Kako je Srbija ostala bez ikakvog vlasništva u svojoj nekadašnjoj najvećoj naftnoj kompaniji, ko je potpisao ugovor koji omogućava mađarskom MOL-u da od Gasproma kupi poslednji udeo države u Naftnoj industriji Srbije, zašto ni sednice ni odluke o tome nije bilo, i kako Mađarska država preko MOL.a postaje većinski vlasnik ovog energetskog giganta, na isti način izvedeno kao i u slučaju hrvatske naftne komapnije INA. Ko stoji iza američke kompanije  „AAFS Infrastructure Energy LLC“ i njene odlučne namere da dobije koncesiju na dva aerodroma u Bosni i Hercegovini i da tamo gradi i gasovod kako bi se u budućnosti povezala sa još neizgrađenim američkim projektom Jadranskog gasovoda od Bara do Splita. Šta od toga ima Srbija i zašto poslednjeg diktatora u Evropi zaobilaze i ruske i američke poslovne misije na Balkanu.

Nikola Vlahović

Na polovini 2026. godine, dok meteo-prognoze najavljuju još jedno od najtoplijih leta u novom veku, u Srbiji, iza leđa javnosti, poslednji diktator u Evropi razvaljuje ostatke energetskog sistema ove države i predaje susednoj Mađarskoj poslednje delove nekada moćne Naftne industrije Srbije (NIS).

Naime, prema svim relevantnim izvorima, Mađarska naftna kompanija MOL jedini je (a za Srbiju i najgori) kupac NIS-a Jer, ova kompanija ima svoju rafineriju na samo 200 kilometara od granice sa Srbijom, u okolini Budimpešte, i nema nikakav interes da na duži period sačuva ključni resurs NIS, Rafineriju Pančevo.

Bez zakonske procedure, Vučićeva ministarka Dubravka Đedović Handanović je sa mađarskom stranom potpisala ugovor koji omogućava MOL-u da od Gasproma kupi njihov udeo u NIS-u.

Prema do sada poznatim činjenicama, nije održana sednica Vlade tim povodom već je u Vučićevom „užem krugu“ pod njegovim zapovedništvom, doneta odluka da Srbija ne iskoristi svoje pravo preče kupovine koje je imala po ugovoru o prodaji NIS-a Gaspromu.

Ako odluke Vlade Srbije nije bilo (a, do sada sve govori da nije) onda je ministarka Đedović – Handanović onim što je potpisala po Vučićevom nalogu, počinila teško krivično delo.

Na dan 16. maja 2026. kad je u ime Vlade Srbije (bez sednice, bez odluke) potpisan akcionarski ugovor sa mađarskim MOL-om o budućem upravljanju Naftnom industrijom Srbije, uz pretpostavljeni uslov da MOL uspešno otkupi udeo Gazpromnjefta u NIS-u, tim činom je mađarskoj kompaniji Vučićeva kriminalna bratija omogućila da postane većinski vlasnik srpskog dela NIS uz „časnu reč“ da će da obezbedi njen dalji razvoj i snabdevanje Srbije naftnim derivatima!

Preciznije i jasnije: „dalji razvoj i snabdevanje Srbije naftnim derivatim“ biće od sada u rukama vlade u Budimpešti, a sa tim će se prećutno složiti i ruska i američka strana.

Time je veleizdajnička strategija Aleksandra Vučića oduzela Srbiji poslednju polugu energetskog suvereniteta.

Istina, Srbija ni do sada nije imala nešto posebno da pregovara o NIS-u, jer je ključni deo ruski (još od vlade Vojislava Koštunice koja je većinski deo NIS prodala Rusiji), ali, ove 2026., igrom američke Kancelarije za kontrolu strane imovine (OFAC), donedavno „proruski“ MOL, dobija saglasnost vlade Donalda Trampa (da se širi na Balkanu uz bezuslovnu saradnju sa naftnim kompanijama SAD). Istovremeno, vlada u Moskvi je očito radije bila za to da mađarski MOL bez ometanja otkupi deo koji je pripadao Srbiji.

Petljavine sa Naftnom industrije Srbije koje je radio Aleksandar Vučić, na štetu Srbije ovim se završavaju. Problem je što see ta šteta ne može nadoknaditi.

Bilo je još početkom 2026. godine jasno da Republika Srbija može nacionalizovati NIS u bilo kom trenutku, ali bi time prekršila međunarodne sporazume i zakone o stranim ulaganjima, te bi time sebi zatvorila vrata bilo kojoj eventualnoj budućoj strani investiciji i dodatnim ulaganjima. Nacionalizacija je bila moguća i uprkos tome, da Srbija zaista ima stvarnog velikog saveznika u svetu, ali, Vučićev režim nije bio nikome saveznik niti ih je imao.

On lično, kao personifikacija opakog štetočine, bio je za sve njih samo korisni idiot. Za tu ulogu je i bio nagrađen „prekovremenim“ boravkom na apsolutnoj vlasti, u potpuno protivustavnom statusu. I to „zaustavno vreme“ mu je isteklo. Danas bi svaki eventualni strani investitor odustao od kupovine akcija srpskog dela NIS, ali mađarski MOL je više od kompanije: to je kompromis i zbir interesa SAD i Rusije na Balkanu. Da je to baš tako, govore sledeće činjenice…

Naime, ugovor sa MOL koji je nezakonito potpisala Vučićeva kompromitovana ministarka Đedović Handanović, stavljen je na sto istog dana u kome je isticao rok koji su američke finansijske vlasti (OFAC) dale mađarskoj i ruskoj strani da postignu dogovor o preuzimanju 56,1 posto akcija u ruskom vlasništvu u NIS-u, koje su obuhvaćene američkim sankcijama ruskom energetskom sektoru, uvedenim početkom 2025. godine.

Naravno, ovde uz potpisivanje kupoprodajnog ugovora, za završetak transakcije, potrebna su i dodatna regulatorna odobrenja, dok MOL grupa nastavlja pregovore sa Gazpromnjeftom o preuzimanju ruskog udela od 56,15 posto u NIS-u.

Ugovor će stupiti na snagu čim se MOL i Gazpromnjeft dogovore o kupoprodajnom ugovoru i kad to odobri američka Kancelarija za kontrolu inostrane imovine (OFAC). To je, kako je i red u tradiciji rusko-američkih interesa, već ranije dogovoreno „na najvišem nivou“.

Vučićeva ministarka je ovim povodom „ohrabrivala“ javnost u Srbiji pa je rekla: „Prema ovom ugovoru koji je Vlada Srbije usvojila, kupićemo dodatnih pet posto akcija u NIS-u, rafinerija Pančevo će minimalno narednih 10 godina raditi u kapacitetu u kojem je radila četiri godine pre uvođenja američkih sankcija“. Jadna je država koja se hvali kako kupuje pet procenata akcija od svoje nekada moćne naftne imperije, i to je sažaljivo prokomentarisao čak i predsednik i glavni direktor MOL grupe Žolt Hernadi:  „Kao rezultat konstruktivnih pregovora sa Vladom Srbije, postigli smo sporazum o upravljanju kompanijom NIS“…Još je Hernadi da ih „uteši“, uveličao „do neba“  taj sporazum vlade Srbije i MOL-a rekavši kako on „omogućava bezbednost snabdevanja za celu regiju i viši nivo saradnje među energetskim kompanijama u srednjoj i istočnoj Evropi“.

Pokazaće se, naravno, da nije ni blizu tako, jer američke gasne kompanije tek ulaze u posao „od Dunava do Jadrana“.

Laže, naravno, i Vučićeva marioneta, Đedović Handanović, jedna estradna pojava iz mase stranačkih piona koji su 14 godina dolazili i prolazili (neki i trajno nestajali!). Laže u ime svoga „vođe“ i svih drugih ministara i navodnog predsednika Vlade Srbije.

Đedović, ex Negre-Handanović itd…od kako je diktator „uveo u harem“, sve teže pronalazi priliku da izgovori smislenu rečenici. Jednu od takvih vredi zabeležiti: „Sporazum sa MOL omogućava budućem većinskom akcionaru da preuzme odgovornost za profesionalno upravljanje, stabilno poslovanje i investicije koje stvaraju vrednost u NIS-u“.

Dakle, novi gazda (Mađarska država) radiće uvek u svom interesu, pre svega. Interese Srbije, prodao je Aleksandar Vučić.

MOL će (ukoliko proceni da mu se to isplati) obezbediti snabdevanje srpskog tržišta i rad rafinerije u Pančevu, „uz dalji jačanje mrežnih i logističkih veza energetskih postrojenja MOL grupe“. Ako proceni da mu se ne isplati, neće. I tu nijedna buduća vlada neće moći ništa ukoliko ne poništi doslovno sve poslovne odluke manitog Aleksandra.

U kom pravcu ide kontrola energetskog sektora u Srbiji i oko nje, govore događaji na sasvim drugoj strani ove regije…Naime, američka  kompanija AAFS (Infrastructure and Energy) uskoro dobija koncesije za izgradnju i upravljanje gasovodom preko čitavog Zapadnog Balkana (kontinentalni deo), kojim bi se transportovao tečni gas iz SAD kao zamena za ruski, a sa idejom da se kroz balkanski koridor povežu i terminali na Jadranu sa potrošačima u regionu.

„Srbija je u već jasnom procesu redefinisanja vlasničke strukture u Naftnoj industriji Srbije“ (tako je opisano odricanje AV od imovine NIS.a u jednom od dokumenata koje je njegova gospođa ministarka potpisala!), gde se traži balans između ruskog Gazpromnjefta i potencijalnih evropsko-američkih partnera.

Državna politika energetske bezbednosti u Srbiji više ne postoji, njome sada u celini upravljaju rusko-američke korporacije, dok su prećutno obe strane saglasne da je najbolji „neutralni menadžer“ tih potencijala, Norveška država. Tu je svako dobio svoju ulogu i zadatak osim Srbije koja čeka da joj se dodeli uloga. Njedna strana u ovom mega-poslu ne želi da vidi već otpisanog Vučića.

Zbog toga bi, kad Jadranski gasovod Bar-Split zaživi, Srbija tek tada mogla da se priključi preko interkonekcija sa Hrvatskom ili Crnom Gorom, čime bi dobila alternativni pravac snabdevanja. SAD sada insistiraju da se ceo region veže za njihove LNG (prirodni gas) kapacitete, a Srbija je pod dodatnim pritiskom da smanji zavisnost od ruskog gasa. Projekat se uklapa u širi paket američkih i evropskih inicijativa (interkonekcija Niš-Dimitrovgrad, povezivanje sa Bugarskom i Grčkom), gde se Srbija u budućnosti posmatra kao ključni tranzitni i potrošački centar.

Srpski diktator u odlasku, ni ovde nije shvatio koliko je nevažan, nebitan, promašen i kompromitovan. Njegov pokušaj da se „ne zameri“ ruskoj vladi u slučaju NIS.a, a istovremeno da se „ponovo dopadne“ administraciji američkog predsednika Donalda Trampa, završio se njegovom dubljom izolacijom sa obe strane.

Praktično njegovom režimu „pred nosom“, pomenuta „gasna interkonekcija“ zapravo je američka zamena za prekinuti projekat ruskog „Južnog toka“ koji je bio zaustavljen zbog ekonomskog nasilja američke vlade na Balkanu (u vreme Bajdenove vlade). Niko tada nije verovao da će njegovu „gasnu strategiju“ u punom kapacitetu nastaviti Donald Tramp u svom drugom mandatu. Ali, to je ono što se danas dešava očito u saglasnosti ove dve velike svetske sile, od kojih svaka ima svoju zonu interesa i u Srbiji i svuda oko nje, u čitavom regionu, kao i ostatku sveta.

Vučić takođe nije shvatio da se njegov plan da od Srbije napravi svoje autonomno kriminalno preduzeće i svojevrsnu mafijašku „Alibabinu pećinu“, nikako ne uklapa ni u evropske ni u ruske ni u američke projekte za 21 vek na Balkanu. I, zbog toga su i on i njegov režim već sada ružna prošlost.

U vezi sa tim, u jednoj široj političko-ekonomskoj analizi britanskog „Gardiana“ od 30. maja 2026., potpisanoj od strane Džozefa Gedeona (Joseph Gedeon) dopisnika ovog lista iz Vašingtona, pominje se brisanje granica između politike i bogaćenja vladajućih porodica i njenih saradnika, na Balkanu. Tako je, između ostalog, predstavljen Milorad Dodik, kao „ultranacionalistički lider bosanskih Srba“, za koga je autor napisao da je „sve do nedavno u Vašingtonu važio za odmetnika“. Dalje, autor piše da ga je Bajdenova administracija optužila za zloupotrebu položaja radi ‘gomilanja ličnog bogatstva kroz mito i druge oblike korupcije’ i proširila mu sankcije. Nakon što se Tramp vratio na vlast, Takođe, i da je Dodik pokrenuo višemilionsku lobističku kampanju kako bi pridobio podršku administracije i ukinuo sankcije koje su mu u Vašingtonu odredili.

Istina, jedan od njegovih lobista bio je Majkl Flin. Kad se on pojavio, u oktobru prošle 2025. godine, Trampova administracija mu je bez objašnjenja ukinula sankcije. Dana 7. aprila 2026., Donald Tramp Junior, kako je poznato, sleteo je u Banjaluku, gde mu je Dodikov sin Igor priredio „toplu dobrodošlicu“. „Vaše prisustvo samo po sebi mnogo govori. Zavisimî od vas i oslanjamo se na vas. Zauzvrat, vi, Amerika i republikanska administracija kojom rukovodi vaš otac, imaćete pouzdanog, iskrenog i hrišćanskog saveznika u ovom delu sveta“, rekao je tada Igor Dodik.

Majkl Marfi (Michael Murphy), bivši američki ambasador u Bosni i Hercegovini svedočio je takođe u „Gardianu“ o tome kako se (i za koliko!) Dodik dodvoravao Trumpovim krugovima dok je istovremeno plaćao skupe lobiste da rade na poništavanju Dejtonskog mirovnog sporazuma iz 1995. godine i afirmaciji ideje o nezavisnosti srpske regije.

„On želi da oni prihvate njegov širi plan. Ali, da bi to postigao, ne sme se igrati sa gasovodom“, kaže Marfi, dodajući da se oni koji to prihvataju „igraju vatrom“. Jedan neimenovani srpski političar iz BiH kaže: „Lično sam se u to uverio: Amerikancima je ovde prioritet broj jedan gasovod! Jako, jako su zainteresovani za to. Dodiku je, kao i svima ostalima, poručeno: ne dirajte u projekat! Ovo bi mogao biti najvažniji infrastrukturni projekat u istoriji Bosne i Hercegovine!“

Čovek koji je dao ovu izjavu tražio je da ostane anoniman „zbog osetljivosti pregovora“ koji su u toku sa svim stranama, ali van očiju javnosti, a u kojima „sa poslovne strane“ učestvuje i „Dodikov tim“. Inače, osim predstavnika američkih kompanija pod kontrolom Trampove administracije i bosansko-hercegovačkih političara i ljudi iz biznisa, upadljivo je da nikoga nema iz Srbije, posebno ne iz Vučićevog klana.

Rusija je zbog rata u Ukrajini na mnogo načina bila i ostala odsutna iz BiH, mada je u njenom vlasništvu najveća rafinerija nafte u Brodu (na teritoriji srpskog entiteta), koja je inače nekada bila jedan od ključnih energetskih pogona u Bosni i Hercegovini. Ona već osam godina „vegetira“ bez ijednog litra prerađene nafte. Gubici joj prelaze pola milijardi evra.

Ruski vlasnici su 2025. pokušali da počnu u njoj da rade reciklažu plastike. Nakon eksplozije u krugu rafinerije u Brodu 2018. godine, prerada nafte u ovom naselju na obali Save potpuno je stala, a kompleks danas služi kao skladište benzina.

Pre četiri godine najavljivana je gradnja elektrane na gas unutar rafinerije, ali taj projekat ni do danas nije započet. Više puta su vlasnici obećavali modernizaciju ove jedine rafinerije nafte u BiH, ali su neki drugi događaji, uključujući i rat u Ukrajini, zaustavili te planove.

Uzgred, malo poznatoj ruskoj kompaniji „NjeftegazinKor“, vlada srpskog entiteta u BiH, prodala je i čuvenu rafineriju motornih ulja u Modriči i mrežu benzinskih pumpi „Nestro Petrol“, za blizu 120 miliona evra. I to je bilo sve što se tiče „ruskog uticaja“ u BiH.

U tako „prazan prostor“ ovih pola godine od početka 2026., ušla je na velika vrata američka kompanija „AAFS Infrastructure Energy LLC“ i odmah uputila zvaničnu ponudu Vladi Federacije BiH za preuzimanje aerodroma u Sarajevu na period od 30 godina, uz obećanje ulaganja od približno 250 miliona evra u prvih pet do sedam godina.

U talasu koncesija koji traje na ovom području, kompanije iz SAD tek sad agresivnije kreću u to (do sada je jedino Albanija bila u fokusu njihove pažnje, a od Srbije se privremeno odustalo), što govori o novim rusko-američkim diplomatskim pogodbama kad je takozvani Zapadni Balkan u pitanju.

Izveštaji evropskih medija govore da „AAFS Infrastructure Energy LLC“ nema značajnijih zabeleženih projekata, ali ima odlične veze sa Donaldom Trampom.

Jedan od predstavnika AAFS-a je advokat iz Vašingtona koji je zastupao Trampove pristalice u političkim slučajevima. Drugi predstavnik AAFS je brat bivšeg Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost. Obojica su učestvovala u njegovoj kampanji i pokušaju osporavanja njegovog poraza na predsedničkim izborima 2020. godine.

Istraživanje britanskih medija zasnovano na razgovorima sa sadašnjim i bivšim bosansko-hercegovačkim i američkim zvaničnicima, te poslovnoj dokumentaciji, otkriva kako je ova sumnjiva firma gurnuta u centar globalne borbe za energetsku prevlast.

Slučaj daje uvid u to kako se međunarodni odnosi menjaju kad velikom državom predsedava čovek iz biznisa… „U današnjem svetu, postoji određena logika u tome da su ljudi povezani sa administracijom uključeni u velike privredne projekte ili investicije. To je neukusno, ali mnogo toga u politici moje zemlje ionako je neukusno“, izjavio je jedan bivši američki diplomata  funkcioner na službi u regionu nekedašnje Jugoslavije.

Ovom prilikom, Američki zvaničnici su jasno stavili do znanja bosansko-hercegovačkim političarima, da „Trampova administracija želi hitno zeleno svetlo za gasovod AAFS“. Na sarajevskoj adresi AAFS-a, lokalni predstavnik, izvesni Amer Bekan, najavljuje preseljenje kancelarije u veliku zgradu sa stotinu zaposlenih. Bekan, koji sebe u svom online CV-u opisuje kao „iskusnog investitora i preduzetnika“, takođe se okušao u politici, ali bez uspeha.

Franšiza kompanije AAFS je u BiH registrovana 2021. godine, ali je do novca došla tek prošle godine, nakon što su je pojavili američki partneri. Bosansko-hercegovački AAFS je sada u vlasništvu istoimene američke kompanije, registrovane u novembru.

Njegovo sedište u Vašingtonu, D.C., nalazi se između poznatog libanskog restorana i takođe dobro znanog irskog paba. Tu su zapravo prostorije advokatske kancelarije Binnall Law Group.

Džesi Binal (Jesse Binnall) vodeći je advokat Trampovog pokreta Maga („Make America Great again“). Bio je saradnik u kampanji 2016., a 2020. jedan od glavnih glasova koji su osporavali pobedu Joea Bidena, tvrdeći: „Donald Trump je pobedio… kada se uzmu u obzir prevare i nepravilnosti koje su se dogodile.“

Binal je branio Trampa i njegovog sina Donalda Trampa Juniora u tužbi zbog upada demonstranata na Kapitol. Nakon Trampovog povratka na vlast, Binal je isposlovao nagodbu od 1,25 miliona dolara za Majkla Flina (Michael Flynn), Trampovog prvog savetnika za nacionalnu bezbednost, koji je tvrdio da je bio nepravedno progonjen iako je priznao da je lagao FBI-u o kontaktima s Rusijom.

Binal je upoznao i Flinnovog brata Džoa, sa kojim je sarađivao na diskreditaciji Bajdenove pobede. Džo Flin je bio savetnik u Trumpovim kampanjama 2020. i 2024. godine.

Ideje Flina i Binala da grade veliki infrastrukturni projekat na Balkanu nisu bile tako očigledne, ali, od kako su se ozbiljnije uključili u posao, projekat uživa punu podršku Trampove administracije i Trampa lično.

U jednom poverljivom predlogu AAFS-a navodi se da će gasovod kroz BiH koštati 300 miliona evra, uz dodatnih 900 miliona evra za tri elektrane, a finansiranje bi se obezbedilo privatnim kapitalom i zaduživanjem, a ne iz budžeta BiH. Nije precizirano kakav povraćaj očekuju Flin, Binal i ostali akcionari. U martu je novim zakonom u BiH propisano da AAFS bude izvođač radova na gasovodu, bez sprovedenog javnog konkursa.

Zbog toga je organizacija Transparensi Internešnel (Transparency International) odmah upozorila: „Uvođenje takve prakse u zemlji sa jednom od najviših stopa korupcije u Evropi dovelo bi do katastrofalnih posledica za sprovođenje strateški važnih projekata poput gasovoda Južna interkonekcija.“  Nekoliko dana kasnije, ambasador Evropske unije privatno je upozorio lidere Bosne i Hercegovine da se o promenama energetske politike moraju konsultovati sa Briselom.

Ali, SAD nisu promenili stav pa je izašlo i saopštenje američke ambasade u Sarajevu u kome je pisalo: „Ovo partnerstvo jača energetsku nezavisnost i prekida oslanjanje na ruski gas“. 

Ako je, dakle, američka administracija namerila da uz prećutnu saglasnost Moskve uzme koncesiju za dva strateški važna aerodroma u BiH i započne gradnju gasovoda kroz BiH, a sa druge strane, ako je mađarski MOL uspeo da stavi pod kontrolu energetske sisteme Hrvatske i Srbije zajedno, onda se prirodno postavlja pitanje: gde se na tom Zapadnom Balkanu nalaze Ruski energetski i ostali interesi?

Nije teško pretpostaviti da su, kao i uvek, tu negde, između tajne diplomatije i javne politike. Rusija ima 11 vremenskih zona i nesagledive resurse. Njeni interesi su globalni.

Ali, u malim državama nekadašnje Jugoslavije, na Balkanu, pojedini vlastodršci u prošlosti su poverovali da se svet oko njih okreće, pa su zaboravili da je njihova moć bila privremena i lokalna.

Poslednji koji se tako „uzdigao“ u vladarskom ludilu, srpski diktator Aleksandar Vučić, poražen je na svim frontovima, pa danas može samo da gleda kako ga i mali i veliki zaobilaze kao kliconošu. Onoga koji širi bolest oko sebe.