Posledice Vučićeve „dvostruke i višestruke“ politike sa velikim silama, pre svega sa Rusijom i Zapadom, takve su da će o njegovoj sudbini odlučiti ono isto nasilje koje je godinama proizvodio u Srbiji, nad građanima ove zemlje. To istorijsko klatno kad ode u vrh destrukcije, vraća se još većom brzinom nego što je krenulo. Diktatoru je „fitlj“ sve kraći, ali i poniženom narodu. Njegov režim je obavio sve što je bilo na štetu Srbije, a odgovori već dolaze. Ruska federacija ga je tako reći suspendovala, NATO pakt i čitav Zapad menjaju taktiku prema ratu u Ukrajini strogo pazeći da se sve manje mešaju u sukob. Sedam zemalja ove alijanske ne želi režim Zelenskog u svojim redovima. Evropska unija ne želi Srbiju kao ekološku grobnicu u svojim redovima. Litijumu cena pada na svetskom tržištu. Trgovinom oružjem bavi se veći i moćniji. Autor jedne švajcarske novine piše: Srbija mora da odluči!

Nikola Vlahović

U jutarnjim satima, u nedelju 20 oktobra 2024. godine, nakon traumatičnog jutra zbog obaveze koju nije mogao da izbegne, usudio se srpski diktator Aleksandar Vučić da obavi telefonski razgovor sa predsednikom Ruske federacije, Vladimirom Putinom. U zvaničnom saopštenju piše da su razmenili čestitke povodom 80 godina od oslobođenja Beograda od nacističkih osvajača i navodno razgovarali „o jačanju saradnje dve zemlje“.

 Istovremeno, press služba Kremlja je poslala saopštenje sledeće sadržine: „Rukovodioci su razmenili čestitke povodom 80. godišnjice oslobođenja Beograda od nacističkih osvajača. Na današnji dan 1944. godine završena je Beogradska ofanzivna operacija Sovjetske armije u kojoj su učestvovale jedinice Narodnooslobodilačke armije Jugoslavije. To je jedan od ključnih događaja u završnoj fazi Drugog svetskog rata na Balkanu„. Ništa više od te tri rečenice.

Znatno ranije, tri dana nakon što je sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom sklopio navodno „istorijski posao“ (a, zapravo, je stavio potpis na kupovinu borbenih aviona Rafala i zbrinjavanju francuskog nuklearnog otpada), Aleksandar Vučić je hitno poslao  svoga bliskog saradnika Aleksandra Vulina u Moskvu, uveren da će baš on „da umiri“ Vladimira Putina zbog otvorenog pridruživanja NATO paktu i naoružavanju Srbije po standardima ove vojno-političke alijanse.

Nadležne službe u Moskvi  već odavno su raspolagale informacijom da će Vučić „preko novih prijatelja„, isporučiti Ukrajini svoje stare MiG-ove. Vulinu je to rečeno u Moskvi, a on se pravdao da je „predsednik Vučić procenio“ da ti ruski borbeni avioni nisu ni od kakvog značaja, te da ih isporučuje tek kao znak dobre volje pred Evropom. Vučić je loše procenio da Vulin ima nekakav značaj u odnosima sa Moskvom.

Vučićeva primitivna, uličarska i šibicarska politika poznata je najširoj diplomatskoj zajednici u Evropi, Rusiji, Kini, pa i u SAD. Ako se u nečemu slažu duboko suprotstavljene strane na globalnoj geopolitičkoj sceni, to je Aleksandar Vučić, predmet kolektivnog gađenja svih pomenutih strana sveta. Ali, kapacitet njegovog licemerja mnogi su shvatili kao dobru priliku da barem na Balkanu imaju dvorsku budalu sa kojom mogu da ostvaruju neke svoje ciljeve.

Sa druge strane, Vučić je umislio da je važan, silan, da odlučuje o sudbini sveta, ali mu igra na više stolica više ne funkcioniše. Ne onako kako je mislio da hoće. Trebalo je izgladiti saradnju sa Francuskom, odnosno EU (kupiti zapadno oružje), prodavati oružje Ukrajini i biti „dobar“ sa Moskvom, a to nije bilo moguće.

Na ovogodišnjoj konferenciji u Pragu zaklinjao se da Srbija nije „ruski trojanski konj“ te da se „dugo nije čuo niti video s Putinom„, a svoga klovna Vulina poslao je u središtu ruskog Dalekog istoka da uverava Putina da mu je Srbija najverniji partner, da neće uvoditi sankcije i podleći „antiruskoj histeriji kakva vlada na Zapadu, niti će Srbija biti poligon za antirusko delovanje“. Vrlo čitani francuski portal Kurije de Balkan stavio je nedavno naslov iznad dužeg teksta: „Srbija i EU – kraj jedne iluzije“.

U tekstu piše da su samo za nedelju dana dve činjenice sahranile svaku perspektivu „evropske integracije“ Balkana, da je Skupština Srbije dala je zeleno svetlo rudarenju litijuma, da je Albanija dočekala prve „delokalizovane“ tražioce azila iz Italije, te da Evropska unija (uprkos težnji Šolcove vlade) nema nameru da „integriše“ rudarsku koloniju ili zonu za zadržavanje neželjenih migranata. Cena litijuma je u međuvremenu na svetskom tržištu znatno pala, jer je SAD našla ogromna nalazišta u nekim pustinjama, hiljadu milja daleko od urnabih zona, duž granice Nevade i Oregona, a i globalno tržište električnih automobila daleko je od obecìanja.

Pomenuti francuski portal pisao je da se „Zavaravajuća formula zelene tranzicije sastoji od želje da se čovečanstvo preseli sa fosilnih goriva, opljačkanih tokom prva dva veka industrijske revolucije, na izvlačenja ruda, te da će posledice sve intenzivnije potrage za mineralima imati još ozbiljnije i razornije posledice od eksploatacije uglja i nafte“. Sve govori da su završene velike Vučićeve ambicije da dobije silne milijarde od ovog posla uništavanjem Zapadne Srbije. A Kurije de Balkan kaže čak i to da su ukupne rezerve litijuma u Stbiji znatno manje nego one u Nemačkoj, pa čak i Francuskoj.  Sa jedne strane, Balkan je blizu centara evropske privrede – to su jasno rekli nemački proizvođači automobila kada su prošlog jula pratili nemačkog kancelara Olafa Šolca u Beograd, ali se u međuvremenu sve dramatično promenilo, pa bi, kako nemačka štampa piše,  „od srpskog autokrate Vučicìa, vezanim obecìanjem o evropskim integracijama“, moglo da se očekuje jedino da sprovede svoje sulude planove nasiljem ili da odustane od njih, što bi bio kraj njegovi diktatorske avanture, inače već vidljive.

„Evropski lideri nemaju iluzija o moralnoj i političkoj korumpiranosti ovih balkanskih lidera, ali mogu samo da se raduju, jer im to daje toliku kontrolu nad njima. Vučicìu i ostalima preostaje samo da tvrde da bi uništenje čitavih regiona Srbije bio još jedan korak ka svetloj evropskoj buducìnosti“, ocenio je komentar Kurije de Balkan. Međutim, kako je već rečeno, pretvaranje Srbije u rudarsku koloniju Evrope nespojivo je sa bilo kojom evropskom perspektivom zemlje, a građanima je ostavljeno da se suprotstave uništenju svoje zemlje.

Kraj oktobra 2024. i dolazak predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, nije doneo Vučiću nikakvu nadu osim protokolarnih lepih reči. Nju je interesovalo samo to koliko je njegov režim spreman da se na svaki način stavi u front protiv Rusije. I tu je dobila njegovu saglasnost.

 Srbija je za deset godina izgubila 500.000 stanovnika, a, poređenja radi, Albanija je izgubila isto toliko, ali za 20 godina. To ne smeta ni liderima ovih zemalja ni njihovim evropskim mentorima, naprotiv. Ni rudnici litijuma ni migrantski kampovi ne zahtevaju veliku radnu snagu i retko naseljen Balkan će biti lakše kontrolisati. To su evropski i američki ciljevi. 

Vučić pokajnički traži bilo koga ko bi mu verovao i ko bi pomogao njegov kriminalni režim. Mesec i po dana mu je trebalo da se odazove pozivu Vladimira Putina da dođe na summit BRICS-a koji je od 22. do 24. oktobra održavan u Kazanju. Najpre je odbio poziv navodeći kao razlog „gužvu u šesnaestercu“, i da ima previše obaveza. Onda je dobio jednu nediplomatsku poruku iz Moskve. Nakon toga se počeo predomišljati, da bi 21. oktobra dao svoj odgovor.

„Bio sam vrlo iskren sa predsednikom Putinom i rekao sam mu da je to bilo dogovoreno ranije, ali nisam to skrivao i rekao sam mu: ‘Dragi gospodine predsedniče, i bez ovih poseta bilo bi mi izuzetno teško zbog raznih stvari o kojima sve znate jako dobro. Verujem da razumete Srbiju. Srbija je jedina zemlja u Europi, slovom i brojkom, koja nije pristupila niti jednoj deklaraciji, a samo u ovoj godini bilo ih je 44 protiv Ruske Federacije“. I umesto da on ode u Kazanj, poslao je Aleksandra Vulina, i još tri ministra. Na aerodromu ih je dočekao običan državni službenik Tatarstana Farid Muhametšin.

Mesec dana dana ranije, tačnije, 19. septembra 2024., uhapšen je u Kirgistanu Mladen Petković, nekadašnji „operativac“ u državnim fabrikama oružja u Srbiji. Petković je do prošle godine bio direktor čak dve najvažnije državne fabrike namenske industrije, Krušik i Zastava oružje.  Vučićev režim je krio ime državljanina Srbije, koji je sa Aleksandrom Simonovićem, profesorom Mašinskog fakulteta u Beogradu, uhapšen tog 19. septembra u Kirgistanu.

Vest o hapšenju profesora Simonovića objavili su više od mesec dana kasnije, kada je Ministarstvo spoljnih poslova potvrdilo da su dva državljanina Srbije uhapšena u Kirgistanu. Tada je o njihovom privođenju obavešten konzulat Srbije u Moskvi koji, kako su naveli, „preduzima sve radnje i aktivnosti iz svoje nadležnosti“. Međutim, ime drugog državljanina Srbije držano je u tajnosti. Putinov FSB je čitavu ovu akciju dirigovao, ali su hapšenje izvele službe bezbednosti Kirgistana.

Kako je javnost još ranija znala, Mladen Petković je bio funkcioner u opštini Zemun ispred SNS-a. Od 2014. pa do kraja 2018. bio je direktor valjevske fabrike Krušik. U to vreme sklopljeno je najviše spornih ugovora na štetu ove fabrike koje je otkrio uzbunjivač Aleksandar Obradović. Petković je nakon ove afere 2018. premešten za direktora kragujevačke Zastava oružja i to je bio do maja 2023. godine. Obe fabrike u kojima je Petković bio direktor doživele su rekordne gubitke. Pisalo se tada da je Petković kao direktor državnih fabrika „dramatično uvećao imovinu njegove porodice“.

Šta je ruska Federalna služba bezbednosti (FSB) znala više od ovoga, nije poznato, ali je jedan stari diplomatski izvor MT došao do podatka da je ova „ekipa“ preko Kirgistana prodavala naoružanje i opremu režimu u Kijevu i nekim drugim zaraćenim zemljama na području Bliskog istoka i afričkih zemalja. Kako, sa kim i na koji način, o tome se u podzemlji nikada ne govori. Ili, „što je tamo rećeno, tamo i ostaje“.

Možda je sve ovo i bio razlog zašto u toku trajanja samita BRICS, Aleksandar Vulin nije dobio priliku za bilo kakvo značajnije zvanično obraćanje, pa je tek na marginama (u hodnicima) samita u Kazanju, za ruske RIA Novosti prokomentarisao da je dobio „upozorenja ruskih službi srpskim kolegama uoči masovnih demonstracija u Beogradu 10. avgusta 2024., da se pripremaju masovni neredi, čiji je krajnji cilj državni udar i svrgavanje rukovodstva zemlje„. Dodao je kako je Srbija veoma zahvalna ruskim specijalnim službama, pre svega  Federalnoj službi bezbednosti (FSB) i Spoljnoj obaveštajnoj službi (SVR), „koje su blagovremeno obavestile Beograd„.

 Bio je to Vučićev način da se „pokloni“ FSB i zatraži milost zbog hapšenja njegovih ljudi na tlu države koja je deo ruskog odbrambenog sistema. „Bili smo korak ispred i prilično spremni za ono sa čime ćemo morati da se nosimo. I, kao što vidite, sada je situacija mirna i stabilna, ljudi žive svoje živote“, rekao je Vulin u intervjuu za rusku državnu novinsku agenciju, objašnjavajući kako je Vučićev režim „umirio Srbe“.

Vučićevu višestruku igru na spoljno-političkoj sceni prati u stopu Milorad Dodik, predsednik BiH entiteta Republika Srpska, koji sebe lažno predstavlja kao velikog rusofila. Naime, vidljivo je i kakvu igru irga Dodik. Pre svega, nije uradio apsolutno ništa da spreči podršku BiH evropskim sankcijama Rusiji. A, uvedeno ih je čak osam! Po ovom pitanju nije preduzeo nikakav institucionalni potez, niti se oglašavao u javnosti.

Ranije se svakom prilikom hvalio da je zaslužan što prethodne sankcije Rusiji nisu uvedene od strane BiH, ali se ispostavilo da ih je BiH već uveliko zvanično podržavala. Prirodno, postavlja se pitanje da li je Dodik upućen u dešavanja u Predsedništvu Bosne i Hercegovine, ili jedno priča, a drugo radi. Ovo drugo je jedino sigurno, jer odlično zna svaku izgovorenu reč u Predsedništvi BiH.

Jedna politička analiza iz BiH, kaže: „Dodik je sada previše zaokupljen, pažnja ustvari njegova zbog rezultata izbora, vidi da bi to moglo loše završiti, pa je više zabavljen time, pravljenjem planova i kako će reagovati na to. Dodiku apsolutno ne smeta to, jer do sada bi preduzeo neke korake koje ima kao član Predsedništva. On ne sme da zapostavi svoj posao, jer nema sada šta da radi, a plaćen je da radi, da štiti ustvari interese i BiH i njegove principe na osnovu kojih je dobio izbore, a on je pominjao Rusiju. Tako da vidimo koliko je to ustvari sve nekako lažno i koliko je sve podređeno njegovim interesima“.  Dodik u javosti glumi rusofila, kako bi dobio podršku naroda, a iza tog paravana radi protiv interesa Rusije, kažu u parlamentarnoj opoziciji R.Srpske.

„Ovo je do sada najrigorozniji paket sankcija, a nije učinjeno ništa da se to spreči„, stav je opozicije koja se dalje pita: „Koliko će svojim nečinjenjem i ćutanjem o tome, ali i radom iza leđa ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, naneti štete građanima i Republici Srpskoj?

Vidimo da se nastavlja dosadašnja praksa sedenja na dve stolice. Sa jedne strane Dodik pokušava u javnosti da glumi rusofila, a sa druge strane izvršava sve zapovesti koje dobija iz centara moći koje ga kontrolišu, ponajviše iz Zagreba i Budimpešte i jasno je da Milorad Dodik nastavlja politiku koju je vodio krajem devedesetih kao dašak svežine na Balkanu, da verno služi Amerikancima i zapadnim silama, pridružuje se sankcijama koje se uvode Rusiji i Evropska unija, a sa druge strane želi da to sakrije od domaće javnosti i da ovde glumi nekog rusofila…

Koliko je nama poznato, to je osmi paket sankcija, ćuti kao što je ćutao i za prethodnih sedam. Bosna i Hercegovina se pridružila sankcijama Evropske unije protiv Ruske Federacije, to je sasvim jasno, to i ptice na grani znaju, samo što Dodik beži od toga da to saopšti. Pokušava dvolično, licemerno i kukavički da igra neku svoju igru, jednu stvar priča ovde pred kamerama, a drugo radi iza zatvorenih vrata. Kao član Predsedništva zadužen je za spoljnu politiku BiH i potpuno je involviran u sve te aktivnosti i ili ništa nije uradio ili je dao prećutnu saglasnost da se to nastavi dalje pridruživati sankcijama Evropske unije prema Ruskoj Federaciji“. 

I zaista, pomenuti paket sankcija, između ostalog, podrazumeva i uvođenje u zakonodavstvo Evropske unije osnove za određivanje gornje granice cena za morski transport ruske nafte u treće zemlje i daljnja ograničenja pomorskog transporta sirove nafte i naftnih derivata. Posljedice ovih sankcija trpi i Srbija, kojoj je onemogućen uvoz ruske nafte jadranskim naftovodom.

Vučić se uprkos svemu udvara severnoatlanskoj alijansi, ali, ni to njegovo udvaranje NATO paktu preko isporuka oružja Ukrajini nije  svugde prihvaćeno. Naime, ovih dana je objavljeno da je čak sedam zemalja ove alijanse ovih dana je odbilo da prihvati ideju ulaska Ukrajine u NATO.

Brojne su i reakcije na Vučićevo prostituisanje u evropskim medijima. Kako se „ratna sreća“ okrenula u Ukrajini u korist Rusije, tako se polako menja i odnos Evrope i SAD prema shvatanju ovog, svakako nesrećnog sukoba izazvanog mafijaškim poslovima zapadnih službi u „zoini interesa“ RF. 

U intervjuu za evropski portal Politico, američka ambasadorka pri NATO (u odlasku), Džujilan Smit (Julianne Smith), istakla je američki stav koji se Vučiću neće dopasti: „Savez do danas nije došao do tačke u kojoj je spreman da ponudi članstvo ili poziv Ukrajini“.

Čak je vođe režima u Kijevu Zelenski priznao da Olaf Šolc (Olaf Scholz), nemački kancelar izjavio  da neće podržati ideju „o hitnom pozivu Ukrajini za članstvo u NATO). Šolc, naravno, radi ono što mu SAD kaže. Popustio je i Zelenski pred ovom gorkom istinom pa je rekao: „Imam jako dobar odnos sa Šolcom. Svi ćemo morati puno da radimo sa nemačkom stranom. Ali ipak će Sjedinjene Države imati uticaj na to“.

Pisao je Politico i posebnim rečnikom kako je Evropa „podvila rep“ i promenila svoju militantnu retoriku: „Konfrontacija Zapadne Evrope i Rusije naposletku je dovela do toga da Evropska unija ponovo razmišlja geopolitički i želi da se proširi na istok. To ograničava spoljnopolitički manevarski prostor dosadašnjih kandidata. Doduše, EU je daleko od toga da bude blok, ali ona vrši značajan pritisak na članice i kandidate da se frontalno svrstaju protiv ruskog napada na Ukrajinu.“

O stanju na Balkanu i Vučićevom režimu, pisao je i švajcarski Noje Ciriher cajtung koji kaže: „Ono što se u regionu najviše razlikuje od devedesetih-iskustvo krvavog raspada je Srbiji kao i drugim narodima regiona oduzelo svaku želju za ratnim avanturama. Pa ipak je Srbija problem, ne samo za region, već i za Evropsku uniju“, piše ovaj ugledni švajcarski list koji dalje kaže da se Srbija se u poslednjih deset godina pretvorila u „zemlju kojom dominira autokratski predsednik“. Potom ukazuje na revanšistički ton koji je preovladao u zemlji i koji onemogućava normalizaciju odnosa sa Kosovom, kao i dobre odnose sa komšijama. Autor teksta kao glavni generator tih problema identifikuje model političke vladavine. Prema njemu, posle kratkog demokratskog proboja, odnosno posle smrti Zorana Đinđića, usledio je niz mediokriteta na vlasti, a onda je na vlast došao najgori: Aleksandar Vučić.

„On je zanat ispekao pod Miloševićem kao ministar informisanja“, piše dalje Noje Cirher cajtung. U tekstu se navodi da je njegova vladavina najkasnije od 2017. neprikosnovena, pošto je postao šef države, da je klijentelizam prvi stub vlasti, te da se „Većina Srba nije pomirila sa gubitkom Kosova, ali istovremeno zna da to područje neće moći da vrate. Ta neurotična rastrzanost otvara prostor za kvazipolitiku vlastodršcas.

Problem se propagandistički eksploatiše, ali se ne rešava. Vučić godinama profitira od toga. Kod kuće on u dramatičnim nastupima obećava da nikada neće pustiti Kosovo niz vodu. Istovremeno, hladnokrvno zapadnim posrednicima pravi ustupke, koji zapravo imaju za posledicu faktičko priznavanje nove države. Te ustupke ispunjava ili ne, zavisno od trenutnih interesa. Ta dvostruka igra mu je s godinama postala druga priroda. On time dobija na vremenu. Pri tom ga niko ne podržava više od kosovskog premijera Aljbina Kurtija. On posmatra ‘svoje’ kosovske Srbe primarno kao rizik za bezbednost i kao petu kolonu Beograda. Stoga odbija da im da kolektivnu samoupravu i pokušava da ih stavi pod kontrolu. Beogradska medijska propaganda to zahvalno prihvata šireći stravične priče o ‘pogromima’ i ‘etničkom čišćenju’. A ko će doneti spas? Samo Vučić.“

Činjenica je da zapadna diplomatija, pre svega ona iz Brisela i Vašingtona koja smatra da će preko Vučića konačno rešiti problem Kosova, nema više šta da očekuje od Vučića. On je svoje obavio.  Ipak, uprkos kritici opozicije, vašingtonske i briselske diplomate bi radije da isposluju neki dogovor sa srpskim diktatorom. To govori o ogoljenoj političkoj mafiji na vrhovima današnjih zapadnih vladara.

U pomenutom tekstu švajcarskog autora stoji i predlog da se Vučić stavi pred izbor: da do kraja sprovede Ohridski sporazum ili da se odrekne pristupa evropskim fondovima. Autor (Andreas Ernst) napominje da bi ista pravila morala da važe i za Prištinu, i njeno odbijanje da deset godina posle potpisivanja Briselskog sporazuma uvede delimičnu autonomiju za opštine sa srpskom većinom.

Na kraju se navodi i preduslov za stvarno približavanje Srbije Evropskoj uniji: „Pretpostavka za to je da Vučićev sistem bude razgrađen. Pre svega, ponovo mora da se uspostavi sloboda medija, kako bi se opet mogla artikulisati autentična srpska javnost“. Zaključak glasi: „Srbija mora da odluči“.

Hoće li Srbija odlučiti, da li je već odlučila i da li je shvatila da joj niko nije saveznik kao što je sama sebi kad se ujedini?