatra da je deficitarno finansiranje u osnovi „unapred plaćeni porez“.

Uzimamo, na primer, budžetski deficit SAD 2009. godini od oko 1.750 milijardi. Opšta zaduženost javnog sektora pri tome dostiže 13.000 milijardi ili oko 112% bruto nacionalnog proizvoda zemlje. Uzroci stvaranja deficita su u tome stoje država u periodu ekonomske krize u naporu da podrži opštu tražnju i zaposlenost pribegavala ovom davno isprobanom obliku emisije. U granama koje su bile u teškoj situraciji došlo je do snižavanja poreza uz uvođenje supsidija. Deficitarno finansiranje se u osnovi okreće u odnosu na ranija načela, jer se kao bitan elemenat deficitarnog finansiranja javlja državna politika cena koja treba da stimuliše privatne investicije, da podržava investicije, uz stvaranje autnomnih javnih rashoda, bez obzira na njihovu rentabilnost, a zatim podržavanje politikom niske kamatne stope i sl. Javna preduzeća snižavaju cene mnogih proizvoda, što dovodi do smanjenja budžetskih prihoda i rentabilnosti javnog sektora, ovo opet dovodi do sve većih dotacija javnom sektoru (identičan je slučaj i u drugim razvijenim zemljama, posebno V. Britanija, Nemačka, Japan, Švedska, Italija, Španija, Portugalija, Grčka i dr.), odnosno dolazi do dodatne emisije novca za „zatvaranje“ budžetskog deficita.

U novoj krizi, nastaloj „kovid zarazom“, kada je došlo do velikog pada bruto proizvoda, nacionalnog dohotka i poreskih prihoda, istovremeno uz teško obaranje javnih rashoda, širi se i produbljuje deficit budžeta. Povećanje poreza ne dolazi u obzir, već upravo njihovo smanjenje u cilju podrške privredi i stanovništvu, što dalje povećava deficit. Izlaz iz krize javnog finansiranja jeste deficitarno finansiranje i masovna emisija novca svih centralnih banaka.