Kako je došao kraj Vučićevog klana u transnacionalnom kriminalu, šta je sve planirao u poslovima energetike, kako je uništio prehrambenu industriju i uzdigao uvozničke mafije u Srbiji, zašto se njegova „strateška“ ministarka odlučila na „evakuaciju“, kakvog efekta ima njegov pokajnički pokušaj da ponovo dođe u kontak sa američkim predsednikom i zašto njegove plaćene medijske poruke više niko ne čuje ni u Evropi ni u Americi.

Nikola Vlahović

Za 14 godina mafijaške vlasti radikalske frakcije pod nazivom Srpska napredna stranka, građani ove države opljačkani su brutalno i na više načina. Ali, jedna od tih masovnih pljački ima posebno mesto. U pitanju je otimačina kakva se ne pamti: četiri miliona ljudi ostalo je bez akcija Elektroprivrede Srbije (EPS), a to zakonom zagarantovano vlasništvo građana u EPS, pretvorilo se u lično vlasništvo poslednjeg tiranina u Evropi, Aleksandra Vučića, njegove rodbine, njegovih kumova i raznih „prijatelja“ u Srbiji i van nje.

U međuvremenu su teror i diktatura postali jedina „industrija“ kojom se razbojnički klan A. Vučića bavi, pa je Srbija toliko pala u realnim pokazateljima ekonomskog stanja toliko, da bi joj trebalo punih dvadeset godina stabilnog razvoja da stigne današnji nivo Slovačke, na primer.

Energetiku, jedan od tri ključna stuba ovakve kriminalne imperije, Vučić je „načeo“ već na samom početku lične vladavine, tako što je iz EPS na kriminalan način izdvojio sistem Elektromreže Srbije, i doslovno je poklonio svom kumu, odavno poznatom sa crnih spiskova vlade SAD.

Vrlo pouzdani stručni izvor MT, ličnost iz krugova ekonomsko diplomatije jedne od četiri najveće ekonomije u EU, govori da je „suveren“ na čelu Srbije spreman da proda i hidroelektranu Đerdap, kroz planirane projekte takozvane reverzibilne hidroelektrane Đerdap 3 i dodatnih solarnih kapaciteta.

 Vučićeva resorna ministarka Dubravka Đedović Handanović, u vezi sa tim uveliko vodi pregovore sa američkim zvaničnicima „o strateškoj saradnji“, dok norveška država ostaje uključena kroz ranije aranžmane u restrukturiranju EPS (gde praktično vodi gloavnu reč!).

Američki kupci i investitori jedva su dolekali da se ubace u diversifikaciju energetskih izvora u Srbiji, a ovih dana dobro im je došlo i pokajničko ponašanje srpskog diktatora, koji se doslovno poklonio predsedniku SAD Donaldu Trampu, na način nedostojan predsednika jedne evropske države.

Naime, potpuno slomljeni i izbezumljeni diktator zamislio je da se posredstvom plaćenog intervju za američki Fox News Digital, „obrati“ predsedniku SAD i „ponudi“ mu „saradnju na sve“, od energetike i infrastrukture do veštačke inteligencije i odbrane, uzgred pričajući bajke o tome da se proizvod njegovog režima u Srbiji „pozicionira kao regionalno ekonomsko čvorište, dok istovremeno nastavlja svoju dugogodišnju ambiciju pridruživanja Evropskoj uniji“.

Ovako mizerno i lažljivo „podastiranje“ vladi jedne od tri najveće svetske sile, nakon svega što je na tlu SAD uradio (od pokušaja ubacivanja pod lažnim identitetom na Konvenciju Republikanske stranke, do istrage koju FBI vodi nad kriminalom transportnih kompanija kojima upravljaju njegovi milijarderi opljačkanim novcem iz Srbije), može samo da ubrza njegov potpuni slom koji je već u procesu.

Istina je da su A. Vučić i njegova ministarka Đedović-Handanović, razgovarali , sa američkim zvaničnicima o strateškom dijalogu, ali, znatno pre nego što je napravio skandal u Americi, i pre nego što je Tramp zabranio svaku službenu komunikaciju sa njim). U taj razgovor bili su uključeni UGT Renewables i Hyundai Engineering u solarne projekte. Posredstvom NATO pakta, nedavno je AV režim u ime Srbije sa Rumunijom kroz Mešovitu komisiju za Đerdap počeo da razvija plan o njegovoj „tihoj prodaji“, navodno „kroz zajedničke projekte i jačanje bilateralne saradnje“.

U tom pravcu je i EPS usvojio Trogodišnji plan poslovanja (2026-2028) sa ukalkulisanim investicijama od 1 milijardu evra u 2026. Preciznije: Vučić u suludim projekcijama radi na tome da proda srpski de Hidreelektrane Đerdap, a da taj novac prebaci svojim „investitorima“ za izgradnju nekakve solarne elektrane snage jednog gigavata, vetroparka Kostolac, RHE Bistrica, kao i modernizaciju termoelektrana (čišćenje od sumpora Termoelektrane Nikola Tesla B). I tu se dolazi do ključnog igrača koji bi preuzeo sve poslove EPS u saradnji sa Norveškom koja je tu (sad je jasno), operativno-taktičke uloga u akciji masakriranja kompletnog energetskog sektora u Srbiji.

Taj „ključni igrač“ je pomenuti Hyundai Engineering i UGT Renewables koji bi u Srbiji sproveo sve svoje eksperimente sa solarnim projektima. Dok su još mogli da „ušetaju“ u SAD, Vučićevi emisari su u vezi sa svim ovim idejama razgovarali sa nekoliko ličnosti iz Bele kuće u Vašingtonu. Tako je i Dobravka Đedović-Handanović, „nefromalno“ razgovarala sa Jarredom Agenom, zvaničnikom Bele kuće, o jačanju saradnje u energetici, neposredno pre nego što je Vučić doslovno bio proteran iz SAD, istog dana kad je i napravio poznati blef sa lažnim identitetom kakav se nije desio u istoriji SAD.

Istina je takođe da SAD žele da smanje zavisnost Balkana od ruskih energenata i nude bio-gorivima poput LNG, zato nude nuklearnu tehnologiju i takozvane obnovljive izvore kao alternativu, ali  nijednoj državi ne pada na pamet da svoje ključne resurse podredi toj „alternativi“, da ih rasproda i umesto njih uvede svoje građane i svoju industriju u takve sulude eksperimente.

Ipak, Vučićeve manijakalne ideje, otišle su predaleko. Ispostavilo se da hoće sve a nijedan uslov ne može da ispuni. Trenutno ga „podzemnom diplomatijom“ vlada SAD ucenjuje i traži da njena „inspekcija“ ispita sve dugoročne ugovore o gradnji i finansiranju koje je AV sklopio sa kineskim državnim firmama prisutnim u Kostolcu i Boru.

Takođe, vlada SAD traži od srpskog diktatora da njihovim investitorima dostave sve detalje pregovora sa Rusijom o skladištima gasa i planiranim kineskim investicijama u luke na Dunavu. Isto to je tražila Francuska kad je Srbiji ponudila (a, Vučić odmah prihvatio!), Memorandum o razumevanju za nuklearne mini-reaktore!

Pod kakvim režimom građani Srbije žive deceniju i po i ko su radikalski „stručnjaci“, govori i činjenica da je o tim mini-nuklearnim reaktorima, „smrtno ozbiljan“ na sastancima UO EPS uveliko pričao čak i vlasnik legendarne pečenjare u Obrenovcu, Milorad Grčić, bivši direktor EPS i tragikomični diletant u rukama AV mafije. Srećom, taj „nuklearni program“ nije stigao na red, od drugih poslova Makronove korumpirane vlade. Nudio se Vučiću i nemački Siemens Energy, moćna, renomirana kompanija svetskog glasa, da izvrši „digitalizaciju elektrodistribucije“ u Srbiji, ali je to tiranin odbio, jer bi to značilo transparentno poslovanje, gde bi građani znali šta plaćaju i kome plaćaju!

Nudio mu se i italijanski gigant, Fincantieri, da za Srbiju rade povezivanje povezivanje pomorskih i energetskih kapaciteta, ali je AV i to odbio, jer bi se sve odvijalo pod kontrol EU inspekcija.

A, kompanija EFT (Energy Financing Team) iz Velike Britanije, koja funkcioniše direktno pod kontrolom vlade u Londonu, jedan je od četiri glavna uvoznika struje u Srbiju. Srbija, njeni građani, o tome ne znaju tako reći ništa. Ostala tri uvoznika su direktno povezana sa Aleksandrom Vučićem lično i od profita plaćaju „proviziju“ njegovoj mafijaškoj stranci, njegovim ljudima i indirektno njemu lično.

U igri sa elektroenergijom su fiktivne nabavke, preplaćeni ugovori, zapošljavanje po partijskoj liniji, tajni ugovori i „lične pogodbe“ o eksploataciji domaćoih resursa. Deceniju unazad, na sceni u vezi sa čerupanjem Srbije i njenih energetskiih potencijala bili su konzorcijumi sa UAE (Emirati) i SAD, kojima je Vučić na štetu Srbije pogodovao pri dodeli koncesija i subvencija. Isto je radio sa ruskim partnerima, netransparentnim cenama i skladištenjem, mada su ruski energetski giganti ipak sprečili potpunu propast celog sistema.

Takozvani „kineski projekti“ (Kostolac, Bor) imaju zatvorene finansijske konstrukcije, bez javnog uvida.

Što se tiče uvoza električne energije oko 30 odsto ide preko regionalnih posrednika koji imaju direktne veze sa Vučićem, jer on „lično odobrava“ procente. Takav kriminal u energetici, već duže godina se ne odvija kroz spektakularne afere, već kroz tihe ugovore, posredničke firme i kontrolu tržišta.

Drugi veliki privredni stub Srbije, prehrambena industrija i poljoproivreda, koji je zajedno sa energetikom oduvek bio glavni oslonac ove centralne države Balkanskog poluostrva, takođe je sistamatski uništavan. Nimalo slučajno, već ciljano.

Samo u poslednjih 15 godina u Srbiji je propalo ili prodato više od 60 velikih poljoprivrednih kombinata, dok je oko 70?% prehrambene industrije prešlo u ruke stranih kompanija. Kriminalne privatizacije i ulazak stranog kapitala doveli su agroindustriju dotle da samo nekoliko velikih grupacija danas kontrolišu ključne delove proizvodnje hrane u državi.

Najveće devastacije, pljačke i kriminakne „akvizicije“, desile su se u Vojvodini, gde su kombinati poput Agrobačke, Bačke, Mitrosa, Agrovojvodine i PKB-a izgubili proizvodne kapacitete ili su prešli u vlasništvo stranih kompanija. Prvi se našao na udaru državni gigant PKB, nekada najveći kombinat u jugoistočnoj Evropi, koji je prodat još 2018. kompaniji Al?Dahra iz Ujedinjenih Arapskih Emirata za mikzernu sumu od 105?miliona?evra, mada mu je realna vrednost bila (samo u zemljištu!) deset puta veća.

Broj zaposlenih u agroindustriji pao je sa 120?000 (2005) na oko 50.?000 (2025-2026). Domaći „individualni“ proizvođač je izbačen iz posla, a preko 70 odsto prometa ostvaruju velike kompanije i preduzeća, što je posledica destruktivne politike AV da zatre bilo kakvu ideju malih domaćih proizvođača (poljoprivrednih domaćinstava) i njihove eventualne finasijske moći.

Srbija je zato izgubila kontrolu nad proizvodnjom hrane: više od 70?% prehrambene proizvodnje (mleko, meso, ulje, šećer) sada je pod stranom kontrolom, a mnoge domaće fabrike zatvorene su ili pretvorene u distributivne centre.

Srbija je danas skoro potuno zavisna od uvoza. Naime, iz uvoza je skoro 60 odsto hrane koju troši, uprkos velikom poljoprivrednom potencijalu. Najveći uvoznici hrane u Srbiju su kompanije koje pokrivaju širok spektar prehrambenih proizvoda, od voća i povrća do mesa, mlečnih proizvoda i žitarica. Glavni izvori uvoza su zemlje EU (Grčka, Italija, Španija, Poljska, Holandija), kao i Turska, Argentina, Ekvador i Kolumbija.

rbija godišnje uveze hranu u vrednosti većoj od blizu tri milijarde evra! Hrana u Srbiji je među najskupljima u regionu, troši se preko 60 odsto prosečne zarade na prehranu. Uvoz mesa i mleka ide skoro isklkjučivo preko SNS posrednika povezanih sa političkim vrhom države u klasičnu mafijašku piramidu. Broj aktivnih poljoprivrednih gazdinstava opada, a mehanizacija preostalih domaćih poljoprivrednika je stara više od 40 godina…

Ali, dok se skoro deceniju i po bavio pljačkom i uništavanjem državnih resursa, kriminalnom privatizacijom i nasilnim uvođenjem stranih investotora (često sa kriminalnim „pedigreom“), režim Aleksandra Vučića upleo se u niz netransparentnih transnacionalnih poslova koji se protežu kroz energetiku, infrastrukturu, trgovinu oružjem i finansijske tokove. Ovi poslovi se često odvijaju kroz državne ugovore sa stranim kompanijama, bez javnih tendera i pod oznakom „strateških projekata“.

Prema dostupnim analizama i izveštajima međunarodnih organizacija, Vučićeva vlada i poslovni krugovi bliski SNS, bave se uveliko međunarodnim kriminalom, a posledice istraga koje se protiv te mafije voide u desetinama država u Evropi i van nje, uskoro će doći na procesuiranje.

U središtu istraga je njegova mafija, koja je drsko ušla u kriminalne tokove u zemljama koje predstavljaju pet ključnih centara moći: SAD, EU, Kina, Rusija i UAE (Emirati). Svaka istraga koju vode u Evropi i SAD pre svega, prati tok kapitala, ugovore i oblasti saradnje, od energetike i infrastrukture do trgovine oružjem i poljoprivrede.

Prema dostupnim diplomatskim izvorima i analizama međunarodnih medija, srpska vlada je u poslednjih nekoliko godina održavala neformalne kontakte sa režimima u Africi i Latinskoj Americi koji se smatraju autoritarnim ili pod međunarodnim sankcijama. Ti kontakti su uglavnom vođeni kroz ekonomske forume, vojno-tehničku saradnju i trgovinu poljoprivrednim proizvodima, često bez javnih ugovora.

Početkom 2026. godine, u fokus pažnje obaveštajnih službi SAD došli su poslovni kontakti Vučićevih ljudi sa vladom u Sudanu, preko posrednika iz Emirata. Prema saznanjima diplomatskog izvora MT, u pitanju je bio tajni izvoz oružja i semena za poljoproivredne kulture kojih u Sudanu nema. Isti izvor govori o direktnim kontaktima Vučićevog kabineta sa egipatskim ministrom odbrane, gde se dogovaralo o „poslu bez javnih ugovora“. 

Neverovatno zvuči, ali je Vučićev „emisar“ u Boliviji išao na pregovore o litijumu i rudarskim koncesijama, bez javnih tendera. U samo površnom pregledu ličnih poslovnih veza Vučićevih saradnika koji su ovakvim načinom uz njegovu kontrolu „radili posao“, vide se direktni kontakti sa investitorima iz UAE (Al?Dahra), Kine (CRBC,?ZiJin), Rusije (Gazprom?Neft), i američkim fondovima (Vista?Rica). Brat „po materi“, Andrej Vučić, povezan sa domaćim posrednicima u finansijskim tokovima i fondovima registrovanim u Luksemburgu i Austriji,  Siniša Mali, zadužen za veze sa bankarskim strukturama u Beču i Kipru, te posredovanje u investicijama kroz offshore firme, Dubravka Đedović Handanović, zadužena za kontakti sa američkim i norveškim energetskim konsultantima, te pregovore o navodnom restrukturiranju EPS-a. Dok je bio „na nogama“, i Goran?Vesić  je imao „ličnu saradnju“ sa francuskim i kineskim firmama u infrastrukturnim projektima (Alstom,?CRBC), pa je čak i anemični dilatant, bivši ministar Tomislav Momirović imao veze sa turskim i kineskim izvođačima u građevinskom sektoru, uz strogu kontrolu AV.

Nekoliko osoba iz vrha EPS.a, godinama je bila povezana sa privatnim posrednicima u uvozu električne energije iz Mađarske i Rumunije, a kontakte sa firmama iz UAE i Egipta u trgovini oružjem, i međunarodne veze u Africi i Aziji, ostvarivali su poznati akteri tih poslova, uglavnom „partnera“ radikalske mafije. U fokusu interesovanja američkih bezbednosnih službi, našao se i Predrag Mali, finansijski posrednik u fondovima povezanima sa SNS strukturama, te, zanimljivo, i Branko Ružić, takođe bivši ministar, zbog diskretne saradnje sa kineskim partnerima u digitalnoj infrastrukturi i telekomunikacijama, kao i Zorana Mihajlović, koja će jednom morati da objasni poslove koje je radila u i oko energetskog sektora.

Zbog svega ovoga, i zbog činjenice da bi mu „milost“ američkog predsednika spasila još malo vremena na vlasti, Vučić je opet nedavno putem posrednika iz UAE i američkih lobističkih firmi slao poruke Trampovom kabinetu o spremnosti Srbije da bude „most između Istoka i Zapada“. U tim porukama se navodno pominjalo zajedničko ulaganje u energetiku i vojnu industriju, kao i politička podrška američkim projektima na Balkanu. Deo komunikacije išao je preko bivših američkih diplomata i poslovnih ljudi koji su imali kontakte sa Trampovim timom, ali bez zvanične dokumentacije.

Preko istih posrednika iz Ujedinjenih?Arapskih?Emirata i američkih lobističkih firmi slao je tokom maja meseca 2026. „signale“ Trampovom timu o spremnosti Srbije da bude „most između Istoka i?Zapada“. Ti kontakti su uključivali: ponude za zajedničke energetske i infrastrukturne projekte, razgovore o uvođenju američkih investicija u vojnu industriju i političku podršku američkim inicijativama na Balkanu.  Ali, strategije AV da predstavi Srbiju i svoj režim kao neutralne partnere koji sarađuje i sa SAD i sa Rusijom, odavno su propali. AV je trebao Trampu kao sitan, jednokratni alat koji bi potpisao Vašingtonski sporazum i izraelsko priznanje Kosova (2020). Od tog momenta, srpski diktator je imao samo jedan zadatak: da sarađuje sa Džeradom Kušnerom, Trampovim zetom.

 I ta saradnje je, kao što je poznato, kompromitovana. Niko se i Vašingtonu više ne seća (niti ih je i tada zan imalo) da je nakon Trampove pobede, tamo nekakav balkanski klovn, poslao novom američkom predsedniku čestitku u kojoj „izražava nadu u novu eru američko-srpskih odnosa“.

Uzalud je u Beogradu formira vrlo skupi lobistički kanal preko firmi iz Vašingtona i UAE, da prenosi njegove poruke Trampovom timu.

Uzalud je nedavno izrazio želju da će ga (Trampa), ako dođe u Beograd, dolekati oduševljeno „više ljudi nego što bi mogao da očekuje“.

Uzalud je dao i plaćeni intervju za Fok Nevs Digital prvih dana juna 2026., u kome je rekao da cìe Trampa u Beogradu dočekati kao heroja nakon što je podrška SAD porasla pod njegovom administracijom, te da „mnogi Srbi vide Trampa daleko drugačije od prethodnih američkih lidera, uprkos decenijama dugotrajnog  zbog NATO bombardovanja 1999. godine…“

Krik usamljenog diktatora na Balkanu, više niko ne čuje. Ali, dok on očajava, dok ga povremeno sustižu napadi psihotičnih reakcija, njegpovi podanici spremaju evakuaciju. Neki to rade polako, „ispod radara“, neki brzo i panično. Gore pomenuta ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović, uz pomoć svog novog muža, iz „Pink“ produkcije, okupila je oko sebe malu ekipu u sastavu Goran Bogdan (glumac) i Nedžad Mulaomerović (muzičar i arhitekta), obojica „meraklije“ iz Bosne i Hercegovine, ali na stalnom radu u Beogradu, te sa njima u Zagrebu (Republika Hrvatska) otvorila „tvrtku“, dakle, malu firmu sa velikim ambicijama.pod nazivom „Kulturistria“…Registrovana je za „hotele i sličan smještaj“, a bavi se nekretninama i investicijama, poseduje 22.000 kvadratniuh metara zemljišta u Istri, navodno zanišljena da izrađuje projekte luksuznih objekata (npr. vila sa bazenom u pitomim Konavlima, između Dubrovnika i Herceg-Novog, gde bračni par Đedović-Handanović planira da živi). „Tvrtka“ je registroivana u Zagrebu 2022. godine, čim je gospođa ministarka „namirisala“ da je đavo odneo šalu i da „Vođa“ nezadrživo tone u živo blato radikalsko.

Nije jedina koja ovako razmišlja. Na stotine SNS lopova, kriminalaca, secikesa i razbojnika koji su se uz skute Aleksandra Vučića pretvorili u milionere (a neki i u milijardere), odavno već su kupili kuće, vile pa i čitave dvorce u Austriji i Italiji, na jadranskoj obali od Istre do Boke. Ali, kako su bežali od režima koji ih je uzdigao, tako će, kako sada izgleda, bežati i od evropskih i američkih vlasti…Taj film je dugometražni, i vredi mu videti kraj.