Američki državnici, obaveštajci, biznismeni i mediji podržali su politički i privredni uspon Kine. U zamenu za poslove sa kineskim kompanijama i fondovima, stvorili su uslove za globalno širenje uticaja i moći Kine, koja je postala najveća pretnja Americi i celom svetu.

U knjizi „Crveno rukovanje“ („Red Handed“), autor Piter Švajcer je izneo brojne dokaze korupcije na koju su pristali mnogi američki političari, diplomate, vlasnici tehnoloških kompanija i medija. Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz te knjige, u kojoj je raskrinkana pozadina spornih političkih i poslovnih kombinacija porodice Bajden, Bila Gejtsa, Vorena Bafeta, Lerija Pejdža i ostalih američkih mogula sa komunističkim režimom u Pekingu.

Piter Frenk Švajcer

Kineski predsednik Si Đinping je, u januaru 2021. godine, rekao: „Svet prolazi kroz velike promene, neviđene u jednom veku, ali vreme i klatno su na našoj strani. Naša snaga i energija su žive, a tu su i naša odlučnost i samopouzdanje.“

– Kapitalisti će nam prodati konopac kojim ćemo ih obesiti – rekao je Vladimir Lenjin. No, malo je dokaza da je ovo tačan citat. Ono što je rekao, međutim, bilo je preciznije, iako manje efektno: „Kapitalisti će nam dati kredite, koji će nam poslužiti za podršku komunističkih partija u njihovim zemljama i, nabdevajući nas materijalom i tehničkom opremom koja nam nedostaje, obnoviće našu vojnu industriju, neophodnu za naš budući napad na njih, naše dobavljače. Drugim rečima, radiće na pripremi sopstvenog samoubistva.“

Drugom prilikom, Lenjin je napisao: „Kapitalisti celog sveta i njihove vlade, dok pokušavaju da osvoje sovjetsko tržište, zatvoriće oči pred gore pomenutom realnošću i tako će se transformisati u ljude koji su gluvi, nemi i slepi. Oni će nam dati kredite, potrudiće se da pripreme sopstveno samoubistvo…“

Dok su se Lenjin i njegov Sovjetski Savez povukli na stranice istorijskih udžbenika, lenjinistički mentalitet je i dalje aktuelan. Danas na Vol stritu, u Silikonskoj dolini i Vašingtonu ima previše gluvih, nemih i slepih Amerikanaca, koji prodaju konopce. A, kupac je Peking.

U ovoj knjizi ću se osvrnuti na izazove sa kojima se suočavamo, a pred koje nas stavlja Peking. Pod „Pekingom“ mislim na diktatorski režim Komunističke partije Kine (KPK), koja kontroliše Narodnu Republiku Kinu. Pretnja sa kojom se suočavamo stiže iz političkog Pekinga, a ne iz kineskog naroda. Zaista, bilo bi tačno reći da je kineski narod najveća žrtva Komunističke partije Kine.

Pod „konopcem“, vrlo konkretno govorim o tehnologiji, novcu, inteligenciji i čak o političkoj podršci, koja je data kineskom komunističkom režimu. Taj konopac se koristi za jačanje vojne ili strateške sposobnosti Pekinga, za sve što unapređuje njihovu poziciju u konkurenciji sa Sjedinjenim Državama.

Decenijama su američki političari, biznismeni i mediji najavljivali liberalizaciju Kine. Rekli su nam da će Kina postati otvorenija. Daćemo im naše tržište, pristup tehnologiji i američkom kapitalu, pa će postati sličniji nama. Ovaj stav se proširio u našem establišmentu, naročito kad su američke elite počele da stiču dodatna bogatstva. Peking rado podstiče ovu lažnu pretpostavku.

Naravno, Kina se nije liberalizovala. Postala je agresivnija i represivnija. Ipak, one elite, koje su nam savetovale da unapredimo saradnju sa Kinom, usput su postale neverovatno bogate.

Da li treba da dozvolimo lobistima da predstavljaju kineske kompanije u hodnicima američke moći? Da li treba da ulažemo naše dolare u kineske kompanije? Da li treba da nastavimo da, uprkos svim dokazima, milimo da možemo da sarađujemo sa Kinom i učinimo je pozitivnom silom na planeti?

Pre 25 godina, možda je bilo razumno za američku elitu da veruje kako bi, negovanjem odnosa sa određenim kineskim zvaničnicima, mogli da stvore osnove za prijateljstvo sa Pekingom. Dogodilo se upravo suprotno. Peking je uspostavio veze i dao novac i poslove određenim američkim elitama, koje su postale prijateljski raspoložene prema pekinškom režimu. Ogromna je krivica tih elita za ono što danas doživljavamo – sve moćniju i agresivniju Kinu.

Članovi ove posebne klase ili traže ili im se nude unosni poslovi, pristup tržištu i centrima političke moći. Zauzvrat, naivno ili ne, pekinški režim stiče strateške i ekonomske koristi. Ovakvu strategiju prvi je predložio Mao, 1956. godine: „Treba naterati strance da služe Kini“. Više od 60 godina kasnije, strategija je postala samo agresivnija.

Peking nudi dogovore, podsticaje, pohvale i pristup stranim elitama, kako bi služile kineskim interesima. Kako kaže profesorka En Mari Bejdi, glavni specijalista za kineske operacije uticaja: „Peking stvara bliska partnerstva sa veoma istaknutim stranim ličnostima, koje mogu doneti komercijalne ili političke prednosti Kini“. U svetu špijunaže, agenti na terenu koriste termin „hvatanje elite“ da opišu uspešne napore da se podmite članovi rukovodstva jedne zemlje. Ključni motiv je, naravno, mogućnost brzog i obimnog bogaćenja. Peking se nada da će takvim pristupom steći minimalnu korist ako neutračiše članove elite tako što će ih učiniti manje kritičnim ili otpornim na kinesku državnu politiku, ili maksimalnu korist ako ih pretvori u stvarne zagovornike stavova Pekinga. Osim novca, za neke postoje i drugi motivi.

Kao što ćemo videti, previše američkih političkih, tehnoloških i finansijskih elita deli zaljubljenost u diktaturu. Čini se da su prilično zadovoljni – čak je i podržavaju – idejom da treba dozvoliti ljudima da biraju koje ovsene pahuljice će da jedu za doručak, ali ne i da biraju državne vođe. Oni veruju da je pekinška diktatura efikasnija – čak je i sistem bolji u celini – od predstavničke demokratije. Mediji pod kontrolom kineske vlade često citiraju izraze njihove podrške. Ukratko, američke elite daju legitimitet kineskoj vladi i nagrađene su velikim i unosnim poslovima.

Neke istaknute ličnosti će isticati svoje negativne izjave, koje su dali o režimu u Pekingu, kao dokaz da su oštri prema Kini. Ali, to je uglavnom skretanje pađžnje. Da budemo jasni, Peking ne zahteva od američkih saradnika da podržavaju njegovu politiku. Peking pragmatično prihvata izvesni nivo kritike od strane elita s kojima sarađuje. Ta strategija je poznata kao „velika pomoć uz malo loših reči“. Tolerisanje nekih neslaganja i kritika od strane svojih stranih partnera stvara utisak kredibiliteta njihovih partnera u očima američke javnosti. Sve dok ove elite ispunjavaju ključne politike i akcije, koje koriste kineskom režimu, neki nivo kritike je prihvatljiv.

Dakle, ko su zapravo ove američke elite koje, na delu i rečima, svesno ili nesvesno, promovišu diktatorski režim u Pekingu? U tome učestvuju neka od najistaknutijih imena tehnološke industrije, Vol strita i američke politike.

Ova knjiga će staviti u fokus ono što mnogi znaju decenijama, čak i anegdotski – vodeći Amerikanci su ekstenzivno sarađivali sa brutalnim kineskim vlastima zarad lične koristi. Nastavićemo da razmatramo slučaj, sa novim dokazima o direktnim vezama sa kineskim obaveštajnim službama, koje ima verovatno najmoćniji čovek u Americi i na svetu. On  se javno pravda za veze sa Pekingom, gde je njegova porodica obezbedila poslove vredne desetine miliona dolara.

Izvešćemo na videlo još jednu predsedničku porodicu koja je kroz dve generacije imala koristi od dogovora sa Pekingom – porodicu čiji se članovi sada pojavljuju na kineskoj državnoj televiziji, gde hvale dostignuća njihove aktuelne vlasti. U Kapitol Hilu skinućemo zavesu sa predsednika Kongresa, čija porodica više decenija uživa u vrlo unosnim poslovima sa Pekingom. Upoznaćemo se sa moćnim američkim senatorom, predsedavajućim Komitetom za obaveštajne poslove Senata, koji je opravdavao postupke Pekinga dok je njegova porodica sklapala niz poslova sa Kinom. Otkrićemo ko su bivši američki senatori i kongresmeni, koji su sada na platnom spisku Pekinga, pa i danas lobiraju za Kinu u hodnicima Vašingtona. Tu je i nekoliko bivših ambasadora SAD-a u Kini, koji se sada bogate radeći za kineske enklave u Sjedinjenim Državama. Saznaćemo informacije o bivšem američkom senatoru i sekretaru odbrane, koji sada pomaže kineskim državnim preduzećima da se takmiče protiv američkih kompanija.

Razotkrićemo bivše visoke američke obaveštajne i bezbednosne zvaničnike, koji sada pomažu Pekingu da lakše dođe do američke tehnologije. U Silicijumskoj dolini nalaze se neki od najbogatijih tehnoloških preduzetnika na svetu, koji imaju zabrinjavajuće veze sa Pekingom. Oni u nacionalnim medijima vode permanentnu kampanju u kojoj promovišu vrline kineskog komunističkog režima.

Pokazaćemo kako šef najveće finansijske firme na Vol stritu hvali režim, a dokazano je da je čak i pomagao Komunističkoj partiji Kine da proširi uticaj na strane korporacije. Otkrićemo i kako je i zašto jedan od najmoćnijih ljudi Vol strita investirao sto miliona dolara u propagandni projekat Komunističke partije Kine.

Previše bogatih i moćnih Amerikanaca zatvara oči pred prirodom svojih poslovnih partnera. Ne moramo da analiziramo celu istoriju režima Komunističke partije Kine da bismo videli kakve su posledice njene vladavine. To može da se vidi po dešavanjima u provinciji Nan Jing, gde vlast nasilno proteruje milione ljudi. Režim predsednika Si Đinpinga je napravio logore za prevaspitavanje ili „besplatno bolnično lečenje pacijenata sa poremećenim mišljenjem“, kako Peking naziva političke protivnike. Komunistička partija je opravdala osnivanje tih logora serijom nasilnih protesta i ekstremističkih napada u tom regionu. Predsednik Si je naredio svom bezbednosnom aparatu da izvrši „razbijajuću i uništavajuću ofanzivu“. Prema dokumentima koji su procureli, Si je naredio: „Okupite sve koji su sumnjivi. Ne mogu da budu pošteđeni čak ni starci, babe i dede iz porodica čiji članovi su vršili ili su sposobni da vrše nasilje.“ Rezultat je najveće masovno zatvaranje etničke i verske manjine od Drugog svetskog rata.

Peking je ignorisao upozorenja o Kovidu 19, što je uticalo na ljudske živote i ekonomiju širom sveta. Kineski lekar Li Ven Lijang, 30. decembra 2019. godine, upozorio je kolege na novi agresivni virus. Kada je to pomenuo u aplikaciji na mobilnom telefonu, Biro javne bezbednosti ga je priveo i uhapsio pod optužbom da je „teško narušio društveni poredak„. Krajem januara, kad je već bio teško bolestan, primoran je da na popularnoj kineskoj internet stranici Veibo objavi svoje izvinjenje zbog „učinjenih prestupa“. Tako su njegova nacija i ceo svet saznali za pravu opasnost od Kovida 19. Drugi hrabri kineski lekari i novinari, koji su pokušali da upozore svet na pojavu virusa, nestali su bez traga. Pekinški režim je takvim postupcima dokazao da je više zabrinut za opstanak na vlasti, nego za zdravlje svog naroda, kao i ljudi širom sveta. Peking i dalje odbija saradnju u globalnim naporima da se otkrije pravo poreklo virusa.

Na ovoj crnoj listi nalaze se i zločini protiv hrišćana, građana Hong Konga, naroda na Tibetu i drugih. Kineska vojska otvoreno govori o upotrebi novih vrsta biološkog ratovanja, uključujući „specifične etničke i genetske napade“, što ne treba da čudi.

Stalni nadzor i cenzura, pritvor bez suđenja, tortura i prinudna priznanja, kao i drugi oblici fizičkog i psihološkog zlostavljanja, pa i prekomerno izricanje smrtnih kazni standardni su deo života stanovnika Kine pod vlašću KPK-a. To je režim sa kojim sarađuju američke elite o kojima se govori u ovoj knjizi.

Brutalna priroda režima samo je početak problema. Pravi problem predstavlja namera Pekinga da zameni Sjedinjene Države na poziciji najmoćnije nacije na svetu. Nemojte verovati meni na reč, slušajte šta o tome govori kinesko rukovodstvo, koje i ne krije tu ambiciju.

Kineska državna novinska agencija Sinhua, iznosi partijske stavove: „Do 2050. godine, dva veka nakon Opijumskih ratova, koji su srušili Srednje carstvo u periodu bola i sramote, Kina je spremna da povrati svoju moć i ponovo se popne na vrh sveta. Kineski predsednik Si ima konkretan plan za postizanje tog cilja do 2049. godine.“ Sinhua na drugim mestima proglašava superiornost komunističke diktature nad predstavničkom demokratijom Sjedinjenih Država: „Posle nekoliko stotina godina, zapadni model pokazuje fatalne slabosti. Krajnje je vreme za duboko razmišljanje o nedaćama, koje je demokratija izazvala širom sveta, a nije ponudila rešenja za njih.“

Predsednik Si obično svoje ambicije ističe parolom o „buđenju snažne nacije iz sna„. Ta fraza potiče iz 2009. godine, kada je objavljena u knjizi pod naslovom „Kineski san“. Autor, pukovnik Liu Mingfu iz Narodno-oslobodilačke armije (PLA), prilično je eksplicitan u objašnjenju značenja te fraze: „Veliki cilj Kine u 21. veku je da postane svetska sila broj 1. Konkurencija između Kine i Sjedinjenih Američkih Država neće biti kao bokserski meč, već više kao planinarenje ili kao produženi maraton.“

Ovaj „kineski san“, kako se izrazio predsednik Si, predstavlja noćnu moru za ostatak sveta. Američke elite su na razne načine hranile zver, koja namerava da ovu noćnu moru realizuje u stvarnosti. I, dobro su plaćene za to.

Kroz našu istoriju, u javnosti je uvek postojala zabrinutost zbog veza koje moćni američki lideri neguju sa protivnicima iz drugih država. Međutim, sve takve veze iz prošlosti nisu ništa u odnosu na problem koji je nastao kad je Peking uspeo da korumpira aktuelne elite. Ovaj „otkup elita“ predstavlja najstrašniju pretnju nacionalnoj bezbenosti s kojom se danas suočava naša zemlja.

Kao što je profesor Volter Rasel Mid napisao u Vol strit Žurnalu: „Najveći rizik Amerike nije ranjivost njenih glasačkih mašina, koje su bile izložene hakerskim napadima, ili podložnost stranačkih aparatčika za političke prevare. To je erozija etičkih standarda u američkim političkim i poslovnim establišmentima, koja izlaže SAD opasnoj vrsti stranog mešanja.

U toj eroziji značajnu ulogu ima i porodica Bajden.

Svi smo čuli da je Donald Tramp rekao da sin Džozefa Bajdena ima kompanije širom sveta. Ali, ko je pomogao Bajdenovom sinu da izgradi globalnu mrežu svojih kompanija? To pitanje je postavljeno kineskom akademiku po imenu Di Dongšeng dok je stajao na pozornici samita u Šangaju pred brojnom publikom. Bilo je to 28. novembra 2020, samo nekoliko nedelja nakon predsedničkih izbora u SAD. Pored nekoliko stotina gledalaca u sali, taj govor je pratilo mnogo više ljudi preko interneta, zahvaljujući Guan Video, uticajnom kineskom sajtu. Akademik Di nije slučajno izabran za ovaj nastup. Osim funkcije dekana na elitnom pekinškom univerzitetu Renmin, Di je zauzimao istaknuta mesta u Komunističkoj partiji i vlasti, uz sam centar moći. Akademik Di je takođe radio sa zvaničnim organima kineske vlade na širenju propagandnog materijala u Sjedinjenim Državama.

Pred aktuelnim visokim funkcionerima Komunističke partije, bivšim generalnim direktorima Azijske razvojne banke i Međunarodnog odeljenja Centralne banke Kine, Di je održao govor koji je izazvao izuzetnu pažnju. Publika mu se smejala; smejala se i aplaudirala dok je govorio o globalnoj sceni i uticaju Kine u Sjedinjenim Državama. Di je rekao da Peking ima „stare prijatelje unutar osnovnog kruga moći u Americi“, pominjući posebno Vol strit kao snažnog saveznika. Uverio je publiku da bi Peking mogao da reši probleme sa „ljudima na vrhu“ u SAD-u. Kada je postavljeno to retoričko pitanje o poslovima Bajdenovog sina Hantera, Di je odgovorio: „Ovde zaista postoje transakcije kupovine i prodaje. U ovom trenutku, za nas je od taktičke i strateške vrednosti bitno da pokažemo dobru volju.“

Akademikovi komentari o kineskom uticaju na elite u SAD-u bili su neobično iskreni, kakvi se ne čuju često u javnosti. Činjenica da je pomenuo komercijalne poslove sa porodicom Bajden – što sam ja otkrio još 2018. godine – bila je posebno iznenađujuća. Očigledno je bio iznenađen i Peking, koji je uklonio govor iz društvenih mreža nakon što je snimak postao viralan.

Na ovaj način, Di je potvrdio da su Hanteru Bajdenu pomogli finansijeri koji su blisko povezani sa najvišim nivoima kineske obaveštajne službe. Postoje važni razlozi, koji su naveli Peking da prikriva komercijalne veze sa porodicom Bajden. Za nas je još veća zagonetka zašto bi porodica Bajden želela komercijalne veze sa Kinom. Zar Hanter Bajden nije mogao da trguje sa nekom drugim, manje autoritarnim zemljama? Njegovo ime moglo bi svuda da mu otvori vrata.

Kineski zvaničnici neguju ove komercijalne veze duže od jedne decenije. Ostali članovi porodice Bajden su sa zadovoljstvom prihvatili poslovne kombinacije sa Pekingom, željni da unovče uticaj Džoa Bajdena.

Pošto sam prvi put izneo priču o tim vezama 2018. godine, dobio sam pristup obilju novih dokaza.

Ukratno, novi dokazi jasno pokazuju da je porodica Bajden primila oko 31 milion dolara od kineskih biznismena, koji su veoma blisko povezani sa najvišim nivoima kineske obaveštajne službe, a na tim pozicijama su bili tokom i posle Bajdenovog potpredsedničkog mandata. Od trenutka mog objavljivanja tih informacija, pa do danas, neki od tih finansijskih odnosa ostaju netaknuti. Zaista, zapanjuje izuzetna koncentracija obaveštajnih veza poslovnih ljudi iz Kine, koji sklapaju poslove sa Bajdenima. Ove veze dosežu najviše nivoe kineske obaveštajne službe, uključujući bivšeg šefa Ministarstva državne bezbednosti, šefa Odeljenja za regrutaciju stranih obaveštajaca, kao i šefove grupe organizacija Ujedinjenog fronta, koje se koriste za obaveštajne operacije na Zapadu. (Kasnije ćemo otkriti koliki značaj imaju organizacije Ujedinjenog fronta – nešto što Si i drugi komunistički zvaničnici smatraju „magičnim oružjem“ u borbi protiv Zapada.)

Novi izvori informacija takođe pružaju još više dokaza da ovo nije priča samo o Hanteru, nego i o njegovom ocu Džou Bajdenu. U određenoj meri, za period koji pokriva naše istraživanje, Hanter i Džo Bajden su imali prepletene finansijske kombinacije. Hanter Bajden se privatno žalio članovima porodice da plaća očeve račune. „Volim vas sve, ali ne dobijam nikakvo poštovanje. To je u redu, pretpostavljam, za vas. Nadam se da svi možete da uradite ono što sam ja uradio, i da 30 godina plaćate sve za celu porodicu. Zaista je teško. Ali ne brini, neću tražiti da mi daš pola svoje plate“, napisao je Hanter Bajden 3. januara 2019. svojoj ćerki Naomi.

Druga prepiska potvrđuje da je Džozef Robinet Bajden, tadašnji potpredsednik Sjedinjenih Država, označen inicijalima JRB u mejlovima u kojima se raspravljalo o plaćanju ili budućim finansijskim opcijama za saradnju sa Kinom.

Informacije o tome da je Džo Bajden uključen u poslove svog sina Hantera pojavile su se kad je Hanterov poslovni partner Erik Šverin napravio sistem povezanih privatnih telefonskih linija. Upotreba nezvaničnog kanala komunikacije nije legalna za potpredsednika Sjedinjenih Država, kao što nije legalno da prima poklone od kompanija. Nije jasno zašto potpredsedniku SAD-a treba tajno sredstvo komunikacije. Hanter Bajden je priznao da je plaćao više telefonskih linija, koje je njegov otac koristio 11 godina, dok je bio senator i potpredsednik Amerike. Zanimljivo, Hanter Bajden je u februaru 2017. blokirao jedan broj telefona, koji se vodio pod šifrom JRB, pokušavajući da tako natera svog oca da „počne da plaća svoje račune“. Ta linija je koštala 190 dolara godišnje, ali Džo Bajden nije hteo ni to da plati.

Postoji bezbroj drugih primera komunikacije između Hantera Bajdena i njegovih poslovnih partnera o plaćanju računa tadašnjeg potpredsednika Džoa Bajdena.

Osim toga, tu su i putni nalozi, koje je prikupila Tajna služba. Putni nalozi, koji se odnose na Hantera Bajdena, pokrivaju period od 2009. do 2014, a dobijeni su na osnovu Zakona o slobodnom pristupu infomacija od javnog značaja, kao i iz dokumenata Nadzornog odbora Senata SAD-a. Postoje i službene beleške o putovanjima Džoa Bajdena iz vremena kad je bio na funkcijama potpredsednika i predsednika SAD-a.

Nadzorni odbor Senata u novembru 2020. godine objavio je izveštaj o aktivnostima Hantera Bajdena. Izveštaj je pripremljen na osnovu informacija koje su prikupljene u nekoliko ministarstava. U tom dokumentu detaljno su opisane finansijske transakcije Hantera Bajdena i njegovih firmi.

U tom haosu pominju se i mejlovi Tonija Bobulinskog, uspešnog finansijera i biznismena, koji je doveden u Bajdenovu orbitu 2017. kako bi pomogao u stvaranju i pokretanju investicionog fonda, koji su finansirali Kinezi. Bobulinski je te podatke predao Nadzornom odboru Senata. I Džejson Galanis, poslovni partner Hantera Bajdena, odobrio je pristup svojim materijalima.

Dokaze spornih poslovnih veza Bajdenove porodice sa Pekingom otkriveni su i u laptopu Hantera Bajdena, koji nikada nije osporio autentičnost oko 25.000 mejlova, koje je razmenjivao sa kolegama, parnerima i članovima svoje porodice.

(U sledećem broju: Kineski dolari na Bajdenovim računima)

Antrfile

Istina o korumpiranoj eliti

Američki politički konsultant i pisac Piter Frenk Švajcer rođen je 24. novembra 1964. Kao glavni urednik medijske kuće Breitbart News i predsednik Instituta za odgovornost vlade, Švajcer tri decenije otkriva korptivne i kriminalne aktivnosti američkih političara i biznismena.

Švajcer je svetsku pažnju privukao 2015. godine, kad je objavio dokumentarni bestseler „Novac Klintonovih“, u kome je otkrio ko su strani donatori Klintonove fondacije. Krajem 2018. godine, Švajcer je otkrio „kinesku aferu“ u kojoj glavne uloge imaju Džo i Hanter Bajden. Tu temu je razradio i dopunio informacijama o ostalim učesnicima u aferi i na osnovu te građe 2022. godine je objavio knjigu „Crveno rukovanje“. Po toj knjizi napravljen je scenario za film „Moj sin Hanter“. Film je reklamiran pod sloganom „Ovo nije istinita priča, istinite su samo činjenice“.