Kako je Srbija u vreme diktature Aleksandra Vučića njegovom voljom i delovanjem upala u mrežu vojnih i kulturnih atašea istočnih i zapadnih sila u Srbiji, kojima je ovaj deo Balkana decenijama neka vrsta „vežbaonice“, terena za isprobavanje prljavih igara i prijateljske pljačke reursa. Kakva budućnost čeka Srbiju već odavno ubačenu u ogromne koruptivne poslove i ko je sve do sada na njenom terenu sprovodio politiku ekonomske i političke likvidacije društvenog bića i njenih državnih institucija. Koje strane službe haraju Srbijom i u kom obliku se vršila njena temeljna „dekonstrukcija“, spolja i iznutra…

Luka Mitrović

„...Srbija je ključno pionirsko mesto gde se budućnost dešava, sa svim svojim užasima i lepotom!„.

Ovu rečenicu izgovorio je dana 6. aprila 2014. godine Džulijan Asanž, globalni heroj 21. veka, čovek koji je svesno stavio svoj život u službu istine, kako bi dokumentovano pokazao milijardama ljudi da su obični robovi u svetu krupnog kapitala i korumpiranih vlada. O ovoj njegovoj izjavi svedoči i sačuvani autentični snimak iz vremena dok je prinudno boravio u ambasadi Ekvadora u Londonu sa odobrenim azilom te države.

Da li je tom prilikom ovaj hrabri čovek govorio o Srbiji kao „eksperimentalnom terenu“ na kome se isprobavaju granice ljudskih mogućnosti? Ili je govorio o Srbiji i njenom slobodarskom narodu kao jedinstvenom spoju podneblja i karaktera?

 Da je uvek bilo i jednog i drugog, u to su se uverile i sve prethodne generacije Srba, najpre u borbama za opstanak između velikih imperija, a danas u borbi protiv „domaćeg zla“, koje je često i gore od tradicionalnih neprijatelja…A, sa druge strane, razmere stranih interesovanja za Srbiju kao centralnu državu Balkana, danas nisu ništa manje nego u prošlosti. Bitka za Srbiju vodi se danas kao i ranije, između velikih sila i njenih interesa.

Beograd kao glavni grad Srbije i glavni grad nekadašnje Jugoslavije, skoro jedan vek je jedan od najvećih obaveštajnih centara u Evropi, gde su tokom 20. veka istovremeno delovali i sovjetski KGB, američka CIA, britanski MI6, francuski DGSE, nemački BND, pa čak i tajne službe nekadašnjih Nesvrstanih zemalja.

Mnogi od njihovih operativaca formalno su nosili titule kulturnih savetnika, ekonomskih savetnika, dopisnika novinskih agencija, trgovinskih predstavnika ili vojnih atašea. U tom smislu, njihove „bazne stanice“ su i danas u ovom raskomoćenom i tradicionalno užurbanom, često i haotičnom velegradu. U vreme takozvanog „Hladnog rata“, sve do rušenja Berlinskog zida, nekadašnje jugoslovenske službe bezbednosti efikasno su rešavale pitanje strane špijunaže. Rušenjem Jugoslavije i stvaranjem višestranačja, počeo je proces rušenja pa i politizovanja i privatizovanja službi bezbednosti.

Danas, u sumrak režima Aleksandra Vučića, od njih je ostao samo mizerni uslužni servis za jednog čoveka i njegovu mafiju. Rasplet događaja nakon 25. oktobra 2026., i uspostavljanje novih državnih institucija, moraće da vodi prema stvaranju savremenih službi bezbednosti…Jer, Srbija kao država koja je „i na Zapadu i na Istoku“, već godinama unazad predstavlja nezaštićenu zonu kojom haraju strane špijunaže, što utiče na ekonomski, politički i ukupan društveni život.

 U tom smislu je zanimljivo videti kakav je do sada bio odnos države Srbije prema „čišćenju“ svoga terena od njihovog, često pogubnog uticaja…

Naime, gotovo da nema primera da je Srbija posljednjih decenija proterala nekog američkog, britanskog ili nemačkog diplomatu zbog špijunaže, za razliku od brojnih slučajeva sa ruskim diplomatama u zemljama NATO i EU. Srbija veoma retko ulazi u otvorene sukobe sa zapadnim ambasadama. Ne objavljuje često imena zapadnih diplomata kao persona non grata.

 Za razliku od EU zemalja nakon 2022., nije sprovodila masovne proterivačke akcije protiv zapadnih diplomatskih mreža. Kad se desi izuzetak, to je uglavnom „incident“. Među takozvanim „deklasifikovanim“ dokumentima američke CIA pod nazivom Special IOB Report – Probable compromise of classified material in Belgrade, koji se odnosi na jedan ozbiljan bezbednosni „incident“ povezan sa američkim prisustvom u Srbiji, a tiče se hapšenja četiri državljanina Srbije osumnjičena za špijunažu.

Dvoje je radilo u predstavništvu jedne strane organizacije u Srbiji, dvoje u državnim institucijama Srbije. Prema navodima BIA, prikupljani su poverljivi podaci o državnim organima, javnim preduzećima i sistemu odbrane. Stvar je na kraju ispala smešna, jer je opšte-poznato da čitav bezbednosno-odbrambeni sistem u Srbiji već godinama radi kao servis zapadnih službi. U tom smislu je američka ambasada ovo videla kao „unutrašnji nesporazum„.

Incident je namerno izazvao lično Aleksandar Vučić, prinuđen da pred ruskim ambasadorom, takođe bivšim špijunom sovjetskog KGB, Aleksandrom Bocan Harčenkom, „položi“ neke dokaze da srpske Službe „rade“. Istina, i svi američki ambasadori od 2000. godine naovamo, tražili su to isto od vlasti u Srbiji a većina tih „uglednih diplomata“ su takođe bili šampioni špijunaže. Tu treba posebno istaći Vilijama „Bilija“ Montgomerija, Majkla Polta, Kamerona Mantera i Kristofera Hila koji je kao bivši „posredni“ pregovarač za Kosovo, učinio neke nenadoknadive štete za Srbiju.

Danas, u oktobru 2026. godine, u ambasadi SAD u Beogradu i dalje postoji zvanična Defense Attaché Office (USDAO), koja predstavlja američke oružane snage u Srbiji. Šefovi te kancelarije (Office of Defense Cooperation-ODC) su potpuno nezavisni u radu od vojnog atašea SAD u Srbiji.

Doskorašnji šef ove kancelarije bio je Daniel J. O’Connor, potpukovnik američke vojske, a njega je u ovoj 2026. zamenio Džek Džanč (Jake Jantsch), koji čini izuzetak: predsednik SAD Donald Tramp tražio je da se objedini funkcija šefa pomenute kancelarije i funkcija vojnog atašea (Defense Attaché). Daniel J. O’Connor potpisivao je mnoge planove bilateralne vojne saradnje Srbije i SAD zajedno sa predstavnicima Ministarstva odbrane Srbije za koje se može reći da su prešli granicu vojne saradnje a ušli u stvaranje punog saveza Srbije sa Vojskom SAD.

Pod istim krovom abasade SAD nalazi se i odeljenje FBI u Beogradu. I ono koristi mrežu LEGAT kancelarija (Legal Attaché Offices) pri ambasadi SAD. U 2025. godini, prilikom akvizicije kompanije Rio Tinto, koji je tada kupio kompaniju Arcadium Lithium za oko 6,7 milijardi američkih dolara (6. marta 2025. godine), čitav posao „ispratile“ su obe pomenute američke Službe koje su „asistirale“ posebno zainteresovanoj nemačkoj BND.

Zbog čitavog spektra interesa i zbog koncentracije najvećih svetskih službi bezbednosti, Beograd se smatra jednim od idealnih „smeštaja“ za obaveštajne mreže i špijunske delatnosti svih vrsta.

 Danas je to potpuno različito u odnosu na 20 vek. Takve strukture postoje u Srbiji, ali se nikada ne zovu „obaveštajna služba“. Obično nose nazive: korporativna bezbednost, poslovna bezbednost, sektor bezbednosti, security intelligence, risk management, asset protection, cyber security.

 U Srbiji danas haraju strane kompanije za koje je javno poznato da imaju razvijene bezbednosne strukture zbog telekomunikacione infrastrukture, podataka korisnika i sajber rizika ima razvijene kapacitete za informacionu i sajber bezbednost. I, one javno govore o ulaganjima u „sajber“ bezbednost i zaštitu kritične infrastrukture.

Srpske službe, tačnije ono što je ostalo od njih, danas rade kao „honorarci“ za te kompanije koje imaju složene sisteme za upravljanje rizicima, industrijsku bezbednost i zaštitu procesa, infrastrukture i investicija. Sve one korporacije sa kojima je Aleksandar Vučić tokom svoje lične vladavine potpisao saradnju na štetu Srbije, i dao im imovnu ove države i njenu infrastrukturu besplatno, poput kineske „Zijin Serbia“, pa onda i drugih kao „HBIS Serbia“, danas deluju kao „države u državi“.

Velike strane banke i osiguravajuće kuće poseduju svoju autonomnu korporativnu bezbednost, interne istrage, provere zaposlenih i zaštitu poslovnih podataka. Čak ni Narodna banka Srbije ni skoro nepostojeće srpske službe, ne mogu da „zavire“ u ono šta se tamo dešava. Ipak, najjače strane korporativne bezbednosne strukture su u energetici (NIS, EPS), telekomunikacijama (Telekom Srbija, A1, Yettel), vojnoj industriji (Jugoimport SDPR, namjenska industrija), rudarskom sektoru (projekti litijuma i bakra). Najbolji kadrovi iz bivših srpskih službi danas rade za njih. Naime, u Srbiji se već godinama govori o tzv. „bezbednosnim direktorima“ u velikim sistemima.

Mnogi od njih su bivši pripadnici: BIA, VBA, MUP-a, KOS-a (ranije), specijalnih jedinica. Takve jedinice se bave proverom poslovnih partnera, analizom konkurencije, praćenjem regulatornih promena, zaštitom od ekonomske i industrijske špijunaže, internim istragama, otkrivanjem prevara i korupcije, sajber obavještajnim radom (threat intelligence). Ono što nije javno dostupno i neće biti, to su „korporativne obaveštajne ćelije“ i imena ljudi koji njima rukovode. Takve funkcije se gotovo uvek vode pod frazom „upravljanje rizikom“, a ne obaveštajne služba.

Osim što Srbija više nema ni promil uticaja na sektor bezbednosti i zaštitu državnih interesa, jedan drugi fenomen se pojavio koji rečito govori da je ova država svedena na najniži nivo kolonije. Pojavile su se poslednjih deceniju i po (neke i ranije) takozvane „bezbednosne grupe“, plaćeničke obaveštajne agencije, sa lakim naoružanjem i dozvolama države Srbije za rad.

 Tako se danas može reći da je korporacija Securitas (Švedska), inače, najveća svetska privatna „bezbednosna grupa“ registrovala „ćerku-firmu“ u Srbiji i pruža fizičko obezbeđenje, alarm, i monitoring, kontrolu pristupa, korporativnu bezbednost, procene rizika…Šta sve to u praksi znači, klijenti strogim ugovorom to ne smeju da objavljuju…Securitas radi sa poslovnim zgradama, industrijom, logistikom i međunarodnim kompanijama doseljenim u Srbiju. Praktično su polu-policijska i obaveštajna organizacija. 

Odmah iz Securitas, stoji britanska „G4S Secure Solutions“ (danas pod imenom Allied Universal). To je jedna od najpoznatijih privatnih bezbednosnih kompanija u Srbiji koja radi fizičko obezbeđenje, transport novca, monitoring centre, bezbednosni konsalting, analize bezbednosti, obuku zaposlenih.

 Kompanija postoji decenijama i radi za banke, ambasade, industriju i velike korporacije. Njenim elektronskim podacima u zemlji gde rade, u svakom trenutku raspolažu britanske obaveštajne službe. „G4S Secure Solutions“ takođe raspolaže lakim naoružanjem i „vojskom“ kojom komanduje. Američka „Allied Universal“ korporacija nije posebno poznata u Srbiji jer posluje kroz G4S nakon globalnog preuzimanja.

Danas je faktički najveći svetski privatni bezbednosni sistem čiji je deo i G4S Srbija. U Srbiji radi i korporacija „Kroll“ (SAD) koja je polutajna organizacija, koja radi korporativne istrage, forenziku, due diligence (detaljnu proveru i analiza neke kompanije, osobe, projekta ili investicije…).

Takođe u Srbiji, deluje i Control Risks (Velika Britanija), koja se bavi analizom geopolitike, korporativne bezbednosti, i koja vrši istrage na terenu ove države i regiona. Američka agencija „Pinkerton“ ima sličan profil i u Srbiji se navodno bavi rizicima i korporativnom bezbednošću. Britanski „International SOS“ bavi se u Srbiji takozvanim kriznim menadžmentom i kontroliše bezbednost zaposlenih. One najmanje poznate „Guidehouse“ (ranije deo Navigant, SAD) „PwC Forensics“, „KPMG Forensic“ i „EY Forensics“ vrše takozvane korporativne istrage, „usklađenost“ i procenu rizika.

Sve ove organizacije, agencije i odeljenja navodne „korporativne zaštite“, radile su u režimu Aleksandra Vučića klasični okupatoski posao, uz punu saradnju njegove vlade koja je otvarala vrata osvedočenim ekonomskim ubicama Srbije.

Šta na drugoj strani radi režim Vladimira Putina u Srbiji? O tome u dužem periodu izvešatava i jedan nezavisni ruski medij (u izbeglištvu) koji se bavi istraživačkim novinarstvom, pod imenom „Agencija“. Nastao je tek 2021. godine nakon što su ruske vlasti zabranile istraživački portal „Proekt“ i deo njegove redakcije označile kao „strane agente“.

Osnivač „Agentstva“ je Roman Badanin, poznati ruski istraživački novinar i bivši glavni urednik više velikih nezavisnih medija. „Agentstvo“ nije ničija obaveštajna služba niti državna agencija.To je medijska organizacija koja objavljuje vesti, istrage i analize o ruskoj politici, bezbednosti, korupciji i radu državnih struktura. Redakcija danas uglavnom djeluje izvan Rusije nakon pritisaka i zabrana koje su pogodile nezavisne medije.

Prema njihovim informacijama, Aleksandar Vučić je doslovno „pušten niz vodu“ što se tiče spoljne politike Kremlja, ali, Srbiju neće prepustiti ni nakon njegovog pada, da bude sasvim nezaštićena i u rukama anglo-američkih vlada i njihovih službi. Takođe, „Agencija“ direktno optužuje srpsku BIA za „slepu saradnju“ sa Putinovim službama, iznose konkretne dokaze o operacijama FSB preko srpskih institucija, sadrže ekskluzivne istrage o Aleksandru Vučiću i sl.

Ipak, o tome kako je „raspolućeni“ deo Balkana sa Srbijom i Crnom Gorom upao u zamku dva i danas sukobljena bloka (kao u 20 veku!), govore i sledeće činjenice..

Na osnovu javno dostupnih podataka, od 2022. do 2026. godine Crna Gora je proterala 13 ruskih diplomata i nepoznati broj obaveštajaca i njihovih porodica. U svakoj takvoj akciji, radilo se „u saradnji“ sa zapadnim obaveštajnim službama, koje su ta lica imale na međunarodnim poternicama.

Ruska zajednica u Crnoj Gori u odnosu na broj stanovnika najveća je na Balkanu. Oko 30.000 njih ima i državljanstvo Crne Gore i to su uglavnom ljudi koji su iz ekonomskih, ličnih ili političkih razloga napustili svoju domovinu. Veze Crne Gore i Rusije su duboke i sežu u dalju prošlost. Emocije prema ruskom biću, kulturi i ruskoj suštini su iste kao vekovima unazad. Utoliko su, za domaće stanovništvo, delikatniji i teži neki savremeni događaji kojima svedoče. Jedan od novijih slučajeva „govori više jezika“, i po njemu se može videti kako su razapete Srbija i Crna Gora i sva druga razjedinjena južnoslovenska plemena (mada se to ne vidi od svakodnevnog nacionalističkog divljanja)…

Zamenik predsednika nemačke Savezne obaveštajne službe (BND) dr Maksimilijan Raš, 6. oktobra 2026. godine došao je u Crnu Goru i u Podgorici posetio Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB). Vest (nezvanični izvori) nije bila potvrđena ali ni demantovana. Samo tri dana kasnije, u ranim jutarnjim satima, crnogorska policija (u saradnji sa ANB), uhapsila je u malom primorskom mestu Risnu „vođe ruske hibridne grupe“ Mihaila i Valeriju Zvinčuk sa još tri saradnika.

Prema zvaničnim informacijama, Mihail Zvinčuk je kao pukovnik GRU bio zadužen za takozvane hibridne operacije a Valerija je bila na crnoj listi Velike Britanije. Zvinčuk je inače pokretač jednog medijskog projekta pod imenom „Rybar“. Američki Stejt department sumnjiči već dugo taj ruski medijski projekat za aktivnosti usmerene na uticaj na predsedničke izbore u Sjedinjenim Američkim Državama. Ponudili su čak i veliku nagradu od 10 miliona dolara za njih, što je objavljeno na sajtu američkog programa „Rewards for Justice“ („Nagrada za pravdu“).

Nakon što im je u Crnoj Gori određena mera proterivanja, grupa na čelu sa Zvinčukom je zahtevala da budu upućeni u Srbiju („na nekoliko dana, zbog angažovanja advokata radi razmatranja daljih pravnih koraka“). Na podgoričkom aerodromu ispratio ih je lično ambasador Ruske federacije u Crnoj Gori, Aleksandar Lukašik, pre leta za Beograd. Zvanično saopštenje vlasti u Crnoj Gori kaže da nisu sprovele postupak izručenja, već su donele rešenje o proterivanju „zbog razloga nacionalne i unutrašnje bezbednosti“.

Ovaj slučaj je podsetio na jedan sličan, kad je Aleksei Ivanenko, ruski diplomata koji je bio proteran iz Hrvatske 2022., a potom se ubrzo iz Moskve pojavio kao akreditovani diplomata u Srbiji!

Neki evropski mediji istraživali su taj slučaj i došli do nekih podataka o tome da je u specijalnoj jedinici FSB bio zadužen za „sajber“ operacije. Takođe, godinu dana ranije, Aleksandr Krasij, ruski vojni diplomata (pomoćnik vojnog atašea), proteran iz Bugarske 2021. godine, kasnije se našao kao akreditovani diplomata u Srbiji. Radilo se (prema više različitih izvora) o oficiru Glavne uprave Generalštaba Oružanih snaga Ruske Federacije (GRU). Na istim terenima na Balkanu radi i SVR (spoljna civilna obavještajna služba), te GRU (vojna obavještajna služba Generalštaba ruske vojske).

Preciznije rečeno: današnja Rusija (Ruska federacija), radi na Balkanu, u Srbiji (i Crnoj Gori) isto što i zapadne velesile, sa ciljem da sačuva svoj deo uticaja po „nacrtu“ koji je 9. oktobra 1944. godine Moskvi ustanovljen dogovorom Staljin Ruzvelt Čerčil koji određuju Jugoslaviju kao zonu 50% britanskog i 50% sovjetskog uticaja. Pola Zapadu, pola Istoku.

Ko u budućoj vladi Srbije bude razumeo o čemu je reč, moraće da se pobrine da nađe najbolje i najškolovanije diplomate. Tito ih je imao i zato je uspešno „balansirao“. Sa nekim tragikomičnim Markom Đurićem i raznim prodavačicama ljubavi po srpsko diplomatsko konzularnim predstavništvima, moglo se doći samo do ovoga do čega se došlo: da ambasade Srbije postanu neprijateljska teritorija građanima ove zemlje u dijaspori.