LSD? Krek? Džimsova trava? Kokain? Kristalni met? Gledajući izveštaje naših kvalitetnih medija, sve se više pitate šta se droga koristi u redakcijama. Izgleda da su sišli s uma. Šta ujutru stavljaju u musli? Mnogi novinari su očigledno izgubili dodir sa realnošću. U vreme kada su milioni ljudi toliko zabrinuti da ne znaju kako da se nose sa rastućim stanarinama i cenama hrane, neki novinari nastoje da se približe upravo elitama koje su odgovorne za patnju sve većeg broja ljudi. I dok EU može samo da odloži bankrot država neprestanim štampanjem novca, naši mejnstrim mediji, u interesu finansijske elite, pozivaju na prijem još bankrotiranih kriznih država u EU. Previše kreka? Previše LSD-a? Ili je kokain u redakcijama? Dok su građani siti smrti stranih misija, neki predstavnici medija stavljaju svoje čelične šlemove i radosno podržavaju Amerikance u planiranju novih vojnih misija. Da li su to efekti kristalnog metamfetamina? Knjigu Uda Ulfokte o kupljenim novinarima objavićemo u nekoliko nastavaka, u prevodu Paje Ilića

Udo Ulfkote

Poglavlje 2

Naši mediji: Podjednako promenljivi, poslušni autoritetima i nespremni da se bave istraživanjem

Svi ljudi koji su navedeni u ovoj knjizi poriču svoju bliskost sa elitnim organizacijama. Negiraju i da su lobisti. Negiraju i da ih je „pokvarila“ blizina eliti. I poriču da su zbog blizine pomenutim grupama izgubili novinarsku oštroumnost. Oni poriču da ova blizina utiče na njihovo izveštavanje.

Tilo Sarazin: osuđeni nacionalni heroj

U poznatim redakcijama lako se može raskrinkati zli demon novinara. Uzmimo za primer teze Tila Sarazina. Prema renomiranim anketama, više od dve trećine (70 procenata) Nemaca se u principu slaže sa Sarrazinom. Thilo Sarrazin je stoga nešto poput narodnog heroja, ako se gleda na rejting anketa. U našim medijima on je u osnovi suprotan – personifikacija „zlikovca“. I to samo zato što se usuđuje da kaže ono što misli većina. Taz naziva Sarrazina „demagogom“ kao i novine Kolner Stadt-Anzeiger. Deutschlandradio ga naziva ‘desničarskim populistom’. A novinarka Meli Kijak opisala je Sarazina, kome je desna strana lica delimično paralizovana, kao „karikaturu čoveka koji šepa, muca, trza se“.

Osoba koja otvoreno iznosi ono što većina misli, u našim medijima se proganja kao „karikatura osobe koja šepa, muca, trza se“. Da li je ovo još uvek moguće? Čovek sa anketnim rejtingom kao popularni heroj stavljen je u javnost u našim medijima. Zli demon manipulacije iza ovoga sada se može naći u skoro svakoj redakciji. Nedeljnik Cajt je sa punom ozbiljnošću pitao da li je uopšte moguće da se nosi sa Tilom Sarrazinom u medijima, na šta je on dobio odgovor: „Zar time ne širimo misli koje danas osuđuju gotovo svi novinari i političari Thilo Sarrazin (…) služba (…) Thilo Sarrazin je na putu da postane popularni heroj…“. Očigledno je neprihvatljivo da se i u Nemačkoj mišljenje većine ljudi izražava i iznosi u medijima.

·    Navodno u nemačkom govornom području imamo širok spektar novina, TV kanala i drugih medija sa širokim spektrom mišljenja. Od krajnje leve do krajnje desne. Novinari su danas navodno potpuno nezavisni od ljudi i stvari o kojima pišu. Pretpostavlja se da su posvećeni samo objektivnoj istini. Međutim, kao što ćemo uskoro videti, ovo je samo čista iluzija.

·    Iluzija se odnosi na čulnu prevaru; percepcija je drugačija od onoga što je u stvarnosti. Naši „kvalitetni mediji“ su do savršenstva savladali ovu umetnost iluzije. Oni samo simuliraju različitost mišljenja, nezavisnost i istinito izveštavanje. U stvari, mi građani smo izmanipulisani, dezinformisani i medijski usmereni u pravcu koji žele političari.

Propaganda: Balkanski Prusi napreduju

Nemačko tržište rada je 1. januara 2014. godine potpuno otvoreno za imigrante iz Bugarske i Rumunije. Bila je to vrlo kontroverzna tema. I tako su se čuli oprezni glasovi koji su upozoravali na „imigraciju siromaštva“ u nemačke društvene sisteme. Kancelarka, međutim, nije bila posebno oduševljena ovom raspravom. Mediji su dobili nagoveštaj. Odmah je usledio talas izveštaja da su Rumuni i Bugari izuzetno vredni ljudi koji će sigurno puniti našu kasu socijalnog osiguranja umesto da je isprazne. Heute-journal je nadmašio sve druge dvorski politički korektne novinare i govorio je o Rumunima i Bugarima kao o „Prusima Balkana“.

 Začuđenim posmatračima je rečeno: „Ako pogledate statistiku tržišta rada, videćete dokaze o tome. Stopa nezaposlenosti među bugarskim i rumunskim imigrantima je čak niža od one u opštoj populaciji. Tvrdi se da se samo neosnovani strahovi podstiču na napad na nemački društveni sistem od strane građana Bugarske i Rumunije. „Heute-journal“ čak kaže o njima: „Većina njih popunjava praznine na nemačkom tržištu rada, gde nedostaje kvalifikovanih radnika“.

Državni propagandni kanal ZDF bio je preteča talasa dezinformacija i propagande u kojoj je Nemce trebalo naterati da se plaše svojih novih sugrađana. Pojavili su se izveštaji koji prikazuju Rumune i Bugare kao izuzetno vrednu novu grupu stanovništva, čak i izuzetno retko nezaposlenu u poređenju sa nemačkom populacijom u celini. Svi – zaista svi – mejnstrim nemački mediji su ovo shvatili i nekontrolisano širili . Na kraju krajeva, brojke koje su kružile u Heute-journalu koje su trebale da potkrepe ove tvrdnje stigle su direktno iz savezne vlade. To je bilo samo nekoliko meseci pre lokalnih i evropskih izbora 2014.

Građani su trebali biti srećni. Tih dana su i poznate poslovne novine poput Handelsblata tvrdile: „Bugari i Rumuni: masovna migracija se urušava“. A kako o ovoj temi uopšte nije trebalo da bude diskusije, istovremeno su podignute i jezičke barijere: „Prosjačka imigracija“ i „socijalni turizam“ trebalo je da postanu „neizgovorive reči godine“. Jezička policija je u udarnom informativnom programu objasnila zašto više ne bi trebalo da koristimo ove reči:

Ovo diskriminiše ljude koji traže bolju budućnost u Nemačkoj iz puke potrebe i zamagljuje njihovo osnovno pravo na to. Prema oceni žirija, termin „socijalni turizam“ deo je mreže drugih loših reči koje zajedno služe za širenje ovog osećaja: „imigracija siromaštva“ je prvobitno korišćena u klevetničkom smislu da znači „imigracija u društvene sisteme“, i sada se sve više koristi nediferenciran kao navodno činjenično neutralan termin. Termin „socijalni turizam“, međutim, dovodi do krajnosti insinuaciju zlobe.

Ostalo je samo šest dana do evropskih i lokalnih izbora u maju 2014. godine, kada je građanima predočena istina: „Primaoci Hartza IV: Sve više imigranata iz Bugarske i Rumunije“ bio je naslov u listu Bild. Prve dve rečenice članka govore same za sebe: „Broj siromašnih imigranata iz istočnih zemalja EU i zemalja sa evro-dugovima koji primaju povlastice Hartz IV u Nemačkoj nastavlja značajno da raste, prema poslednjim podacima iz Federalna agencija za zapošljavanje (BA), 290.760 ljudi iz 10 istočnih i 4 dužničke zemlje primilo je socijalna davanja, što je 21% (50.226) više nego u februaru 2013. Prema ovim podacima, u februaru je broj Bugara i Rumuna koji primaju Harcove beneficije. po prvi put premašio 50.000 ljudi. Krajem februara BA je brojala 28.705 korisnika iz Bugarske i 24.098 iz Rumunije.

A u junu 2014. nemački mediji su objavili: broj primaoca Harc IV iz Bugarske i Rumunije značajno je porastao u odnosu na prethodnu godinu, za oko 60 odsto. Ovo je prema aktuelnim podacima Instituta za istraživanje zapošljavanja. Prema ovim podacima, mnogi novi građani zavisni od osnovnih beneficija žive u nekoliko velikih gradova, posebno u Dortmundu, Duizburgu, Štutgartu i Hamburgu. I opet: šezdeset posto više primalaca Hartz IV iz Bugarske i Rumunije. A malo pre ovoga, rečeno je upravo suprotno. Tada smo pričali o navodno tako vrednim „Prusima sa Balkana“.

Jednostavno rečeno, bili su u pravu oni koji su upozoravali na razvoj pred važne izbore. Postojale su i postoje mase siromašnih doseljenika. Ali političari i mediji su nam ih prodali pre izbora kao „Prusi Balkana“ i potkrepili ovu smelu tvrdnju statistikom koja je verovatno falsifikovana upravo za ovu kampanju dezinformacija. To je bila tipična imitacija istinitog i nezavisnog izveštavanja. Čista iluzija.

Zašto je sve ovo urađeno? Marko Arndt iz fondacije Konrad Adenauer u Sofiji dao je nagoveštaj nekoliko godina ranije, u razgovoru za Deutschland-Radio. Upitan da li je Bugarska prerano primljena u EU, Arndt je odgovorio: „Ako za osnovu uzmemo formalne kriterijume, naravno da je tačno da Bugarska, a ni Rumunija nisu u potpunosti ispunile ove kriterijume, da je to bila politička odluka sa stranama. Evropske unije da prihvati obe države“, i nastavio: „Bugarska je na granicama Evrope – kada bih pomislio na ruski uticaj – bio bi mnogo jači u zemlji nego što je sada da Bugarska nije u EU. govori samo o energetskoj politici.

Dakle, čisto politički i geostrateški razlozi doveli su do prijema Bugarske u EU 2007. godine. Nakon Estonije, Letonije, Litvanije, Poljske, Češke, Slovenije, Slovačke i Mađarske, zemalja bivšeg istočnog bloka pod uticajem bivšeg Sovjetskog Saveza, pridružile su se EU 2004. godine, prijem Bugarske i Rumunije 2007. izolovao je Rusiju od Zapadne Evrope. U pozadini je sve bilo povezano sa politikom moći.  

Lukavstva i verbalne obmane u politici i medijima

Nisu samo naše vrhunske vesti postale stalna čulna obmana. Kako ulice oko nas svakim danom postaju sve trošnije, gips otpada sa zidova škola, kriminal dominira sve više i više područja, jaz između bogatih i siromašnih se beskrajno širi, a prigušeni gnev stanovništva dostiže neviđene razmere“, kvalitetnih medija“ uljuljkava nas pero parolama smenjivanja političara. Dok sve spolja polako ali sigurno truli i urušava se, „kvalitetni mediji“ iz dana u dan stvaraju iluziju stabilnosti, prosperiteta i finansijske sigurnosti uz pomoć slogana o istrajnosti.

To dugujemo ustavnom pravniku Hansu Herbertu fon Arnimu za shvatanje da etablirane stranke gledaju na državu kao na plen i voljno plene nas građane poput pljačkaša. Njihovi poslušni pomoćnici u tome su „kvalitetni mediji“. Pomažu i savetuju žrtve da ćute i dobro raspoloženi, čak i kada ih pljačkaju. Ono što većina medija na nemačkom govornom području stalno proizvodi nema apsolutno nikakve veze sa istinom, objektivnošću i nezavisnošću. To je više kao neka vrsta Gleichschaltunga.

Verbalne obmane politike i medija u ovoj sinhronizaciji lako su uočljive pažljivijim uvidom: kada nam govore kako da razmišljamo, oni to nazivaju „odgajanjem odgovornih građana“. Kada imigranti ne pokazuju poštovanje prema domorocima, mi bi trebalo da to poštujemo kao „kulturnu stvar“. Kada svi mejnstrim mediji, kao u diktaturi, 24/7 izveštavaju praktično isto na svim kanalima i u svim novinama, to treba shvatiti kao „raznovrsnost“ medijskog sveta. Sa evrom stvari stoje drugačije: kada političari svih stranaka stavljaju našu štednju u veći rizik sa „evro paketima za spasavanje“, oni govore o „stabilizaciji“ (npr. stabilizacijski pakt). Iza svih ovih pojmova već se na prvi pogled vidi laž. Svima je poznata svakodnevna obmana i izvrtanje terminologije kojom nas složno hrane političari i mediji. Kada sve glavne stranke i mediji zauzmu bukvalno isti stav o važnim pitanjima kao što su klimatske promene, kvote za žene ili spasavanje evra, naši mediji to sada nazivaju „živom demokratijom“.

U stvari, vuku nas za nos „kvalitetni novinari“. Pošto je naše snabdevanje električnom energijom sada stalno na ivici kolapsa zbog „okretanja energije“, mediji jednostavno nazivaju nepouzdano snabdevanje energijom „otpornim“. Niko se ne buni protiv takvog idiotskog reinterpretacije pojmova. I u nekom trenutku čak i poverujemo, iako znamo da je suprotno. Sada smatramo potpuno normalnom prevaru koju novinari svakodnevno prave nad nama građanima. Mnogi su se pomirili sa činjenicom da ih političari i njihovi poslušni pomoćnici lažu i obmanjuju u „kvalitetnim medijima“. Kakve su posledice? S pravom više ne verujemo novinarima.

Gubitak poverenja

U nemačkom govornom području, novinari su, iz mnogo razloga, postali jedna od najmanje poštovanih grupa stanovništva. To nije slučajno, jer su decenijama naporno radili da bi stekli ovu patetičnu reputaciju. U borbi za rejting i tiraž toliko su često lagali i iskrivljavali istinu da im gotovo niko više ne veruje.

·    Ljekari, medicinske sestre i policajci su popularni – ali šta je sa novinarima iz „kvalitetnih medija“? Da se ??ne zavaravamo: Reputacija kvalitetnih novinara je u podrumu. Na skali prestiža među običnim građanima, ona se svrstava između političara i prostitutki. Da li je čudno što se nekada cenjene medijske kuće na internetu sve češće nazivaju „medijskim kurvama“, a nekadašnji novinski magazin Špigl, na primer, zaradio je neslavni nadimak „Pljuvač“?

U studiji Alensbah instituta za istraživanje javnog mnjenja iz 2013. godine, TV ličnosti su na poslednjem mestu na skali popularnosti, pored bankara. Međutim, sami TV voditelji imaju tendenciju da sebe smatraju najvećim. Na primer, Johanes B. Kerner. U martu 2014. pojavio se u Bild der Frau sa izjavom: „Moj IQ je negde oko 130. A narcisoidni voditelj Mišel Fridman, posle afere sa nateranim ukrajinskim prostitutkama, ozbiljno je naglasio: „Nisam se dovoljno voleo“.

Strani novinari takođe nemaju najbolje mišljenje o svojim kolegama koji govore nemački. Rodžer Bojls, nemački dopisnik londonskog Tajmsa, rekao je pre dve decenije: „Novinari nemačkih novina izgleda veoma zavise od novinskih agencija. Mnoge priče koje se pojavljuju pod njihovim imenom su identične sa dpa ??ili u izveštajima nemačkog AP koji dan ranije, razlika je u tome što je novinar dodao svoje mišljenje – bez sprovođenja sopstvenog istraživanja“. Brendon Mičener iz renomiranog International Herald Tribune-a takođe je kritikovao nemačke novinare, rekavši: „Previše novinskih članaka ne sadrži sopstvena istraživanja, već su uglavnom nekritički“. Uz nekoliko izuzetaka, mislim da su novinari previše pasivni i možda malo lenji. Oni su uvek dobro informisani, ali u isto vreme poslušni autoritetu: Lenjivi, poslušni autoritetu i nespremni da istražuju – ovako na nemačke novinare gledaju njihove kolege. A drezdenski komunikolog profesor Volfgang Donsbah je to proučavao u studiji pod nazivom „Razočaranje profesijom“?

·    Većina građana primećuje ogroman uticaj novinara na mnoge oblasti njihovog života: o čemu pričaju u svakodnevnom životu, šta misle o političarima, za koju partiju glasaju i koju robu kupuju. Za više od polovine njih novinari su uticajniji od političara. I skoro svi to ne vole. Štaviše, skoro dve trećine građana kritikuje političko izveštavanje kao nedovoljno objektivno, iako dve trećine od njih očekuje i objektivnost. Za njih novinari nisu pošteni mešetari. Skoro dve trećine veruje da novinari često potiskuju mišljenja stručnjaka koji se sa njima ne slažu.

Pogovor

Amerikanac Karl Bernštajn je reporter koji je razotkrio slučaj Votergejt 1974. godine i time svrgnuo američkog predsednika Niksona. Bernštajn je dobitnik Pulicerove nagrade. On je teška kategorija u novinarstvu. Nakon što je 1977. napustio američki list Vashington Post, šest meseci je radio na jednom tekstu: članku o saradnji novinara sa CIA-om. Njegov izveštaj je objavljen u časopisu Rolling Stone. U njemu je Bernštajn otkrio da je oko 400 američkih novinara radilo za CIA. U to vreme, Njujork tajms je čak imao ugovor sa CIA-om, prema kojem je CIA mogla da „pozajmi“ svoje novinare u bilo kom trenutku. Shodno tome, najistaknutiji urednički pisci i komentatori u Sjedinjenim Državama bili su na platnom spisku CIA-e, uključujući izdavače i glavne urednike, kao i strane novinare. Barem od ovog otkrića 1977. godine, bilo je jasno da CIA regrutuje novinare i visoke zaposlene u medijskim kompanijama širom sveta ili ih drži kao doušnike.

·    Šta to znači za nas u Nemačkoj? Primer: političar SPD-a Manfred Lahnštajn bio je savezni ministar finansija 1982. godine i radio je za medijsku korporaciju Bertelsman od 1983. do 2004. godine, poslednji put kao „specijalni predstavnik izvršnog odbora“. Lahnstein je bio član Trilateralne komisije, o čemu se detaljno govori u ovoj knjizi. A od sredine 1990-ih bio je predsednik upravnog odbora fondacije nedeljnih novina Die Zeit (Fondacija Zeit). Lahnsteinovo ime se pojavljuje u zaostavštini bivšeg oficira CIA Roberta Trumbull Crovleia kao doušnika CIA. Lahnstein je jedno od 2.619 imena navodnih doušnika CIA. Robert Trumbull Crovlei umro je u bolnici u Vašingtonu 8. oktobra 2000. Bio je zamenik šefa operacija CIA-e i šef njenog odeljenja za tajne operacije. Moguće je da oni na njegovom spisku nisu ni znali da su doušnici CIA. U avgustu 2014. pisao sam Manfredu Lahnsteinu iz nedeljnika Die Zeit, pitajući ga da li zna da je on – kao i drugi Nemci – uključen u spisak doušnika CIA. Očigledno je to bilo dok je bio zadužen za medije u Bertelsmannu. Zato što se u spisku pominje njegova adresa u Giterslohu u to vreme. Lahnstein mi je odgovorio, vidno iznenađen: „Hvala na dojavi, nisam imao pojma i nemam pojma.

Ubeđen sam da Lahnštajn govori istinu. Jer, prema mom istraživanju, članovi Trilateralne komisije su u prošlosti, gotovo automatski i bez njihovog znanja, bili uvršteni na CIA-inu listu onih koji su bliski američkim obaveštajnim agencijama ili ih čak aktivno podržavaju. Tako bi Lahnštajn mogao da se nađe na spisku doušnika CIA-e kao bivši član Trilateralne komisije. Jednostavno rečeno: bolje je kloniti se transatlantskih organizacija.

Nejasno je zašto se naši novinari i dalje drže takvih mreža. Uostalom, za ono što se dešavalo trebalo je da znaju najkasnije 2006. godine. Te godine je na kanalu Arte prikazan dokumentarni film „Used and Controlled“. U njemu su začuđeni gledaoci saznali kako je CIA namerno pokušavala da utiče na redakcije nemačkih izdavačkih kuća i emitera preko prikrivenih organizacija. Ovo je postalo jasno: književnici, muzičari, zaposleni u izdavačkim kućama ili javnim emiterima – mnogi od njih bili su daljinski kontrolisani iz Vašingtona. I časopise kao što je književni časopis Der Monat sufinansirala je CIA. Kada je ovo postalo poznato iz članka u Njujork tajmsu, Die Zeit je jednostavno kupio Der Mopa novčanicu od 557 funti.

Sve ovo nikada nije bila tajna. Samo to niko nije hteo da vidi. Još 1996. CIA je javno objavila da će angažovati još novinara. Gde je najbolje mesto za uspostavljanje takvih kontakata? Gde se onda alfa novinar pretvara u „Frankenštajn IM“? Naravno, u brojnim transatlantskim organizacijama. Zato što tamo za pregovarački sto redovno seda CIA.

Danas mnogi od onih koje sam poimence pomenuo u ovoj knjizi mogu da tvrde da još uvek nisu bili svesni šta se dešava oko njih. Tvrdiće da su bili previše glupi, previše naivni ili previše nekompetentni. Međutim, sve je tako transparentno: uostalom, vodeći lideri transatlantske akcije sede u Savetu za spoljne poslove (CFR). CFR ima najbliže veze sa CIA-om. CFR ima mnogo ogranaka za kaktuse, kao što je Nemački savet za spoljne odnose – Nemcima poznatiji kao Nemačko društvo za spoljnu politiku (DGAP), čije je osnivanje pomogao CFR. Skoro sve proameričke lobističke organizacije su ujedinjene u Transatlantic Polici Netvork (TPN).

Ova organizacija sebe smatra lobističkom organizacijom velikih evropskih i američkih korporacija, medijskih kuća i trustova mozgova i navodi kompanije članice po imenu, na primer: Allianz, AT&T, BASF, Bertelsmann AG, Boeing, BP, Caterpillar Inc, Citigroup, Coca-Cola, Daimler AG, Dell, Deutsche Bank, Dow Chemical, Ericsson, Facebook, GE, Hewlett Packard, HSBC, IBM, JP Morgan, The McGraw-Hill Companies, Michelin, Microsoft, Nestle, Oracle, Pfizer International, SAP AG, Siemens AG, S.W.I.F.T., Syngenta i UPS. A sada ispod su imena istraživačkih centara koji su takođe povezani sa gore navedenim velikim korporacijama pod okriljem Transatlantske mreže za politiku AmCham EU (Američka privredna komora EU), Aspen Institute – Berlin, Aspen Institute – Italija, Atlantski savet Sjedinjenih Država, Brukings institut, BRIGEL, Karnegijeva fondacija za međunarodni mir, Centar za evropske političke studije (CEPS), Privredna komora SAD, Čatam Haus, Savet za spoljne odnose, Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS), Deutsche Gesellschaft fur Ausvartige Politik e. V. (DGAP), Evropski centar za politiku (EPC), Evropski industrijski okrugli sto (ERT), Evropsko-američki poslovni savet, Evropski institut, Nemački Maršal fond SAD, Francuski institut za međunarodne odnose (IFRI), Transevropske političke studije Udruženje (TEPSA), UNICE i Savet za konkurentnost SAD. Jedino što nedostaje su Atlantski most i njegova partnerska organizacija, Američki savet za Nemačku i Trilateralna komisija gospodina Rokfelera. Visokopozicionirani političari takođe pripadaju skoro svakoj od gore navedenih organizacija. Dakle, evo ga, mreža velikih korporacija, medijskih kuća i istraživačkih centara u koju su upleteni mnogi novinari mejnstrim medija, poslovni lideri, političari i akademici. Da li svi oni zaista samo žele da se igraju?

·    Dakle, da li je ovo teorija zavere ako sam lično uveren da nam masažu mozga najvišeg reda spremaju brojne pojedinačne ćelije Transatlantske političke mreže i njenih susednih organizacija? Da su perspektive članova i prijatelja ovih brojnih lobističkih organizacija, njihovih tamošnjih kolega i istraživača, tako vešto oblikovane i sužene dok ne postanu idealni transformatori ideja velikih korporacija, obaveštajnih agencija i interesa SAD, a njihove misli i strategije izgleda da budu svoji? Tako formirane ideje se zatim generišu u bezbroj publikacija i drugih sredstava komunikacije u mejnstrim medijima i prodaju kao sopstveni misaoni proizvodi.

·    Na fonu svega ovog, apsolutno je suludo kada vodeći mediji na nemačkom jeziku, koji rade na ovaj način, objavljuju izveštaje prema kojima praktično nema slobode štampe u Iraku ili drugim dalekim zemljama. A to je zato što ogromna većina tamošnjih medija nije nezavisna i deluje kao glasnogovornik političkih grupa. Reporteri bez granica, koje finansira američki milijarder Soroš, takođe voli da razotkriva takva kršenja u udaljenim zemljama – ali ne i ovde u Evropi. Međutim, čak i naši mediji na nemačkom jeziku uglavnom su glasnogovornici političkih grupa i, kao što smo videli u veze sa transatlantskim preplitanjem, nikako nisu samostalne. U ZDF-u, štaviše, skoro svi uticajni urednici i programski direktori imaju partijsku knjižicu. A sada se ZDF s pravom može nazvati najzavisnijim emiterom u republici. Uostalom, u martu 2014. Savezni ustavni sud je osudio uticaj politike na radiodifuzne organe – i proglasio ZDF „Državni ugovor“ neustavnim. To znači: uticaj političkih grupa na ZDF je toliko ekstreman da je je protivustavno! To su uslovi kao u banana republici.

Ono što smo istražili u ovoj knjizi su moćno-politička jezgra sistema uticaja elite. Stoga nije iznenađujuće da „brute reči“ koje danas koristimo kao nešto što se podrazumevaju imaju svoje poreklo tamo: od „globalizacije“ do „liberalizacije svetskih tržišta“, od „borbe protiv međunarodnog terorizma“ do „arapskog proleća“. „ili takve bezazlene reči kao što su „vazdušni udari“ kada podrazumevaju najbrutalnije bombardovanje.

Pre svega, transatlantski sistemi uticaja proameričkih elita razvijaju planove za rat. Od iračko-iranskog rata 1980-1988, preko brojnih ratova za resurse u Africi, kuvajtskog rata 1990, balkanskih ratova, rata u Iraku 2003, avganistanskog rata, građanskih ratova u arapskim državama, u Ukrajini i ponovo na Bliskom istoku, gde je uvek reč o sirovinama i snazi. A naši vodeći mediji sve to rado prate propagandom. Kako je austrijski istraživač konflikta dr Kurt Grič posle opsežnog istraživanja nazvao naše buržoaske kvalitetne medije: „rat huškači“. Čak i Gabor Štajngart, urednik čuvenog poslovnog lista Handelsblat, sada optužuje svoje kolege iz mejnstrim medija (npr. alfa novinare Frankfurter Allgemeine Zeitunga) za ratno huškanje, a članke FAZ-a naziva „intelektualnim pozivima“. U kasno leto 2014, on je čak optužio FAZ da koristi lažne izveštaje da poveća huškanje protiv Rusije. Jednog dana, dragi čitaoci, sledeća generacija će pitati koliko dugo ste podržavali ove ratne huškače. Četiri petine Nemaca odbacuje nemačke vojne misije u inostranstvu. Savezni predsednik Joahim Gauk zauzima potpuno drugačiju tačku gledišta koja je bliska gledištu usijanih glava“ u SAD.

Danas me je sramota što sam veći deo svog nekadašnjeg novinarskog života radio za ratne huškače. Drugi se ne stide. Naprotiv, nekoliko novinara Alfe je u kontaktu sa Amerikancem Ralfom F. Gofom. Ovaj čovek je radio u pozadini u mnogim američkim organizacijama. Prema ruskim izvorima, Ralf F. Gof je bio šef kancelarije CIA u Nemačkoj do leta 2014. Zvanično, delovao je pod imenom „službenik spoljne službe Stejt departmenta SAD“.573 Note se maskirao kao bezopasan diplomata. Poput njegove supruge Dženifer Gof, priča se da se specijalizovao za regrutovanje stranaca za CIA tokom transatlantskih pregovora. Za njegovu suprugu Dženifer se kaže da je iz tog razloga prognana iz druge zemlje još 2004. godine. Ovo je sve sasvim normalno za američke usluge. U Ženevi je dugo radio i svetski poznati zviždač Edvard Snouden, prerušen u diplomatu

Da li se sećate da ova knjiga govori o tome kako su američke obaveštajne agencije tokom Hladnog rata pomogle u stvaranju transatlantskih organizacija preko kojih su htele da utiču na javno mnjenje u Nemačkoj? A da li se sećate koje su nagrade ovih organizacija nazvane po američkim obaveštajcima i koje su pozicije u transatlantskim fondovima zauzimale američke službe u Nemačkoj? Očigledno, ništa se u tom pogledu nije promenilo do danas. Zato što je ovaj Ralf F. Gof, za koga se pre Berlina kaže da je radio za CIA u Beču (pod maskom diplomate) i među svojim prijateljima ubrajao i mnoge alfa novinare, bio je prinuđen da napusti Nemačku u leto 2014. njegove aktivnosti za prekoračenje obaveštajnih službi. Preko njegovih profila na raznim društvenim mrežama brzo su se tokom leta mogli pronaći njegovi relevantni kontakti 2014. Sada će verovatno biti brzo uklonjeni. Zašto naši alfa novinari to nisu ranije javili?

Ako i dalje postavljate sebi ovo pitanje, vratite se na odeljak Početak. Jer onda treba pažljivo pročitati ovu knjigu iz početka…  Da li se još uvek sećate stranica od 74 do 76 knjige? Zatim udahnite poslednji put duboko:

31. januara 2000. godine, 23-godišnji kaplar Bundesvera Andre Horn umro je u poljskoj bolnici u Prizrenu (Kosovo). Na Kosovu je u Kosovskim snagama (KFOR) od kraja novembra 1999. godine. Bundesver navodi zvanični uzrok smrti meningokoknu sepsu. Ovo ne izgleda istina. Naučnici profesor Peter Horn, biotehnolog sa Univerziteta Ludvig Maksimilijan u Minhenu i stručnjak za geohemiju izotopa u Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (IAEA), i lekar i medicinski naučnik Horst Ginter Zigvart, zaključili su da je kaplar Horn možda umro od posledica teškog trovanja osiromašenim uranijumom (OU), koji je dobio na Kosovu. Dokazi radiološkog trovanja uranijumskom municijom bili bi mogući i danas kada bi telo Andre Hornea bilo ekshumirano i tkiva iz njega podvrgnuta naučnoj analizi.

Ponovljeni zahtevi porodice poginulog vojnika Bundesvera za ovakvu ekshumaciju i ispitivanje posmrtnih ostataka od strane međunarodno priznatih stručnjaka ili za podršku molbi porodice tužilaštvu, Savezno ministarstvo odbrane je uvek odbijalo. Ministarstvo i dalje javno tvrdi da uranijumska municija nije opasna. I naši novinari iz Alfe podržavaju ministarstvo u ovoj izjavi. Sada pažljivo proučite dokumente na stranicama 75 i 76 ove knjige. Tada ćete dobiti predstavu o tome koliko mreže koje rade u pozadini mogu biti beskrupulozne. Da li i vi hodate po leševima?

·    I na kraju, usluga vama: ova knjiga je, ipak, prvi deo od tri eksplozivne publikacije o medijskoj industriji. Saznali ste koje tajne mreže kontrolišu naš protok informacija. Saznali ste i o bliskosti naših medija elitama i posledicama toga. Svaka izjava je potkrepljena korak po korak. Teorija zavere je postala stvarnost U drugom tomu saznaćemo koje trikove koriste veliki medijski izdavači da obmanu svoje reklamne klijente.