LSD? Krek? Džimsova trava? Kokain? Kristalni met? Gledajući izveštaje naših kvalitetnih medija, sve se više pitate šta se droga koristi u redakcijama. Izgleda da su sišli s uma. Šta ujutru stavljaju u musli? Mnogi novinari su očigledno izgubili dodir sa realnošću. U vreme kada su milioni ljudi toliko zabrinuti da ne znaju kako da se nose sa rastućim stanarinama i cenama hrane, neki novinari nastoje da se približe upravo elitama koje su odgovorne za patnju sve većeg broja ljudi. I dok EU može samo da odloži bankrot država neprestanim štampanjem novca, naši mejnstrim mediji, u interesu finansijske elite, pozivaju na prijem još bankrotiranih kriznih država u EU. Previše kreka? Previše LSD-a? Ili je kokain u redakcijama? Dok su građani siti smrti stranih misija, neki predstavnici medija stavljaju svoje čelične šlemove i radosno podržavaju Amerikance u planiranju novih vojnih misija. Da li su to efekti kristalnog metamfetamina? Knjigu Uda Ulfokte o kupljenim novinarima objavićemo u nekoliko nastavaka, u prevodu Paje Ilića

Udo Ulfkote

   Ljubazni intervjui i razgovori za poreske mahinacije, PR putovanja

   Gledajući unazad, bilo je posebno neprijatno kada su moja putovanja u ratna područja finansirala ratna partija ili njene pristalice. Mnoga od ovih putovanja uopšte ne bi ni bila bez takve „podrške“ jer osoba ne bi dobila ulaznu vizu ili zaštitu. Ako pogledate trezveno, to su bili čisto piarovski putovanja zaraćenih strana. Pozivi na ova putovanja uglavnom su išli mojim pretpostavljenima, koji su takve pozive slali redakcijama i potpisivali prijave za putovanja. Na takvim putovanjima blizina vlasti, odnosno onima koji su donosili odluke o životu i smrti ljudi, bila je nekako očaravajući.

· Ne sećam se koliko sam intervjua iz ljubaznosti obavio sa šefovima država Bliskog istoka ili Afrike ili njihovim ministrima tokom takvih putovanja. Znam samo da su dve trećine izjava ovih navodno tako važnih ljudi bile laži i neistine, ali baš onako kako su njemačka ambasada ili predstavnici privrednih društava koji su tu imali poslovne interese želeli da se oni vide na licu mesta. I FAZ je to dobrovoljno objavio. U Kartumu, glavnom gradu Sudana, stvari su bile loše. Južno od prestonice, na ušću Plavog u Beli Nil u Omdurman, izraelski Mosad je iznajmio imanje prerušeno u „poljoprivrednu farmu“.

Bin Ladenova grupa, koja je kasnije postala svetski poznata, živela je na susednoj teritoriji. Na zahtev nemačke ambasade, morao sam da napišem opisni članak u FAZ-u o (izraelskom) Roniju S., koji je maloj vladajućoj eliti Sudana prodavao mleko od nemačkih krava pomuženih u klimatizovanim štalama. Ono što nije trebalo da napišem: Putem mleka, čovek Mosada Ronnie S. je dobio pristup eliti u Sudanu koja bi mu inače bila zatvorena. A on je sedeo tik do Bin Ladena i mogao je da posmatra sve što se dešava u susednoj oblasti kroz malu osmatračnicu na „poljoprivrednoj teritoriji“.

Pisao sam FAZ-u, na zahtev nemačke ambasade, o mleku srećnih nemačkih krava na Nilu i propustio deo stvarnosti. Kao što se često dešava. Mojim pretpostavljenima u FAZ-u se uvek dopalo kada sam blisko sarađivao sa relevantnom nemačkom ambasadom na takvim putovanjima.

· U Iranu su stvari bile još gore. Nemačka ambasada u Teheranu je stalno želela da promoviše nemačko-iransku trgovinu. A pošto mule u Iranu poseduju najveće kompanije, ambasada me je snažno zamolila da tokom svake posete obavim ljubazni intervju sa ministrom spoljnih poslova, ajatolahom ili drugim iranskim velikodostojnicima, ili ih bar pomenem u članku. Ako su Iranci bili više zainteresovani za takve intervjue, onda su oni plaćali i putovanja (kao što sam već opisao u Omanu). Jednostavno rečeno: FAZ je sebi dozvolio da poziva i objavljuje intervjue iz učtivosti. Arhiva FAZ-a je puna vrsta ljubaznih intervjua koje sam morao da uradim.

· To se dogodilo od Avganistana do Alžira i od Južne Afrike do Roga Afrike. Kao izveštač jednog poznatog nemačkog dnevnog lista, nemačka ambasada je uvek bila u pozadini.

· Naravno, odatle je na osobu uticalo. Ovo posebno važi za priče koje ne bi trebalo da budu istinito zabeležene. Spontano sam se setio večere sa nemačkim diplomatama u Bagdadu. Ne sećam se da li je to bila večera u domu ambasadora ili nekog drugog visokog diplomate. Iz susedne kuće čuli su se strašni glasovi i srceparajući urlik. Pitao sam šta je bilo i saznao da iza zida susedne kuće živi jedan azijski diplomata koji je voleo da jede pseće meso, a ponekad iza zida koji je bio između kuća psi su polako ubijani živi. Najpre su psima žive odsečene noge, zatim rep i glava. Verovatno je tada meso bilo boljeg ukusa zbog mučenja, bar su tako mislili Azijati. Nemačke diplomate su me molile da to ne pominjem u svojim izveštajima iz Bagdada. To bi moglo pokvariti odnose sa zemljom. Gledate na drugu stranu kada se životinje zlostavljaju? Bilo je strašno.

· Jednako loše je bilo i kada ste pratili nemačke političare na putovanjima u inostranstvu. Postojale su fascikle sa jezičkim pravilima za sve moguće situacije. Ako ste bili lenji, trebalo je samo da kopirate unapred pripremljene fraze i da ih začinite sa nekoliko atmosferskih utisaka. I tada su svi bili srećni. Ovo nije imalo veze sa poštenim novinarstvom. Naprotiv, to je bilo kao ruganje ljudima. A novinarima su čak ponuđene i nagrade za ovo.

· Nezavisno od toga da li sam u prethodnom životu radio 17 godina u FAZ-u ili potom kao dopisnik u Gruner + Jahr, u novinskoj agenciji ddp, u izdavačkoj kući Akel Springer, na TV kanalima i mnogim drugim poznatim medijskim kućama, često naišao na isto razmišljanje od strane menadžmenta: uvek su drugi ti koji su korumpirani i opsceni. Uzgred, još jednom: priznanje svojih grešaka ne čini ih boljim. Ali mlađa generacija bi možda mogla naučiti iz ovih grešaka.

· Na primer, pratio sam bivšeg šefa BND Klausa Kinkela na njegovom tadašnjem mestu ministra spoljnih poslova u malom luksuznom avionu nemačke vlade, samo zajedno sa kolegom iz Nemačke novinske agencije, i, iznutra ponosan na ovu bliskost, tada sam govorio pozitivno o tome. Takođe sam radio ove sudske izveštaje sa Helmutom Kolom i mnogim drugim političarima. Gledajući unazad, stidim se i izvinjavam se zbog toga. Ne mogu ovo popraviti. Ali mogu to priznati sa poštenim licem.

· Da sam, na primer, posetio glumca Karlhajnca Bema (Car Franc Jozef iz filmova Sisi) u Africi u prisustvu visokog nemačkog političara, morao bih iskreno da napišem da su Bem i njegovi projekti pomoći bili samo „piar – trik“ sa stanovišta gostovanja Nemaca. Posetioce je zanimala samo grupna fotografija njih i uvaženog glumca, okruženi crnom decom, koja se dopala biračima. Nakon snimanja fotografija, Karlheinz Bohm i afrička deca nisu bili od značaja. Bio je samo statista za posetioce – kao i mnogi drugi. Kao i mnoge stvari, nisam to opisao istinito.

 Kao što se često dešava, razmazila me je blizina vlasti. Pre svega, koliko je bilo pošteno leteti u udobnosti klimatizovanog helikoptera iz hotela sa 5 zvezdica u etiopskoj prestonici Adis Abebi do vrućih visoravni, intervjuisati Boehma ukratko o siromaštvu, a zatim napisati članak o siromaštvu u Etiopiji preko raskošnog švedskog stola u klimatizovanom hotelu sa 5 zvezdica dok su ljudi oko vas gladovali?

· Kada sam putovao sa saveznim predsednicima, kancelarima ili ministrima, nisam bio proveravan na granicama. Kada smo stigli na vojni deo aerodroma Keln/Bon, carinici su takođe gledali u drugu stranu. Svi smo to znali, čak smo i očekivali. I mnogi su to iskoristili. Političari takođe, ministri takođe. Ljudi na ulici su bili svedoci mentaliteta, na primer, u „aferi tepiha“ jednog ministra. Mnogi, previše, mislili su da je u redu ili ne prijaviti luksuznu robu vraćenu sa putovanja, ili je diskretno prokrijumčariti u druge vladine avione.

Sećam se kolege iz jednog velikotiražnog lista koji je čak doneo polovni Harli Dejvidson u delovima sa službenog puta sa američkim saveznim vazduhoplovstvom. Zatim je ovde prodao delove i zaradio nekoliko hiljada. Ovo se zove utaja poreza. A nemački poreski obveznik je finansirao troškove transporta preko nemačkog vazduhoplovstva. Mnogi od nas su bili kriminalci. Loše: Saznanje o tome stvorilo je nevidljivu vezu između političara i novinara.

· Novinar na svom blogu retrospektivno opisuje šta je radio kada je putovao sa jednim visokim nemačkim političarom i znajući da nije bio praćen tokom takvih putovanja, na primer sa nemačkim kancelarima:

· Peruanac nam je rekao i gde možemo da kupimo grobne predmete Inka. Prema arheologu, pojavile su se kao rezultat pljačke grobova i bile su veoma vredne. Kolega i ja smo otišli ??u kuću na periferiji grada i kupili (zabranjeni) pokrivač za glavu (250 dolara) i komad pokrova. Bilo je lako izneti, jer prtljag kancelarovih pratilaca nije bio provereno. Sve se ovo dogodilo pre više od deset godina. Ali mogu da navedem imena mnogih kolega koji se i danas tako ponašaju.

Ne krivim ih. Uostalom, i sam sam svojevremeno učestvovao u ovom trulom sistemu. Ali možda mogu da ih nateram da razmisle i ohrabrim ih da se pokaju. Oni to možda nikada neće otvoreno priznati, pa ću to ovde reći vrlo jasno: na pravac komentara ili izveštavanja verovatno utiče blizak kontakt sa elitom, kao što je ovde opisano. Ovo nema nikakve veze sa nezavisnim i nepristrasnim novinarstvom.

· Drugi primer: Kada je bivši kancelar Helmut Kol posetio tadašnje političke urednike Johana Georga Rajsmilera i Frica Ulriha Faka u frankfurtskoj kancelariji FAZ-a na intimni razgovor, mi urednici smo bili ponosni što imamo tako „uvaženog gosta“ u našoj kući. Nama, novinarima, nije palo na pamet da bi i intima mogla da kvari. Naprotiv, želeli smo da nas elita primeti u budućnosti. Neki su uspeli, poput FAZ-a Frankenbergera, ali po koju cenu? Reći ćemo vam više o ovome.

· Bivši glavni urednik i konsultant za medije Majkl Spreng piše o Kolu i njegovim odnosima sa novinarima:

· Helmut Kol je, kao što znate, poznavao samo dve vrste ljudi: one koji su bili za njega i one koji su bili protiv njega. Na sličan način je podelio i novinare. Njegov stav prema slobodi štampe bio je čisto instrumentalan: dobar novinar je onaj koji je sebi dozvolio da bude instrumentalan. Oni koji su – poput mene – osećali izvesnu osnovnu simpatiju prema njemu, brzo su klasifikovani kao „Kohlijani“ od kojih se očekivalo da će ga bezuslovno pratiti.

· Tada ne bih verovao kada je Kol došao u našu redakciju i posetio Rajmulera i Faka. Ali ovo je verovatno bila istina. Sa Kolove tačke gledišta, lideri FAZ-a Fak i Rajsmiler su verovatno bili instrumenti u postizanju njegovih ciljeva. A danas ih drugi političari koriste u svoje svrhe – a možda to ni ne primećuju ili ne žele da priznaju.

· Uzgred rečeno, ljudi poput pomenutih urednika FAZ-a delimično diktiraju naše razmišljanje kao urednika novina. Kroz jezik koji moramo koristiti. Nikada neću zaboraviti kako je politički urednik Johan Georg Reissmuller upao u redakciju sa odštampanim tekstom i povikao: „Ko je ovo uredio?“ Negde u tekstu je pisalo „Sinti i Romi“.

A Rajsmuler je rekao glasno, jasno i nedvosmisleno: „Ovo su Cigani! Mi, politički urednici FAZ-a, ne treba da pišemo „Sinti i Romi“. To je bilo na samom početku mog školovanja kao novinara. Kolega profesor Rajnhard Olt, germanista, i ja smo se dugo gledali u redakciji FAZ-a. „Cigani“ – nešto mi se zaglavilo u glavi. Razmišljanje je usmereno određenim putevima. Tako vas jezik oblikuje u mladosti, tokom procesa učenja.

· Dakle, do sada sam previše pričao o Frankfurter Allgemeine Zeitungu, možda stvarajući pogrešan utisak da je sve to bilo karakteristično samo za FAZ i tamo samo za političku redakciju, barem u periodu mog aktivnog delovanja. Ali ovo apsolutno nije tačno. I stoga, ovo nije napad na FAZ, već predlog svim medijskim kućama da dovedu svoje kuće u red. U FAZ-u, moram reći, u moje vreme „korumpirani“ izveštaji se nigde nisu tako jasno razlikovali kao u feljtonima. Barem u rubrici „Turizam i putovanja“, koja je bila deo tematske rubrike, uvek je bila gomila poziva na eksterno finansirana (luksuzna) putovanja u daleke zemlje koje je bilo gotovo nemoguće pratiti.

Besplatna putovanja u kojima su sponzori koji plaćaju, naravno, očekivali određeni sadržaj u temama, odnosno naknadni PR. Finansiranje putovanja od strane direktnog objekta izveštaja, na primer, avio kompanije ili turističke kompanije, nama, urednicima, nije bilo zabranjeno. Tačnije, takva putovanja su se aktivno širila među nama. I često nismo naznačili u člancima koji su se kasnije pojavili ko je finansirao ova putovanja. Ali to je, koliko se sećam, bilo sasvim „normalno“ u drugim medijskim kućama. U julu 1987, kada sam radio u FAZ-u manje od godinu dana, novine su objavile moj dugački izveštaj pod naslovom „U hladu drveta Khat“.

Jemenska avio-kompanija Iemenia to je pozvala i finansirala. Bio je to čisto PR izveštaj. Poziv je stigao preko sekcije za putovanja umetničke sekcije. A Jemenci su bili toliko inspirisani mojim PR-om da su me pitali šta bih voleo pored toga da ubuduće mogu da idem besplatno na odmor u Jemen. Još u šali, rekao sam da nikada nisam jeo tako ukusne džinovske gambase na roštilju kao u malom mestu Mocha u Jemenu (Mocha kafa je takođe dobila ime po ovom gradu). Nekoliko dana kasnije, naša redakcija FAZ-a dobila je kutiju škampa koji su nekoliko sati ranije pečeni na roštilju u Jemenu. Moje kolege su hrabro i samo po sebi zgrabile ovu „krticu“ (kako su je zvali u redakciji) i smatrali da je potpuno „normalno“. Nije im palo ni na pamet da razmišljaju o etičkim i moralnim pitanjima.

· Feljton FAZ je imao i banku knjiga sa knjigama koje su slate izdavaču bez zahteva za recenziju. I što je više primeraka kritika određene izdavačke kuće bilo pozitivno recenzirano u novinama, to je izdavačka kuća slala feljtonu više novih publikacija. Ponekad bih odneo kutiju punu potpuno novih feljtonskih knjiga u političko odeljenje za samoposluživanje kolega. Niko tamo nije to smatrao uvredljivim. Nove knjige urednika FAZ-a su takođe pominjane kao nešto što se podrazumeva u FAZ-u. Sećam se svog prvog bestselera u izdanju FAZ-a, „Verschlusssache BND“, koji su urednici FAZ-a promovisali samo po sebi na konferenciji za štampu u prostorijama FAZ-a.

· Još se sećam da me je nekoliko godina Federalna kancelarija kriminalističke policije klasifikovala kao „u opasnosti od napada“ zbog moje kritike islamske ideologije. Ja sam verovatno bio jedini nemački novinar koji je legalno prisustvovao uredničkoj konferenciji FAZ-a sa vojnim vatrenim oružjem vezanim za pojas. Proizvođač automobila BMV mi je obezbedio blindiranu limuzinu sa televizorom i sav luksuz na mnogo meseci, a da mi to ne naplaćuje. FAZ nije samo znao za ovo. Takođe mi je bilo dozvoljeno da FAZ-u naplatim sve tekuće troškove vozila. Zato što je FAZ bio srećan što moj službeni automobil nije plaćen po kilometraži. Sve se to nekako samo po sebi podrazumevalo.

· Na kraju, verovatno se uvek radilo o jednoj stvari: ne, ne o istinitom izveštavanju o događajima. Radilo se o novcu i ličnoj dobiti. Ljudi su sledili svoje ciljeve.

Bezvredni pijanci: pogled na prljavi posao novinara

· Mogu opisati do sekunde kada sam lično prestao da radim ovo i odjednom sam se zgadio. Tog dana sam nazvao frankfurtskog advokata za krivična dela Hansa Volfganga Ojlera i pitao za savet, jer je jedan od najpoznatijih nemačkih političara CDU hteo da mi naredi da u prisustvu svedoka špijuniram tadašnjeg premijera SPD Rajna-Palatinata Kurta Beka. u svojoj kancelariji. Jedan od ovih svedoka bio je bivši generalni direktor CDU Rhineland. Ovaj čovek je prošao kroz mnogo toga za CDU i dugo je držao jezik za zubima o mnogim pitanjima. Neka sada odluči da li će javno prozivati one koji stoje iza njega.

Ostajem pri svojoj ponudi da svedočim sa njim u bilo kom trenutku javno ili pred sudom.“ Poznati lider CDU, kao što sam rekao, nije bio klijent, ali je bio prisutan kao svedok kada je, kao prvi korak, dobro- Poznati političar CDU mi je ponudio 5.000 evra, tako da sam, pod krinkom novinara, špijunirao bračni život žene Kurta Beka da bih zaštitio porodicu Bek, ne želim i neću da iznosim detalje, ali hoću Recite ovo: CDU je već imao bankovne izvode porodice Bek. Navodno je službenik banke, blisko povezan sa CDU, već bio u sastavu.

Osim jednog detalja u porodičnom životu. Političar koji je sedeo nasuprot meni je ipak bio član čuvene komisije CDU dva sata i u sebi ćutao. U tim trenucima razmišljao sam o tome koliko je političar morao da padne da bi pretpostavio da ću ja obaviti njegov prljavi posao i njegovu partiju u zamenu za skrivenu uplatu (maskiran kao honorar). Prihvatio sam ponudu u državnom parlamentu u Majncu i tog vrelog dana odmah iz automobila pozvao advokata Hansa Volfganga Ojlera. Zatim je dogovorio sastanak sa menadžerom kancelarije Kurta Beka.

 I saznali smo da su oni već znali za ova naređenja. Jer nisam bio jedini novinar koga je CDU poslala posle Kurta Beka. Ništa od ovoga ne bi bilo da ja, kao novinar, nisam imao ovu lepljivu intimu sa mnogim političarima. Ova izdaja se od mene očekivala samo po sebi.

· Zauzvrat, tada sam imao mnogo prednosti: bio sam u letnjikovcu Konrada Adenauera i van njega, vile sa bazenom i parkom u Kadenabiji na jezeru Komo u Italiji. Vila La Kolina je pripadala (i još uvek pripada) Fondaciji Konrad Adenauer, povezanoj sa CDU, sa kojom sam bio isprepleten. I tamo sam se uvek iznova sretao sa liderima nemačke politike.

Na primer, tih godina sam bio deo osoblja za planiranje Adenauer fondacije. A CDU me je hranio dobro plaćenim porudžbinama za predavanja. Naročito u Vili La Kolina, gde nepoznati ljudi tih dana nisu bili dozvoljeni, ljudi su se opasno zbližili jedni s drugima. Ljudi su tamo jeli i pili previše. Moja supruga i ja nikada nećemo zaboraviti kako je jedan od vodećih političara CDU u Rajni-Palatinat došao pijan noću u našu sobu na poslednjem spratu vile, koja je već bila Adenauerova rezidencija, i zamenio je za toalet u kojem je mogao da povraća.

Zatim je ispraznio sadržaj svog stomaka, pijan kao tvor, na naš krevet. Takva bliskost sa političarima ponekad je bila zaista nepristojna u pravom smislu te reči. Na imanju, u staroj Vili La Kolina, ljudi su bili samo među sobom, nisu zaključavali vrata. A onda se pojavio ovaj pijani velikaš iz CDU. U to vreme, nerado sam prihvatio ovu nepristojnu intimnost. Ali tog dana u državnom parlamentu Majnca, kada sam dobio zadatak da govorim protiv tadašnjeg premijera Rajnland-Falačka Beka, jednostavno sam morao da podvučem crtu. Znao sam da će biti problema i pritiska ako se ne složim. Ali nije me bilo briga. Hteo sam da se konačno ponovo pogledam u ogledalo.

· Inače, vila Konrada Adenauera „La Collina“ čuva još jednu tajnu. Nalazi se na brdu iznad jezera Komo sa pogledom na selo Belađo na drugoj strani jezera koje je udaljeno samo kratku vožnju trajektom. A Fondacija Rokfeler, koja oko sebe, poput hobotnice, objedinjuje moćne elite sa mrežom tajnih organizacija, ima zatvoren centar za obuku u Belađu.

Kada su političke elite morale da se sastanu privatno sa američkim elitama i razgovaraju o političkim odlukama, iskrcale su se u Vili La Kolini, sele trajektom za Belađo, odvezle se do Grand hotela Vila Serbeloni, gde ih je diskretno dočekala Rokfelerova fondacija. šofer. Ova diskretna procedura me je podsetila na nemačku ambasadu u Teheranu, koja se nalazi u ulici Ferdovsi 324, a odmah pored u ulici Ferdovsi nalazi se turska ambasada. Obe su, što je strogo poverljivo, povezane podzemnim hodnikom kako bi se ambasadori i njihovo najbliže osoblje u slučaju nužde mogli skloniti u susedne prostorije.

Ako je predstavnik Savezne obaveštajne službe hteo da me infiltrira u nemačku ambasadu, a da osoblje ambasade to ne primeti, onda sam morao da odem do turske ambasade i da me tamo odvedu podzemnim poveznim koridorom. Takvi podzemni prolazi postojali su u mnogim nemačkim ambasadama (posebno u arapskim i afričkim zemljama; ponekad su ih američke službe koristile za tajno uklanjanje ljudi, ali to ovde nije važno).

Sve ovo mi je bilo uzbudljivo i misteriozno, ali se pri pažljivijem pregledu pokazalo prilično ludim. Baš kao i tajni sastanci vodećih nemačkih političara koji su putovali trajektom iz Vile La Koline u Belađo da bi dobili uputstva o svom političkom ponašanju od Rokfelerove fondacije. Tek kasnije sam saznao da je Rokfelerova fondacija takođe osvajala vodeće nemačke novinare preko povezanih organizacija kao što je Trilateralna komisija; pleću se u čahuru naklonosti kao grabežljivi pauk dok nema izlaza.

Ali o tome ćemo govoriti u drugom poglavlju.