Kako se Vučićeva kriminalna „administracija“ našla na „sivoj listi“ Svetske banke, takozvanog „Moneyvala“, tačnije, onih država koje se bave prikrivanjem novčanih transakcija iz kredita ove bankarske institucije. Koje kompromitovane investicije se nalaze pod istragom Svetske banke i Saveta Evrope, koje od njih će biti objavljene zajedno sa imenima raznih „korisnika“ sredstava iz Vučićevog mafijaškog poslovanja, kako njegovi strani investitori koji su primali protivzakonite subvencije beže iz Srbije a koje od njih „uzvraćaju udarac“ i tuže državu u kojoj su dobile takve subvencije, kako naprednjački režim ide direktno u najoštrije međiunarodne sankcije…

Nikola Vlahović

Evropsko „političko krilo“ Svetske banke (World Bank Group) jedne od tri najveće svetske bankarske korporacije, nalazi se u institucijama Saveta Evrope. Preko njega, već duže od godinu dana, traju sve intenzivnije istrage o tome kako države Balkana primenjuju međunarodne standarde protiv pranja novca (AML) i finansiranja terorizma (CFT).

Formirana je tim povodom i takozvana „Siva lista“ koja označava zemlje pod pojačanim nadzorom zbog sistemskih izbegavanja kontrole finansijskih tokova od strane World Bank Group ali i drugih finansijskih korporacija koje prate kako njihov dužnik posluje i čijim novcem otplaćuje obaveze. Projektima pod nazivom Moneyval i FATF (Financial Action Task Force) zajednički prate države koje „strateške prikrivaju“ transparentnost vlasništva, kontrole investicija i sprečavanju zloupotreba finansijskog sistema.

Režim Aleksandra Vučića u Srbiji i njegova lažna vlada našli su se na vrhu „Sive liste“ Svetske banke, zbog čega će biti primenjeno, u najskorijem roku, niz restriktivnih mera, završno sa potpunim ekonomskim sankcijama. Zbog prikrivanja i izbegavanja monitoringa njegovih „partnera-investitora“ u Bosni i Hercegovini, i ova „entitetska“ država se našla na toj listi.

Poslednji pokušaj utvrđivanja o kakvim se to investicijama radi (a da Svetska banka i Savet Evrope o tome ne znaju ništa!) sproveden je pre godinu dana, u maju 2025., a izveštaj je usvojen na 70. plenarnoj sednici u decembru iste godine. Srbija je tom prilikom stavljena u režim „pojačanog praćenja“, što je značilo da mora redovno da izveštava o stanju u finansijskom sektoru. Vučićeva kriminalna mašinerija je, naravno, ignorisala sva upozorenja, pa je Moneyval zadržao u Srbiji svoje stručnjake za monitoring tokova kapitala kroz državne i privatne investicije.  Podaci do kojih su došli, zbunili su i šokirali i one najcrnje pesimiste među njima.

Naime, skoro 100% svih investicija u Srbiji nalaze se pod strogom kontrolom Vučićevih ljudi i njega lično, a svi podaci do kojih je Moneyval došao govore o potpunoj ignoranciji međunarodnih ugovora i dužničko-poverilačkih klauzula između Srbije i Svetske banke. U najnovijim izvještajima se navodi da Srbija (Vučićev režim) masovno sprovodi pranje novca kroz javne investicije, građevinske projekte i transportne firme, te da je u periodu 2016-2025, skoro pet milijardi evra kapitala prošlo kroz netransparentne investicione šeme povezane sa državnim ugovorima.

Pomenuti su javnosti već poznati fiktivni investicioni fondovi registrovani u Luksemburgu i Austriji, transportne kompanije u SAD i EU koje služe za prebacivanje kapitala iz Srbije. Ali, poseban fokus istraga je stavila na građevinske projekte i infrastrukturne ugovore sa nepoznatim vlasničkim strukturama.

Od kako traje (2025 i 2026) monitoring o zloupotrebi javnih fondova u zemljama Zapadnog Balkana, gde je Srbija navedena kao vodeći slučaj „sistemskog prikrivanja“, u istragu su se uključile i druge korporacije kojima Srbija dugije (MMF i Evropska banka, a u izveštajima se opisuje postoji brutalan politički pritisak na domaća regulatorna tela, ali i na međunarodne institucije (Svetsku banku pre svega) pa se sada traže dodatne revizije projekata finansiranih iz javnih sredstava u Srbiji, i to pod pretnjom uvođenja najoštrijih ekonomskih sankcija režimu Aleksandra Vučića.

U problemu su se našli predsednik Saveta Evrope Majkl Flaerti (Michael O’Flaherty) te generalni sekretar Saveta Evrope Alan Berset, jer je došla u pitanje odgovornost bivše predsednice ove organizacije (do 2024), Marije Pejčinović Burić, iz Hrvatske, koja je ,navodno, bila „servisirana“ lažnim podacima o investicijama u Srbiji, ili je i sama bila korumpirana (što Svetska banka preko svojih službi dalje istražuje).

Naime, Pejčinović-Burić je kao „provereno pošteni i stručni kadar“ iz Hrvatske, uzgred, srpskog porekla, zaista uživala poverenje i respekt u ovim institucijama. Istina je da su se Vučić i Marija Pejčinović-Burić službeno sastajali odmah na početku njenog mandata 2019., a onda redom i intenzivnije, više puta od 2020, 2022, 2023, 2024…Svi ti susreti dešavali su se ili u Strazburu ili u Beogradu. Nikada u tom periodu, ova tadašnja predsednica Saveta Evrope nije postavila pitanje lažnih investicija, tajnih ugovora-investicija i pranja milijardi evra kroz razne oblike u Srbiji.

Sve se zvanično svodilo na „podsećanje na obaveze i vladavinu prava“, što je na Vučića imalo efekat lagane priče pred spavanje. Konačno, šta je to što je Pejčinović-Burić morala da uradi a nije? O tome će se tek čuti, sledom istrage koja je od početaka 2026. godine identifikovala transakcije između javnih fondova i privatnih firmi u Emiratima, i još desetinu sličnih.

Jedan od tih fiktivnih ugovora se posebno izdvaja, jer se u istragu uključilo i američki FBI. Reč je o ugovoru o „digitalnim reformama“ koji je sa Vučićevim režimom potpisala „diskretno“ GIM?Group?LLC iz SAD, kompanija sa nepoznatim poreklom kapitala (ne zna se u ovom slučaju ni da li ga je uopšte imala, pa se opravdano sumnja da je u pitanju pranje novca od šverca naoružanja i narkotika).

U ovom slučaju, Moneyval i FATF (Financial Action Task Force) identifikovali su još dve američke kompanije koje su kao posrednici „povezani sa kabinetom predsednika Srbije“, a pronađene su i veće transakcije novca tih kompanija preko banaka u Srbiji povezanih sa vladajućim režimom.                 

Među teško kompromitovanim investicvijama našli su se „brza pruga“ Beograd-Budimpešta (kineski krediti) vrednosti 2 milijarde evra, TE Kosotolac B3 (China Machinery Engieneering), 700 miliona evra, Nacionalni stadion Surčin (do sada oko 300 miliona evra), EXPO kompleks (do sada preko milijardu evra, a procene idu i preko 10 milijardi ukoliko se ostvare sve zamisli AV), Ahold Delhaize (Maxi Shop Go, do sada neutvrđena vrednost investicije, Ling Long Tire (kineska investicija od milijardu evra, detalji nepoznati, niti je ikada utvrđeno da je Kina toliko uložila u proizvodnju auto guma u Zrenjaninu), HE Bistrica-Đerdap, (planirana investicija jedna milijarda evra, jasnih podataka o tome nema, prikriveni su ili lažirani), Gasna interkonekcija Srbija-Bugarska (takođe komprimitovana investicija…

Kompromitovane investicije u Srbiji najčešće se vezuju za velike infrastrukturne i energetske projekte sa stranim kapitalom, gde su očigledno prikriveni pa čak i lažni ugovori, korupcija i politički uticaj. Još jedan fenomen je na sceni: strane kompanije koje su dobijale obilate subvencije u režimu AV, danas sve češće pokreću arbitraže i povlače kapital.

Na internom spisku investitora koji su pokrenuli međunarodne pravne procese protiv Srbije, prema dostupnim podacima iz arbitražnih registara (ICSID, Energy Charter Tribunal, UNCITRAL) i izveštajima Svetske banke i Saveta Evrope, nalaze se holandski Ahold Delhaize (Maxi, Shop&Go), italijanski Metalfer Group pred Tribunalom za distrubuciju energije, KfW Bankengruppe (projekat vodovoda), Gazprom Export / Srbijagas, Enel Green Power (italijanska kompanija, projekat vetroparkova…

Većina ovih sporova vodi se pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova (ICSID) u Vašingtonu, a njihova ukupna vrednost nije manje od milijardu evra. Jedino je Delta Agrar imao postupak pred Privrednim sudom u Beogradu gde potražuje 40 miliona evra odštete. Vrlo inspirativno za nove isztrage, jer u više slučajeva arbitraže su pokrenute zbog netransparentnih ugovora, političkog uticaja i nepoštovanja međunarodnih standarda zaštite investitora. Istekom subvencija, mnoge firme ostaju u Srbiji, koliko traje poresko oslobađanje, pa se povlače nakon isteka pogodnosti.

Zelenaškom logikom rukovođene strane firme, smatraju da je rast minimalne zarade u Srbiji „povećao troškove rada“.  Pad tražnje u auto i tekstilnoj industriji, globalni trendovi nakon pandemije i konkurencija iz Kine, netransparentni uslovi poslovanja, sve to strani investitori navode kao problem, ali i da je korupcija i pravna nesigurnost glavni problem.

U prevodu na srpski jezik, niko više nije spreman da plaća reket režimu Aleksandra Vučića. Subvenciju im je dao, ali kad je mafijaški zatražio pomoć da opstane na vlasti, nije naišao na razumevanje.

Hiljade radnika ostalo je bez posla (samo fabrike Leoni i Kentaur zajedno preko 2.000). A, ukupno, strane firme su samo u 2024. iznele iz Srbije oko pet milijarde evra dobiti. Već tokom 2024-2025 krenuo je nagli skok-povlačenje većih investitora (Benetton, Kentaur, Leoni, Jura). 2025. godine zatvorena je fabrika nemačkog proizvođača auto-delova Drekslmajer, u kojoj je radilo čak 2.000 ljudi. Zbog smanjenog poslovanja, čak je zatvorena i fabrika kineske (ranije američke) kompanije Džonson elektrik i došlo je do otpuštanja 350 radnika. Irsko-američki Aptiv, koji svoje proizvode isporučuje nemačkim automobilskim gigantima Mercedesu i Folksvagenu, svojim radnicima u Leskovcu ponudio je sporazumni raskid ugovora o radu, uz otpremnine od 80.000 dinara po godini staža. Aptiv je fabriku u Leskovcu otvorio 2018. i u njoj je ranije bilo angažovano čak 5.000 radnika…

Sredinom 2022, došlo je do masovnog priliva IT stručnjaka iz Rusije posle početka ruske invazije na Ukrajinu u februaru te godine. Na spisku velikih IT kompanija koje su koristile podsticaje Ministarstva privrede jesu ruski IT gigant Yandex, američka kompanija Luxoft, koja posluje u sklopu globalnog IT giganta DXC Technology, češka kompanija JetBrains, kao iamerička gejming kompanija Sperasoft, koja stoji iza pojedinih izdanja popularnih igara kao što su „Call of Duty“i „Dragon Age“. Mnoge od njih su koristile ove podsticaje za zapošljavanje ruskih, ukrajinskih i beloruskih stručnjaka. A, onda im je AV uveo Uredbu, kojom je rešio da ih „reketira“ i krenuo je talas odlazaka ovih stručnjaka i kompanije iz Rusije u pravcu drugih zemalja u regionu i van njega. Naivna ali drska i bahata zamisao je bila da će na taj način uzeti milione softver inženjerima koji rade „na daljinu“. Umesto da im otvori vrata za masovnu potrošnju i investicije, krenuo je u primitivni pokušaj otimačeine onoga što im je takođe mimo zakona dao (subvencije).

Srpski IT sektor zapošljava nešto manje od 70.000 ljudi, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) za prvi 7vartal 2025. godine. Od tog broja, oko 4.700 ljudi radi u gejming industriji, stoji u izveštaju SGA za 2024. godinu. Prema ovom izveštaju, polovinu zaposlenih u gejming industriji čine upravo stranci iz Istočne Evrope koji su se doselili u prethodne tri godine. Takođe, izveštaj kaže da poslednjih godina, IKT sektor beleži rapidan rastu samo u martu 2025. dostigao je rekordnih 385 miliona evra, što predstavlja rast od 25 odsto u odnosu na mart 2024. godine, kada je izvoz iznosio 308 miliona evra. Ukupan izvoz usluga u prva tri meseca ove 2026. godine bio je čistih milijardu evra, što je rast od 19 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Najveće izvozno tržište za IT usluge je Amerika, a zasad nema naznaka da će biti pogođeni carinama.

Ostale strane kompanije okrenute ka tradicionalnim sektorima, danas su 60% otišle u oblast povezane sa prirodnim resursima, rudarstvo, poljoprivredu, proizvodnju metala. Dakle, nisu išle u razvoj onih delatnosti koje imaju visoku dodatu vrednost i koje su tehnološki napredne. Direktne strane investicije se usporavaju već nekoliko godina, 2019. godine su činile 7,4 srpskog BDP-a, dok 2024. godine padaju na 5,6%. Danas ih skoro više i nema. Sve je stalo.

Američka Carinska i granična tzaštita (CBP) stala je nedavno na put izvozu bakra i proizvoda od tog metala iz kineske kompanije u Srbiji (Ziđin Koper) koja više neće poslovati sa Sjedinjenim Američkim Državama zbog dokaza o prinudnom, robovskom radu, gde su označene povrede prava radnika po šest osnova: „zloupotreba ranjivosti, zadržavanje plata, zastrašivanje i pretnje, ograničavanje kretanja, zadržavanje ličnih dokumenata i prekomerni prekovremeni rad“.

Iz Ministarstva rada Srbije nisu ni na američke upite odgpovporili ovim povodom, odluka iz Vašingtona je očekivana jer Amerika ima svoje trgovinske i regulatorne mere kao instrument ekonomske politike, koje su povezane i sa pitanjima ljudskih i radničkih prava u zemljama od kojih kupuje robu.

Navodno se kineska kompanija oglasila u Vučićevim „medijima“ gde se kaže da su upoznati sa odlukom CBP-a, da se protive svim oblicima prinudnog rada, kao i da sprovode proveru i procenu ‘relevatnih pitanja’, te da „Kompanija ostaje posvećena poštovanju važećih zakona, uključujući i propise Sjedinjenih Američkih Država, kao i međunarodno priznatih standarda rada i ljudskih prava koji se odnose na sprečavanje prinudnog rada“. Ziđin Koper iz Bora ima u posedu četiri rudnika bakra (Majdanpek, Veliki Krivelj, Novo Cerovo i Jama), rudnik krečnjaka i topionicu bakra i zapošljava 6.192 radnika. Organizacija pod imenom  „Akcija protiv trgovine ljudima“, (ASTRA) raspolaže sasvim suprotnim podacima, te „posredna i neposredna saznanja“ o zloupotrebama kinske kompanije, koje je naveo i američki CBP. Saznanja se odnose na Ziđin, ali i kineske firme Linglong i Mint koje posluju u Srbiji. Odluka američkog CBP rezultat je istrage koju je ta američka institucija sprovela analizirajući izjave radnika, fotografije, zabeleške sa terena na uzorku fokus grupa, skrinšotove tekstualnih prepiski, izveštaje nevladinih organizacija i medija, kao i akademskih istraživanja.

U decembru prošle 2025 SAD su zabranile uvoz iz kineskog Ling Longa u Srbiji, a razlog je i tada bio niz dokaza o brutalnom prinudnom radu. Američki uvoznici koji su dobili pošiljke od Ziđina će morati da ih vrate ili unište, a ukoliko to ne urade, imaće obavezu da dokažu da roba nije proizvedena prinudnim radom. CBP tvrdi da u Srbiji strane kompanije smanjuju troškove proizvodnje korišćenjem prinudnog rada i predstavljaju „nepoštenu konkurenciju“ američkim proizvođačima. O tome je detaljnije govorila Suzan Tomas, izvršna pomoćnica američkog komesara CBP iz Kancelarije za trgovinu, a što se tiče kineskih firmi u Srbiji, zvaničan stav američkih carinskih vlasti stoji u jednoj rečenici: „Sprovođenjem zakona SAD o sprečavanju prinudnog rada, CBP štiti ljudska prava i ekonomsku sigurnost naše zemlje“.

Ziđin je jedan od najvećih izvoznika iz Srbije i većina njene proizvodnje namenjena je Kini, ali nadležne institucije u Srbiji nemaju podataka koliko se robe plasira u SAD. To možda zna samo Aleksandar Vučić, jer mu kineski kanali dostavljaju sredstva preko prikrivenog finansiranja njegovog marionetskog režima.

Primer odlaska austrijskog Gelinger holdinga, koji je 2016. preuzeo Mitros iz Sremske Mitrovice, koštao je Srbiju oko šest miliona evra. Ali, mnogo gore od toga su ljudi koji su ostali bez posla. Već krajem 2023. novi gazda zatvoprio je fabriku i bez posla ostavio oko 440 radnika. U međuvremenu Srbiju je napustio i turski Džinsi, koji je u leto 2023. zatvorio fabriku u Leskovcu i bez posla ostavio 700 radnika. Pola godine ranije i Berteks tekstil je na cedilu ostavio stotinu radnica iz Kragujevca  mada je od AV režima „na ruke“ dobio 826.000 evra, a zauzvrat je, po ugovoru, trebalo da zaposli 300 radnika. Na „časnu reč“ uzete su pare, ali, to obećanje se nije realizovalo ni blizu punom kapacitetu.

 Još manje sreće imali su zaposleni u fabrikama nameštaja u Vranju i Somboru, čiji je poslodavac, vlasnik ruskog Spilita, bez ikakve najave rešio da zatvori obe fabrike, kao i više od 30 salona nameštaja širom Srbije.  Među prvima koji se povukao bio je i najpoznatiji italijanski proizvođač obuće Geoks. Čim je istekao ugovor o podsticajima, Geoks je u julu 2021. zatvorio fabriku u Vranju i bez posla ostavio više od 1.200 Vranjanaca. A njegovo dovođenje u Srbiju koštalo je poreske obveznike oko 12 miliona evra. Ljudi u Vranju još pamte 31. januara 2016. kad je AV  svečano otvorio novu fabriku Geoksa i Vranjancima poručio „da je došlo vreme da Srbija promeni odnos prema najsiromašnijem delu naroda“ i da će „kada budu šetali svetskim metropolama u izlozima moći da vide svojih ruku dela“. A, onda su shvatili da će da rade za „platu“ od 300 evra.

Na polovini ove 2026. godine, još kompanija najavljuje odlazak iz Srbije. Srpski diktator je u stanju stalnog straha, pa je 2025. „počastio“ čak 54 kompanije subvencijama u ukupnom iznosu većem od oko 100 miliona evra navodno „kao podsticaj za ulaganja u zemlju“, a od toga većina je stranih firmi, koje trenutno pakuju kofere i „jedna po jedna“ odlaze iz Srbije i najavljuju gašenje ili masovno dele otkaze zbog lošeg poslovanja.

Već decenijama domaća mala i srednja preduzeća doživljavaju ekonomsku i poresku politiku države tako, da im je ona često ‚maćeha’ a ne podrška u razvoju, kao što je to slučaj u ekonomski razvijenim evropskim zemljama. Ako saberemo ukupne troškove vaspitanja i obrazovanja kojih se Srbija odrekla kroz prosečni godišnji odliv 45.000 građana, kaže jedna stručna analiza, oni se kreću u rasponu od 5,8 do 6,7 milijardi dolara godišnje.

„Svaki Srbin je od 1990. izgubio najmanje 660.000 dolara“, kaže ta analiza i dodaje da su danas građani Srbije među najsiromašnijim u Evropi. Od ukupne srpske emigracije, njih 80 odsto  se nalazi u Evropskoj Uniji, plus Švajcarska, što se otprilike poklapa sa poreklom doznaka koje stižu u Srbiju.

Prema podacima Narodne banke Srbije, među 10 zemalja iz kojih dolazi najviše doznaka, sedam je iz Evropske unije (Nemačka, Austrija, Francuska, Hrvatska, Italija, Švedska i Slovenija) plus Švajcarska.

Udeo ovih osam zemalja u ukupnim doznakama je oko 70 odsto. broja o ukupnom registrovanom odlivu A, broj iseljenog stanovništva iz Srbije od 2022 do 2026 prešao je pola miliona. Toliko ih je pobeglo od Vučićevog „zlatnog kaveza“. Danas su tu samo lanci i katanci, a građane jure sa lisicama i pendrecima po ulicama. I tome je blizu kraj.